Nije ničiji život, sloboda niti imovina siguran dok je zakonodavna skupština u sesiji.
Mnogi libertarijanci ne zagovaraju anarhiju, već ograničenu ustavnu vlast. U svojoj raspravi o problemu javnog dobra u nacionalnoj odbrani, prihvatio sam njihove argumente u meri u kojoj sam priznao da bi mogle postojati okolnosti u kojima se dobrovoljne institucije ne bi mogle odbraniti od strane države. U takvim circumstances, ograničena vlast bi mogla obavljati korisnu funkciju. Isti argument o javnom dobru primenjuje se, u različitim stepenima, na stvari koje nisu odbrana. Zašto onda moj cilj predstavlja društvo potpuno dobrovoljnih institucija? Zar ne bi bilo bolje imati strogo ograničenu vlast koja radi onih nekoliko stvari koje bi mogla raditi bolje?
Možda bi bilo — kada bi vlast ostala takva. Ovde naletimo na problem o kojem je bilo reči u Poglavlju 4. Ne može se jednostavno ugraditi bilo kakve zamislive karakteristike u vlast; vlasti imaju svoju sopstvenu unutrašnju dinamiku. Unutrašnja dinamika ograničenih vlasti je nešto s čime mi, na našu žalost, imamo dosta praktičnog iskustva. Bilo je potrebno oko 150 godina, počevši od Bill of Rights koji je državama i narodu rezervisao svu ovlašćenja koja nisu eksplicitno delegirana federalnoj vlasti, da bi se dobio Vrhovni sud voljan da presudi da je uzgajanje kukuruza za hranu sopstvenim svinjama međunarodna trgovina i da je stoga Kongres može regulisati.
Pretpostavimo da je vlasti dodeljen posao da radi samo one stvari koje se ne mogu dobro obaviti privatno zbog problema javnog dobra. Neko, gotovo sigurno vlast, mora odlučiti šta su te stvari. Praktično svaka ekonomska aktivnost ima neki element javnog dobra. Pisanje ove knjige neće samo koristiti onima koji su zabavljeni čitajući je, već će, nadam se, bar beskrajno povećati šansu da ću ja, i vi, živeti u sve slobodnijem društvu. To je javno dobro; ne mogu učiniti Ameriku slobodnom za sebe a da je ne učinim slobodnom za vas, pa čak i za ljude koji su toliko neobučeni da nisu kupili ovu knjigu. Da li to znači da bi naša idealna ograničena vlast trebalo da kontroliše izdavačku industriju? Moje suđenje je ne; element javnog dobra je mali, a troškovi javne kontrole ogromni. Suđenje vladinog zvaničnika, sa okrenutim očima ka moći i patronaži, moglo bi biti drugačije.
Logika ograničenih vlasti je da rastu. Postoje očigledni razlozi za to u prirodi vlasti, i dosta dokaza. Ustavi pružaju, u najboljem slučaju, skroman i privremeni kočnični mehanizam. Kako je Murray Rothbard navodno rekao, ideja o ograničenoj vlasti koja ostaje ograničena je zaista utopijska. Anarhija bi barem mogla da funkcioniše; ograničena vlast je već isprobana.
Naravno, ista pitanja treba postaviti i o anarhističkim institucijama. Kakva je njihova unutrašnja dinamika? Hoće li agencije za sprovođenje privatnih prava, jednom uspostavljene, nastaviti kao privatna preduzeća koja traže profit ili će zaključiti da je krađa profitabilnija i postati vlasti? Hoće li zakoni privatnih arbitražnih agencija biti pravedni zakoni, koji omogućavaju pojedincima da vode svoje lične poslove bez ometanja, ili će dozvoliti samoupravnim većinama da nametnu svoju volju ostatku nas, kao što čine mnogi sadašnji zakoni? Na kraju krajeva, ne postoji apsolutna garancija da će sami zakoni anarhističkog društva biti libertarijanski zakoni.
To su pitanja na koja sam pokušao da odgovorim u poglavljima 30 i 31. Moj zaključak bio je u vidu opreznog optimizma. Anarhističke institucije ne mogu sprečiti članove dovoljno velike i strastvene većine da svoje predrasude utisnu u privatne pravne kodekse i tako ih nametnu ostatku nas. Ali one to čine daleko težim i skupljim, a samim tim i manje verovatnim, nego pod vladinim institucijama. Anarhističke institucije ne mogu garantovati da zaštitnici nikada neće postati vladari, ali one smanjuju moć koju zaštitnici imaju pojedinačno ili zajedno i na čelo agencija za sprovođenje prava stavljaju ljude koji su manje verovatni nego političari da krađu smatraju prikladnom profesijom.
Iz svih ovih razloga verujem da će anarhističke institucije, ako se mogu uspostaviti i održati, biti bolje od bilo koje vlade, čak i one koja je u početku ograničena i ustavna. Spreman sam da prihvatim nešto manje od optimalne proizvodnje nekoliko javnih dobara u zamenu za sigurnost da ne postoji vlada koja bi se proširila na 95 procenata ljudskih poslova gde ne može uraditi ništa drugo do da nanese štetu. Krajnji cilj mojih političkih akcija nije ograničena vlada. To je anarhija.
U ovom trenutku se ponekad postavlja još jedno pitanje. Daleko smo od cilja strogo ograničene vlade, a još dalje smo od anarhije. Čak i ako je anarhokapitalizam idealno bolji sistem, zar nije mudro fokusirati se na neposredniji cilj smanjenja vlade i odložiti za budućnost svako diskutovanje o njenom ukidanju?
Mislim da nije. Važno je znati kojim putem moramo ići, ali je takođe važno znati gde želimo da idemo. Kako bismo razumeli sopstveni položaj i objasnili ga drugima, pomaže saznanje šta zapravo želimo, a ne samo koji kompromise možda ćemo biti primorani da prihvatimo.
Sumnjam da je jedan od razloga ogromnog uspeha socijalističkih ideja pre pedeset i sto godina — ideja koje su u mnogim slučajevima današnja ortodoksija — bila spremnost socijalista da budu utopisti. Njihova politika je bila fabijanska, ali njihova polemika nije bila. Njihova vizija konačne savršenosti bila je jedno od najefikasnijih oružja u praktičnoj borbi.
Postoje utopije i utopije. Utopija koja će raditi samo ako su njeni stanovnici svetitelji je opasna vizija; svetaca nema dovoljno. Takvu viziju — bilo da je nazovete liberalizam, socijalizam ili kako god želite — mi smo sledili; ona nas je dovela tamo gde smo sada.
Nisam pokušavao da konstruišem utopiju u tom smislu. Pokušao sam, najbolje što sam умеo, da opišem verovatne institucije pod kojima bi ljudska bića, koja nisu previše različita od nas samih, mogla da žive. Te institucije moraju evoluirati tokom vremena, kao što su evoluirale i institucije pod kojima trenutno živimo; ne mogu se trenutno prizvati iz snova entuzijastičnog pisca. Cilj je udaljen, ali ne nužno nedostižan. Dobro je znati kuda se ide pre nego što se napravi čak i prvi korak.