Pružanje ili subvencionisanje zdravstvene zaštite smatra se osnovnim opravdanjem za državnu moć, iz niza naizgled ubedljivih razloga.

Pre svega, troškovi zdravstvene zaštite mogu biti i neočekivani i ogromni. Drugo, ljudi koji prolaze kroz akutnu zdravstvenu krizu jedva da su u poziciji da pregovaraju, nagađaju cenu i čekaju. Ako vas je udario autobus i krvarite, nećete pregovarati sa bilo kim ko dođe da vam leči povrede. Treće, pružaoci zdravstvenih usluga se generalno smatraju onima koji su u teškoj poziciji, u smislu da gotovo nikada ne odbijaju da leče nekoga ko stigne u hitnu pomoć, bez obzira na to da li ta osoba može da plati ili ne. Četvrto, ljudi imaju određene rezerve ili strahove u pogledu pouzdanosti medicinskih saveta, te žele da osiguraju kvalitet i doslednost uputstava koja dobijaju. Konačno, pošto doktori, farmaceutske kompanije i drugi pružaoci zdravstvenih usluga trenutno profitiraju od bolesti, a ne od zdravlja, smatra se da su podsticaji obrnuti, u smislu da su farmaceutske kompanije, na primer, motivisane da isporučuju lekove, umesto da otkrivaju alternative lekovima ili da u prvom redu spreče sam problem.

“Rešenje” za gore navedene probleme gotovo uvek je bilo stvaranje i širenje državne moći nad medicinskom oblašću. U svim zapadnim demokratijama, osim u Sjedinjenim Državama, ovo je rezultiralo socijalizacijom medicine, ili stvaranjem fundamentalno komunističkog monopola koji se finansira porezima generisanim kroz efikasnost i produktivnost slobodnog tržišta. Oni koji su zdravi su primorani, pod pritiskom oružja, da plaćaju za one koji su bolesni. Štaviše, država reguliše licenciranje pružaoca zdravstvenih usluga, stvarajući značajne pravne barijere za ulazak lekarima, medicinskim sestrama i drugim praktičarima.

Imperativ pružanja zdravstvene zaštite – aksiom da je to „pravo“ – smatra se opravdanjem za nasilje države na način koji nadmašuje gotovo svako drugo razmatranje. Čak i oni koji bi bili voljni da prihvate zamenu privatnih dobrotvornih organizacija javnom socijalnoj pomoći, teško se snalaze u odbrani ideje da bi zdravstvena zaštita trebalo da bude industrija koja teži profitu, zbog straha da će, kao što kaže pesma, „bogati ostati zdravi, a bolesni ostati siromašni…“

Svako empatično biće oseća najveće saosećanje prema nevinom detetu rođenom sa nekim oblikom ispravljivog urođenog defekta, možda prema siromašnim roditeljima, kojima bi moglo biti potrebno desetine hiljada dolara stručne pomoći da bi se problem ispravio. Sama nas slučajnost takve nesreće zaista pokreće na saosećanje, jer svi razumemo da bi to ranjeno dete lako moglo biti mi, ili naše sopstveno dete.

Slično tome, oni koji su rođeni sa nekim genetskim ili urođenim poremećajem takođe su „nepravedno“ opterećeni dodatnim medicinskim troškovima, bez sopstvene krivice. Detetu čiji zubi slučajno rastu krivo potrebno je hiljade dolara više za stomatološke radove nego detetu čiji zubi slučajno rastu pravo.

Kada čoveka obori neočekivano, nepredviđeno ili neizbežno medicinsko stanje – kao što će se dogoditi svima nama, u slučaju same smrti – deluje mu mučno zamisliti da bi morali da raspravljaju o troškovima i koristima. Posebno u slučaju roditelja, moranje da biraju između najbolje medicinske nege za bolesno dete i medicinske nege koju mogu priuštiti, deluje brutalno i nehumano. Na primer, dokumentarac Michaela Moorea „Sicko“ počeo je pričom o čoveku koji je, prema tvrdnjama, morao da bira između zamene jednog prsta ili drugog, ali nije mogao da priušti oba.

Ranjivost i strah koji prate značajne medicinske bolesti ne bi, smatramo, trebalo da budu kombinovani i sa hladnim proračunima troškova i koristi. Da li bi čovek oboleli od raka trebalo da bude primoran da bira između hemoterapije i jela? Svakako bi pravedno i saosećajno društvo trebalo da učini sve što je u njegovoj moći da izbegne nametanje takvih oštrih i užasnih izbora svojim građanima.

Štaviše, pošto savet lekara može biti zaista pitanje života i smrti, saosetljivo društvo treba da preduzme svaki zamisliv korak kako bi osiguralo da medicinski stručnjaci prođu kroz rigorozan proces obuke i evaluacije. Ponovo, ranjivost i strah koji su uključeni u medicinske odluke nikada ne bi trebalo da budu pogoršani strahom da li je lični interes medicinskog stručnjaka direktno usklađen sa ličnim interesom pacijenta.

ANARHIZAM I MEDICINSKA NEGA

Nema sumnje da ljudi nisu posedovani urođenom svetošću. Lekari mogu biti nagli, pohlepni, lažni i izdajnički. Pacijenti, takođe, mogu biti teški, opstruktivni, neprateći uputstva, skloni tužbama i hipohondrični. Oni mogu lažirati povrede kako bi ostvarili nepravedne koristi, a takođe mogu postati zavisni od određenih lekova poput analgetika i postati opasno manipulativni.

Anarhizam prepoznaje empirijsku stvarnost ljudske korupcije na način na koji to statizam jednostavno ne čini. Anarhisti prepoznaju da moć kvari, dok statisti zauvek veruju da je moć lek za korupciju. Anarhisti razumeju da je jedini validan i dokazan način protivljenja ljudskoj korupciji kroz voluntarizam i konkurenciju – statisti veruju da je jedini način za protivljenje ljudskoj korupciji stvaranje monopola nasilne moći.

Fundamentalno, anarhisti veruju da vrlina proizlazi iz tržišta dobrovoljnih interakcija – statisti veruju da je vrlina diktatorska prisila, stvorena i održavana na vrhu puške.

Idealno, bez obzira na vaše političke ubeđenja, svi možemo priznati da medicinska nega treba da bude:

1. Fokusirana na prevenciju, pre nego na lečenje;

2. Što je moguće jeftinija;

3. Što je moguće kompetentnija;

4. Što je moguće pristupačnija;

5. Usklađena sa interesima pacijenta.

POSTOJEĆI SISTEMI

Osnovni zakon ekonomije je da ono što subvencionirate, raste; a ono što oporezujete, opada.

Statistički „sistemi“ zdravstvene zaštite prate osnovni model u kojem lekar ne dobija platu kada ste zdravi, već samo kada ste bolesni.

Drugim rečima, lekar nema direktan ekonomski podsticaj da spreči bolest, već svaki podsticaj da je leči.

U statističkim sistemima zdravstvene zaštite, lekaru se plaća po poseti pacijenta, a ne za uspešan izlečenje. Dakle, lekari ne zarađuju novac od lečenja pacijenata, već od gledanja pacijenata – stoga imaju svaki ekonomski podsticaj da konsultacije drže što kraćim mogućim vremenom i da proslede bilo koje komplikovane „izlečenje“ na podizaključivanje.

Štaviše, naročito u socijalizovanim medicinskim sistemima, zapravo je ilegalno prikupljati i objavljivati informacije o kvalitetu i stopama uspešnosti lekara. Ako saznam da imam rak prostate, ne mogu nikako saznati koji lekar ima najveću ili najbolju stopu uspešnosti u njegovom lečenju. (Što je još važnije, ako imam porodičnu istoriju raka prostate, ne mogu saznati koji je lekar bio najuspešniji u sprečavanju njegovog pojavljivanja.)

Kada se zastanete i zaista razmislite o tome, ovo je zapanjujuće – apsolutno zapanjujuće!

Ilegalno je prodati namirnicu bez objavljivanja nutritivnih informacija. Ilegalno je voditi javnu kompaniju bez objavljivanja vaših finansijskih informacija. Ilegalno je prodati automobil bez objavljivanja njegove potrošnje goriva. Dođavola, ilegalno je prodati komad odeće bez objavljivanja gde je proizveden.

Svaki glup i nebitan komad informacija je zahtevan zakonom – ali stope uspešnosti lekara nisu samo nezahtevane, već ćete zapravo otići u zatvor zbog prikupljanja i objavljivanja ovih informacija!

Zašto je to tako?

Ove informacije su nasilno zabranjene u većini zemalja iz dva jednostavna razloga – prvo, u bilo kom socijalizovanom sistemu, ove informacije bi izazvale naglu grupu bolesnih ljudi koja juri ka najefikasnijim lekarima. Pošto se pristup lekaru ne može odrediti cenom, vreme čekanja na dobre lekare bi poraslo eksponencijalno, dok bi prihodi loših lekara opali. Glasači bi uglavnom poludeli ako ne bi mogli da dobiju pristup najkompetentnijim lekarima i zahtevali bi trenutne promene u sistemu. Nažalost, jedini način da se ograniči opšti pristup određenim lekarima u socijalističkom medicinskom sistemu jeste da se tim lekarima dozvoli da podignu svoje cene – čime se eliminiše komunistički aspekt sistema.

Drugi razlog zašto su ove informacije nedostupne u većini medicinskih sistema je taj što su one već dostupne određenim pojedincima, koji specifično ne žele da se dele među opštom populacijom.

“DVONO SLOJENA” ZAFTVARENA USLUGA

Kad god se pokrene pitanje „sablasnog” privatizovane medicinske nege, svaki stručnjak na planeti počinje da jeca o zlobu „dvoslojnog” medicinskog sistema. U osnovi, to je strah da će, ako se elementi privatizacije uvedu u javni zdravstveni sistem, svi dobri lekari pobeći u privatni sektor, ostavljajući propalo javno područje.

Fascinantan aspekt ove zastrašujuće priče je to što se čini da ti isti stručnjaci zaista ne mogu da zamisle da „slojevi” medicinskog sistema već ne postoje unutar socijalizovanog okruženja.

Zapravo postoje četiri nivoa u socijalizovanom medicinskom sistemu; prvi su obeleženi bogatim i istaknutim ljudima, kao što su političari, medijske ličnosti, stručnjaci i tako dalje – koji ne čekaju u redu da bi uradili MR ili konsultacije sa vrhunskim stručnjacima u polju. Ovi ljudi žive u svojevrsnom „Potemkinovom selu” „šou medicine” i nikada im se ne dozvoljava da propadnu, iz straha da bi mogli pisati o ili opisivati prave realnosti sistema. Oni koji su u to u toku usmeravaće ove ljude ka najkompetentnijim medicinskim specijalistima i osiguravati da budu uvedeni u privatne konsultacije bez ponižavanja sedenjem u čekaonici. Ovi pacijenti se zatim neizbežno pomeraju na početak reda za lečenje i ostaju izuzetno zadovoljni javnim zdravstvenim sistemom, jer zapravo ne moraju da ga se bave, već ostaju prilično srećni što svi ostali plaćaju njihovu elitnu privatnu medicinsku negu.

Drugi nivo čine oni koji su unutar – ili barem blizu – same medicinske profesije. Jedan gospodin kojeg poznajem, a koji je psiholog, dobio je loše vesti da njegov otac ima rak debelog creva. Pošto je bio relativno blizu medicinske profesije, mogao je da pozove prijatelje i odmah sazna ko je najbolji specijalista u gradu za tu bolest. Zatim se predstavio tom lekaru, rekavši da je prijatelj onog i onog, i tako je neizbežno skočio na početak reda – i to posebno tretiranje je pratilo njegovog oca kroz celu dijagnozu i hemoterapiju. Uvek je dobijao najbolje lekare i retko je morao da čeka. To nije zato što su lekari zli, ili urođeno korumpirani, ili bilo šta slično, već zato što je veoma neprijatno odbiti uslugu prijatelju – a zapravo je lakše skupljati i zadržavati prijatelje kada možete da im učinite usluge, jer će vam oni tada neizbežno učiniti usluge takođe.

Treći nivo čine bogati ljudi bez političkih ili medicinskih kontakata koji mogu da odu preko mora na medicinsko lečenje, u SAD ili druga okruženja zdravstvene nege koja su više tržišno orijentisana.

Četvrti nivo čine oni koji nisu istaknuti, ili nemaju moć, nisu bogati, i koji takođe nemaju kontakte unutar ili u blizini medicinske profesije. Te nesrećne duše se šetaju kroz lavirint javne zdravstvene zaštite, stalno potiskivane od strane onih sa više moći, nesposobne da dobiju čak i mrvicu informacija o kvalitetu nege koju primaju, čekajući sa tupom nadom da će im sistem podario termin, rendgen, lečenje, savet – izgubljeni, bespomoćni, zavisni, uplašeni, neuki – bez više stvarnih „prava” nego što ima zaboravljena krava u štali koja čeka antibiotike.

Pošto je lekar plaćen da vidi što više ovih ljudi, on će ih nestrpljivo provoditi kroz svoju ordinaciju, provodeći dokumentovanih prosečno oko osamnaest sekundi slušajući njihove simptome – a njegova najčešća opcija lečenja će biti pisanje recepta ili upućivanje pacijenta specijalisti.

Postoje tri glavna razloga zbog kojih piše recept; prvi je taj što to što pre izbacuje pacijenta iz svoje ordinacije, kao i to što prebacuje najveći deo potencijalne odgovornosti na farmaceutsku kompaniju. Drugi razlog, koji je direktno povezan sa prvim, jeste taj što ga farmaceutske kompanije zatrpavaju poklonima, putovanjima i seminarima kako bi promovisale svoje lekove. Treći razlog je taj što se pacijent može pregledati veoma brzo ako dolazi samo da bi dobio dopunu recepta – „Da li i dalje imate iste simptome? Vrlo dobro, izvolite!“ – čime se osigurava kontinuirano visok nivo naplate.

Naravno, upućivanje pacijenta specijalisti je takođe veoma brz način da ga izbacite iz ordinacije, čime održavate svoju stopu naplate.

ANARHISTIČKO „REŠENJE”?

Zamislite ako bih sledeće predložio kao rešenje za problem pružanja zdravstvene zaštite u bezdržavnom društvu:

Način na koji ja to vidim je sledeći: jedan DRO bi trebalo da prikupi dovoljno oružja da nasilno izbaci sve druge medicinske DRO-ove iz poslovanja. Taj DRO bi zatim trebalo da uzima oko dvadeset procenata prihoda ljudi – i da ih kidnapuje ili ubije ako ne daju svoj novac – a zatim da pruža zdravstvenu zaštitu kako on smatra prikladnim. Taj isti DRO bi takođe trebalo da ima potpunu kontrolu nad tim koliko lekara ima, kako treba da se lekar obučava i kako lekar treba da bude plaćen. Ponovo, ako bilo ko pokuša da postane lekar bez pridržavanja detaljnih i dugih pravila ovog DRO-a, može biti kidnapovan i/ili ubijen. Ovaj DRO bi trebalo da plaća lekare po svakom posetu pacijenta, kako bi osigurao da lekari vide što više pacijenata u bilo kom datom danu – i trebalo bi da se pobrine da lekari nisu plaćeni za uspešne tretmane, niti kažnjeni za bilo koje neuspešne tretmane. Lekari ne bi smeli da zarađuju novac bilo šta od sprečavanja bolesti, već bi trebalo da budu plaćeni za lečenje što više bolesti, što je brže moguće.

Štaviše, ovaj DRO monopol bi trebalo da može da ubije ili kidnapuje bilo koga ko se usudi da prikuplja i objavljuje bilo kakve informacije o stopama uspešnosti svojih lekara.

Kako bi se osiguralo da povratne informacije građana budu dostupne ovom DRO-u, svake par godina, građani bi trebalo da mogu imenovati svog izabranog predstavnika u Upravnom odboru. Onoga koga izaberu treba da plaćaju postojeći lekari koje DRO kontroliše, ili farmaceutske kompanije…

Mogli bismo nastaviti sa ovim primerom, ali mislim da možete videti apsurdnost ovog „rešenja”. Ako bih ovo izneo kao svoj odgovor, primio bih neverovatni tsunami neverica i prezira u e-mailovima, pitajući se na kojim tačno drogovima sam bio kada sam ovo opisao kao najbolje moguće rešenje za problem pružanja zdravstvene zaštite.

Neizbežno – i ponovo, apsurdno – isti ti ljudi će me takođe zasuti nevericama i prezirnim e-mailovima kada predložim privatizaciju pružanja zdravstvene zaštite.

KAKO TO NE FUNKCIONIŠE: ANALOGIJA

U socijalizovanoj medicini – kao i u bilo kom socijalizovanom ili komunističkom sistemu – potrošači nisu kupci. Govorio sam o tome u kontekstu akademskog sveta u svojoj prethodnoj knjizi, „Everyday Anarchy”, ali ova stvarnost ima daleko kobnije posledice u oblasti zdravstvene zaštite.

Da su proizvođačima automobila političari plaćali da proizvode automobile, umesto potrošačima, lako je zamisliti kakvi bi rezultati bili. Pošto bi unos potrošača bio skoro nepostojeći, preferencije i potrebe potrošača bi skoro uopšte nemale uticaja na ono što se proizvodi.

Ako bi ovaj državnjački monopol takođe podržavao i štitio monopolistički sindikat javnog sektora, možemo li zamisliti kakva bi efikasnost i produktivnost tih radnika bila?

What if these manufacturers were paid by the number of cars that were delivered, not the quality of each car? Can we imagine what would happen to the wheels when we attempted to drive the cars off the lot?

Šta ako su ove proizvođače automobila takođe snažno subvencionirale industrije nafte i benzina – i ako su te subvencije bile direktno proporcionalne neefikasnoj potrošnji goriva njihovih automobila? Možemo li zamisliti da bi gradili energetski efikasne automobile, ili bi želeli da povećaju svoje prihode gradeći neefikasne automobile?

Da li iko ikada sugeriše da bi trebalo da nacionalizujemo proizvodnju automobila? Pa ipak, nemoguće je imati sistem zdravstvene zaštite bez automobila – ili barem ambulanci – jer ne postoji lak način da se lekarima, lekovima ili pacijentima pristupi bez automobila.

(We could easily make the same arguments about the software and computer industry, with even more deleterious results!)

It is hard to imagine why we would create such a horrendous system for health care, while rejecting it as ridiculous and inefficient in terms of car production.

Surely our health is far more important than our cars.

Any time a coercive agency intervenes on behalf of the consumer, that coercive agency then immediately and permanently becomes the consumer, and the needs and desires of the actual consumer are almost entirely eliminated from the equation.

HOW IT WILL WORK

Ever since Blaise Pascal discovered the laws of probability, a singular human institution has arisen to help people deal with unpredictable risk – insurance.

Insurance is simply a way of playing the law of averages in order to create predictability. If one out of a hundred people is going to be randomly hit with a ten thousand dollar bill, it makes sense for everyone to have the option of paying a fixed amount of money in order to be insured against such a bill.

(Please note that in this section, I am talking about the free market insurance companies of the future, not the mercantilist semi-statist monsters of the present.)

The wonderful thing about insurance is that the interests of consumers are almost exactly aligned with the interests of providers, since both are directly motivated by the desire to decrease risk.

If I take out insurance against the dangers of smoking, the insurance company only has to pay out if I get sick from smoking – thus the insurance company will inevitably reduce my rates if I quit. In the same way, if I have taken out insurance against the danger and expense of diabetes, my insurance company will charge me less if I lose weight.

(Da budemo malo precizniji, osiguravajuća kuća ne želi baš da ja prestanem da pušim, već želi da zaradi novac osiguravajući me. Osiguravajuća kuća može podjednako lako da zaradi novac osiguravajući pušače kao i nepušače – međutim, osiguravajuće kuće znaju da je veća verovatnoća da će klijenti ostati ako se njihove premije mogu smanjiti, što znači stvaranje podsticaja za prestanak pušenja.) Svaki razuman pojedinac radije bi izabrao da spreči bolest nego da je leči – i to je upravo ista motivacija koja pokreće i osiguravajuće kuće, pošto najveći profit ostvaruju od zdravih ljudi, a ne od bolesnih.

Tako, u slobodnom društvu, osiguravajuće kuće pružaju dve esencijalne usluge – jednu za koju morate platiti, i jednu koju dobijate besplatno.

Usluga koju dobijate besplatno je objektivna i detaljna analiza rizika različitih stilova života. Ako želite da znate koliko je opasno letenje paraglajderom, sve što treba da uradite je da podnesete zahtev za osiguranje, kažete im da ste paraglajder i vidite šta će se desiti sa vašim tarifama. Ne morate da se prijavite kako biste dobili detaljne informacije o rizicima koje nose vaše navike i hobiji – sve što treba da uradite je da podnesete zahtev. Osiguravajuće kuće su neprocenjivi izvori informacija o relativnom riziku, pošto njihovo celokupno poslovanje počiva na racionalnoj i održivoj proceni rizika.

Usluga za koju morate platiti je ublažavanje rizika njegovom širenjem.

(Ovo je ogromna tema, ali želeo bih ukratko da pomenem da će svaka diskusija o pružanju zdravstvene zaštite na slobodnom tržištu – i posebno o osiguravajućim društvima – nesumnjivo povući poređenja sa postojećim sistemom u Sjedinjenim Američkim Državama. Ovaj „sistem“ ima veoma malo veze sa slobodnim tržištem, u smislu da država troši više od pedeset centi od svakog dolara namenjenog zdravstvenoj zaštiti, pritom nasilno štiteći monopolistički lekarški sindikat pod nazivom Američko medicinsko udruženje, i takođe hiper-regulacijom medicinske oblasti sa bukvalno stotinama hiljada zakona, pravila, direktiva i zahteva. Podsticaj privatnog profita, u kombinaciji sa korumpiranom velikodušnošću javnog novčanika, tehnički se naziva „fašizam“, a ne sloboda.)

U smislu zdravstvene zaštite, možemo biti sigurni da vaše osiguravajuće društvo želi da vas održi što je zdravije moguće. Farmer koji prodaje krave je zainteresovan za njihovo dugoročno zdravlje na način na koji to ne postoji kod mesara koji ih rastavlja.

Zbog ovakve motivacije, privatna osiguravajuća društva će biti razumno proaktivna u pokušajima da spreče razvoj zdravstvenih problema, umesto da ih samo leče nakon što se oni pojave.

Oni će se pobrinuti da lekarima prvo plaćaju prevenciju, a zatim uspešne izlečenja, umesto da samo vrte što veći broj pacijenata kroz svoje ordinacije koliko god je to ljudski moguće.

U bilo kojoj situaciji gde izbor životnog stila može popraviti zdravstvene probleme, ti izbori će biti preferirani u odnosu na beskrajne lekove. To ne košta osiguravajuće društvo nikakvog novca ako idete u šetnju ili radite trbušnjake; košta ako morate da uzimate insulin do kraja života.

Nasuprot tome, lekovi su generalno jeftiniji od operacija, pod istim ostalim uslovima, i stoga će se efikasni lekovi više istraživati, razvijati i propisivati nego invazivne i opasne operacije.

INFORMACIJE O ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI

Trošenje novca na skupog lekara je verovatno najisplativija investicija koju ćete ikada napraviti. Najefikasniji lekari su oni koji leče najefikasnije – i sigurno, većina korisnika zdravstvenog osiguranja bi takođe kupila životno osiguranje od iste kompanije, tako da bi bilo koje katastrofalno neuspešno „izlečenje“ kompaniju koštalo ogromne količine novca.

Na ovaj način, vraćanje klijenta u zdravlje ne samo da garantuje buduća plaćanja zdravstvene zaštite, već i odlaže isplatu naknada u slučaju smrti. Na taj način, sopstveni interes osiguravajućeg društva je direktno usklađen sa sopstvenim interesom klijenta, koji nesumnjivo ne preferira da bude ni bolestan ni mrtav. Ako se lekaru plaća i za prevenciju, lečenje i održavanje života, tada sve tri strane imaju isti cilj, što je potpuna suprotnost bilo kom državničkom sistemu.

Dakle, kad god neko počne da procenjuje sa kojim osiguravajućim društvom za zdravstvenu zaštitu će sarađivati, svaka kompanija bi se takmičila da pruži nezavisno proverenu statistiku o dugoročnom zdravlju svojih klijenata – broj sprečenih, identifikovanih i izlečenih bolesti; prosečan životni vek, uspešne trudnoće i porođaje i tako dalje. Ove kompanije bi vam prodavale zdravlje umesto da vam nameću repetitivne tretmane, što je slučaj sa socijalizovanom medicinom.

Proaktivno i posvećeno partnerstvo između osiguravajućeg društva i klijenta – dizajnirano da služi sopstvenom interesu svakoga – stvorilo bi veoma pozitivan pristup zdravstvenoj zaštiti zasnovan na prevenciji. Na isti način kao što kompanije koje prodaju stomatološko osiguranje zahtevaju od vas polugodišnje kontrole, proaktivna osiguravajuća društva bi zahtevala redovne zdravstvene preglede. (Ovo sam direktno iskusio u svojoj karijeri. Većina investitora zahteva da visoki menadžeri budu osigurani od bolesti kako bi zaštitili svoju investiciju – da bih kvalifikovao za ovo, morao sam da prođem kroz potpuni pregled kod privatne agencije koja je pregledala moju analizu krvi, moju istoriju i uradila široku bateriju testova.)

Na ovaj način, sopstveni interes lekara – kojem se obično plaća za tretman, a ne za izlečenje – i interes pacijenta, koji preferira prevenciju umesto tretmana, mogu se produktivno uskladiti.

ZDRAVSTVENA ZAŠTITA I SIROMŠI

To nije tema sa kojom se mnogi ljudi posebno osećaju prijatno, ali humanitarni rad može biti veoma složena i opasna stvar.

Svakako želimo pomoći nesrećnicima, ali ne želimo omogućiti i subvencionirati loše odluke – to je samo deo složenosti koja uključuje pomaganje drugima – sa čime statističko društvo uopšte ne može da se distinguishes ili bavi.

Kada bi društvo dalo sve što bi siromašna osoba mogla zahtevati da bi živela udobno, to jedva da bi smanjilo broj siromašnih ljudi, već bi ih verovatno considérabilno povećalo. S druge strane, deca siromašnih ljudi jedva da su odgovorna za bilo kakve loše odluke koje su njihovi roditelji možda doneli – međutim, ako humanitarne organizacije daju mnogo novca siromašnima sa decom, više siromašnih ljudi će težiti da ima više dece, što će samo povećati siromaštvo.

Ova ravnoteža je jedan od ogromnih i složenih izazova prave dobrotvorstva – a ipak je još jedan razlog zašto nasilni monopol nikada neće završiti tako što će pomoći siromašnima na bilo kakav suštinski ili trajan način.

Kada je reč o zdravstvenoj zaštiti, nema nikakve sumnje da većina ljudi brine o pružanju zdravstvene zaštite onima koji to ne mogu priuštiti. U bolnici koju sam nedavno posetio, video sam natpis na zidu kojim se zahvaljuje pet hiljada volontera koji su pomogli u radu ustanove.

Lekari kao celina će uvek lečiti nekoga ko dođe sa trenutnom povredom, bez obzira na to da li mogu da plate ili ne. Ako pretpostavimo da bi medicinski tretmani za zaista zaslužnu i nevoljnu siromašnu populaciju trošili oko deset procenata opštih troškova zdravstvene zaštite, tada možemo biti potpuno sigurni da bi taj iznos novca donirale zainteresovane pojedince, bilo vremenom ili novcem. Možemo biti sigurni u to jer poznajemo veliki broj religijskih organizacija koje zahtevaju deset procenata od ukupnog prihoda ljudi – zapravo dvadeset procenata, pošto je to prihod pre poreza – i ljudi su prilično srećni da to plate.

Tako bi medicinske potrebe siromašnih bile u potpunosti rešene u slobodnom društvu putem dobrotvorstva i pro bono rada. Humanitarne organizacije bi se takođe takmičile da pruže najefikasniju negu siromašnima, kako bi ostvarile najviše donacija. Ja bih svakako radije dao svoj novac organizaciji koja je najbolje sposobna da stvori i obezbedi održive zdravstvene prakse i medicinske tretmane za siromašne.

Na ovaj način, ne bi se samo uskladili sopstveni interesi lekara, osiguravajućih kuća i klijenata – već i sopstveni interesi donatora, humanitarnih organizacija i siromašnih koje one služe.

U društvu bez države, siromašni će biti istinski usluženi daleko boljim sistemom, sastavljenim od onih čiji je sopstveni interes direktno usklađen sa zdravljem siromašnih.

Kao što je više puta pokazano, kroz istoriju i širom sveta, plemeniti sopstveni interes, unapređen slobodnim udruživanjem i dobrovoljnom konkurencijom, jedini je način da se stvori održivo saosećanje unutar društva.

Svesan sam da nisam odgovorio na sve moguće prigovore na pitanje kako se zdravstvena zaštita pruža u slobodnom društvu. Takođe sam svestan da uvek postoji mogućnost da ljudi mogu „ispasti kroz pukotine“, ili da bi humanitarne organizacije mogle napraviti greške, i ili finansirati pogrešne ljude, ili ne uspeti da finansiraju prave ljude.

Još jednom, ova mogućnost korupcije i/ili greške često se smatra neoborivim argumentom protiv anarhije, dok je zapravo to neoboriv argument za anarhiju, a protiv statizma.

Konkurencija i voluntarizam su jedine poznate metodologije za ispravljanje i suprotstavljanje neizbežnim greškama i korupciji koje se neprestano uvlače u ljudske odnose. Činjenica da ljudi mogu praviti greške – i da su uvek podložni korupciji – je upravo razlog zašto im nikada ne bi trebalo dati monopolsku moć nasilja nad drugima.

Kada preduzetnik – bilo da je dobrotvor ili profitni entitet – napravi grešku ne pružajući vrednost – drugi će odmah uleteti da obezbede nedostajuću korist. Upravo taj neprestani proces izazova i konkurencije omogućava da se najbolja rešenja dosledno otkrivaju i izmišljaju u svetu koji se stalno menja.