Ponovo sam pročitala svoje rezultate prošle godine, koje su bili umereno optimistični. Nažalost, taj optimizam se nikako nije opravdao. Kanal se vodio više po inerciji, Montelibero je postojao više po inerciji, nikakvi održivi fork-ovi se iz njega nisu odvojili, svake investicije u Crnu Goru su se pokazale kao gubitničke, a sama crnogorska država je počela da se rešava stranaca: pa šta, već smo jednom nogom u EU, sada kada sednemo na evropske subvencije, zašto nam uopšte treba funkcionalna ekonomija, hajde da rasteramo sve ove došljake.

Nijedan od dugoročnih projekata koje je trebalo da završim nije završen, ostale su bukvalno poslednje glave, možda ću u novoj godini ipak uspeti da stignem do cilja. Kao sledeću zemlju za naseljavanje trenutno razmatram Srbiju, i tamo ću ponovo morati da gradim zajednicu oko sebe od nule, a takvi trikovi su mi s godinama postali nekako teži.

Uglavnom, svet oko mene me priprema na naglo povećanje vremenske preferencije: živeti od meseca u mesec i ne planirati za sledeći, rešavati se bilo kakvih dugoročnih aktiva pri prvoj prilici, jer kada zaprišti, teško ćeš ih realizovati po prihvatljivoj ceni, ne držati se čak ni za ljude, ionako su danas ovde, a sutra u Paragvaju. A zapravo želim suprotno: da se sognazim, čvrsto se zgrabim za komad zemlje, osnovam klan, napunim štale raznom korisnom stokom, a garaže korisnom tehnikom, rodiću decu, učiti ih ekonomskoj teoriji i pilotiranju dronova…

Za sada je moje jedino stvarno dostignuće u godini bilo učenje vožnje automobila, on me sada i hrani. Od vremena bele emigracije je poznato da su najtraženija zanimanja za Ruse vozači i dadilje, pa ja sada tako-tako kombinujem oba, radeći u dostavi i imajući udeo u vrtiću.

Iza prozora je paklen vetar koji obara s nogu. Ali ja ću sigurno preživeti. I to je jedino što mogu dovoljno iskreno poželeti svojim čitaocima u novoj godini.