Nedavno sam naišao na intervju koji je Evgenij Volnov dao Marku Soloninu.

Ukratko: opisuje se organizacija poslovnog procesa decentralizovane volonterske proizvodnje potrošnog materijala za snabdevanje vojske. Pred kraj, Solonin neizbežno razmišlja o libertarianizmu, pa i ja treba malo da razmislim o tome.

Pitanje koje me muči: da li ankap zajednica već može da obezbedi sve neophodne sastojke za vođenje punog规模 rata?

Volonteri su u stanju da masovno kupuju na slobodnom tržištu i dostavljaju na mesto borbe sve što je potrebno za logistiku, ishranu i svakodnevni život. Proizvodnja streljačkog oružja i eksploziva su razvijene civilne oblasti. U nedostatku državnih porudžbina one neće propasti, a na povećanje potražnje, u uslovima kada država ne smeta, sposobne su da reaguju povećanjem proizvodnje. Distribuirana proizvodnja, slična onoj opisanoj u intervjuu, može zasićiti vojsku lakim borbenim mehanizmima. Teži specijalizovani mehanizmi takođe mogu biti proizvedeni od strane volontera, samo što za to više neće biti potrebni 3D štampači na balkonu, već male radionice – ukrajinski rat nam pokazuje da to takođe nije problem. U takve mehanizme spadaju i dronovi dugog dometa, uključujući i one brzinske.

Komunikacije i satelitske obaveštajne podatke privatnici već odlično umeju da obezbede.

Šta je sa ljudima? Volonterske jedinice se odlično pokazuju na frontu i, u poređenju sa državnim analogima, pokazuju mnogo manje problema u pronalaženju onih koji žele da im se pridruže. Što je reputacija odreda bolja, to je konkurencija veća.

Koordinacija između jedinica takođe pokazuje rezultate koji su najmanje jednaki državnim lancima komandovanja, a autoritativni komandanti su sposobni da brzo prošire sferu svog uticaja, preuzimajući odgovornost za sve veće delove posla.

Ono što privatni dobavljači danas nisu spremni da obezbede jeste pilotirano borbeno avijacije. Međutim, danas je borbeni avion de facto platforma za podizanje radara i raketa u nebo, a zatim obezbeđivanje da pilot vidi podatke sa radara i u skladu sa njima lansira rakete. Pilot više nije potreban da izvodi akrobacije tokom vazdušne borbe između aviona. Uz stabilan kanal komunikacije, pilot uopšte može biti na zemlji, a stabilan kanal komunikacije se može obezbediti ako ima mnogo aviona u vazduhu i ako oni formiraju relejnu mrežu. Radar aviona je stvar čija je složenost uporediva sa Starlink terminalom – i on mora da prati множество satelita i nekako se snađe u haosu signala. To znači da ga privatnik može proizvesti po ceni koja nije previše astronomska. U konačnici, borbeni avion u ankapu izgleda kao zdepast propelni nosač nekoliko raketa i mnoštva dronova, koji lete u jatu, koji lebde u vazduhu non-stop, analiziraju situaciju nekoliko stotina kilometara od perimetra jata i čiste sve zanimljivo što tamo pronađu – a kako im ponestane goriva i/ili municije, lete u automatskom režimu u bazu, unapred pozivajući svoju zamenu. Ipak, to je za sada još uvek nerealizovana fantazija.

Ostala su još dva pitanja.

Prvo, motivacija. Države su rasadnici patriotizma, a patrioti su upravo oni koji čine gorivo rata. Da li će ankap zajednica biti dovoljno patriotska da organizuje krupnoscale otpor državi? Primer početka invazije na Ukrajinu pokazuje da su šanse za to prilično velike: primarni otpor iznenadnom napadu u onim oblastima gde borbe nisu trajale od 2014. godine bio je uglavnom volonterski, i najmanje je osučio blicekrieg.

Drugo, ekonomske sankcije. Sankcije su nasilje nad prirodom slobodnog tržišta. Njih uvode države, i države ih paze da se poštuju, dok tržište doprinosi tome da sankcije loše funkcionišu. Može se prilično sigurno tvrditi da će sankcije kao instrument uticaja na protivnika u ankapu imati krajnje slab uticaj, predstavljajući pojedinačne primere odbijanja poslova iz moralnih razloga. Jednima će se aktivno donirati i za njih će se raditi iz ideje, a drugima će se usluge pružati samo za dobar novac. Pošto svaka od strana može imati prilično raznolik sastav, i ovde i tamo će biti i volontera i plaćenika. A pobeda će biti na strani koja bude efikasnija u ovom resursnom sukobu. Ali na duge staze, efikasnost će biti određena time koliko će idejnih i talentovanih ljudi raditi na pobedu jedne ili druge strane. A to će, zauzvrat, zavisiti od toga na čijoj se strani, po mišljenju većine, nalazi pravda.