Opšteprihvaćeno je mišljenje da psihopatski pojedinci slabo osećaju empatiju ili je uopšte ne pokazuju. To ih, naravno, čini hladnokrvnim i bezosećajnim, sposobnim čak i da lako počine ubistvo ako za to postoji razlog i ako nema značajnih rizika. Ali, pored toga, nedostatak empatije kod njih je dugo stavljao pod znak pitanja mogućnost sprovođenja lake i efikasne terapije njihovog stanja.
Međutim, istraživanje psihopatskih kriminalaca otkrilo je da oni mogu osećati empatiju. Štaviše, u okviru eksperimenta kod njih je primećen isti nivo aktivacije neuronskih ogledala, koji su odgovorni za sposobnost učenja kroz oponašanje drugih ljudi i, kako se veruje, uključeni su i u ispoljavanje empatije, kao i kod zdravih pojedinaca.
Međutim, psihopate izdvaja jedna veoma važna razlika. Dok se kod normalnih ljudi empatija javlja spontano, bez obzira na to da li osoba želi da je oseća, psihopate mogu namerno kontrolisati taj proces. Njihovo uobičajeno stanje je isključena empatija, oni je pokazuju samo kada to sami žele. I u okviru eksperimenta, normalna aktivacija neuronskih ogledala kod psihopata primećena je samo kada su istraživači direktno tražili od njih da pokažu empatiju.
Rezultati ovog istraživanja se poklapaju sa onim što psihopate često sami izjavljuju o sebi, na primer, na sajtovima za pitanja i odgovore kao što je Quora. Ako potražite tamo pitanja upućena psihopatama o tome da li su sposobni da osećaju empatiju, videćete mnogo pozitivnih odgovora, ali uz napomenu da empatiju mogu bukvalno uključivati i isključivati kada žele, kao da imaju prekidač za to. Ipak, postoje i psihopate koje izjavljuju potpunu nesposobnost osećanja empatije. Međutim, s obzirom na podatke koje već imamo, može se pretpostaviti da oni jednostavno ne umeju da je kod sebe uključe.
Istraživači još uvek ne znaju kako da empatiju, koju psihopate mogu namerno pokazivati, pretvore u spontano ispoljavanu empatiju, svojstvenu većini ljudi. Ipak, činjenica da psihopate mogu pokazivati empatiju, barem pod određenim uslovima, daje terapeutima nešto sa čime mogu raditi.
Takođe vredi postaviti pretpostavku da se empatija prilično lako može učiniti spontanom primenom određenih sredstava koja aktiviraju neke serotonin receptore i povoljno utiču na funkciju serotoninskog sistema u celini. Farmakološka aktivacija serotonin 1A i 1B receptora u eksperimentima na životinjama često dovodi do toga da one prestanu vršiti agresivne napade na svoje srodnike, pa čak i postanu sklonije da im pomažu, na primer, deleći hranu sa njima, čak i ako to ne donosi testiranom pojedincu nikakvu ličnu korist. Ovakav efekat povezan je sa aktivacijom mehanizma inhibicije nasilja, koji u slučaju čoveka igra važnu ulogu u razvoju empatije.
Rezultati ovog istraživanja daju odgovor na još jedno važno pitanje. Neko sasvim može pronaći i ukazati na pojedince koji su u svom običnom društvenom životu normalni porodični ljudi, dobri prijatelji i kolege, poslušni građani, tj. punopravni članovi društva, uprkos tome što su u određenim uslovima, na primer, tokom službe u organima reda ili kao vojnici na bojnom polju, lako vršili nasilje i čak ubistva, ne osećajući prema tome ni najmanju odbojnost. Kao što je poznato iz niza istraživanja, uključujući i vojna, sposobnost da se lako vrši nasilje i ubistva u sličnim uslovima i dalje će biti manifestacija visoke psihopatičnosti pojedinca. Ali ovde nema nikakve kontradikcije. Jer je moguće da su upravo takvi slučajevi objašnjivi time što psihopatski pojedinci mogu biti empatični kada to namerno žele, na primer, želeći da imaju ispunjen društveni život. Međutim, ne treba zaboraviti da takvi pojedinci u svakom trenutku mogu poželeti da ne osećaju empatiju, a to nosi određene pretnje po društvo.
