Lazzy

Praksiologija je zaista samo kompleks deduktivnih zaključaka iz aksioma delovanja: „čovek postavlja ciljeve i bira sredstva za njihovo dostizanje“. U meri u kojoj stvarni ljudi zadovoljavaju ovaj aksiom, praksiologija za njih funkcioniše. Isto tako, recimo, Euklidova geometrija je kompleks deduktivnih zaključaka iz pet aksioma, i u meri u kojoj stvarni fizički prostor i objekti u njemu odgovaraju ovim idealnim geometrijskim oblicima, ta geometrija će za njih funkcionisati. Zamenimo aksiome – i dobijamo, na primer, Rimanovu geometriju, koja će se razlikovati od Euklidove i bolje odgovarati opisu stvarnih objekata u prostoru sa drugim svojstvima.

Slično tome, ako zamenimo aksiom delovanja, na primer, sa „čovek je instrument realizacije božanske volje“, morali bismo da izvedemo za njega već drugu praksiologiju, i u meri u kojoj stvarni ljudi zadovoljavaju ovaj novi aksiom, izvedena praksiologija će za njih funkcionisati. Iako će, naravno, istraživaču sa takvim polaznim podacima biti mnogo zanimljivije da proučava više ne praksiologiju, već teologiju.

Možemo konvencionalno reći da levi (preciznije, pristalice socijalnog inženjeringa) grade svoju praksiologiju na nečemu poput „delovanja čoveka je fenomen uticaja sila materijalnog sveta na njega, koje su podređene objektivnim zakonima fizike i biologije“. Deduktivni zaključci iz ovog aksioma čine onaj skup pristupa koji levi primenjuju na ljude. I to takođe nekako funkcioniše.

Dakle, praksiologija se zaista ne oslanja na empirizam. Ona se empirizmom proverava. Nadam se da je uspelo razjasniti.