Anonimno pitanje

Oh. Obično se anglosaksonskom pravu ipak suprotstavlja kontinentalno.

U prvom slučaju, odluku o svakom konkretnom pitanju donosi sudija, koji se može oslanjati i na presude, kao i na određene kodekse, ali ima pravo da uspostavi i sopstveni presedan. Jedino čime sudiji se strogo ne preporučuje da zanemari su opšti pravni principi, od kojih su mnogi upravo otkriveni u okviru rimskog prava.
A u drugom slučaju, uloga sudije se svodi na to da utvrdi kojom članom određenog ili nekog drugog kodeksa je opisana razmatrana situacija, a zatim da donese odluku u skladu sa tim članom.

U stvarnosti, ideal sudije u kontinentalnom pravu jeste kompjuterski ekspertski sistem. I tek u slučaju kada se otkrije zakonodavna nejasnoća, sudija mora da se obrati presedanima (takozvanoj praksi primene prava) ili čak da sam uspostavi presedan.

Nije teško videti da je kontinentalno pravo prožeto duhom nepoverenja prema sudiji i njegovom osećaju pravde, provocira cinizam i besmisleno štampanje odluka. Naravno, uz druge jednake uslove, ja bih radije izabrao pravo zasnovano na presedanima, naročito u složenim pitanjima.

Međutim, jedna od najvažnijih karakteristika Ankapistana je potpuna decentralizacija prava. Ako strane priznaju jurisdikciju suda nad sobom, onda je potpuno nebitno da li on sudi prema kodeksima, presedanima, šerijatu ili tabeli nasumičnih brojeva – odluke takvog suda moraju se poštovati. Ako pak makar jedna strana ne priznaje jurisdikciju suda nad sobom, to više nije sud, već neka pravno ništavna procedura.