Privatne kompanije, naročito sa strane zagovornika levih socio-ekonomskih stavova, često se smatraju društveno neodgovornim, koje rade isključivo radi sopstvene materijalne koristi, pri čemu potpuno ignorišu uticaj svojih aktivnosti na društvo i sredinu u kojoj se nalaze. Ne može se poreći da je takva tvrdnja u određenoj meri tačna, jer nije teško zamisliti kako neki biznismen može ispuštati toksični otpad u reku ili iscrpljivati poslednje snage svojih radnika, ne pružajući im pravičnu nadoknadu za rad. Ali to nije uvek tako i problem „loših“ kompanija vredi detaljnije razmotriti.
U tome će nam pomoći istraživanje na temu korporativne psihopatije. U njemu je 346 australijskih radnika prošlo anketu u kojoj su ocenjivali svoje rukovodioce (menadžere) po stepenu psihopatičnosti pomoću PM-MRV testa, pri čemu su mogli ocenjivati kako trenutne, tako i prethodne rukovodioce, zbog čega je ukupno dato ocena za 567 individuuma. Na osnovu rezultata ankete, menadžeri su podeljeni na normalne, disfunkcionalne (delimično psihopatične) i psihopatične. Sam test uključuje standardne stavke za procenu primarne psihopatije, kao što su površni šarm, lažljivost, manipulativnost, grandiozno mišljenje o sebi, nedostatak kajanja zbog nanošenja štete radnicima, hladnokrvnost, nedostatak empatije i neželja da preuzmu odgovornost (prebacivanje krivice za sopstvene greške na druge). Pored psihopatičnosti menadžera, ocenjivano je i to da li su aktivnosti kompanija sa tim ili onim menadžerima bile društveno i ekološki odgovorne, korisne za lokalnu zajednicu i lojalne prema zaposlenima.
Od 567 menadžera, 292 su ocenjeni kao normalni, 132 kao disfunkcionalni i 143 kao psihopatični. Ovakvom visokom udelu psihopatičnih osoba među menadžerima (čak 25%), koji daleko premašuje opšti udeo u društvu (svega 1%), ne treba se čuditi, jer takve pozicije, koje osobi daju moć nad drugima, jako privlače psihopate i daju im mogućnost da u potpunosti razviju svoje okrutne sposobnosti. Sada treba da obratimo pažnju na to kako kompanije sa ovakvim ili onakvim menadžerima vode svoje poslovanje.
U slučaju normalnih menadžera, velika većina ispitanika (89,3%) ocenila je delovanje kompanije kao društveno i ekološki odgovorno. Međutim, ovaj pokazatelj pada na 66% u prisustvu disfunkcionalnih menadžera i na 52,5% u slučaju psihopatičnih menadžera. Takođe, 85,8% ispitanika ocenilo je delovanje kompanije kao korisno za lokalnu zajednicu ako su u njoj radili normalni menadžeri. Za kompanije sa disfunkcionalnim menadžerima ovaj pokazatelj pada na 75%, a u slučaju psihopatičnih menadžera čak na 55,1%. Pored toga, većina ispitanika (79,6%) bila je saglasna da se kompanija ponaša lojalno prema radnicima kada postoje normalni menadžeri, međutim, ovaj pokazatelj pada čak na 23,7% u prisustvu psihopatičnih menadžera. Ovo potvrđuje da korporativni psihopate uopšte ne brinu o onima koji rade sa njima ili pod njima. Vredi još napomenuti da se u slučaju normalnih menadžera 82% ispitanika osećalo priznatim za dobro obavljen posao, dok je u prisustvu psihopatičnih menadžera to izjavilo samo 24,8% ispitanika.
Može se videti koliko parametri kao što su društvena i ekološka odgovornost, pružanje koristi lokalnoj zajednici i lojalnost radnicima od strane kompanije zavise od psihopatičnosti njenih menadžera. Pored toga, u istraživanju koje razmatramo davala se ocena upravo primarnoj psihopatiji, a njeno pojavljivanje, kao što je poznato, snažno je povezano sa disfunkcijom mehanizma inhibicije nasilja, zbog čega pojedinac prestaje da oseća unutrašnji otpor i odbojnost prema nanošenju štete drugim ljudima. I problem „loših“ kompanija teško će biti rešen sve dok se na njihovim rukovodećim pozicijama nalaze ličnosti sa takvom patologijom. Ona nesumnjivo zahteva terapiju i iskorenjivanje iz društva.
