Тег: religija

„Bog je trpeo i nama je zapovedao“: kako tradicionalne porodice razmnožavaju idealne robove za državu

Sigurno ste čuli popularnu priču u našim krugovima, da ako želiš pobediti Levijatana – odeš u šume, rodi deset dece, podučavaj ih kod kuće po svetim knjigama zaobilazeći državne škole i imaćeš slobodu. Mnogi libertarijanci, naročito konzervativnog smisla, odnose se prema religiji, konkretno prema hrišćanstvu, sa velikom simpatijom. I logika ovde, na prvi pogled, deluje nepobitno. Crkva istorijski gradi fantastične paralelne institucije. Ona je sposobna da iščupa decu iz čvrstog stiska državnog obrazovnog sistema, gde im od najranijih dana utuvljuju etatizam i veru u to da su „porezi plaćanje za civilizaciju“. Nekome se može učiniti da je to idealan štit od totalitarizma.
 
Samo što i sunce ima mrlje, a u zatvorenim zajednicama te mrlje ponekad postaju prave crne rupe. Govorimo o nasilju nad decom, elegantno prikrivenom „božanskim planom“.
 
Nedavno je sprovedeno obimno psihološko istraživanje, i brojke su ispale prilično jezive. Ispostavilo se da je jedna stvar ako dete tuku tek tako (što je samo po sebi odvratno). Ali ako ga tuku kaišem, govoreći: „Grešnik si, Bog će te kazniti“, ili ga teraju da ćuti o nasilju zarad „ časti zajednice“, trauma se množi sa sto. Osećaj krivice jednostavno izgori psihu iznutra.
 
I upravo ovde se srušila nada velikog broja libertarijanaca. Mnogi od nas fantaziraju da će iz zatvorenih tradicionalnih zajednica izaći ponosni slobodnomišljavci, neka mala John Galtova, koji će pokazati srednji prst stacionarnom banditi. Ali u stvarnosti tako odrastaju slomljeni, potisnuti ljudi sa ekstremnim nivoom anksioznosti i depresije. Dete koje su od detinjstva „lomili“ u ime viših sila neće ići da sruši državu, jer jednostavno nema snage za to. Odrastiće kao osoba navikla da se pokorava autoritetu koji ga udara čizmom ili svetom knjigom po glavi. Naći će sebi novog gospodara, a država obožava takve ljude.
 
A sada o glavnom – principu neagresije (NAP). Nasilje nad detetom je direktno i najgrublje kršenje NAP-a. Deca nisu vlasništvo roditelja, kao stolica ili kripto-novčanik. Ona imaju prava. I ako otac pravi kod kuće filijalu inkvizicije zato što se dete nije pravilno pomolilo ili je postavilo neprijatno pitanje – to nije „sloboda veroispovesti“, već banalna, otvorena agresija.
 
I upravo ovde će mnogim pravim anarhistima treptati oko, ali libertarijanci moraju maksimalno pažljivo pratiti šta se dešava iza visokih ograda „paralelnih institucija“. Ako vidimo otvoreno fizičko ili brutalno psihološko nasilje nad decom, nema apsolutno ništa sramotnog u tome da na takve roditelje pustimo službu za socijalnu zaštitu.
 
Da, nekome se može veoma dopasti ideja pozivanja države u pomoć. Ali hajde da ostanemo u realnosti. Mi još uvek nemamo privatne detektivske agencije za zaštitu prava dece koje im nude utočište i normalnu zamensku porodicu, a agresorima dozu leka za pojačanje njihovog inhibitora nasilja. A spasiti žrtvu od kršenja NAP-a u trenutku je važnije od teoretske čistoće. Ako kućni tiranin kvari život bespomoćnoj osobi, koristiti postojeći mehanizam zaštite (makar i državni) je normalno i moralno opravdano. To je zaštita osnovnog prava na život i nepovredivost. Ne postajete etatista zato što spasavate dete od batina. Postajete čovek.
 
Decentralizacija i sloboda od države su predivne stvari. Ali ne sme se dozvoliti tiranima da se skrivaju iza Biblije ili bilo čega drugog, pretvarajući svoje porodice u suverene totalitarne sekte. Prava sloboda ne počinje time što odbijamo da plaćamo poreze, već priznanjem prava svakog čoveka, čak i najmalog, na život bez nasilja.

Voluntarist, Bitarh

Pavle – nije nikakav apostol, već pravi uzurpator

Istorija pitanja, jednostavnim rečnikom: živeo je jednom Savle iz Tarsa, žestoki progonitelj prvih hrišćana. Nešto kao srednjovekovni Roskomnadzor – progonio je, zatvorio, čak je učestvovao i u ubistvima. Ali odjednom, na putu za Damask, navodno mu se javlja vaskrsli Hrist (što, naravno, niko nije mogao proveriti). I taj jučerašnji „lovac na ekstremiste“ naglo postaje glavni „apostol“ i počinje da izdaje instrukcije ljudima koji su lično hodali sa Isusom.

Zamislite da sutra bivši saobraćajac odjednom objavi da je sada libertarijanac broj jedan i počne sve učiti slobodi. Bili biste veoma iznenađeni, zar ne? Ali najsmešnije je što rani hrišćani nisu naročito povukli na takav trik. Mnogi su Pavla smatrali, blago rečeno, šarlatanom. Na primer, ebioniti, jedna od prvih hrišćanskih zajednica, uopšte su ga nazivali odstupnikom i smatrali da je potpuno izobličio Isusovo učenje, u čemu su bili sasvim u pravu!

Pavle je stvorio sopstvenu religiju u kojoj se, umesto jednostavne i jasne poruke ljubavi i slobode koju je Isus nosio, u centru našlo obožavanje patnje i smrti. Hrist je učio „voleti neprijatelje“ i ne vezivati se za materijalno, a Pavle – pokorno se potčiniti vlastima, ženama da ćute, a robovima da se ne žale. Ako se razmisli, to je genijalno praktična religija za bilo koju vlast: „trpi, Bog je trpeo i nama je zapovedio“. A Pavlova fraza „nema vlasti koja nije od Boga“ uopšte je postala hit kod svih diktatora. U 18. veku su je aktivno koristili britanski monarsi protiv američkih kolonista, a u 20. veku su čak i nacisti pozivali nemački narod na pokornu poslušnost, pozivajući se na Pavla. Zar nije prelepo?

Idemo dalje. Žene? „Neka ćute u crkvama“. Robovi? „Neka služe gospodarima kao Hristu“. Pavle je bukvalno legalizovao i učvrstio u hrišćanstvu najstrožu hijerarhiju i patrijarhat. Umesto jednakosti i bratstva, izgradio je čitav sistem stroge poslušnosti i dogmatizma. Vredi napomenuti da se nekada čak i Tomas Džeferson – jedan od očeva osnivača SAD – toliko ognjevio zbog toga da je Pavla nazvao „prvim korumpiranjem religije“. I zaista, čovek koji nije bio lično upoznat sa Isusom napisao je polovinu Novog zaveta i pritom uspeo da iskrivi celo prvobitno učenje do neprepoznatljivosti.

Sa filozofske tačke gledišta, Pavle je kao neka religijska verzija Lenjina: navodno je revolucioner, ali je umesto obećane slobode doneo represije, dogmatizam i strogu kontrolu nad ličnošću. Umesto duhovnog traganja – formule, dogme, kazne za odstupanje. Idealna religija za bilo koju državu! Filozof Nicaj je uopšte govorio da je Pavle „raspeo Hrista drugi put“, pretvorivši živu poruku u instrument za potiskivanje. Teško je ne saglasiti se: zahvaljujući Pavlu, crkva se pretvorila u pravu mašinu moći, gubeći slobodu koju su imali prvi hrišćani.

A sada malo ličnog. Zamislite da ste običan čovek u Pavlovo vreme. I evo da čujete o novom učenju koje kaže: „svi ste jednaki, volite jedni druge, živite po savesti“. A onda se pojavi neki Pavle i saopšti: „jednaki ste, naravno, ali nemojte previše da se pravite važni, slušajte nadređene, ne protivite se mužu, a ako si rob – utoliko više ne pravi probleme“. Koji biste izbor napravili?

Zabavno je, ali istorija se ponavlja iznova i iznova. Svaki put kada se pojavi neko sa jednostavnim idejama slobode i bratstva, za njim dođu ljudi poput Pavla koji te ideje pretvaraju u strogi sistem upravljanja. Ovde se može postaviti pitanje – znate li zašto u Bibliji ima toliko poslanica Pavla, a ne pravih učenika Isusa? Jednostavno, Pavle je bio dobar organizator i urođeni političar: nije se ustezao da promoviše sopstvene stavove, potiskujući stvarne svedoke Isusovog života u drugi plan. Evo kakav je to „politički preokret“ u religiji!

Dakle, vredi dva puta razmisliti pre nego što nazovete Pavla „apostolom“, jer se on jednostavno ispostavio kao „apostol imperije i potčinjenosti“, pre nego kao glasnik slobode i istine.

Voluntarista, Bitarh