Kao što znamo, postoje tri osnovne strategije preživljavanja u divljini. Suočili ste se sa opasnošću? U tom slučaju borite se („udari“), bežite („beži“) ili se napravite mrtvi („zamri“/„sakrij se“). Ali tu je kvaka: dok smo mislili da je to iscrpan meni, evolucija je odlučila da ne stane na tome. Ispostavilo se da u divljini postoji i četvrti, daleko sofisticiraniji put. Nazovimo ga „hakuj neurobiologiju komšije“.
Zamislite: vi ste ogroman, snažan tropski bubašvap. Ka vama doleće smaragdna osa-bubašvap (koja je otprilike tri puta manja od vas) i zada vam brz ubod žaolom. Živi ste, pri svesti, noge vam rade. Ali vi… više ništa ne želite. Osa zadaje drugi, precizno hirurški ubod direktno u glavni ganglij (mozak) bubašvapa. Njen otrov deluje kao idealni blokator oktopamina – neurotransmitera koji je odgovoran za inicijativu i motivaciju za kretanje. Bubašvap nije paralizovan! Jednostavno mu potpuno nestaje slobodna volja. Pogađa ga najteža apatija. Osa uzme giganta za antenna i, kao poslušnog psa na povocu, odvede ga u svoju rupu, gde će na njega položiti jaje. Larva će jesti bubašvapa živog, a on neće čak ni pokušati da pobegne.
Postoji i čuvena toksoplazma (Toxoplasma gondii). Ovom jednoćelijskom parazitu je životno neophodno da dospije u creva mačke – samo tamo se može razmnožavati. Ali kako tamo dospeti ako se trenutno nalazite unutar miša? Toksoplazma ne čeka samo da miša slučajno pojedu. Ona preuzima kontrolu! Parazit stvara mikroskopske ciste u amigdaloidnom telu mišjeg mozga, kao rezultat čega miš potpuno gubi urođeni strah od mirisa mačjeg urina, ili čak počinje da oseća blago polno uzbuđenje zbog njega. Miš sam izlazi na otvoreni prostor, traži mačku i prirodno postaje njen obrok.
Još jedan veoma kul primer: lancetasti dvustruk – pljosnati crv koji mora da pređe iz mrava u želudac ovce ili krave. On prodire direktno u podždračni nervni čvor mrava i seda za kormilo, kao iskusni kamiondžija. Uveče, kada postane hladnije, parazit primora mrava da se odvoji od kolonije, popne se na sam vrh visokog stabljike trave i čeljustima se čvrsto zakači za nju. Mrav visi i čeka da ga krava proguta. Ali znate šta je najzapanjujuće? Ako krava ne dođe tokom noći, a ujutru počne da prži sunce (od kojeg mrav može da se isuši i ugine zajedno sa parazitom), crv pušta kontrolu! On dozvoljava mravu da otvori čeljusti, spusti se na zemlju i sakrije se u hlad. Mrav ceo dan živi svoj običan mravlji život, a uveče parazit ponovo pritisne dugme: „Vreme je, penji se na travu!“. I tako sve dok ih neko ne pojede.
Zašto je ovo tako kul? Kada čujemo reč „parazit“, zamišljamo nekoga ko samo pije krv ili krade hranljive materije. Ali evolucija je pokazala: informacija i kontrola nad ponašanjem su najvredniji resursi. Ova bića ne upravljaju žrtvom kroz strah. Oni koriste savršeno znanje neurofarmakologije. Sintetišu analoge dopamina, serotonina, različite alkaloide i proteine koji „hakuju“ neuronske lance drugih vrsta. Ovo nije slučajan kvar sistema, već rezultat miliona godina žestoke evolucione selekcije. Oni koji su naučili da menjaju ponašanje domaćina u svoju korist, preživeli su i razmnožavali se mnogo efikasnije od onih koji su samo sedeli i čekali. A prirodi je bilo potpuno svejedno do filozofskih koncepata kao što je „slobodna volja“!
Šta to znači za nas, ljude? Delovanje na neurobiologiju protivnika koji nam preti nanošenjem štete, bilo da je to za bio-pojačanje morala ili inhibitor nasilja, takođe nije neka „ludost“, već potpuno uspešna strategija podržana milionima godina evolucije, koja nam svakim danom postaje tehnološki dostupnija. Ako vam ovakav pristup uopšte ne odgovara, onda pogledajte sebe i predložite potpuno prihvatanje principa neagresije (NAP) i nedopustivost nasilja u zamenu za ograničenje biotehničkog naoružanja koje utiče na ponašanje.
