U nastavku prethodne objave o stopi rađanja kod milijardera.
U prethodnoj objavi smo analizirali zašto milijarderi i veliki bogataši imaju dobru stopu rađanja u poređenju sa ostatkom stanovništva – oni uspešno izbegavaju problem državne regulacije koja guši psihu. Ostali ljudi, živeći kao u kavezu pod nadzorom „činovnika-dresera“, počinju da se ponašaju kao progonjene zveri kojima je nestao instinkt za opstankom roda.
Zašto onda milijarderi uspešno zaobilaze ovaj problem? Zato što imaju protivotrov za državni pritisak – novac i uticaj. Velikim bogatstvom kupuju neprivrsivost i mir koji su običnim smrtnicima nepoznati. Ono što je za nas neizbežna obaveza, za njih je rešiv organizacioni problem uz par telefonskih poziva.
Evo kako se elita oslobađa problema koji guše ostale:
1) Armija pravnika: Kod bogate osobe svaki pravni okršaj sa državom završava se pre nego što uopšte počne. Kazne će osporiti i poništiti, pronaći će pravne praznine. Milijarderi se ne plaše zakona – oni ih okreću u svoju korist. Ako treba zaobići glupu regulaciju – unajmiće najbolje advokate, lobićesu za potrebne amandmane.
2) Lični asistenti: Bogataše nećete sresti u redovima u domovima zdravlja ili administrativnim centrima. Oni imaju asistente koji će umesto njih obaviti sav papirni posao. Birokratska rutina je prebačena na plaćene ljude. Stres od birokratije za njih je nula – oni se u to ne uranjaju sami.
3) Privatni avioni i vozači: Njima ne preti oduzimanje dozvole zbog prekoračenja brzine – imaju lične vozače koji će sami rešiti stvari sa policijom. Ne stoje u gužvama u autobusima i ne guše se u metrou. Privatni avion ih oslobađa ponižavajućih kontrola na granici. Ne osećaju na sebi „pastirski bič“ kojim nas stacionarni banditi teraju u svakodnevnom životu.
4) Privatne škole i medicina: Njihova deca uče u elitnim školama i na fakultetima, van sistema obaveznih standarda kojima su svi ostali potčinjeni. Ne moraju da brinu da će državna škola loše uticati na dete – oni jednostavno prelaze u privatni sektor. Isto važi i za medicinu: svaki problem se rešava novcem u privatnoj klinici, zaobilazeći redove i nizak kvalitet državnih bolnica.
5) Minimizacija poreza: Dok se sa vaše plate automatski odbija porez na dohodak, velike korporacije i njihovi vlasnici kriju profit u ofšor zonama i koriste poreske olakšice.
6) Milijarder plaća državi relativno manje nego vi, u procentu u odnosu na svoje prihode – iako bi, na prvi pogled, trebalo da bude obrnuto. Ali on ima najbolje knjigovođe, finansijske konsultante i mogućnost da premesti biznis tamo gde je porez niži. U konačnici, superbogati često izbegavaju veći deo poreskog tereta, prebacujući ga na srednju klasu.
7) Privatno obezbeđenje: Mnogim milijarderima jednostavno nije potrebna državna policija – imaju ličnu službu bezbednosti. Obezbeđenje često ima pristup oružju, specijalnim sistemima kontrole, visokim tehnologijama nadzora (od video nadzora do sredstava praćenja na internetu). U rezultatu, milijarder može sam postavljati pravila u svojim posedima (vilama, korporativnim kampusima, „zatvorenim“ naseljima), često ignorišući državne zakone.
8) Uticaj i veze: Konačno, najlukaviji postavljaju i smenjuju vladare. Ako im zakon smeta – obezbediće njegovu izmenu. Ako regulator pritiska njihovu industriju – pronaći će pristup pravom ministru. Država služi velikom kapitalu, a ne komanduje njime. U određenom smislu, milijarderi sami drže državu na kratkom povocu, koristeći je u svojim interesima.
Sve zajedno, to daje zapanjujući efekat: na superbogate većina državnih ograničenja praktično ne utiče. Oni žive kao da su van države – ili iznad nje. Pravila su napisana za vas, a ne za njih. Zato su njihove ruke slobodne tamo gde ste vi svezani rukama i nogama.
P.S. Posebno za autoritarno-desne koji u ovome ne vide problem: 12 dece Ilona Muska nikako ne kompenzuje nula dece miliona običnih ljudi.
