Semyon Persunov (pitanje je pratio donat u iznosu od 0.00000546 BTC)

Ankom je ideologija zasnovana na pretpostavci da individualizam kvari ljude. Čovek duguje previše društvu i zato mora računati na njega. Ponekad je neophodno oduzeti društvene resurse u svoju korist jer bez toga postojanje pojedinca nije moguće, međutim, primarno je upravo prosperitet društva, a zatim se ono već deli sa ljudima iz zajedničkog kotla. Zato za ankomove svako otuđenje imovine od društva ka konkretnom pojedincu mora biti opravdano.

Obično oni izdvajaju kategoriju kao što je lična imovina i definišu je kao stvari koje se koriste za potrošnju, a ne za proizvodnju. Lična imovina je halal, privatna haram. Jasno je da se ova definicija oslanja više na tradiciju i da pati od mnogih nedostataka. Ja bih radije predložila malo drugačiji kriterijum. U ličnu imovinu je prikladno svrstati predmete čija upotreba od strane pojedinca ozbiljno umanjuje privlačnost njihove upotrebe za druge pojedince. Tako, recimo, maramica, četkica za zube ili čarape prikladnije postaju lična imovina već nakon prvog čina upotrebe, a dok netaknuti leže u magacinu, oni su, naravno, društveni. A, recimo, šolja negde može biti lična imovina, a negde društvena, to je već pitanje lokalne tradicije. Kompjuter mi je takođe prijatnije koristiti lični, nego svaki put podešavati zajednički onako kako je meni najudobnije. Iako se do određene mere pitanje rešava ličnim nalogima na zajedničkom kompjuteru.

Anarho-komunističko društvo može sebi priuštiti utoliko više lične imovine koliko je u celini bogatije.

Levi libertarijanizam je ideologija koja ne napada individualizam toliko ozbiljno. Primarni su upravo interesi pojedinca. Ali čovek i dalje duguje previše društvu i mora računati na njega. Ipak, zbog primarnosti interesa pojedinca za leve libertarijance svako otuđenje imovine od pojedinca ka društvu mora biti opravdano.

Obično oni izdvajaju kategoriju kao što su javna dobra i definišu ih kao pozitivne efekte ljudske aktivnosti kojima je krajnje teško obezbediti ekskluzivan pristup. Zbog ove njihove specifičnosti, javna dobra je teško monetizovati, stoga se pretpostavlja da su nedovoljno proizvedena u odnosu na lako monetizivana tržišna privatna dobra. Tako da je proizvodnja javnih dobara za leve libertarijance prilično utemeljen razlog da se prisilno otuđi privatna imovina u korist društva.

Nažalost, čim proizvodnja javnog dobra počne da se obezbeđuje prisilno, to pokreće pozitivnu povratnu spregu, jer je proizvođač javnog dobra sada zainteresovan da ga proizvede što više i da za to zahteva što veći budžet. I evo da siromašni Sovjetski Savez odjednom ispred cele planete u oblasti baleta.

Nije mi poznato kako levi libertarijanizam rešava problem „kada treba stati u prisilnoj redistribuciji u korist društva“. Upravo nedostatak jasnog graničnog kriterijuma čini, po mom mišljenju, ovu ideologiju mrtvorođenom.

Napomenuću da ankap ima takav granični uslov. Kada ankap odluči da je dovoljno podelio sa društvom i da više nema nameru? Pa kada on sam to poželi. Poslužio prolaznike rakijom, dobio dovoljno respekta, i otišao sretan kući da popije ostatke.