Sećajući se genocida nad etničkom grupom tutsija u Ruandi, može nam se učiniti da se gotovo čitav narod hutu, podstaknut zagovornicima ideje istrebljenja tutsija, jednostavno pretvorio u ubice. Ili pak možemo se setiti koliko je zastrašujući bio režim Pol Pota, kada je poginulo do četvrtine stanovništva Kambodže. Zar nam ovi i drugi slični primeri masovnih genocida ne pokazuju da čovek nema nikakva prirodna ograničenja kada je reč o ubijanju drugih ljudi, i da uz dovoljno ubeđivanje skoro svako može to lako učiniti?
U proceni takvih pojava kao što su rat ili genocid, definitivno ne treba oslanjati se na subjektivne osećaje. Mnogo je bolje sprovesti detaljne proračune. Na osnovu najšire prihvaćenih istraživanja, u rezultatu genocida u Ruandi poginulo je od 500 hiljada do 662 hiljade tutsija, dok neke procene dosežu do 800 hiljada poginulih. Ali koliko je hutu učestvovalo u genocidu? Jedno istraživanje procenjuje broj ubica na 50 hiljada ljudi [1]. Drugo istraživanje procenjuje broj učesnika u genocidu (onih koji su vršili pokušaje ubistva, sama ubistva, silovanja, mučenja i druge oblike teškog nasilja) od 175 hiljada do 210 hiljada ljudi [2]. U trenutku početka genocida, stanovništvo Ruande iznosilo je više od 7 miliona ljudi.
Šta to zapravo znači? Prema najvišoj proceni, samo 2,5-3% stanovništva Ruande, ili 3-3,5% stanovništva samih hutu, vršilo je nasilje tokom genocida nad tutsijama. Prema najnižoj proceni, ubice su činile manje od 1% stanovništva. To uzimajući u obzir činjenicu da su pokreti koji su zastupali istrebljenje tutsija, svim mogućim metodama i putem svih informativnih kanala, pozivali hutu na ubistva. I sama ubistva su zaista imala masovni karakter.
Ne treba sumnjati u to da je takav procenat ljudi uspeo da organizuje genocid. Teško je očekivati da će osoba koju pozivaju na ubistva, koja ne oseća nikakvo odbojanje prema izvršenju ubistva, i čije potencijalne žrtve nemaju ozbiljnu mogućnost odbrane, zaustaviti se samo na jednoj ili dve epizode. Pre treba očekivati da će ubijati sve koji mu se nađu na putu. Male grupe takvih ubica mogle su potpuno uništiti hiljade ljudi odjednom, naročito ako su bile naoružane. U istraživanju koje procenjuje broj ubica u ruandijskom genocidu na 50 hiljada ljudi, tvrdi se da nije ništa nemoguće u tome da čak 25 hiljada ljudi za 100 dana može istrebiti stotine hiljada, ako ne i milion ljudi.
Drugi poznati primer genocida je istrebljenje od 1,5 do 2 miliona Kambodžanaca od strane „crvenih Kmera“ u periodu od 1975. do 1979. godine tokom režima Pol Pota. Snage crvenih Kmera do 1975. godine mogu se proceniti na 55 do 70 hiljada ljudi [3][4]. Stanovništvo Kambodže na početku genocida iznosilo je oko 7,8 miliona ljudi. Na osnovu ovih brojki, očigledno je da su za smrt tadašnjih 20-25% stanovništva Kambodže odgovoran manje od 1% stanovništva.
Genocidi nam ne mogu reći da je većina ljudi spremna da izvrši istrebljenje grupa koje ne dele njihove stavove ili čak čitavih naroda. Neposredni ubice i drugi počinioci nasilja u genocidima čine ogromnu manjinu ukupnog stanovništva. To znači da oni ne mogu služiti kao dokaz nasilne prirode čoveka, već naprotiv – oni samo potvrđuju da je čovek, u većini slučajeva, nenasilan.
Izvori:
- Jones, B. D. (2001). Peacemaking in Rwanda: the dynamics of failure;
- Straus, S. (2004). How many perpetrators were there in the Rwandan genocide? An estimate. Journal of Genocide Research, 6(1), March, 85–98;
- Carney, T. (1989). The Unexpected Victory. In Karl D. Jackson, ed., Cambodia 1975–1978: Rendezvous With Death. Princeton University Press, pp. 13–35;
- The Crime of Cambodia: Shawcross on Kissinger’s Memoirs New York Magazine, 5 November 1979.
