Тег: genocid

Kako ograničenja i zabrane oružja daju efekat suprotan očekivanom

Voluntarist, Bitarh

Kada određene političke sile ili zajednice zagovaraju strogu regulaciju, ili čak zabranu naoružavanja privatnih lica, one neizbežno očekuju od toga povećanje sigurnosti u društvu i smanjenje kriminaliteta, uključujući onaj nasilnog karaktera. Logika koja stoji iza takvih očekivanja je sledeća – osoba bez oružja ne može naneti toliko štete koliko osoba s oružjem, stoga sloboda naoružavanja predstavlja pretnju za društvo.

Naravno, takva logika je iz korena pogrešna. Potpuno se rešiti oružja je jednostavno nemoguće. U svim scenarijima, ono će ostati u rukama vladinih agenata, kao što su vojska i policija. Takođe, najčešće će ostati i na raspolaganju banditima – oni su banditi, što znači da neće poštovati zakon o zabrani oružja. Ako im se oduzmu „legalni“ načini da dođu do oružja, koristiće se „nelegalni“ načini i crno tržište. Na primer, statistika iz Sjedinjenih Država pokazuje da 80% naoružanih kriminalaca oružje nabavlja upravo na nelegalan način.

Vidimo da, bez obzira na bilo kakve zakone, najmanje dve vrste agenata će oružje imati apsolutno uvek. Samo što ga sada garantovano neće imati obični ljudi – zakone poštujući građani. I apsurdnost ovakvog stanja stvari ne sastoji se samo u tome što je ogromnoj većini ljudi oružje potrebno samo za samoodbranu, i da ga nikada ne bi koristili za napade. Ona se još i sastoji u tome što se ljudi na taj način zapravo lišavaju svih mogućih prava i sloboda odjednom. Šta uopšte mogu nenaoružani ljudi protivstaviti naoružanim banditima, kako onima stacionarnog karaktera (državama i vladama), tako i onima nomadskog (privatnim banditima i nasilnicima)? Šta će raditi ako odluči neko da napadne njih, koji u principu nemaju nikakvu moć, koristeći svoj ogromni potencijal nasilja?

A to se uvek dešavalo u istoriji čovečanstva. Genocidi su počinjali upravo oduzimanjem slobode naoružavanja. Pre turskog genocida nad Jermenima izašla je proglasa o oduzimanju oružja od potonjih. Sovjetska vlast je još pre završetka građanskog rata uvela obaveznu predaju oružja vladi i stroge kazne za neposlušnost. Nemački nacisti su takođe uveli zabrane naoružavanja. Slična situacija bila je tokom genocida u Kambodži i Ruandi, kao i u mnogim drugim genocidima.

Što se tiče privatnog nasilja, navimo za primer iste te Sjedinjene Države, gde se 94% svih masovnih pucnjava dešava upravo u takozvanim „zonama slobodnim od oružja“ (gun-free zones). Po logici protivnika slobode naoružavanja, to je jednostavno nemoguće, jer je oružje tamo zabranjeno. Takođe ću primetiti da je vrlo lako objasniti zašto je stopa masovnih pucnjava toliko visoka na mestima sa zabranom naoružavanja, dok se tamo gde je oružje dozvoljeno one skoro nikada ne dešavaju. A zašto bi se tamo dešavale, ako će svaki bandit pri pokušaju da organizuje nešto takvo trenutno dobiti kao odgovor naoružanu samoodbranu svojih potencijalnih žrtava?

Želim da postavim pitanje protivnicima slobode naoružavanja – šta ćete raditi ako vaša vlada, odlučivši da sprovede čišćenje ljudi koji joj ne odgovaraju, usmeri svoje oružje protiv vas samih? Šta ćete raditi ako vas napadne bandit sa pištoljem, ili čak samo sa nožem? Šta predlažete da rade svi obični i mirni ljudi u takvim situacijama? Očigledno je da se na ova pitanja ne mogu dati nikakvi adekvatni odgovori bez pozivanja na naoružanu samoodbranu.

Zagovarati protiv slobode naoružavanja i protiv prirodnog ljudskog prava na samoodbranu znači dati malom procentu bandita i nasilnika punu silinsku moć nad celim društvom. Pokušaj da se postigne veća sigurnost na kraju donosi samo manje sigurnosti, ako ne i njeno potpuno odsustvo, jer ona ne može postojati tamo gde neki ljudi poseduju relativno beskonačan potencijal nasilja, a drugi nemaju ni pravo ni mogućnost da se brane. Privatni banditizam i vladini genocidi su očekivani rezultati takvih težnji.

Ubica je samo jedan, a žrtava – hiljade

Voluntarist, Bitarh

Veoma česta greška u proučavanju takvih fenomena kao što su ratovi i genocidi je pogrešan odnos između broja onih koji su zaista vršili ubistva i druge oblike nasilja i broja žrtava nasilja. Nekome se može učiniti da je broj ubica približno jednak broju ubijenih, što znači da ratovi i genocidi sa milionima žrtava dokazuju sposobnost prosečnog čoveka da počini brutalno nasilje. Međutim, takvo razmišljanje bi bila grubi greška.

Može se podsetiti na to da, prema mišljenju nekih vojnih istraživača, kao što je Dejv Grosman, 98% vojnika na frontu oseća jak otpor prema vršenju ubistva, i samo kod 2% taj otpor izostaje. Za smrt do 2 miliona stanovnika Kambodže u režimu Pol Pota odgovornih je bilo svega 55-70 hiljada crvenih Kmera (na svakog ubicu u proseku je padalo oko 30-40 ubistava). A jedan od istraživača pitanja rvan Dijskog genocida tvrdi da nije ništa nemoguće u tome da čak 25 hiljada ljudi za 100 dana ubije stotine hiljada, ako ne milion ljudi – za to bi jedan ubica morao u proseku da počini samo jedno ubistvo svakih 2,5 dana (ili ukupno 40 ubistava).

U mirnom svakodnevnom životu, po pravilu, na jednog nasilnog kriminalca dolazi 2,5 nasilnih zločina. Manje od 0,1% ljudi počini više od deset nasilnih zločina. Ali kog pokazatelja može dostići takav „recidivizam“ u slučaju ratova, genocida ili represija, kada ubistvo postaje nešto dopustivo, dozvoljeno, pa čak i zahtevano?

Pogledajmo neke poznate ekstremne slučajeve. Verovatno ste bar jednom čuli za sledeće ličnosti:
– hrvatski ratni zločinac Petar Brzica, koji je za jednu noć lično ubio do 1360 Srba (prema najkonzervativnijim procenama počinjeno je 670 ubistava);
– NKVD zaposlen Vasilj Mihajlovič Blohin, koji je tokom celog svog služenja lično rasstreljao od 10 do 20 hiljada ljudi.

U slučaju ratova, genocida i represija, jedan ubica zaista može lično počiniti stotine i hiljade ubistava. U principu, težnja ka takvim pokazateljima može se očekivati od svakog čoveka koji je sposoban lako da počini ubistvo, ne osećajući prema tome nikakav otpor i gađenje. Zar ubica ima ikakav stimulans da stane i ubija manje, kada mu je za to dato neograničeno pravo? Bilo bi apsurdno očekivati takvo od ubice, on će pre ubijati do kraja, ako bude mogućnosti – lično će ubiti stotine i hiljade ljudi.

Na osnovu onoga što znamo o genocidima, u praksi će prosečan ubica u situaciji „nasilne sveopšte dozvole“ verovatno uspeti da počini nekoliko desetina ubistava. Naravno, to i dalje govori o tome da su stvarni ubice u bilo kojoj situaciji ekstremna manjina ljudi, što znači da broj žrtava masovnih ubistava značajno prevazilazi broj samih ubica. Ratovi, genocidi i represije nikada ne funkcionišu po principu „jednog dana je milion ljudi izašlo na ulice i ubilo drugi milion ljudi“. Ako je negde zaista ubijen milion ljudi, to znači da je na ulice sa nasilnim namerama izašlo svega nekoliko desetina hiljada ubica.

Zakoni o oružju – instrument u izvršenju genocida

Prilično zanimljiva pravilnost može se pratiti u velikom broju genocida. Prethodilo im je uvođenje regulacija i zabrana civilnog naoružanja. Često su takve zabrane direktno prethodile genocidima. Veoma zgodno za vladine silovatelje i ostale bandite, zar ne? Lišiti običan narod naoružanja, a zatim mirno i gotovo bez ikakvog otpora istrebljavati njegov nepoželjan deo.

Zastupanje zakona o oružju i protivljenje prirodnom pravu čoveka na odbranu sopstvenog života znači podržavanje isključivog naoružanja manjine silovatelja. Zabrane naime rade samo u odnosu na mirne i poslušne građane, koji u životu nikada ne bi koristili oružje radi izvršenja napada, već samo u svrhu samoodbrane. A vladini agenti i neposlušni banditi će oružje u svakom slučaju imati u rukama. Zar je to zaista ono što žele protivnici slobode naoružavanja i samoodbrane, da vlade imaju nad ljudima totalitarnu silinsku vlast, a banditi potpunu slobodu da vrše nasilje ne nailazeći na otpor svojih žrtava?

Šta genocidi mogu reći o ljudskoj nasilnosti

Voluntarist, Bitarh

Sećajući se genocida nad etničkom grupom tutsija u Ruandi, može nam se učiniti da se gotovo čitav narod hutu, podstaknut zagovornicima ideje istrebljenja tutsija, jednostavno pretvorio u ubice. Ili pak možemo se setiti koliko je zastrašujući bio režim Pol Pota, kada je poginulo do četvrtine stanovništva Kambodže. Zar nam ovi i drugi slični primeri masovnih genocida ne pokazuju da čovek nema nikakva prirodna ograničenja kada je reč o ubijanju drugih ljudi, i da uz dovoljno ubeđivanje skoro svako može to lako učiniti?

U proceni takvih pojava kao što su rat ili genocid, definitivno ne treba oslanjati se na subjektivne osećaje. Mnogo je bolje sprovesti detaljne proračune. Na osnovu najšire prihvaćenih istraživanja, u rezultatu genocida u Ruandi poginulo je od 500 hiljada do 662 hiljade tutsija, dok neke procene dosežu do 800 hiljada poginulih. Ali koliko je hutu učestvovalo u genocidu? Jedno istraživanje procenjuje broj ubica na 50 hiljada ljudi [1]. Drugo istraživanje procenjuje broj učesnika u genocidu (onih koji su vršili pokušaje ubistva, sama ubistva, silovanja, mučenja i druge oblike teškog nasilja) od 175 hiljada do 210 hiljada ljudi [2]. U trenutku početka genocida, stanovništvo Ruande iznosilo je više od 7 miliona ljudi.

Šta to zapravo znači? Prema najvišoj proceni, samo 2,5-3% stanovništva Ruande, ili 3-3,5% stanovništva samih hutu, vršilo je nasilje tokom genocida nad tutsijama. Prema najnižoj proceni, ubice su činile manje od 1% stanovništva. To uzimajući u obzir činjenicu da su pokreti koji su zastupali istrebljenje tutsija, svim mogućim metodama i putem svih informativnih kanala, pozivali hutu na ubistva. I sama ubistva su zaista imala masovni karakter.

Ne treba sumnjati u to da je takav procenat ljudi uspeo da organizuje genocid. Teško je očekivati da će osoba koju pozivaju na ubistva, koja ne oseća nikakvo odbojanje prema izvršenju ubistva, i čije potencijalne žrtve nemaju ozbiljnu mogućnost odbrane, zaustaviti se samo na jednoj ili dve epizode. Pre treba očekivati da će ubijati sve koji mu se nađu na putu. Male grupe takvih ubica mogle su potpuno uništiti hiljade ljudi odjednom, naročito ako su bile naoružane. U istraživanju koje procenjuje broj ubica u ruandijskom genocidu na 50 hiljada ljudi, tvrdi se da nije ništa nemoguće u tome da čak 25 hiljada ljudi za 100 dana može istrebiti stotine hiljada, ako ne i milion ljudi.

Drugi poznati primer genocida je istrebljenje od 1,5 do 2 miliona Kambodžanaca od strane „crvenih Kmera“ u periodu od 1975. do 1979. godine tokom režima Pol Pota. Snage crvenih Kmera do 1975. godine mogu se proceniti na 55 do 70 hiljada ljudi [3][4]. Stanovništvo Kambodže na početku genocida iznosilo je oko 7,8 miliona ljudi. Na osnovu ovih brojki, očigledno je da su za smrt tadašnjih 20-25% stanovništva Kambodže odgovoran manje od 1% stanovništva.

Genocidi nam ne mogu reći da je većina ljudi spremna da izvrši istrebljenje grupa koje ne dele njihove stavove ili čak čitavih naroda. Neposredni ubice i drugi počinioci nasilja u genocidima čine ogromnu manjinu ukupnog stanovništva. To znači da oni ne mogu služiti kao dokaz nasilne prirode čoveka, već naprotiv – oni samo potvrđuju da je čovek, u većini slučajeva, nenasilan.

Izvori:

  1. Jones, B. D. (2001). Peacemaking in Rwanda: the dynamics of failure;
  2. Straus, S. (2004). How many perpetrators were there in the Rwandan genocide? An estimate. Journal of Genocide Research, 6(1), March, 85–98;
  3. Carney, T. (1989). The Unexpected Victory. In Karl D. Jackson, ed., Cambodia 1975–1978: Rendezvous With Death. Princeton University Press, pp. 13–35;
  4. The Crime of Cambodia: Shawcross on Kissinger’s Memoirs New York Magazine, 5 November 1979.