Kada određene političke sile ili zajednice zagovaraju strogu regulaciju, ili čak zabranu naoružavanja privatnih lica, one neizbežno očekuju od toga povećanje sigurnosti u društvu i smanjenje kriminaliteta, uključujući onaj nasilnog karaktera. Logika koja stoji iza takvih očekivanja je sledeća – osoba bez oružja ne može naneti toliko štete koliko osoba s oružjem, stoga sloboda naoružavanja predstavlja pretnju za društvo.
Naravno, takva logika je iz korena pogrešna. Potpuno se rešiti oružja je jednostavno nemoguće. U svim scenarijima, ono će ostati u rukama vladinih agenata, kao što su vojska i policija. Takođe, najčešće će ostati i na raspolaganju banditima – oni su banditi, što znači da neće poštovati zakon o zabrani oružja. Ako im se oduzmu „legalni“ načini da dođu do oružja, koristiće se „nelegalni“ načini i crno tržište. Na primer, statistika iz Sjedinjenih Država pokazuje da 80% naoružanih kriminalaca oružje nabavlja upravo na nelegalan način.
Vidimo da, bez obzira na bilo kakve zakone, najmanje dve vrste agenata će oružje imati apsolutno uvek. Samo što ga sada garantovano neće imati obični ljudi – zakone poštujući građani. I apsurdnost ovakvog stanja stvari ne sastoji se samo u tome što je ogromnoj većini ljudi oružje potrebno samo za samoodbranu, i da ga nikada ne bi koristili za napade. Ona se još i sastoji u tome što se ljudi na taj način zapravo lišavaju svih mogućih prava i sloboda odjednom. Šta uopšte mogu nenaoružani ljudi protivstaviti naoružanim banditima, kako onima stacionarnog karaktera (državama i vladama), tako i onima nomadskog (privatnim banditima i nasilnicima)? Šta će raditi ako odluči neko da napadne njih, koji u principu nemaju nikakvu moć, koristeći svoj ogromni potencijal nasilja?
A to se uvek dešavalo u istoriji čovečanstva. Genocidi su počinjali upravo oduzimanjem slobode naoružavanja. Pre turskog genocida nad Jermenima izašla je proglasa o oduzimanju oružja od potonjih. Sovjetska vlast je još pre završetka građanskog rata uvela obaveznu predaju oružja vladi i stroge kazne za neposlušnost. Nemački nacisti su takođe uveli zabrane naoružavanja. Slična situacija bila je tokom genocida u Kambodži i Ruandi, kao i u mnogim drugim genocidima.
Što se tiče privatnog nasilja, navimo za primer iste te Sjedinjene Države, gde se 94% svih masovnih pucnjava dešava upravo u takozvanim „zonama slobodnim od oružja“ (gun-free zones). Po logici protivnika slobode naoružavanja, to je jednostavno nemoguće, jer je oružje tamo zabranjeno. Takođe ću primetiti da je vrlo lako objasniti zašto je stopa masovnih pucnjava toliko visoka na mestima sa zabranom naoružavanja, dok se tamo gde je oružje dozvoljeno one skoro nikada ne dešavaju. A zašto bi se tamo dešavale, ako će svaki bandit pri pokušaju da organizuje nešto takvo trenutno dobiti kao odgovor naoružanu samoodbranu svojih potencijalnih žrtava?
Želim da postavim pitanje protivnicima slobode naoružavanja – šta ćete raditi ako vaša vlada, odlučivši da sprovede čišćenje ljudi koji joj ne odgovaraju, usmeri svoje oružje protiv vas samih? Šta ćete raditi ako vas napadne bandit sa pištoljem, ili čak samo sa nožem? Šta predlažete da rade svi obični i mirni ljudi u takvim situacijama? Očigledno je da se na ova pitanja ne mogu dati nikakvi adekvatni odgovori bez pozivanja na naoružanu samoodbranu.
Zagovarati protiv slobode naoružavanja i protiv prirodnog ljudskog prava na samoodbranu znači dati malom procentu bandita i nasilnika punu silinsku moć nad celim društvom. Pokušaj da se postigne veća sigurnost na kraju donosi samo manje sigurnosti, ako ne i njeno potpuno odsustvo, jer ona ne može postojati tamo gde neki ljudi poseduju relativno beskonačan potencijal nasilja, a drugi nemaju ni pravo ni mogućnost da se brane. Privatni banditizam i vladini genocidi su očekivani rezultati takvih težnji.
