Veoma česta greška u proučavanju takvih fenomena kao što su ratovi i genocidi je pogrešan odnos između broja onih koji su zaista vršili ubistva i druge oblike nasilja i broja žrtava nasilja. Nekome se može učiniti da je broj ubica približno jednak broju ubijenih, što znači da ratovi i genocidi sa milionima žrtava dokazuju sposobnost prosečnog čoveka da počini brutalno nasilje. Međutim, takvo razmišljanje bi bila grubi greška.
Može se podsetiti na to da, prema mišljenju nekih vojnih istraživača, kao što je Dejv Grosman, 98% vojnika na frontu oseća jak otpor prema vršenju ubistva, i samo kod 2% taj otpor izostaje. Za smrt do 2 miliona stanovnika Kambodže u režimu Pol Pota odgovornih je bilo svega 55-70 hiljada crvenih Kmera (na svakog ubicu u proseku je padalo oko 30-40 ubistava). A jedan od istraživača pitanja rvan Dijskog genocida tvrdi da nije ništa nemoguće u tome da čak 25 hiljada ljudi za 100 dana ubije stotine hiljada, ako ne milion ljudi – za to bi jedan ubica morao u proseku da počini samo jedno ubistvo svakih 2,5 dana (ili ukupno 40 ubistava).
U mirnom svakodnevnom životu, po pravilu, na jednog nasilnog kriminalca dolazi 2,5 nasilnih zločina. Manje od 0,1% ljudi počini više od deset nasilnih zločina. Ali kog pokazatelja može dostići takav „recidivizam“ u slučaju ratova, genocida ili represija, kada ubistvo postaje nešto dopustivo, dozvoljeno, pa čak i zahtevano?
Pogledajmo neke poznate ekstremne slučajeve. Verovatno ste bar jednom čuli za sledeće ličnosti:
– hrvatski ratni zločinac Petar Brzica, koji je za jednu noć lično ubio do 1360 Srba (prema najkonzervativnijim procenama počinjeno je 670 ubistava);
– NKVD zaposlen Vasilj Mihajlovič Blohin, koji je tokom celog svog služenja lično rasstreljao od 10 do 20 hiljada ljudi.
U slučaju ratova, genocida i represija, jedan ubica zaista može lično počiniti stotine i hiljade ubistava. U principu, težnja ka takvim pokazateljima može se očekivati od svakog čoveka koji je sposoban lako da počini ubistvo, ne osećajući prema tome nikakav otpor i gađenje. Zar ubica ima ikakav stimulans da stane i ubija manje, kada mu je za to dato neograničeno pravo? Bilo bi apsurdno očekivati takvo od ubice, on će pre ubijati do kraja, ako bude mogućnosti – lično će ubiti stotine i hiljade ljudi.
Na osnovu onoga što znamo o genocidima, u praksi će prosečan ubica u situaciji „nasilne sveopšte dozvole“ verovatno uspeti da počini nekoliko desetina ubistava. Naravno, to i dalje govori o tome da su stvarni ubice u bilo kojoj situaciji ekstremna manjina ljudi, što znači da broj žrtava masovnih ubistava značajno prevazilazi broj samih ubica. Ratovi, genocidi i represije nikada ne funkcionišu po principu „jednog dana je milion ljudi izašlo na ulice i ubilo drugi milion ljudi“. Ako je negde zaista ubijen milion ljudi, to znači da je na ulice sa nasilnim namerama izašlo svega nekoliko desetina hiljada ubica.
