Neko bi mogao tvrditi da su u istoriji čovečanstva uvek bili ratovi, a što znači da je to sasvim prirodna pojava. Mogu se navesti mnogi argumenti zašto to nije tako, ali jedan od najupečatljivijih biće učestalost samoubistava među veteranima. U septembru 2019. godine, Ministarstvo za poslove veterana SAD objavilo je izveštaj u kojem se navodi da je najmanje 60 hiljada veterana izvršilo samoubistvo u periodu od 2008. do 2017. godine. Prema statistici, u SAD svakog dana izvrši samoubistvo skoro dve desetine veterana, a prema nekim tvrdnjama, među veteranima rata u Iraku više ljudi je izvršilo samoubistvo nego što je poginulo na bojnom polju. Izuzetno visok nivo samoubistava može se primetiti i među veteranima iz Avganistana.
Uostalom, ne mora se čak uzimati primer SAD. Postoje sveži podaci o tome da je od novembra 2020. godine najmanje 26 azerbejdžanskih veterana drugog Karabaškog rata izvršilo samoubistvo. Godine 2018. u Vrhovnoj Radi Ukrajine, jedan od predstavnika komiteta za poslove veterana izvestio je o hiljadama samoubistava među učesnicima borbi na Donbasu. Što se tiče Rusije – postoje podaci da je 2004. godine među onima koji su prošli kroz Čečeniju zabeleženo više od hiljadu pokušaja samoubistva. Sigurno lista samoubistava među veteranima čak i samo u zemljama i konfliktima koje smo razmotrili daleko ne završava ovde. A lista psihički traumatizovanih veterana, koji ipak nisu odlučili na samoubistvo, biće desetine puta veća. I strašno je zamisliti koliko nas psihijatrijskih gubitaka, pored neposrednih slučajeva pogibije u borbi, čeka sa obe strane nakon završetka vojnog konflikta između Rusije i Ukrajine.
Vojni eksperti odavno znaju da prosečan i zdrav pojedinac poseduje jak unutrašnji otpor prema ubistvu, i da je manje od 2% ljudi sposobno da ga lako izvrši. Ali u ratu se čovek primorava da pokuša da potisne svoj inhibitor nasilja i vrši ubistva, jer će u suprotnom ne uspeti u postavljenom zadatku, izneveriti svoje drugove i na kraju doprineti porazu u bitci. Ova dva kontradiktorna faktora – potreba da ubija i nesposobnost da ubije, zajedno predstavljaju glavni uzrok psiholoških trauma na bojnom polju. Čak i među onima koji su se pokazali sposobnim da počine ubistvo u ratu, takve traume nisu retkost, jer nakon shvatanja učinjenog ne mogu se pomiriti sa tim i pate celog života. Definitivno, rat je potpuno neprirodan za čoveka.
