Voluntarist, Bitarch

Postoji mit da bi brutalniji i agresivniji ljudi trebali biti uspešniji u produžetku roda, jer je to isplativa strategija ponašanja. Može se navesti primer istraživanja antropologa Napoleona Chignona, prema kojima veći reproduktivni uspeh u poređenju sa plemenskim drugovima svoje starosti imaju oni muškarci indijanskog naroda Yanomami, koji žive u Brazilu i Venezueli, koji vrše ubistva. Tvrdi se da oni imaju 2,5 puta više žena i 3 puta više dece.

Kao što smatraju Chignon i neki drugi istraživači, uspešnost agresivnih muškaraca u produžetku roda predstavlja pravilo za primitivna društva. Prema njihovoj evolucionoj logici, ubice eliminišu svoje komšije iz reprodukcije, imaju više potomstva, a samim tim ubistvo postaje nasledna crta. Zato su ljudi u toku evolucije postali urođeni ubice. Ali ako detaljnije istražiti takav zaključak, ispostaviće se da se protiv njega može izvesti 6 argumenata:

1. Kompjuterske simulacije evolucionih procesa pokazale su da ni ratna strategija (jastreb), koja se sastoji od vršenja napada, ni plašljiva strategija (golub), koja se sastoji od povlačenja pri napadima, nisu toliko evoluciono stabilne strategije kao strategija „odpornika“ (retaliator strategy), koji se ponašaju neagresivno, ali će u slučaju napada ipak pružiti otpor. Plašljivi pojedinci ne mogu da konkurišu agresivnim pojedincima, ali pritom agresivni pojedinci rizikuju povrede u borbama. Zato je mešovita strategija odpornika najoptimalnija.
2. Podaci istraživanja ponašanja životinja pokazuju da je većina intra-specifične agresije neletalna. Naravno, u nekim situacijama ubistva pripadnika sopstvene vrste mogu doneti korist, međutim, u većini slučajeva to nije tako. Srazmerno tome, tokom biološke evolucije razvijaju se kočnice intra-specifične agresije koje sprečavaju nanošenje štete u borbama.
3. Vojna istraživanja pokazala su postojanje snažnog unutrašnjeg otpora prema vršenju ubistva kod prosečnog i zdravog pojedinca. Samo 1-2% vojnika sa sociopatskim sklonostima ne osećaju ga u borbi. Takođe postoji niz evolucionih faktora zbog kojih je takav otpor svojstven čoveku. Kao i u slučaju životinja, ubistvo pripadnika sopstvene vrste za njega retko predstavlja strategiju koju podstiče prirodna selekcija.
4. Ljudi poseduju potencijal za konkurenciju, agresiju i čak vršenje ubistava, i ratovi se sreću u mnogim društvima. Međutim, primeri potpuno nenasilnih društava, kao što su narodi Semai i Paliyar, pokazuju da čovek može živeti mirno. To otvara pitanja u vezi sa tvrdnjom o ubistvu kao prirodnoj crti čoveka.
5. Istraživanja naroda Yanomami imaju metodološke probleme. Prvo, antropolog Brian Ferguson doveo je u pitanje tvrdnju da su ubice i ne-ubice bili sličnih godina. Srazmerno tome, razlika u broju dece može se objasniti razlikom u godinama ispitanih pojedinaca. Chignon je ignorisao ovu kritiku. Drugo, istražujući Chignonove podatke, Ferguson je došao do zaključka da, čak i ako su ubice imali reproduktivnu prednost, ona nije ni približno bila toliko velika kao 3 puta. Na tome se kritika Chignonovih istraživanja ne završava, postoji mnogo drugih razloga zašto ona mogu biti metodološki neosnovana.
6. druga istraživanja pokazuju suprotne rezultate. Tako je istraživanje ekvadorskog naroda Waorani pokazalo da žarlivi ratnici koji vrše napade na svoje plemenske drugove imaju manji reproduktivni uspeh. Oni nisu imali više žena i dece, štaviše, njihova deca su ređe doživela reproduktivni uzrast. Kao rezultat toga, ratnički nastrojeni muškarci ispostavili su se kao manje individualno prilagođeni od manje agresivnih muškaraca.

Kao što vidimo, veliki broj teorijskih i empirijskih podataka pokazuje da bi u različitim društvenim okolnostima ubice trebalo da imaju manje dece nego ne-ubice. A ideja o ubistvu kao evoluciono isplativoj strategiji za čoveka suočava se sa brojnim preprekama.