U 2011. godini psiholozi američkog vazduhoplovstva sproveli su ispitivanje psihičkog zdravlja 600 operatera borbenih dronova. Ispostavilo se da je 42% operatera bespilotnih letelica prijavilo umeren ili jak stres, a 20% je prijavilo emocionalnu iscrpljenost ili sagorevanje. Kasniji istraživanja pokazala su da su operateri bespilotnih letelica patili od istih nivoa depresije, anksioznosti, posttraumatskog stresnog poremećaja, zloupotrebe alkohola i suicidalnih misli kao i obične borbene posade. Mnogima će odmah pasti na pamet pitanje – zašto se to dešava?
Još u 20. veku mnogi vojni eksperti došli su do zaključka da 98% ljudi oseća jak unutrašnji otpor prema izvršenju ubistva, i samo do 2% pojedinaca sa psihopatskim predispozicijama ga nema. U analizi pitanja modernog ratovanja uz primenu borbenih dronova, važno je obratiti pažnju na to šta su ovi eksperti govorili o faktorima koji utiču na sposobnost ubijanja i faktorima koji dovode do psihološke traume na bojnom polju. Posebno će nam u tome pomoći zaključci izvedeni i navedeni u radovima Dejva Grosmana.
Kao prvo, ovakav primer sa operaterima borbenih bespilotnih letelica potvrđuje zaključak da je ubistvo najtraumatičnije iskustvo za čoveka. Kako piše Grosman, kontradikcija između potrebe da se izvrši ubistvo i nesposobnosti da se to uradi zbog unutrašnjeg otpora jače traumatizuje psihu vojnika nego bilo koje druge poteškoće borbenih dejstava. A oni vojnici koji su ipak uspeli da ubiju, najčešće do kraja života pate zbog onoga što su učinili nakon rata.
Operater drona ne oseća hladnoću, glad, nedostatak sna, fizičke povrede, gubitak drugova, rizik od pogibije u svakom trenutku i mnoge druge stvari sa kojima se suočava običan vojnik u borbi. Jedino što ih povezuje je potreba da izvrše ubistvo. To znači da ovo samo dokazuje već odavno donet zaključak da je ubistvo apsolutno neprirodno za čoveka i predstavlja najtraumatičnije iskustvo od svih mogućih.
Kao drugo, vojni eksperti iz prošlosti su, iako su došli do zaključka da distanciranje omogućava zaobilaženje otpora prema ubistvu, očigledno potcenili koliko je taj otpor snažno izražen kod čoveka. Čak i kod operatera bespilotnih letelica, koji se može nalaziti na potpuno drugoj strani planete u odnosu na borbena dejstva, taj otpor ne nestaje potpuno. Sama svest o izvršenju ubistva već je dovoljna za dobijanje psihološke traume.
Može se povući analogija sa rovovskim bitkama Prvog svetskog rata, u kojima su se ručne bombe pokazale kao psihološki efikasno oružje. Vojnik je jednostavno bacao bombu u pravcu neprijateljskih rovova, i nije morao nužno direktno posmatrati neprijatelja zbog toga, niti posledice svojih postupaka. Međutim, ako je ipak video rezultat svojih postupaka, ili čak samo čuo, na primer u vidu vrisaka neprijateljskih vojnika, to je već moglo traumatizovati njegovu psihu.
Sve ovo nam pokazuje da, sve dok je čovek u principu sposoban da osvesti samu činjenicu izvršenja ubistva, nijedna sredstva to neće učiniti lakim postupkom za njega. Uzgred, ovo se slaže i sa pretpostavkom modela mehanizma inhibicije nasilja (VIM). Iako se ovaj mehanizam direktno aktivira samo kada čovek može da posmatra patnju svoje žrtve, zbog procesa kondicioniranja (formiranja uslovno-refleksnih reakcija), njegovo funkcionisanje će još od detinjstva razvijati sposobnost osećanja reakcije odbacivanja čak i na samu pomisao o vršenju nasilja.
Kao što vidimo, ne sme se potceniti koliko je izvršenje ubistva neprirodno za čoveka. Svakom psihički zdravom pojedincu svojstven je inhibitor nasilja, čiju funkciju ne može jednostavno uzeti i zaobići ili potisnuti. Čak i ako određena sredstva i metode omogućavaju nekim ljudima da izvrše ubistva, to za njih ipak ne završava dobro. Samo minimalan procenat psihopatskih ličnosti zaista može lako izvršiti ubistvo.
