U svetu gde su različite države podeljene u blokove koji su međusobno antagonistički, postoji jedna zanimljiva mogućnost obezbeđivanja sopstvene bezbednosti za agoriste, opozicionare i sve ostale koji zastupaju bilo koje stavove ili se bave bilo kojom aktivnošću koju njihovi sopstveni stacionarni banditi ne odobravaju i za koju mogu zapretiti kaznom. To se može nazvati „pravilom neprijateljskih jurisdikcija“.
Suština ove ideje je jednostavna – ako se fizički nalazite na teritoriji države koja pripada jednom bloku, potrebno je koristiti servise, hosting sajtova, tražiti klijente, čuvati i menjati novac, registrovati kompanije i koristiti usluge posrednika iz država koje pripadaju drugom bloku. Na primer, živite u Rusiji. U tom slučaju možete koristiti VPN iz Švedske ili SAD-a, klijenta za e-poštu u Švajcarskoj, kripto-karticu u Litvaniji, prividnu kompaniju u Estoniji i ne brinuti o svojoj bezbednosti. A ako živite u Evropi, tada će za vas biti mnogo bezbednije koristiti „podmenutovane“ VK i Mail.ru, nego Facebook i Gmail.
Mnogi servisi otkrivaju lične informacije korisnika na zahtev državnih organa iz prijateljskog bloka. To je neizbežno, što znači da se morate prilagoditi geopolitičkim realnostima. Zapravo, treba se plašiti samo u slučaju da servis preda informacije baš vašem stacionarnom banditu. Pri tome, stanovniku RF-a je svejedno šta će neki servis otkriti o njemu bezbednosnim službama iz SAD-a. Kao što je i stanovniku SAD-a svejedno šta će o njemu saznati bezbednosne službe iz RF-a. Sve dok nije reč o izvršavanju masovnih terorističkih akata sa stotinama žrtava, čime se ionako ne bi bavio nijedan normalan čovek, malo je verovatno da će nastati rizik od bilo kakve saradnje između jurisdikcija iz neprijateljskih blokova.
Slično su odavno shvatili razni prevaranti. Tako su, na primer, ruski hakeri u prošlosti namerno izbegavali korisnike iz Rusije, već su ciljali Amerikance ili Britance, zbog čega su veoma lako izbegavali kaznu. Sada analogno postupaju ukrajinski prevaranti koji zovu Ruse sa ponudom da prebace novac na neki „bezbedni račun“, a potom ih primoravaju da izvršavaju različite „zadatke“ navodno radi povraćaja novca, pošto im ionako niko ništa ne može učiniti. Naravno, mi smo apsolutno protiv takvih prevara, međutim, ovi slučajevi pokazuju da pravilo neprijateljskih jurisdikcija funkcioniše.
