Razmišljajući o emigraciji, temu braka sam potpuno izostavio, jer je emigracija posmatrana kao isključivo personalni projekat. Sada želim da razmislim o tome kako emigracija utiče na sve što se tiče braka.

Pod brakom se može podrazumevati različit stepen zbližavanja. Za nekoga se brak svodi na prednostno pravo na seks, za nekoga podrazumeva manje ili više zajedničko domaćinstvo, a za mnoge su to pre svega odnosi potvrđeni zvaničnim dokumentom državnog obrasca.

Institucionalni pritisak podstiče ljude ka sve zvaničnije formiranom braku. Stalni partner obezbeđuje veću naklonost komšija nego njihova stalna smena. Tipski stanovi su obično predviđeni za dvoje odraslih, pa je život u njima u samoći nesrazmerno skup, a pri zajedničkom stanovanju u troje — primetno manje udobno. Konačno, posedovanje venčanice može smanjiti agresivni pritisak države ili čak doneti neke privilegije od nje same.

Ako se osoba na ovaj ili onaj način prilagodila ovim faktorima i stupila u brak, njen život postaje uređen, jednostavniji, predvidljiviji i mirniji, sve dok se okolnosti ne promene. I tu se krutost takve konstrukcije, kao što je zvanično registrisani monogamni brak sa zajedničkim vođenjem domaćinstva, logično pretvara u krhkost, jer će sve morati biti preuređeno prema novim okolnostima. Okolnosti mogu biti povezane sa ličnom emocionalnom sferom, na primer, pojavio se privlačniji potencijalni partner. Mogu biti ekonomske, na primer, jedan od partnera menja oblast delovanja i nivo prihoda. A mogu biti povezane sa sferom odnosa sa državom, na primer, jedan od partnera bude mobilizovan u vojsku ili počne biti proganjan zbog neentuzijastičnog načina razmišljanja.

Poslednja kategorija promena najčešće dovodi do koraka kao što je emigracija, iako na to, naravno, mogu uticati i ekonomski faktori, pa čak i lični. U ovoj fazi brak može lako da se raspadne. Jedan od partnera planira da ode, drugi to nikada nije ni razmišljao i ne planira, što znači da će morati da se rastave. Što više državne akcije stimulišu jednog od partnera na odlazak, to je manje mogućnosti za civilizovano deljenje imovine, i veća je verovatnoća da će morati da otputuje sa jednim ruksacom i dragocenom seed-frazom, dok će nelikvidna imovina, deca i kućni ljubimci ostati onome ko nigde ne ide. Sve, život potpuno počinje od nule. Nekima je to prilično zgodno, druge to potpuno slama, ali, tako ili drukčije, ovo više nije priča o braku.

Ako brak izdrži ovo iskušenje, dalje mu prete nove opasnosti. U stranoj zemlji će partneri mnoge stvari ponovo proceniti, i sasvim je moguće — različito. Ekonomske uloge u porodici mogu se lako promeniti. To se često dešava jer su veći prihodi obično povezani sa užom specijalizacijom. Kao rezultat, onaj ko je na starom mestu zarađivao više novca, na novom mestu sa svojom specijalizacijom može biti nepotreban, njegovi prihodi će opasti, a drugi partner će postati izdrživac porodice.

Osim toga, mogu se pojaviti različite preferencije u stilu života. Recimo, jednom od partnera će običaji na novom mestu delovati simpatično, a drugom jadno. Kao rezultat, jedan će uživati u novom društvu, a drugi će se zatvoriti u sebe, stare mrežne prijatelje i nostalgiju za domovinom. Ukratko, čak i ako su oba partnera bili saglasna da je emigracija neophodna, može se ispostaviti da im više odgovaraju različite zemlje.

Kao vrhunac svega, faktor državnog pritiska neće nestati ni na novom mestu. Sasvim je moguće da jedan od partnera postane nepoželjni za državu koja ih je primila, pa će mu biti potrebna nova emigracija, dok se drugi tek prilagodio i više nema nameru da ponavlja traumatično iskustvo preseljenja.

Uglavnom, brakovi u emigraciji pucaju mnogo češće nego u domovini — i to uprkos tome što bi ljudi u novom, neobičnom okruženju trebalo da se jače drže jedno drugog. To se takođe dešava, i zajednička iskušenja mogu učiniti odnos samo jačim.

Dakle, u emigraciju često odlaze uznemireni samotnjaci, ili oni to postaju tek na novom mestu. Naravno, oni traže nove partnere već na novom mestu — kako iz emigrantske sredine, tako i među lokalnim stanovništvom. Tome doprinosi isti taj institucionalni pritisak, ali on može poprimiti neobične oblike. Tako, recimo, na Balkanu će lokalci pre zgrabit́i ruske neveste, a u siromašnim zemljama Jugoistočne Azije — pre ruske mladoženje. Takođe, u emigraciji zvanična venčanica obično ima mnogo veći značaj, jer je najčešće jedan od osnovi za dobijanje boravišne dozvole, a u slučaju braka sa lokalcima — i državljanstva.

Međutim, samotnjak može, naprotiv, odlučno odbiti da ponovo zasnuje čvrste lične veze ako ga je, recimo, emigracija naterala da prođe kroz iskustvo njihovog bolnog prekida. U tom slučaju će tražiti nešto lakše i uopšte se truditi da se ni za šta ne vezuje. To je takođe sasvim racionalno ponašanje, iako, naravno, ako osoba uspe da pronađe novu pravu domovinu, s vremenom će i sve ostalo doći. Poželimo ovim ljudima da ih nova domovina ne izda kao što je to uradila stara.

Za kraj želim da se setim teze iz prethodnog članka — o tome da je za uspešnu emigraciju korisno ići sa ciljem ulaska u već formiranu zajednicu idejno bliskih ljudi. Takva zajednica će ubrzati sve procese povezane sa vašim brakom. Ako se ispostavi da je brak loše prilagođen novoj zemlji, uz prisustvo zajednice on će se brže raspasti. Ako ste dostojni jedno drugog, zajednica će još više ojačati vašu vezu, dajući vam osnovu za plodnu zajedničku delatnost. Konačno, ako vam se brak raspadne i tražite novu dugoročnu ili prolaznu vezu, u zajednici imate više šansi da je pronađete.

Tako ili drukčije, kako god da se oblikuje vaša sudbina, zapamtite da se svaka vaša dobrovoljna odluka donosi kako biste zamenili manje poželjno stanje poželjnijim. I ako bar nešto razumete u životu, donećete više ispravnih nego pogrešnih odluka, što znači da će sve biti u redu sa vama.