Da-da, zvuči ludo: zašto podržavati one koji guše ljude porezima, regulišu svaki dah i nameću nove zabrane? Zašto aplaudirati birokratima ako smo celim srcem protiv njih? Ali tu je kvaka: ponekad, da bi drvo konačno palo, potrebno ga je jednostavno ne podupirati. Neka sruši samo sebe, pod težinom sopstvenog truljenja.
Šta je libertarianski akceleracionizam? Ukratko: to je ideja da se državi ne smeta dok juri u ponor. Neka povećava poreze, zabranjuje sve što padne na pamet, štampa novac, spasava „svoje“ – što brže sve dovede do apsurda, to će brže čak i najtvrdoglaviji obični ljudi shvatiti: sistem ne radi! Kada u supermarketu za toalet papir bude trebalo plaćati na rate, a red u državnoj administraciji traje duže nego u sovjetskom prodavnici – tada će ljudima u glavi „škljcnuti“, i razgovori o slobodi neće biti „filozofija za gika“, već zdrav razum.
Kada se kontrola dovede do marazma, kao što je, na primer, bilo u SSSR-u, pre ili kasnije nastupa trenutak: ljudi koje je još juče zadovoljio etatizam, iznenada se bude. „Koji đavola smo im dozvolili da upravljaju svakim našim korakom?“ – pitaju se. I teže slobodi. Ne zato što su pročitali Hajeka i Mizeza, već zato što se frižider ispostavio ubedljivijim od televizora. To je suština akceleracionizma: život bolje od bilo kog agitprop-a uči da se ceni sloboda. Želiš da ljudi poveruju u tržište? Neka prvo žive u planiranoj ekonomiji. Želiš da razumeju zašto su porezi krađa? Neka mesec-dva popunjavaju poreske prijave na trinaest stranica, a onda im naplate kaznu zbog zarezka na pogrešnom mestu.
A sada o SAD-u. Zašto je libertarijancima tamo isplativo… glasati za demokrate?! Zvuči kao jeres, ali razmisli: republikanci su partija statusa-kvo. Oni su protiv visokih poreza, da, ali za gomilu svojih regulacija – od morala do migracija. Kada su oni na vlasti, obični ljudi dremutaju: „pa, izgleda da je sve stabilno, porezi ne rastu, može se živeti“. Nema nikakve motivacije da se razmišlja o principima slobode. Sve je tiho, udobno i veoma neslobodno. Ali kada su demokrate na kormilu – počinju feerije. Novi porezi, nove zabrane, nove birokratije, nove subvencije „za borbu protiv subvencija“. I tada obični republikanci, konzervativci, i jednostavno normalni ljudi koji su juče smatrali libertarijance čudacima, odjednom počinju da kapiraju: „Hej, čekajte… možda ovi ljudi sa sloganom „Porezi su krađa!“ nisu toliko grešili?“. Svaki suvišan regulator, svaki novi formular, svaki inflatorni talas pretvara apolitične građane u naše potencijalne saveznike. Paradoksalno, ali put ka slobodi može voditi kroz birokratski pakao.
Jednostavna analogija: zamisli da je država tinejdžer zavisan od moći. Dok roditelji (tj. mi, poreski obveznici) trpimo njegove histerije, on nikada neće odrasti. Neka sam potone u krizu, potroši sav novac, shvati da „kontrola“ nije rešenje. Ponekad je potrebno pustiti sistem da prođe kroz sopstveni kolaps kako bi se predao. Upravo zato libertarianski akceleracionizam nije kapitulacija, već strategija. Mi ne „predajemo pozicije“ – mi dopuštamo protivniku da sebi puca u nogu. Jer što jače zatežu šrafove, to brže navoj puca!
Zašto ovo radi? Prvo, ljudi dobro uče kroz bol. Bez ličnog iskustva zavisnosti i osiromašenja neće razumeti da sloboda nije apstrakcija. Drugo, sistem se sam preopterećuje. Što je više zakona, to je teže primenjivati ih. Što je više poreza, to je manje stimulansa za rad. Pre ili kasnije, državni mehanizam zakoči. Treće, svaka kriza rađa nove pristalice slobode. Kriza je idealno vreme za ideje koje su ranije delovale „previše radikalno“.
A sada iskreno: i ti si primetio da što te država jače kontroliše, to više želiš da kažeš: „Ostavite me na miru, dajte mi da živim spokojno“? To je upravo početak!
