ZAR NI ANARHIZAM „LOŠ“?

Nažalost, termin je degradiran kroz mitologiju da bi značio „svet bez pravila“ – obično obučen u postapokaliptičku odeću i voze na dobro naoružanom motociklu. To je, naravno, besmislica. „Anarhija“ je samo logički dosledna primena moralne premise da je pokretanje upotrebe sile pogrešno. Ako je nasilje loš način za rešavanje problema, onda je vlada po definiciji imoralna, pošto „vlada“ uvek znači grupu pojedinaca koji tvrde da imaju pravo da pokrenu nasilje protiv svih ostalih, u obliku oporezivanja, regulacija itd.

ALI AKO NEMA VLADE, KAKO SE MOGU REŠITI NEIZBEŽNI KONFLIKTI U LJUDSKOM DRUŠTVU?

Najvažnija stvar u filozofiji je da se dosledno preispituju premise tvrdnji.

Na primer, u gornjem pitanju je ugrađena premisa da se konflikti unutar ljudskog društva trenutno rešavaju od strane vlada. To je čista besmislica. Vlade su agencije sile – vlade ne ubeđuju, vlade ne razmišljaju, vlade ne motivišu, vlade ne podstiču, vlade ne rešavaju sporove. Vlade nemaju više moći da stvore moralitet nego što silovanje ima moći da stvori ljubav. Pištolj je koristan samo u samoodbrani; ne može se koristiti za stvaranje vrlina.

ZA NEKOGA KO JE ANARHISTA, ZAISTA ZVUČIŠ KAO POLITIČAR! ZAR TO NIJE BIO SAMO POTPUNI IZBEG AVOG PITANJA?

Odlično primećeno! Ovo je dobro mesto da te uvedem u koncept Organizacija za rešavanje sporova (DRO – Dispute Resolution Organizations). Ovaj koncept ne može odgovoriti na svako zamislivo pitanje koje možeš imati o rešavanju sporova unutar društva bez države, već služi kao okvir za razumevanje metodologije rešavanja sporova – baš kao što naučna metoda ne može odgovoriti na svako moguće pitanje o prirodnom svetu, već ukazuje na metodologiju koja omogućava da na ta pitanja odgovori se na racionalan način.

DRO su kompanije koje se specijalizuju za osiguravanje ugovora između pojedinaca i rešavanje bilo kakvih sporova koji bi se mogli pojaviti. Na primer, ako od tebe pozajmim 1.000 dolara, možda ću morati da platim 10 dolara DRO-u da osiguram svoj zajam. Ako ti ne vratim novac, DRO će platiti tebi umesto mene. Očigledno, kako mi se kreditni rejting poboljšava, trošak osiguravanja mojih ugovora će opadati.

DRO teorija može biti složena kao i bilo koja druga teorija slobodnog tržišta – i mnogo je intelektualnog napora uloženo u rešavanje pitanja kako bi se određene transakcije mogle odvijati, kao što su multinacionalni ugovori vredni više miliona dolara. Takođe su iznetu kredibilne DRO teorije koje rešavaju probleme koji se kreću od abortusa do zlostavljanja dece, ubistva ili zagađenja. Za više o DRO teoriji i praksi, pogledajte „Društvo bez države: Ispitivanje alternativa“ ispod.

ALI ŠTA JE SA PUTEVIMA?

Najvažnije je razumeti da je anarhizam moralna teorija koja se logički ne može suditi samo prema posledicama. Na primer, ukidanje ropstva bilo je moralni imperativ, jer je ropstvo kao institucija urođeno zlo. Ukidanje ropstva nije bilo uslovno pružanjem poslova za svakog oslobođenog robota. Na sličan način, anarhistička teorija ne mora da objasni kako bi se svaka zamisliva društvena, pravna ili ekonomska transakcija mogla odvijati u odsustvu prisilne vlade. Ono što je važno razumeti jeste da je pokretanje upotrebe sile moralno zlo. Imajući to u vidu, možemo jasnije pristupiti problemu puteva.

Pre svega, putevi se trenutno finansiraju kroz pokretanje sile. Ako ne plaćate poreze koji podržavaju izgradnju puteva, dobićete strogo pismo od vlade, nakon čega sledi datum suđenja, a zatim dolazak policajaca u vaš dom ako se ne pojavite i ne potčinite sudskoj presudi. Ako upotrebite silu da se odbranite od policajaca koji vam provaljuju u kuću, vrlo verovatno ćete biti upucani.

Putevi se, drugim rečima, grade na čelu pištolja. Upotreba nasilja je centralno pitanje, a ne ono što bi potencijalno moglo da se desi u odsustvu nasilja.

I nakon toga što je to rečeno, puteve će graditi investitori u stambenom sektoru, graditelji tržnih centara, oni koji grade škole i gradove – baš kao što je to bio slučaj pre nego što su vlade preuzele kontrolu nad njima u 19. veku. Za više informacija o ovome, pogledajte odeljak „Putevi“ u nastavku.

U REDU – EVO SCENARIJA ZA VAS: NEKI ČOVEK IZGRADI PUT KOJI POTPUNO OKRUŽUJE SUBURBANSKO NASELJE, A ZATIM NAPLAĆUJE 1 MILION DOLARA SVAKOME KO ŽELI DA PREĐE TAJ PUT. ZAR ON NE DRŽI SVE KO KO ŽIVI U TOM NASELJU U TAOVCU?

Ovo je fundamentalno nemoguće. Pre svega, niko neće kupiti kuću u naselju osim ako mu ugovorom nije garantovan pristup putevima. Stoga će biti nemoguće bilo kome da potpuno okruži naselje. Drugo, čak i ako bi bilo moguće, to bi bila veoma rizična investicija. Možete li zamisliti da odete kod investitora sa poslovnim planom koji kaže: „Pokušaću da kupim svu zemlju koja okružuje naselje, a zatim ću naplaćivati neproporcionalno visoke cene svakome ko želi da pređe tu zemlju.“ Nijedan razuman investitor vam ne bi dao novac za takav plan. Rizik od neuspeha bi bio prevelik, a nijedan DRO ne bi sprovodio bilo koji ugovor koji je toliko destruktivan, nepopularan i ekonomski neizvodljiv. DRO-ovi, za razliku od vlada, moraju biti privlačni opštoj populaciji. Ako bi se DRO umešao u okruživanje i zatvaranje naselja, postao bi toliko nepopularan da bi izgubio mnogo više posla nego što bi potencijalno mogao da zaradi.

U REDU, MUDROŠU – ŠTA JE SA OVIM: KOMPANIJA KOJA SNABDEVA NASELJE VODOM ODODNA NOVO, ODLUČI DA DESETOSTRUKO POVEĆA SVOJE CENE – LJUDI ĆE BITI PRIMORANI DA PLAĆAJU TU EKSCESNU CENU, ZAR NE?

Pre svega, ako ste toliko zabrinuti zbog toga što ljudi plaćaju sve neproporcionalnije visoke cene za usluge, onda se teško čini logičnim predlagati vladu kao rešenje za taj problem! Porezi su ogromno porasli u poslednjih 30 godina, dok su se usluge pogoršale.

Međutim, čak i ako prihvatimo premisu problema, on se lako rešava u društvu bez države. Pre svega, niko neće kupiti kuću u naselju bez ugovorne obaveze koja zahteva snabdevanje vodom po razumnim cenama. Drugo, ako kompanija za vodu počne da naplaćuje neproporcionalno visoke cene, druga kompanija će jednostavno ući i snabdevati vodom na drugi način – u burevima, flašama ili kako god. Dakle, trajno podizanje cena košta kompaniju vode njenih kupaca – i tera svakog potencijalnog kupca da se povuče iz straha da će se isto predatorstvo dogoditi i njemu.

Investitori će brzo shvatiti da kompanija za vodu samom sebi sedi u nogu, i uskladiće se sa ostalim akcionarima, što će rezultirati preuzimanjem kompanije koja iznuđuje visoke cene i smanjenjem tarifa, praćenim iskrenim izvinjima i dubokim pokajanjem. S obzirom na to da će ovaj ishod biti poznat unapred, nijednom izvršnom direktoru ne bi bilo dozvoljeno da sledi takav samouništenju put. Samo su vlade, koje korporacije mogu manipulisati kako bi sprečile konkurenciju, stvarne opasnost po potrošače.

U REDU – ŠTA AKO DVA DRO-A IMAJU RAZLIČITA PRAVILA – ZAR TO NEĆE DOVESTI SAMO DO BESKRAJNOG GRAĐANSKOG RATA?

Pre svega, malo je verovatno da bi DRO-ovi imali drastično različita pravila, jer bi to bilo ekonomski neefikasno. Kompanije za mobilne telefone koriste slične protokole kako bi mogle da sarađuju jedna sa drugom. Železničke kompanije teže tome da koriste isti šine (gauge), kako bi vozovi mogli da putuju što je šire moguće. Internet provajderi razmenjuju podatke sa drugim provajderima, razmenjujući e-mailove i druge podatke. Poput evolucije, slobodno tržište se više zasniva na saradnji nego na čistoj konkurenciji. Ako DRO želi da uvede novo pravilo, to pravilo će biti prilično beskorisno osim ako drugi DRO-ovi nisu voljni da sarađuju sa njim – baš kao što je novi e-mail program prilično beskoristan ako ne koristi postojeće protokole. Ova potreba za interoperabilnošću sa drugim DRO-ovima će neizbežno držati broj novih pravila na ekonomski najefikasnijem minimumu. Kupci će preferirati DRO-ove sa širim ugovorima o uzajamnosti, baš kao što preferiraju kreditne kartice koje su važeće na velikom broju mesta.

Nova pravila će takođe povećati troškove za pretplatnike DRO-ova – i ako ih to košta više novca nego što im štedi, DRO će izgubiti poslovanje.

ALI – ZAR NAJUSPEŠNIJI DRO NEĆE SAMO NAORUŽATI SE, NASILNO ELIMINISATI SVE OSTALE DRO-OVE I POJAVITI SE KAO NOVA VLADA?

Pre svega, ako je potencijalno pojavljivanje nove vlade u nekom trenutku u budućnosti od velike brige, onda je sigurno da je eliminacija postojećih vlada u sadašnjosti vredan cilj. Ako imamo rak, prolazimo kroz hemoterapiju kako bismo ga eliminisali u sadašnjosti, čak i ako se rak može ponovo pojaviti u nekom trenutku u budućnosti.

Drugo, za razliku od vlada, DRO (organizacije za pružanje zaštite) nisu nasilne institucije. DRO će primarno biti popunjene 있으 white-collar radnicima: računovođama, mediatorima, rukovodiocima i tako dalje. Verovatnoća da DRO postanu paramilitarne organizacije je jednaka verovatnoći da vaša prosečna računovodstvena firma postane elitna jedinica ninja ratnika smrti. S obzirom na trenutno postojanje vlada koje poseduju nuklearno oružje, ja sam lično spreman da preuzmem taj rizik.

Treće, ako DRO pokuša da se pretvori u vladu, druge DRO će sigurno delovati kako bi to sprečile. DRO bi jednostavno odbile da sarađuju sa bilo kojim DRO koji odbije da se podvrgne „inspekcijama oružja“. Štaviše, klijenti DRO-a takođe ne bi prihvatili na veoma prijatan način da njihova DRO postane naoružana institucija – i njihove cene bi sigurno naglo skočile, jer bi njihova DRO morala da obezbedi svoje redovne usluge, kao i da plati sve te crne helikoptere i RPG-ove. Svaki DRO koji bi plaćao robu ili usluge koje njegovi klijenti ne žele – tj. vojsku – veoma brzo bi prestao sa radom, jer ne bi bio konkurentan u pogledu cena. Za više informacija o ovome, pogledajte tekst „Rat, profit i država“ u nastavku.

POSTOJE LI IKAKVI PRIMERI USPEŠNIH ANARHIJSKIH DRUŠTAVA U PROŠLOSTI?

Postoje, ali to nije suštinsko pitanje. Ponovo, suštinski aspekt anarhijske teorije je moralno pravilo koje zabranjuje iniciranje upotrebe sile. Anarhisti zastupaju društvo bez države jer su vlade zla. Kada je ropstvo prvi put ukinuto u ljudskoj istoriji, nije postojao prethodni primer uspešnog društva bez robstva — da je to bio uslov, ropstvo bi i dalje bilo među nama.

Uzeto u obzir to, mogu sa samopouzdanjem ukazati na nenasilno društvo za koje ste intimno svesni – vas. Pretpostavljam da ne koristite nasilje direktno da biste postigli svoje ciljeve. Čini mi se verovatnim da niste držali svog poslodavca kao taoca dok niste dobili posao; takođe sumnjam da držite svog supružnika zaključanog u podrumu, ili da prete da upucate svoje „prijatelje“ ako se ne pridruže sa vama na plesnom podijumu. Drugim rečima, vi ste savršen primer društva bez države.

Svi vaši lični odnosi su dobrovoljni i ne uključuju upotrebu sile. Vi ste anarhijski mikrokosmos – da biste videli kako funkcioniše društvo bez države, sve što treba da uradite je da pogledate u ogledalo.

KAKO DRUŠTVO BEZ VLADE MOŽE DA PLATI NACIONALNU ODBRANU?

Mnogi ljudi, kada prvi put čuju koncept društva bez države, ne mogu da zamisle kako bi se kolektivna odbrana mogla platiti u odsustvu oporezivanja. Već sam ukratko o tome razgovarao iznad – evo još nekih detalja.

Ovo je važno pitanje, ali postoji način da se na njega odgovori koji takođe odgovara na mnoga druga pitanja o kolektivnoj akciji.

U bilo kom društvu, postoje četiri mogućnosti koje se mogu dogoditi u sferi kolektivne odbrane. Prva je da niko ne želi da plaća za kolektivnu odbranu. Druga je da samo manjina ljudi želi da plaća za kolektivnu odbranu; treća je da većina ljudi želi da plaća za kolektivnu odbranu; a četvrta je da svi žele da plaćaju za kolektivnu odbranu.

Hajde da uporedimo kako se ove četiri mogućnosti odvijaju u demokratiji zasnovanoj na državi:

1. Niko ne želi da plaća za kolektivnu odbranu. U ovom slučaju, birači će univerzalno odbiti bilo kog političara koji predloži bilo kakvu vrstu kolektivne odbrane.

2. Samo manjina ljudi želi da plaća za kolektivnu odbranu. U ovom slučaju, nijedan političar koji predloži plaćanje kolektivne odbrane nikada neće stupiti na funkciju, jer nikada neće obezbediti većinu glasova.

3. Većina ljudi želi da plaća za kolektivnu odbranu. U ovom slučaju, političari koji zastupaju odbranu biće izabrani na funkcije i trošiće poreski novac na odbranu.

4. Svi žele da plaćaju za kolektivnu odbranu. Ovo postiže isti ishod kao i broj tri.

Dakle, uz pretpostavku da su sve ostale stvari jednake, demokratija proizvodi skoro isti ishod kao i društvo bez države – uz važnu izuzetak pod brojem 2. Ako samo manjina ljudi želi da plaća odbranu, oni to ne mogu u demokratiji, ali to mogu u društvu bez države.

U društvu bez države, ako je većina ljudi zainteresovana da plaća kolektivnu odbranu, ona će biti plaćena. Dodavanje vlade u interakciju je potpuno suvišno – ekvivalent stvaranju Ministarstva posvećenog prenošenju užitka slatkiša deci, ili seksa tinejdžerima.

Međutim, postoji mogućnost da su ljudi voljni da plate kolektivnu odbranu samo ako znaju da i svi ostali plaćaju za nju. Ovaj argument propada na više nivoa, i empirijskom i racionalnom.

1. Ljudi ostavljaju bakšiš konobarima i daju u humanitarne svrhe, iako znaju da neki ljudi to nikada ne čine.

2. Nema razloga zašto ljudi u društvu bez države ne bi imali puno znanje o tome ko je donirao za kolektivnu odbranu. Agencije koje pružaju kolektivnu odbranu bi mogle lako da izda

„karticu donatora“, koju bi određene prodavnice ili poslodavci mogli tražiti da vide pre obavljanja posla.

Imena donatora takođe bi se mogla postaviti na veb-sajt, koji bi se lako pretraživao, stvarajući društveni pritisak za doniranje.

3. Kada se novac potreban za kolektivnu odbranu oduzme poresnicima na vrh puške, krši se osnovno moralno načelo – i racionalni kriterijum. Građani uspostavljaju kolektivnu odbranu kako bi zaštitili svoju imovinu – nema nikakvog smisla stvarati agenciju za zaštitu prava svojine, a zatim toj agenciji dati moć da proizvoljno krši prava svojine.

4. Kada se kolektivna odbrana plaća iniciranjem upotrebe sile, ne postoji racionalni plafon troškova, niti podsticaj za efikasnost – čime se osigurava da će troškovi eskalirati do tačke u kojoj postaju neodrživi, uzrokujući kolaps ekonomskog sistema i ostavljajući zemlju ranjivom.

ŠTA JE SA Obrazovanjem?

Pitanje obrazovanja prati isti obrazac kao i pitanje kolektivne odbrane iznete iznad. Međutim, postoje određene dodatne informacije koje mogu ojačati argumente za slobodno tržište u obrazovanju.

Pre svega, važno je razumeti da državno obrazovanje nije nametnuto zato što deca nisu bila obrazovana. Pre ustanovljenja obrazovanja pod upravom vlade, stopa funkcionalne pismenosti prosečnog Amerikanca bila je preko 90% – mnogo bolje nego što je sada, nakon što je potrošeno stotine milijardi dolara na „obrazovanje“ dece. Pre nego što je vlada silom preuzela škole, u školama skoro da nije bilo nasilja, nije bilo pucnjava u školama, nema nasilnih bandi, nema napada na nastavnike – i nije bilo potrebno više od dve decenije i stotine hiljada dolara da bi se proizveo razumno obrazovan odrasla osoba. Većina intelektualnih giganta 18. i 19. veka – uključujući i Oiveoce – čak nije završila ni srednju školu, a kamoli fakultet.

Vladino obrazovanje u Americi je uspostavljeno kao sredstvo kulturne kontrole, zbog rastućih plemenskih strahova od sve većeg broja neprotestanata u društvu – što je bio „problem imigranata“ tog vremena.

Postoji niz ključnih razloga zbog kojih vladino obrazovanje uspoređuje dečije umove; radi sažetosti, ovde ćemo se baviti samo jednim.

Razumno je pretpostaviti da većina roditelja želi da svojoj deci pruži dobro obrazovanje – a to obrazovanje neophodno mora uključivati podučavanje vrednosti, ili odnos između lične etike i izbora u stvarnom svetu. Međutim, u bilo kom multikulturalnom društvu, zajednički nastavni plan i program ne može uključivati bilo koje fundamentalne vrednosti, iz straha da će se uvrediti različite grupe. Stoga se vrednosti moraju ukloniti iz obrazovanja, pomerajući fokus na napamet naučeno gradivo, blede tehničke veštine (geometrija, sport, časovi drvoredeljstva) i neutralne i propagandističke poglede na društvo i politiku („Demokratija je dobra!“, „Poštujte multikulturalizam!“, „Smanji, Ponovo koristi, Recikliraj!“). Ovo efektivno ubija energičnu radoznalost mladih, pretvara školu u seriju otupljujućih praznih vežbi, stvara frustraciju među onima kojima je potrebna stimulacija i podstiče duboko nepoštovanje prema obrazovnom sistemu – i njegovim nastavnicima – koji ostaju institucionalno ravnodužni prema dobrobiti učenika. Kada se ovo neprijateljstvo i frustracija spoje sa lakim novcem koji se može zaraditi prodajom droge – i mogućnošću preživljavanja od socijalne pomoći – čitave generacije mladih postaju mentalno onesposobljene. Troškovi ovoga su neproračunivi, jer šteta prevazilazi ekonomsku dimenziju.

DA, ALI KAKO ĆE SIROMŠNA DECA DOBITI OBRAZOVANJE AKO SE ONO NE PLAĆA IZ POREZA?

Ovo me podseća na stari sovjetski crtani film – dve stare žene stoje u beskrajnom redu za hleb. Jedna kaže drugoj: „Kakav užasno dug red!“ Druga odgovara: „Da, ali zamisli samo – u kapitalističkim zemljama vlada čak i ne deli taj hleb!“

Kad god zastupam ideju o društvu bez države, kažem: „Država ne bi trebalo da obezbeđuje ‘X’“. Odgovor uvek glasi: „Ali kako će se onda ‘X’ obezbediti?“

Kao što je gore pomenuto, odgovor je jednostavan: „Pošto su svi zabrinuti da ‘X’ neće biti obezbeđen, ‘X’ će prirodno obezbediti oni koji su zabrinuti zbog njegovog odsustva.“ Drugim rečima, pošto su svi zabrinuti da siromašna deca možda neće dobiti obrazovanje jer je preskupo, toj deci će obrazovanje biti obezbeđeno kao direktan rezultat zabrinutosti svih ljudi.

Gledajte, ili ćete pomoći siromašnoj deci da dobije obrazovanje, putem dobrotvorstva ili volontiranja, ili nećete. Ako ćete pomoći siromašnoj deci da dobije obrazovanje, ne morate da brinete o tom pitanju. Ako nećete učiniti ništa da pomognete siromašnoj deci da dobije obrazovanje, čista je hipokrizija postavljati to kao pitanje o koje navodno brinete.

Uzimajući u obzir to, postoji niz načina na koje slobodno društvo može obezbediti obrazovanje koje je daleko superiornije od haosa koji se sada nameće deci.

Pre svega, siromašna deca trenutno ne dobijaju nikakvu vrstu pristojnog obrazovanja. Percipirani rizici društva bez države ne mogu se racionalno porediti sa savršenom situacijom u sadašnjem trenutku.

Oni koji su najviše zabrinuti za obrazovanje siromašnih trebali bi biti oni koji najglasnije zahtevaju ukidanje postojećeg sistema. Obrazovne statistike za siromašnu decu su apsolutno užasne – i to bi trebalo da poveća hitnost pronalaženja rešenja. Jedno je reći: „Nikada ne bi trebalo da prelazite ulicu protiv svetla, čak i ako nema saobraćaja.“ Sasvim je drugo reći: „Nikada ne bi trebalo da prelazite ulicu protiv svetla, čak i ako vas juri lav!“ Oni koji se protive društvu bez države uvek ignorišu postojanje lava, čime dodaju svoju intelektualnu inerciju težini statusa kvo.

Drugo, slično pitanju kolektivne odbrane, trošak obrazovanja će u slobodnom društvu biti mnogo niži. 10.000–15.000 dolara godišnje koje se trenutno troši po učeniku u javnim školama je smešno preuveličano. Celoårsko ubrzano obrazovanje pomoglo bi detetu da diplomira nekoliko godina ranije – i to uz konkretne radne veštine! Rezultujući porast zarada bi više nego što pokrio troškove obrazovanja – a mnoge kompanije bi se utrkivale da takvoj deci ponude kredite, znajući da će oni biti otplaćeni ubrzo nakon diplomiranja. Tako bi obrazovanje bilo korisnije – i, pošto u slobodnom društvu ne bi bilo rata protiv droge niti automatske „socijalne pomoći“, bilo bi dostupno manje autodestruktivnih opcija.

Što se tiče visokog obrazovanja, ono je ili rekreativnog ili stručnog karaktera. Ako je rekreativno, onda je neophodno otprilike kao hobi i ne može se smatrati nužnošću. Ako je stručnog, kao što je medicina, tada će dodatna zarada više odnadoknaditi troškove obrazovanja. Preduzećima su potrebni računovođe – tako da će ta preduzeća rado finansirati fakultetske troškove talentovanih mladih ljudi u zamenu za obavezu o zaposlenju nakon diplomiranja. (Tako je moj otac dobio svoj doktorat.)

Škole će tražiti talentovanu, ali siromašnu decu, kako zbog dobrotvorstva koje mogu pokazati subvencionisanjem, tako i zato što kvalitetni diplomci podižu prestiž škole, omogućavajući joj da poveća školarine.

U društvu bez države, mala manjina siromašne dece može proći nezapaženo – ali to je daleko bolje od trenutne situacije, u kojoj većina siromašne dece prolazi nezapaženo. Činjenica da će neki nepušači dobiti rak pluća ne znači da treba da podstičemo ljude da puše.

Društvo bez države nije utopija, ono je samo utopija u poređenju sa društvom koje upravlja vlada.

Sada ćemo zaista početi da zastupamo anarhizam ispitujući pitanje da li je vlada validan moralni entitet.