Meritokratski pristup se u punom obimu koristi od strane ljudi za obične svakodnevne zadatke. Ako čovek ne može nešto sam da uradi ili smatra da mu je to previše skupo, on poziva stručnjaka – onoga ko će to uraditi bolje ili jeftinije. Na isti način, suočavajući se sa poteškoćama u uklanjanju nepravde, čovek će rado prihvatiti pomoć stručnjaka, odnosno pravednog čoveka, kompetentnog za rešavanje te vrste problema, a spremnog da pomogne po sličnoj ceni.

Što je masivniji zadatak pred stručnjakom, to mu je veći obim resursa potreban da bi ga rešio. Isto važi i za obim moći koji će biti potreban za uklanjanje masovne nepravde.

Što se masovniji zadaci češće sreću, to je ekonomski opravdanije pojavljivanje velikih organizacija za njihovo rešavanje. Što ih je ređe, to je verovatnije razbijanje takvih organizacija. U suprotnom, njihova strukturna složenost i sposobnost upravljanja velikim obimom resursa postaju suvišni.

Takođe, razbijanje organizacija može biti uzrokovano razbijanjem zadataka na male i tipične. Tako umesto taksi flota nastupaju agregatori taksi: ulogu dispečerske službe sada obavlja softver, a umesto zaposlenih vozača rade frilanseri. To jest, vidimo tendenciju ka tome da se za rešavanje zadatka angažuju samo oni resursi koji su za to potrebni, i samo na vreme dok se zadatak rešava, uz automatizaciju pronalaženja resursa gde god je to moguće. Tako meritokratija na razvijenom tržištu usluga dobija crte anarhije.

---