Postavljajući pred sebe zadatke čije je rešavanje samostalno nemoguće ili zahteva nesrazmernu količinu vremena i truda, čovek može primeniti različite pristupe.
Prvo, može koristiti različite napomake koji štede trud pri rešavanju zadatka, uprkos tome što će i za njihovo stvaranje biti potreban određeni trud. To je kapitalizacija truda, odnosno zamena truda kapitalnim dobrima.
Drugo, može uključiti više ljudi u rešavanje zadatka. Na svakog pojedinca pada manje posla, i zadatak se završava brže. To je kooperacija, odnosno zajednički rad.
Treće, može uključiti u rešavanje zadatka ne bilo koga, već one koji su specijalizovani za rešavanje sličnih zadataka, ili podeliti zadatak na delove i za izvršavanje svakog pozvati stručnjaka. To je podela rada, odnosno koncentracija ljudi na one zadatke u čijem su rešavanju relativno efikasniji, ili koji im jednostavno više odgovaraju.
Svi ovi pristupi imaju za cilj povećanje produktivnosti rada ili, što je ekvivalentno, smanjenje količine truda potrebne za rešavanje konkretnog zadatka, na primer, proizvodnje jedne jedinice proizvoda.
U relativno jednostavnoj ekonomiji, za rešavanje većine zadataka čovek može se zadovoljiti prva dva pristupa. Oni omogućavaju vođenje prirodnog gospodarstva, omogućavaju vršenje značajnih transformacija pejzaža za privredne potrebe, i, u suštini, tokom većeg dela istorije, većini stanovništva Zemlje ova dva pristupa su bila sasvim dovoljna za rešavanje velikih zadataka.
Podela rada je neizbežan zahtev za rešavanje ne samo velikih, već i složenih zadataka. Ljudi pritom prestaju da budu međusobno zamenljivi, a to znači neizbežnu nejednakost. Sposobnost rešavanja složenih i velikih zadataka stimuliše ljude da se uhvate u koštac sa još složenijim i većim zadacima, koji zahtevaju dublju podelu rada, a ona vodi ka složenosti društva i ekonomije. Rezultatom toga raste i nejednakost.
Nejednakost iritira čoveka jer se povezuje sa nepravdom. Podsećam da je pravda osećaj srazmernosti troškova i nagrade. U slučaju nejednakosti, čovek konstatira: moj rad je teži, a nagrada je niža. Libertarijanac bi u ovom trenutku samo slegao ramenima, jer je ugovor bio dobrovoljan. Međutim, nosioci drugih principa mogu smatrati da je manji prinos od težeg rada nepravda. Nazovimo taj osećaj nepravde usled nejednakosti zavist.
Radi umirenja zavisti, ljudi su oduvek razvijali različite prakse redistribucije: potlač (ritualno uništavanje suvišnog bogatstva tokom svečanih gozbi), ponovna raspodela zemlje, otpis dugova, porezi i slične mere. Često su se one ispostavljale kao lekovi opasniji od same bolesti, dovodeći do kočenja svakog razvoja i ostavljajući sve članove takvog društva siromašnima i u jadnom stanju.
Dok je veći deo čovečanstva proglašavao bogatstvo grešnim, perspektive čovečanstva su bile male. Situacija se promenila kada je umesto toga zavist proglašena grešnom. Akumulacija bogatstva postajala je postepeno sve bezbednija, što je vodilo ka rastu kapitalizacije ekonomije, što je povećavalo produktivnost rada. Dalje je ovaj proces, indirektno, putem mehanizama konkurencije, doprinosio rastu bogatstva čak i u odnosu na manje uspešne članove društva.
1.2.4. Anarhija
1.3.2. Plan