Privatno vlasništvo je, naravno, veoma plemenito, ali ako ta konkretna stvar ne leži dobro na svom mestu, zašto je ne pretvoriti u svoje privatno vlasništvo? I šta je ako je stvar imala vlasnika – neka pokuša to da dokaže, a i uopšte, bolje je voditi računa o imovini. Možda ta stvar nije bila potrebna njemu, a meni će koristiti, ekonomska efikasnost je očigledna.

Dobrovoljne interakcije su, naravno, sjajne, ali ako čoveku sporo dopire, šta ako mu jedan šamar brže dopre? A čak i ako ne dopre, barem će prestati da gura prste u utičnicu, i njemu će biti bolje.

Deca dvadeset godina žive na trošak roditelja, zašto ih, kada odrastu, ne primorati da vraćaju dugove? Čisto da ne kažu da nisu tražili da ih izdržavaju, pa čak i da su ih rodili. Da su ih ostavili da umru od gladi u dojenčetu – zar to ne bi bilo humanije? A ako se deca mogu primoravati da vraćaju dugove, onda se i sa drugim dužnicima može postupati veoma oštro, neka i oni vraćaju. A procedure bankrota su prevara koju su izmislili levičari da ne bi plaćali dugove.

Svi kao da razumeju da bi, ako se okolina nauči da bude ljubazna, srdačna i da komunicira sa drugima samo uz njihov pristanak – to bio veoma privlačan svet, ali veoma igrački. Jer svako može da smisli hipotetički (ili čak da se seti stvarnog) primer kako odstupanje od takvih pravila daje daleko efikasniji rezultat. Skraćeno rečeno, uputstva su napisana za one koji tek uče, a oni koji već znaju, deluju onako kako im je najlakše. Kada pak svi pedantno poštuju uputstva, to se naziva italijanskim štrajkom, a reč „štrajk“ se ovde koristi jer rad u takvom režimu jednostavno staje. Pa zašto smo odlučili da će u idealnom ankapu biti drugačije?

---