Istorija bilo koje države je istorija promena u njenoj konstrukciji. Ali, ako država može da se menja, zašto libertarijanci ne bi pokušali da je promene prema sebi? Steći političku moć i pokrenuti libertarijanske političke reforme — odnosno presložiti društvo odozgo.
Nije važno koji je oblik vladavine u državi. Istorija poznaje primere liberalnih reformi koje su sprovodili monarsi i diktatori, uticajni zvaničnici kod monarha i diktatora, kao i talentovani demagogi izabrani na demokratskim izborima. Štaviše, ovi demagogi su mogli biti birani kako pod liberalnim sloganima, tako i pod sloganima jačanja države; započinjajući liberalne reforme, oni su bukvalno obmanjivali svoje birače.
Istovremeno, istorija ne poznaje slučajeve u kojima su takve reforme obuhvatile sve aspekte uređenja društva. Obično se radi samo o liberalizaciji u određenim oblastima društvenog života, ali sigurno ne o ukidanju države kao takve putem političkih reformi. Takođe, prilično često je nakon liberalnih reformi sledio povratak strogijim etatističkim praksama.
Razlozi za takvo su sasvim očigledni. Čak i ako reformator na početku ima punu podršku društva usled totalnog umora od prethodnog režima, svaka sprovedena promena smanjuje broj reformatorovih pristalica. Prvo, pristalice su možda težile upravo toj promeni, dok ih u ostalom status kvo manje-više zadovoljava. Drugo, oni mogu smatrati upravo tu promenu apsolutno neprihvatljivom za sebe, i ta konkretna reforma ih momentalno prebacuje u opoziciju. Kao rezultat, u nekom trenutku reformator će izgubiti podršku toliko da je potrebno prekinuti daljnje reforme. Pokušaj nastavljanja istih uprkos nedostatku podrške dovodi samo do toga da reformatorska vlada na kraju izgubi moć, a sledeća započne povratak starim dobrim etatističkim praksama.
Ipak, iako put ukidanja države putem političkih reformi deluje gotovo neostvarivo, minarhizam kao pristup minimiziranju državne vlasti ne treba zanemariti. Bar minimum, minarhizam daje jasan kriterijum za procenu bilo kakvih promena koje se događaju u državi: da li one povećavaju slobodu čoveka od prisile, ili, naprotiv, proširuju mogućnosti države za prisilu. I, naravno, u liberalnijoj državi je pogodnije praktikovati druge pristupe uvođenju libertarijanskih principa koje ćemo dalje razmatrati.