Najočiglednije ograničenje prava raspolaganja sobom je ono koje sprečava drugoga da raspolaže sobom, odnosno nasilje.
Dva samopripadanja su se sudarila, i nijedno ne može istovremeno u potpunosti ispoljiti. Takve kolizije se mogu rešavati na najrazličitije načine, a libertarijanski način je samo jedno od mogućih rešenja. U čemu se on sastoji?
Libertarijanci se rukovode takozvanim NAP-om (Non-Aggression Principle, što se bukvalno prevodi kao „princip neagresije“, mada se smisao preciznije prenosi izrazom „princip neiniciranja nasilja“).
Ovaj princip se formuliše ovako: niko nema pravo na nekažnjeno iniciranje nasilja. U situaciji kada je neko prvi upotrebio nasilje prema drugom (tj. nastupio kao agresor), libertarijanac agresoru uskraćuje pravo da izbegne uzvratno nasilje (tj. da ostane nekažnjeno). Upravo na ovom principu zasnovan je institut restitucije, o kojem se govori u sledećem poglavlju.
Primena principa neagresije prati se u različitim ljudskim zajednicama iz duboke antike, međutim, uz jednu važnu napomenu: ovaj princip se odnosio samo na članove neke lokalne zajednice. Na taj način je čovek delio ceo svet na neki bliski krug ljudi čija je prava priznavao i bio spreman da ih brani — i na sve ostale, koje je mogao čak smatrati i ne sasvim ljudima. Njihov jezik je nerazumljiv, motivi zagonetni, nejasno je da li se sa njima može dogovoriti, a ako je tako, zašto ih izdvajati iz ostale prirode i opremati pravima? Zagovornici tribalizma, nacionalizma, republikanizma i sličnih ideologija i danas priznaju NAP upravo u tom njegovom istorijski prirodnom obliku. Libertarijanci obično proširuju ovaj princip na celo čovečanstvo, ali smo gore već napomenuli da među ljudima nema potpunog sporazuma o tome koga tačno smatrati čovekom. Stoga različiti ljudi, čak i ako su svi oni libertarijanci, teško će imati potpuno podudarno mišljenje o tome koga uključiti u broj pravosposobnih ličnosti na koje se NAP odnosi.
1.1.1. Princip samopripadanja
1.1.3. Svojina