Danas se internet front ponovo otkriva; tada se zatvara front Divljeg zapada.

Danas se suočavamo sa Covid-19; tada smo preživeli spanjolsku__, .

Danas imamo tehnološke milijardere; tada smo imali industrijske magnate.

Danas se čini da kreatori kompanija kao što su Elon Musk i Jack Dorsey, pobeđuju novinare iz etablmenta; tada su ljudi poput Ida Tarbell, pomoću demagoške retorike, pobedili Rockefeller-a.

Danas imamo kriptovalute; tada smo bili svedoci ere privatnog bankarstva.

Danas imamo populistički pokret pristalica digitalnog zlata; tada smo imali populistički pokret protiv zlata u obliku govora Zlatnog krsta.

Danas imamo inflaciju i kulturni konflikt u Veimarskoj Americi; tada smo imali inflaciju i kulturni konflikt u Veimarskoj Nemačkoj.

Danas se u Veimarskoj Americi na ulicama sudaraju desničari i levičari; tada su se, u Veimarskoj Nemačkoj, baš tako na ulicama sudarali levičari i desničari.

Danas su se kapitalisti uspešno ujedinili sa generalima protiv aktuelnog predsednika; Tada su generali stali na stranu aktuelnog predsednika protiv kapitalista.

Danas imamo ono što Turčin smatra polarizacijom sličnom onoj predratnoj; tada smo imali ono što sada nazivamo predratnom polarizacijom.

Danas imamo Airbnb; tada smo imali prizorišta.

Danas imamo Uber; tada smo imali autobuse sa fiksnim linijama.

Danas The New York Times staje na stranu Ukrajine u borbi protiv nacionalističke Rusije; tada je The New York Times stao na stranu komunističke Rusije, pomažući joj da izgladni Ukrajinu.

Danas primećujemo prelaz sa „neutralnog” ka žutom novinarstvu; tada smo primećivali prelaz sa žutog ka „neutralnom” novinarstvu.

Danas takve ličnosti kao što je Majk Moric smatraju Kinu energičnom, a Ameriku umornom, ali tada su ljudi kao što je Bertran Rasel smatrali Ameriku energičnom, a Kinu umornom.

Možemo navesti i druge primere koji su povezani sa nadolazećim Drugim hladnim ratom.

• Danas vidimo kako Kinezi i Rusi ponovo grade savez protiv Zapada, ali ovog puta Kinezi su se pokazali kao stariji partner u odnosima.
• Danas ponovo možemo videti nastanak treće grupe izvan glavnog sukoba hladnog rata, ali ovog puta to možda neće biti „Treći svet“ i pokret nesvrstanih, već „Web3“ i oni koji su se ekonomski pridružili njemu.
• I danas, u zavisnosti od toga kako će se ekonomija razvijati, ova treća frakcija može zauzeti prvo mesto, Drugi svet može zauzeti drugo mesto, a bivši Prvi svet se može naći na poslednjem.

A ako se vratimo unazad u vreme:

• Danas vidimo SAD koje se postepeno federalizuju na pojedinačne države, i indijsku državu koja je ujedinila mnoge subkontinentalne etničke grupe. Još krajem 1940-ih godina videli smo Indiju koja se postepeno centralizovala iz pojedinačnih kneževina, i Sjedinjene Države koje su ujedinile mnoge evropske etničke grupe.
• Danas vidimo za sada neuspešne pozive na konfiskaciju bogatstva u SAD; tada smo videli Naredbu 6102, koja je dovela do uspešnog oduzimanja zlata.
• Danas posmatramo kako mape ponovo postaju nejasne; ranije, pre 1492. godine, na mapama je još uvek postojala terra incognita.

Pažljiv posmatrač će primetiti da se ne događaju svi ovi događaji u istom obrnutom redosledu. To nije A/B/C/D, a zatim D/C/B/A, kao melodija. Štaviše, prvi set događaja je vremenski više rasprostranjen, dok je drugi veoma sabijen, pri čemu su događaji ere interneta razdvojeni godinama, a ne decenijama. Konačno, ponavljanje svakog događaja je često ne sasvim potpuno, već se često dešava u „verziji 3.0“. Na primer, Bitcoin nije samo isto što i zlato, već verzija 3.0 koja kombinuje neke aspekte zlata i neke aspekte digitalizovanih papirnih valuta.

Ipak, čini se da se iza toga nešto krije. Koja je ovde ujedinjujuća teorija?

Jedan od modela, kao što je upravo diskutovano u Tezi o fragmentaciji, jeste taj da su tehnologije favorisale centralizaciju na Zapadu, a naročito u SAD, otprilike između 1754. i 1947. godine (slogan „Pridruži se ili umri“ u ratu sa Francuzima i Indijancima, jedinstvena nacionalna vlada nakon građanskog rata, železnice, telegraf, radio, televizija, film i masovni mediji uopšte, masovna proizvodnja). A sada tehnologije, otprilike od 1950. godine pa do danas, deluju više ka decentralizaciji (tranzistor, personalni kompjuter, internet, rad na daljinu, pametni telefon, kriptovaluta). Dakle, na Zapadu je stisak centralizovane države počeo da slabi. Istok je druga priča; nakon veka komunizma, socijalizma, građanskog rata i podele teritorija, Kina i Indija su postale unutrašnje jedinstvenije nego ikada u dugom periodu.

Međutim, pre nego što odmah pređemo na misao da svetu dolazi kraj, moramo napomenuti da su ljudi tokom uspona centralizovane vlasti na Zapadu (iz razumljivih razloga) žalili na centralizovanu vlast i homogenost, baš kao što danas, tokom pada centralizovane vlasti na Zapadu, žale na fragmentaciju i nedostatak jedinstvenog mišljenja. To ne znači da smo prošli pun krug. Prema spiralnoj teoriji istorije, mogli smo da progresiramo ili da regresiramo. Ali u osnovi toga može ležati ciklus: „imperija koja je odavno podeljena – mora se ujediniti; odavno ujedinjena – mora se podeliti“.

U svakom slučaju, ovaj model bi mogao da objasni zašto primećujemo inverziju: postojala je trajektorija povećanja snage centralizovane Države, ali smo sada usred trajektorije povećanja snage decentralizovane Mreže.⁷⁴ Na taj način se različiti istorijski događaji ponavljaju sa suprotnim rezultatima, poput onog istog laminarnog toka koji teče u suprotnom smeru. U tome leži teza da je naša budućnost naša prošlost.

⁷² Još jednom obratimo pažnju kako istorija oblikuje moral!

⁷³ Zamislite moćan open-source decentralizovani alat sličan Google Lens-u, koji skenira kompjuterske signale u vašem okruženju (centralizovane i decentralizovane) kako bi ih uporedio sa istorijskim obrascima i rekao vam, na osnovu hiljada uzoraka drugih ljudi, da li je to dobra ili loša ideja.

⁷⁴ Bar na Zapadu. Istok je drugačiji! Kako bi u budućnosti mogli da koegzystiraju centralizovani Istok i decentralizovani Zapad – to je tema za potpuno poseban esej.

Mreža država. 2. Istorija kao trajektorija.

Nove zemlje počinju novim pričama.

Čim izbacimo iz glave ideju o „istorijskom kolembovini“, iznenada će se pokazati da je uz nju u paketu išlo nešto o čemu nismo ni pri čemu slutili, na primer, priča o neizbežnoj pobedi i institucionalnoj dobroti američkog establišmenta… čim shvatimo koliko je ta priča slična sovjetskom narativu o neizbežnoj pobedi i institucionalnoj dobroti komunizma… čim shvatimo da više ne možemo računati na to da će američki establišment biti „vođa slobodnog sveta“ ili čak da će moći uspešno da upravlja unutrašnjim poslovima SAD… šta će ostati?

Biće nam potrebne nove priče. Filmovi u kojima važna odluka ne završi na stolu predsednika SAD i gde američke vojske ne računaju na to da će nas spasiti od vanzemaljaca. Novinske emisije koje po automatizmu ne stavljaju američke događaje na prvu stranu. Lanci snabdevanja i digitalne usluge koje ne zavise od sve nepredvidljivije i korumpirane Amerike. Drugim rečima, priče koje ne stavljaju SAD u centar sveta, ali ipak daju svetu nadu.

Ovaj naglasak na filmovima zbunjuje, zar ne? Možda ćete imati iskušenje da kažete da to nije važno. Ali to je prokleto važno. Ne pričamo izmišljene priče o tome kako kazahstanske vojske spasavaju svet, jer bi to bilo nerealno. A nakon 2021. godine, pričanje priča o tome da američki establišment spasava svet je podjednako nerealno.

Na primer, film kao što je Contagion iz 2011. godine, u kojem je prikazan kompetentan centar za kontrolu i prevenciju bolesti, sada je previše daleko od realnosti da bi gledaoci prigušili svoju nesigurnost. Umesto toga dobijamo film kao što je Don’t Look Up iz 2021. godine, u kojem je prikazana haotična Amerika koja je još uvek na neki način centar događaja, još uvek zemlja na koju svet računa, ali čiji unutrašnji haos vodi do neuspeha. Sledeći film ove imaginarnog trilogije verovatno uopšte neće biti posvećen Americi. Šta bi onda moglo postati centar umesto nje?

Nažalost, sada bi po automatizmu Kina trebalo da stoji u centru narativa. Na kraju krajeva, Kinezi snimaju blokbastere kao što su Wolf Warrior 2 i Battle at Lake Changjin, gde oni pobeđuju Amerikance, spasavaju svet i na kraju postaju broj jedan. Oni imaju to civilizacijsko samopouzdanje. I ti filmovi nisu toliko smešni kao što bi bili čak i pre deset godina. Kina je stvarni kandidat za krunu, za razliku od Čada ili Čile. To je takav skup priča koji čeka svoj čas.

Jedan od odgovora je da se to poriče i da se udvostruči nostalgija za Amerikom, snimajući Top Gun: Maverick i večito birajući ljude rođene u 1940-im godinama. Upravo to trenutno radi američki establišment, očajnički se grčeći za posleratni poredak, poričući da se bilo kakve promene dešavaju, i time odbijajući da se elegantno prilagodi.

Drugi odgovor je izmišljanje novih priča koje neće usredsređivati pažnju ni na Kinu ni na Ameriku, već će biti fokusirane na određene univerzalne vrednosti — i koje će postati most između Amerike i onoga što dolazi, baš kao što je i sama Amerika bila most između Britanske imperije i sveta nakon Drugog svetskog rata.

U ovom poglavlju navodimo četiri konkretna primera. Ali radi jasnoće: to što istorija uklanja Ameriku iz centralne pozicije ne znači da treba da je kazni. To jest, ove priče ne bi trebalo da osuđuju SAD, baš kao što posleratni poredak 1945–1991. nije stavio Veliku Britaniju na optuženička klupica, niti je poredak 1991–2021. toliko snažno udario po Sovjetima. Zapravo, nova istorija bi sasvim mogla u hvaloslovnom tonu opisivati prošle aspekte života SAD. Glavna zajednička crta je u tome da su nam potrebne nove priče koje više ne pretpostavljaju da će američki establišment ostati u centru sveta, inače ljudi neće biti psihološki spremni za opisivani razvoj događaja.

Može se na to gledati drugačije: ispravne nove priče pretvaraju konstante u varijable. Baš kao što je Bitcoin pretvorio konstantu američkog dolara u varijablu, potrebne su nam nove priče koje će pretvoriti konstantu američkog establišmenta u varijablu. Uklanjanjem američkog establišmenta sa centralne pozicije u našim mentalnim modelima, osiguravamo decentralizaciju. Zamislimo svet u kojem SAD možda neće biti pored nas, jer nisu uvek bili tamo u prošlosti i možda neće dugo postojati ni u budućnosti.

Evo četiri takve priče. Prva je priča o fragmentaciji posleratnog konsenzusa. Druga je proširenje teze Frederika Džeksona Tarnera o frontiru. Treća rezimira koncept „četvrte faze“ Štrausa i Hau, kao i radove Turčina i Dalija koji predviđaju predstojeći ozbiljan konflikt na Zapadu. Četvrta govori o tome da je naša budućnost naša prošlost, da sredina 20. veka liči na ogledalo trenutnog momenta, i da trenutno posmatramo neobičan fenomen u kojem ponavljamo prošle događaje, ali dobijamo suprotne rezultate.

Sve one pretvaraju konstante u varijable jer opisuju predameričku eru u kojoj SAD još nisu postojale, i time nas pripremaju za postamerički period u kojem SAD u svom sadašnjem obliku više neće postojati.

2.7.1. Teza o fragmentaciji

Suverena ličnost, napisana 1999. godine — je neverovatna knjiga u kojoj su decenijama unapred predviđeni mnogi aspekti naše digitalne budućnosti, a bitcoin je jedan od njih. Nećemo ovde ponavljati sve u celosti, ali ukratko, teza je da su nakon mnogo generacija, kada su tehnologije radile prvenstveno ka centralizaciji (železnice, telegraf, radio, televizija, film, masovna proizvodnja), otprilike od 1950. godine počele da daju prednost decentralizaciji (tranzistori, personalni kompjuter, internet, rad na daljinu, pametni telefon, kriptovaluta).

Na taj način, prema ovom pokazatelju, vrh centralizacije pao je otprilike na 1950. godinu, kada je postojala jedna telefonska kompanija (AT&T), dve super sile (SAD/SSSR) i tri televizijske kompanije (ABC/CBS/NBC). Uprkos tome što su 1950-e u SAD romantizovane, i u tu eru je svakako bilo dobrih stvari, takav nivo centralizacije nije bio prirodan. Svet je bio u velikoj meri kulturno homogen, konformistički i uniformisan u poređenju sa svetom pre 1914. godine, samo nekoliko decenija ranije. Mnogi aspekti individualne inicijative, kreativnosti i slobode bili su otupljeni ili uklonjeni u procesu standardizacije.

Portret sredine 20. veka dobro je prikazan u knjizi Vilijama H. Vajta „Čovek organizacije“ i u „Menadžerskoj revoluciji“ Džejmsa Bernama. U to vreme, SAD su bile više korporativističke nego preduzetničke. Da, to je bio kapitalizam, ali strogo upravljani i regulisani kapitalizam. Dominantni scenario bio je zaposliti se u velikoj kompaniji i graditi karijeru tamo, a ne osnovati sopstvenu, izuzimajući redak i tek počinjući fenomen startapa na Zapadnoj obali, koji je bio milion puta manje razvijen nego danas.

U poređenju sa onim što postoji danas, sve je bilo značajno pomereno ka ekonomski levim i socijalno desnim pozicijama. Da, SAD nisu bile komunističke, ali tamo su zaista postojale marginalne poreske stope od devedeset procenata kako bi se sprečilo da novi ljudi postanu bogati i potencijalno ugroze sistem koji je izgradio Ruzvelt. Isto tako, SSSR je bio mnogo socijalno konzervativniji nego što se obično misli, i preduzimao je mere poput poreza na neproduktivnost (porez na dece) kako bi smanjio status onih koji ne proizvode potomstvo.

Obično oni koji se žale na informacione mehuriće zapravo se žale što ih ima više od jednog. U našem slučaju, nervira ih to što sve informacije ne dolaze samo iz izvora etablmenta. Situacija kojoj oni teže zaista je postojala u SAD sredinom veka, kada se desetine miliona Amerikanaca istovremeno okupilo u svojim dnevnim sobama kako bi gledali „I Love Lucy“.

Potom se sve to decentralizovalo i fragmentisalo. Ova priča je ispričana u esejima kao što su „Refragmentacija“ Pola Grema, i u knjizi „Suverena ličnost“. Nazovimo to tezom o fragmentaciji.

2.7.2. Teza o frontiru

Krajem 1800-ih, Frederick Jackson Turner je održao govor koji je izazvao odjek o konceptu frontiera kao odlučujućoj pokretačkoj sili u američkoj istoriji. U to vreme postojalo je uverenje da slobodna zemlja na granici ima odlučujući značaj za SAD iz nekoliko razloga – kao put do sreće za ambiciozne ljude, kao nacionalna težnja u obliku „Manifest Destiny“ (Očigledne sudbine) i kao prazna zemlja za socijalne eksperimente.

Danas, naravno, koncept frontiera i Manifest Destiny ne samo da ne izaziva oduševljenje, već od šezdesetih godina, u okviru istih procesa dekonstrukcije koji su delom odgovorni za pokret Buđenja, počinje da se shvata kao patologija. Znate tu priču: stanovnici američkog frontiera su, kao i pre njih Kolumbo, bili rasisti, kolonizatori i imperijalisti.⁷²

Ali pre nego što nastavimo, iznet ćemo dve primedbe povodom toga.

Prvo, pre dolaska Španaca, Britanaca i sličnih, u Americi su se borile N plemena. Evropljani su bili jednostavno plemena N+1, N+2 i tako dalje. Da je neko od indijanskih plemena razvio tehnološku prednost nad bilo kojim od evropskih plemena, da su izumeli plovidbu okeanima, verovatno bi izvršili invaziju na Evropu. Možemo izvući takav zaključak jer (a) kada su Mongoli posedovali sličnu tehnološku prednost, zaista su izvršili invaziju na Evropu i (b) mnoga severnoamerička plemena su, prema svedočanstvima iz tog vremena, bila ljudi navikli na rat. Dakle, iako je to staromodno, verovatnije je da je korisnije o domorocima Amerikanima razmišljati ne kao o bespomoćnim žrtvama — već više kao o 300 Spartanaca, hrabrim ratnicima koji su junački borili, ali su izgubili od nadmoćnih sila.

Drugo, ako pročitate, recimo, knjigu Davida Reicha „Ko smo mi i kako smo ovde došli“, postaje jasno da je istorija groblje. Suprotno uvodnim rečima nedavne konferencije Microsoft Ignite, na planeti verovatno ne postoji nijedna etnička grupa koja je jednostavno mirno zauzimala svoj deo zemlje „od davnina“. Dom bilo kog plemena je nekada bio frontier za njihove daleke pretke.

Uzimajući ova dva razmatranja kao predgovor, hajde da sumiramo tezu o fronti. Može se tvrditi da se front zapravo pojavio 1492. godine, još pre otkrića Amerika. Kolumbovo putovanje u Novi svet (to se ne pominje previše često) bilo je delimično izazvano osmanskom blokadom Istočnog Sredozemlja; bio je to pokušaj da se pronađe alternativni put do Indije zaobilazeći Osmanlije, i na kraju je to postalo primena novih tehnologija kako bi se zaobišle političke prepreke i proširile granice.

Od 1492. do 1890. godine Evropljani su imali ono što su smatrali frontom. Sve je počelo sa transatlantskim plovanjem i otkrićem Novog sveta, zatim je prešlo u fazu evropskog kolonijalizma, a potom ka nezavisnosti SAD i ekspansiji na zapad u okviru ideje Manifest Destiny. Blizu kraja ovog perioda, autori poput Čarlsa Nordhofa u „Komunističkim zajednicama Sjedinjenih Država“, primećivali su koliko je front važan, koliko bi bilo loše da je ovaj put za ambiciozne ljude zatvoren, i koliko su sindikalni lideri postali odvratni.

Do danas su u Sjedinjenim Državama naše jeftine i plodne zemlje služile kao važan sigurnosni ventil za preduzetništvo i izražavanje nezadovoljstva našeg nekapitalističkog stanovništva. Svaki plaćeni radnik zna da, ako odluči da samostalno realizuje svoj rad i razumevanje ekonomije, može bez nepremostivih teškoća utvrditi svoju nezavisnost na javnim zemljištima; i zaista, značajan deo naših najenergičnijih i najpametnijih majstora neprestano traži te zemlje…

Ne sumnjam da je težnja nekih od naših najmudrijih javnih ličnosti ka sticanju novih teritorija proizašla iz njihovog uverenja da je ta otvorenost za nezavisnost radnika neophodna za sigurnost naše budućnosti kao slobodne i mirne države…

Bilo koja okolnost, kao što je iscrpljivanje ovih zemalja, koja bi mogla značajno pogoršati ovu mogućnost nezavisnosti, bila bi, verujem, ozbiljna nesreća za našu zemlju; a duh profesionalnih udruženja i međunarodnih društava čini mi se posebno štetnim i odbojnim, jer oni teže da iz misli svojih pristalica uklone nadu u nezavisnost ili njeno iščekivanje. Član sindikata uči da sebe posmatra kao doživotnog plaćenika i da postupa prema društvu upravo tako; i ova društva su ujedinjena ne kao ljudi koji traže način da zamene zavisnost nezavisnošću, već kao plaćenici puni odlučnosti da ostanu takvi i koji od svojih gospodara traže samo najbolje uslove. Da je moguće usaditi ovaj duh celom ili većem delu nekapitalističkog klase u Sjedinjenim Državama, to bi, smatram, bila jedna od najozbiljnijih nesreća koje bi mogle zadesiti nas kao naciju; jer bi to ponizilo masu naših birača i učinilo slobodnu vladavinu ovde veoma teškom, a štaviše, to bi moglo potpuno promeniti oblik naše vlade i izložiti nas dugotrajnim neredima i napadima na imovinu.

Nordhoff je bio u pravu. Agresija sindikata je na kraju dovela do komunističkih revolucija koje su odnele živote desetina miliona ljudi širom sveta, dovele do „dugotrajnih nereda i napada na imovinu“ i generalno postale prokletstvo sveta.

Delimično se to može pripisati pauzi, nestanku granice (frontiera) 1890. godine. To je zatvorilo put ambicioznim ljudima i garantovalo da oni neće moći lako postati osnivači sopstvenog preduzeća na sopstvenom delu zemlje – morali su postati sindikalni organizatori, ili revolucionari, ili demagoge raznih vrsta. Bez granice, sve je postalo igra sa nultom sumom. Tako smo ušli u čelični kavez 20. veka, prignječeni između fašizma, komunizma i demokratskog kapitalizma. U ovom periodu došlo je do nekoliko važnih tehnoloških razvoja povezanih sa granicom, u oblasti svemirskih čelena (i krstarenja brodovima!), ali sama granica se još uvek nije otvorila.

Čovečanstvu je uspelo da preživi krvavi 20. vek. Nakon 1991. godine, sa legalizacijom trgovine na internetu, frontir je ponovo otvoren. Do kraja 2010-ih, kombinacija centralizacije i prisiljavanja na agendu Buđenja (na Zapadu) i agendu Si (u Kini) pretila je da zatvori i taj frontir, ali su Bitcoin, Web3 i otvoreni metaverse dali digitalnom frontiru novi život.

Danas, uzimajući u obzir trenutno stanje stvari, postoje četiri mogućnosti za pojavu frontira: zemlja, internet, more i svemir. Trenutno se na kopnu nalazi 7,7 milijardi ljudi, na internetu 3,2 milijarde, na otvorenom moru oko 2–3 miliona, a u svemiru manje od 10 ljudi.

Na taj način, u praktičnom smislu, „internet-frontir” je jednostavniji od ostale tri. Ako imamo sreće, moći ćemo da iskoristimo koncepte mrežne države kako bismo ponovo otvorili fizički frontir pomoću hibridne strategije na internetu i na kopnu, što je opisano u ovoj knjizi.

Sumirajući, može se reći da (a) period evropskog veličanstva odgovarao je otvorenom frontiru od 1492. do 1890. godine, (b) period totalnog rata odgovarao je zatvorenom frontiru od 1890. do 1991. godine, što je započelo svet sa neizbežnim sumom nula, (c) mirno otkrivanje digitalnog frontira može nas ponovo dovesti do veličanstva, (d) američki i kineski establishment pokušavaju da zatvore ovaj frontir i vrate nas nazad u isti onaj čelični kavez 20. veka, (e) ali uz postojanje dovoljno dobrih tehnologija mogli bismo da zaobiđemo ove političke prepreke i (f) ponovo otvorimo ne samo digitalni, već i fizički frontir: na udaljenim delovima kopna, na moru i, na kraju, u svemiru. To je ono što nazivamo opštim tezom o frontiru.

2.7.3. Teza o četvrtoj fazi

Knjige „Četvrta faza” i „Era razdora” – obe predviđaju veoma ozbiljne nemire u SAD u narednim godinama. Ray Dalio govori isto u svojoj knjizi „Principi delovanja u uslovima menjajućeg svetskog poretka”, iako većinu svojih komentara ograničava na monetarni apokalipsis. Njihovi modeli su donekle srodni.

Knjiga „Četvrta faza” objavljena je 1997. godine i zasnovana je na kvazi-cikličnoj teoriji anglo-američke istorije, prema kojoj sukobi izbijaju otprilike svakih 75 godina. Ako verujete u ove obrasce i tražite mogući uzrok njihovog nastanka, 75 godina je otprilike jedan dug ljudski život. Dakle, moguće je da su oni koji ne pamte⁷³ istorije, zaista osuđeni na njeno ponavljanje.

Turchinin predviđanja su objavljena oko 2008. godine u članku u časopisu Nature, a detaljnije ih je izložio u knjizi „Rat i mir i rat”. Tamo postoje impresivni grafici sa vremenskim oznakama i konkretnim prognozama o tome kako će se konflikt širiti, koristeći različite metrike društvene nestabilnosti, kao što su prekomerna proizvodnja elite i udeo plate masa.

Dalioova teza je da ćemo morati da proživimo događaje koji se nikada ranije nisu dešavali u našem životu, ali su se mnogo puta dešavali u istoriji. On ide dalje u prošlost od „Četvrte faze”, do Britanske i Holandske imperije, i donosi određenu kvazi-kvantitativnu analizu koja potvrđuje njegovu tačku gledišta.

Sva tri ova rada predviđaju značajan fizički i/ili finansijski konflikt u Americi u 2020-im godinama i (u slučaju Dalija) kasniju promenu svetskog poretka. Nazovimo to „Tezom o četvrtoj fazi”.

2.7.4. Teza „budućnost je naša prošlost“

Pogledajte ovaj video o preokretu mešanja tečnosti. Zar to nije čudno? Možemo videti kako isti proces ide unazad kroz vreme, ali na neočekivan način. To nije trajektorija koju očekujemo da vidimo, ali se pod određenim uslovima to dešava.

I to je jedan od modela onoga što se dešava u svetu kako napreduje redcentralizacija nakon veka centralizacije. Drugim rečima, važna posledica teze o fragmentaciji je to što naša budućnost može ispasti više slična našoj prošlosti. Ako je vrhunac centralizacije pao otprilike na 1950. godinu, kada je postojala jedna telefonska kompanija (AT&T), dve super sile (SAD, SSSR) i tri televizijske kompanije (ABC, CBS, NBC), onda se kako se krećemo u bilo kom smeru od te tačke, postajemo sve više decentralizovani.

U suštini, izum tranzistora 1947. godine podseća na taj isti trenutak ogledalnog odrazanja. I kako se krećemo bilo napred, bilo unazad kroz vreme, počinjemo da vidimo ponavljajuće događaje, ali kao zabavne ogledalne verzije samih sebe, često sa suprotnim ishodom. Naša budućnost je naša prošlost. Hajde da pogledamo nekoliko primera:

• Danas se internet front ponovo otkriva; tada se zatvara front Divljeg zapada.
• Danas se suočavamo sa Covid-19; tada smo preživeli spanjolsku__, .
• Danas imamo tehnološke milijardere; tada smo imali industrijske magnate.
• Danas se čini da kreatori kompanija kao što su Elon Musk i Jack Dorsey, pobeđuju novinare iz etablmenta; tada su ljudi poput Ida Tarbell, pomoću demagoške retorike, pobedili Rockefeller-a.
• Danas imamo kriptovalute; tada smo bili svedoci ere privatnog bankarstva.
• Danas imamo populistički pokret pristalica digitalnog zlata; tada smo imali populistički pokret protiv zlata u obliku govora Zlatnog krsta.
• Danas imamo inflaciju i kulturni konflikt u Veimarskoj Americi; tada smo imali inflaciju i kulturni konflikt u Veimarskoj Nemačkoj.
• Danas se u Veimarskoj Americi na ulicama sudaraju desničari i levičari; tada su se, u Veimarskoj Nemačkoj, baš tako na ulicama sudarali levičari i desničari.
• Danas su se kapitalisti uspešno ujedinili sa generalima protiv aktuelnog predsednika; Tada su generali stali na stranu aktuelnog predsednika protiv kapitalista.
• Danas imamo ono što Turčin smatra polarizacijom sličnom onoj predratnoj; tada smo imali ono što sada nazivamo predratnom polarizacijom.
• Danas imamo Airbnb; tada smo imali prizorišta.
• Danas imamo Uber; tada smo imali autobuse sa fiksnim linijama.
• Danas The New York Times staje na stranu Ukrajine u borbi protiv nacionalističke Rusije; tada je The New York Times stao na stranu komunističke Rusije, pomažući joj da izgladni Ukrajinu.
• Danas primećujemo prelaz sa „neutralnog” ka žutom novinarstvu; tada smo primećivali prelaz sa žutog ka „neutralnom” novinarstvu.
• Danas takve ličnosti kao što je Majk Moric smatraju Kinu energičnom, a Ameriku umornom, ali tada su ljudi kao što je Bertran Rasel smatrali Ameriku energičnom, a Kinu umornom.

Možemo navesti i druge primere koji su povezani sa nadolazećim Drugim hladnim ratom.

• Danas vidimo kako Kinezi i Rusi ponovo grade savez protiv Zapada, ali ovog puta Kinezi su se pokazali kao stariji partner u odnosima.
• Danas ponovo možemo videti nastanak treće grupe izvan glavnog sukoba hladnog rata, ali ovog puta to možda neće biti „Treći svet“ i pokret nesvrstanih, već „Web3“ i oni koji su se ekonomski pridružili njemu.
• I danas, u zavisnosti od toga kako će se ekonomija razvijati, ova treća frakcija može zauzeti prvo mesto, Drugi svet može zauzeti drugo mesto, a bivši Prvi svet se može naći na poslednjem.

A ako se vratimo unazad u vreme:

• Danas vidimo SAD koje se postepeno federalizuju na pojedinačne države, i indijsku državu koja je ujedinila mnoge subkontinentalne etničke grupe. Još krajem 1940-ih godina videli smo Indiju koja se postepeno centralizovala iz pojedinačnih kneževina, i Sjedinjene Države koje su ujedinile mnoge evropske etničke grupe.
• Danas vidimo za sada neuspešne pozive na konfiskaciju bogatstva u SAD; tada smo videli Naredbu 6102, koja je dovela do uspešnog oduzimanja zlata.
• Danas posmatramo kako mape ponovo postaju nejasne; ranije, pre 1492. godine, na mapama je još uvek postojala terra incognita.

Pažljiv posmatrač će primetiti da se ne događaju svi ovi događaji u istom obrnutom redosledu. To nije A/B/C/D, a zatim D/C/B/A, kao melodija. Štaviše, prvi set događaja je vremenski više rasprostranjen, dok je drugi veoma sabijen, pri čemu su događaji ere interneta razdvojeni godinama, a ne decenijama. Konačno, ponavljanje svakog događaja je često ne sasvim potpuno, već se često dešava u „verziji 3.0“. Na primer, Bitcoin nije samo isto što i zlato, već verzija 3.0 koja kombinuje neke aspekte zlata i neke aspekte digitalizovanih papirnih valuta.

Ipak, čini se da se iza toga nešto krije. Koja je ovde ujedinjujuća teorija?

Jedan od modela, kao što je upravo diskutovano u Tezi o fragmentaciji, jeste taj da su tehnologije favorisale centralizaciju na Zapadu, a naročito u SAD, otprilike između 1754. i 1947. godine (slogan „Pridruži se ili umri“ u ratu sa Francuzima i Indijancima, jedinstvena nacionalna vlada nakon građanskog rata, železnice, telegraf, radio, televizija, film i masovni mediji uopšte, masovna proizvodnja). A sada tehnologije, otprilike od 1950. godine pa do danas, deluju više ka decentralizaciji (tranzistor, personalni kompjuter, internet, rad na daljinu, pametni telefon, kriptovaluta). Dakle, na Zapadu je stisak centralizovane države počeo da slabi. Istok je druga priča; nakon veka komunizma, socijalizma, građanskog rata i podele teritorija, Kina i Indija su postale unutrašnje jedinstvenije nego ikada u dugom periodu.

Međutim, pre nego što odmah pređemo na misao da svetu dolazi kraj, moramo napomenuti da su ljudi tokom uspona centralizovane vlasti na Zapadu (iz razumljivih razloga) žalili na centralizovanu vlast i homogenost, baš kao što danas, tokom pada centralizovane vlasti na Zapadu, žale na fragmentaciju i nedostatak jedinstvenog mišljenja. To ne znači da smo prošli pun krug. Prema spiralnoj teoriji istorije, mogli smo da progresiramo ili da regresiramo. Ali u osnovi toga može ležati ciklus: „imperija koja je odavno podeljena – mora se ujediniti; odavno ujedinjena – mora se podeliti“.

U svakom slučaju, ovaj model bi mogao da objasni zašto primećujemo inverziju: postojala je trajektorija povećanja snage centralizovane Države, ali smo sada usred trajektorije povećanja snage decentralizovane Mreže.⁷⁴ Na taj način se različiti istorijski događaji ponavljaju sa suprotnim rezultatima, poput onog istog laminarnog toka koji teče u suprotnom smeru. U tome leži teza da je naša budućnost naša prošlost.

⁷² Još jednom obratimo pažnju kako istorija oblikuje moral!

⁷³ Zamislite moćan open-source decentralizovani alat sličan Google Lens-u, koji skenira kompjuterske signale u vašem okruženju (centralizovane i decentralizovane) kako bi ih uporedio sa istorijskim obrascima i rekao vam, na osnovu hiljada uzoraka drugih ljudi, da li je to dobra ili loša ideja.

⁷⁴ Bar na Zapadu. Istok je drugačiji! Kako bi u budućnosti mogli da koegzystiraju centralizovani Istok i decentralizovani Zapad – to je tema za potpuno poseban esej.

• Danas se internet front ponovo otkriva; tada se zatvara front Divljeg zapada.
• Danas se suočavamo sa Covid-19; tada smo preživeli spanjolsku__, .
• Danas imamo tehnološke milijardere; tada smo imali industrijske magnate.
• Danas se čini da kreatori kompanija kao što su Elon Musk i Jack Dorsey, pobeđuju novinare iz etablmenta; tada su ljudi poput Ida Tarbell, pomoću demagoške retorike, pobedili Rockefeller-a.
• Danas imamo kriptovalute; tada smo bili svedoci ere privatnog bankarstva.
• Danas imamo populistički pokret pristalica digitalnog zlata; tada smo imali populistički pokret protiv zlata u obliku govora Zlatnog krsta.
• Danas imamo inflaciju i kulturni konflikt u Veimarskoj Americi; tada smo imali inflaciju i kulturni konflikt u Veimarskoj Nemačkoj.
• Danas se u Veimarskoj Americi na ulicama sudaraju desničari i levičari; tada su se, u Veimarskoj Nemačkoj, baš tako na ulicama sudarali levičari i desničari.
• Danas su se kapitalisti uspešno ujedinili sa generalima protiv aktuelnog predsednika; Tada su generali stali na stranu aktuelnog predsednika protiv kapitalista.
• Danas imamo ono što Turčin smatra polarizacijom sličnom onoj predratnoj; tada smo imali ono što sada nazivamo predratnom polarizacijom.
• Danas imamo Airbnb; tada smo imali prizorišta.
• Danas imamo Uber; tada smo imali autobuse sa fiksnim linijama.
• Danas The New York Times staje na stranu Ukrajine u borbi protiv nacionalističke Rusije; tada je The New York Times stao na stranu komunističke Rusije, pomažući joj da izgladni Ukrajinu.
• Danas primećujemo prelaz sa „neutralnog” ka žutom novinarstvu; tada smo primećivali prelaz sa žutog ka „neutralnom” novinarstvu.
• Danas takve ličnosti kao što je Majk Moric smatraju Kinu energičnom, a Ameriku umornom, ali tada su ljudi kao što je Bertran Rasel smatrali Ameriku energičnom, a Kinu umornom.

Možemo navesti i druge primere koji su povezani sa nadolazećim Drugim hladnim ratom.

• Danas vidimo kako Kinezi i Rusi ponovo grade savez protiv Zapada, ali ovog puta Kinezi su se pokazali kao stariji partner u odnosima.
• Danas ponovo možemo videti nastanak treće grupe izvan glavnog sukoba hladnog rata, ali ovog puta to možda neće biti „Treći svet“ i pokret nesvrstanih, već „Web3“ i oni koji su se ekonomski pridružili njemu.
• I danas, u zavisnosti od toga kako će se ekonomija razvijati, ova treća frakcija može zauzeti prvo mesto, Drugi svet može zauzeti drugo mesto, a bivši Prvi svet se može naći na poslednjem.

A ako se vratimo unazad u vreme:

• Danas vidimo SAD koje se postepeno federalizuju na pojedinačne države, i indijsku državu koja je ujedinila mnoge subkontinentalne etničke grupe. Još krajem 1940-ih godina videli smo Indiju koja se postepeno centralizovala iz pojedinačnih kneževina, i Sjedinjene Države koje su ujedinile mnoge evropske etničke grupe.
• Danas vidimo za sada neuspešne pozive na konfiskaciju bogatstva u SAD; tada smo videli Naredbu 6102, koja je dovela do uspešnog oduzimanja zlata.
• Danas posmatramo kako mape ponovo postaju nejasne; ranije, pre 1492. godine, na mapama je još uvek postojala terra incognita.

Pažljiv posmatrač će primetiti da se ne događaju svi ovi događaji u istom obrnutom redosledu. To nije A/B/C/D, a zatim D/C/B/A, kao melodija. Štaviše, prvi set događaja je vremenski više rasprostranjen, dok je drugi veoma sabijen, pri čemu su događaji ere interneta razdvojeni godinama, a ne decenijama. Konačno, ponavljanje svakog događaja je često ne sasvim potpuno, već se često dešava u „verziji 3.0“. Na primer, Bitcoin nije samo isto što i zlato, već verzija 3.0 koja kombinuje neke aspekte zlata i neke aspekte digitalizovanih papirnih valuta.

Ipak, čini se da se iza toga nešto krije. Koja je ovde ujedinjujuća teorija?

Jedan od modela, kao što je upravo diskutovano u Tezi o fragmentaciji, jeste taj da su tehnologije favorisale centralizaciju na Zapadu, a naročito u SAD, otprilike između 1754. i 1947. godine (slogan „Pridruži se ili umri“ u ratu sa Francuzima i Indijancima, jedinstvena nacionalna vlada nakon građanskog rata, železnice, telegraf, radio, televizija, film i masovni mediji uopšte, masovna proizvodnja). A sada tehnologije, otprilike od 1950. godine pa do danas, deluju više ka decentralizaciji (tranzistor, personalni kompjuter, internet, rad na daljinu, pametni telefon, kriptovaluta). Dakle, na Zapadu je stisak centralizovane države počeo da slabi. Istok je druga priča; nakon veka komunizma, socijalizma, građanskog rata i podele teritorija, Kina i Indija su postale unutrašnje jedinstvenije nego ikada u dugom periodu.

Međutim, pre nego što odmah pređemo na misao da svetu dolazi kraj, moramo napomenuti da su ljudi tokom uspona centralizovane vlasti na Zapadu (iz razumljivih razloga) žalili na centralizovanu vlast i homogenost, baš kao što danas, tokom pada centralizovane vlasti na Zapadu, žale na fragmentaciju i nedostatak jedinstvenog mišljenja. To ne znači da smo prošli pun krug. Prema spiralnoj teoriji istorije, mogli smo da progresiramo ili da regresiramo. Ali u osnovi toga može ležati ciklus: „imperija koja je odavno podeljena – mora se ujediniti; odavno ujedinjena – mora se podeliti“.

U svakom slučaju, ovaj model bi mogao da objasni zašto primećujemo inverziju: postojala je trajektorija povećanja snage centralizovane Države, ali smo sada usred trajektorije povećanja snage decentralizovane Mreže.⁷⁴ Na taj način se različiti istorijski događaji ponavljaju sa suprotnim rezultatima, poput onog istog laminarnog toka koji teče u suprotnom smeru. U tome leži teza da je naša budućnost naša prošlost.

⁷² Još jednom obratimo pažnju kako istorija oblikuje moral!

⁷³ Zamislite moćan open-source decentralizovani alat sličan Google Lens-u, koji skenira kompjuterske signale u vašem okruženju (centralizovane i decentralizovane) kako bi ih uporedio sa istorijskim obrascima i rekao vam, na osnovu hiljada uzoraka drugih ljudi, da li je to dobra ili loša ideja.

⁷⁴ Bar na Zapadu. Istok je drugačiji! Kako bi u budućnosti mogli da koegzystiraju centralizovani Istok i decentralizovani Zapad – to je tema za potpuno poseban esej.

Mreža država. 2. Istorija kao trajektorija.

Nove zemlje počinju novim pričama.

Čim izbacimo iz glave ideju o „istorijskom kolembovini“, iznenada će se pokazati da je uz nju u paketu išlo nešto o čemu nismo ni pri čemu slutili, na primer, priča o neizbežnoj pobedi i institucionalnoj dobroti američkog establišmenta… čim shvatimo koliko je ta priča slična sovjetskom narativu o neizbežnoj pobedi i institucionalnoj dobroti komunizma… čim shvatimo da više ne možemo računati na to da će američki establišment biti „vođa slobodnog sveta“ ili čak da će moći uspešno da upravlja unutrašnjim poslovima SAD… šta će ostati?

Biće nam potrebne nove priče. Filmovi u kojima važna odluka ne završi na stolu predsednika SAD i gde američke vojske ne računaju na to da će nas spasiti od vanzemaljaca. Novinske emisije koje po automatizmu ne stavljaju američke događaje na prvu stranu. Lanci snabdevanja i digitalne usluge koje ne zavise od sve nepredvidljivije i korumpirane Amerike. Drugim rečima, priče koje ne stavljaju SAD u centar sveta, ali ipak daju svetu nadu.

Ovaj naglasak na filmovima zbunjuje, zar ne? Možda ćete imati iskušenje da kažete da to nije važno. Ali to je prokleto važno. Ne pričamo izmišljene priče o tome kako kazahstanske vojske spasavaju svet, jer bi to bilo nerealno. A nakon 2021. godine, pričanje priča o tome da američki establišment spasava svet je podjednako nerealno.

Na primer, film kao što je Contagion iz 2011. godine, u kojem je prikazan kompetentan centar za kontrolu i prevenciju bolesti, sada je previše daleko od realnosti da bi gledaoci prigušili svoju nesigurnost. Umesto toga dobijamo film kao što je Don’t Look Up iz 2021. godine, u kojem je prikazana haotična Amerika koja je još uvek na neki način centar događaja, još uvek zemlja na koju svet računa, ali čiji unutrašnji haos vodi do neuspeha. Sledeći film ove imaginarnog trilogije verovatno uopšte neće biti posvećen Americi. Šta bi onda moglo postati centar umesto nje?

Nažalost, sada bi po automatizmu Kina trebalo da stoji u centru narativa. Na kraju krajeva, Kinezi snimaju blokbastere kao što su Wolf Warrior 2 i Battle at Lake Changjin, gde oni pobeđuju Amerikance, spasavaju svet i na kraju postaju broj jedan. Oni imaju to civilizacijsko samopouzdanje. I ti filmovi nisu toliko smešni kao što bi bili čak i pre deset godina. Kina je stvarni kandidat za krunu, za razliku od Čada ili Čile. To je takav skup priča koji čeka svoj čas.

Jedan od odgovora je da se to poriče i da se udvostruči nostalgija za Amerikom, snimajući Top Gun: Maverick i večito birajući ljude rođene u 1940-im godinama. Upravo to trenutno radi američki establišment, očajnički se grčeći za posleratni poredak, poričući da se bilo kakve promene dešavaju, i time odbijajući da se elegantno prilagodi.

Drugi odgovor je izmišljanje novih priča koje neće usredsređivati pažnju ni na Kinu ni na Ameriku, već će biti fokusirane na određene univerzalne vrednosti — i koje će postati most između Amerike i onoga što dolazi, baš kao što je i sama Amerika bila most između Britanske imperije i sveta nakon Drugog svetskog rata.

U ovom poglavlju navodimo četiri konkretna primera. Ali radi jasnoće: to što istorija uklanja Ameriku iz centralne pozicije ne znači da treba da je kazni. To jest, ove priče ne bi trebalo da osuđuju SAD, baš kao što posleratni poredak 1945–1991. nije stavio Veliku Britaniju na optuženička klupica, niti je poredak 1991–2021. toliko snažno udario po Sovjetima. Zapravo, nova istorija bi sasvim mogla u hvaloslovnom tonu opisivati prošle aspekte života SAD. Glavna zajednička crta je u tome da su nam potrebne nove priče koje više ne pretpostavljaju da će američki establišment ostati u centru sveta, inače ljudi neće biti psihološki spremni za opisivani razvoj događaja.

Može se na to gledati drugačije: ispravne nove priče pretvaraju konstante u varijable. Baš kao što je Bitcoin pretvorio konstantu američkog dolara u varijablu, potrebne su nam nove priče koje će pretvoriti konstantu američkog establišmenta u varijablu. Uklanjanjem američkog establišmenta sa centralne pozicije u našim mentalnim modelima, osiguravamo decentralizaciju. Zamislimo svet u kojem SAD možda neće biti pored nas, jer nisu uvek bili tamo u prošlosti i možda neće dugo postojati ni u budućnosti.

Evo četiri takve priče. Prva je priča o fragmentaciji posleratnog konsenzusa. Druga je proširenje teze Frederika Džeksona Tarnera o frontiru. Treća rezimira koncept „četvrte faze“ Štrausa i Hau, kao i radove Turčina i Dalija koji predviđaju predstojeći ozbiljan konflikt na Zapadu. Četvrta govori o tome da je naša budućnost naša prošlost, da sredina 20. veka liči na ogledalo trenutnog momenta, i da trenutno posmatramo neobičan fenomen u kojem ponavljamo prošle događaje, ali dobijamo suprotne rezultate.

Sve one pretvaraju konstante u varijable jer opisuju predameričku eru u kojoj SAD još nisu postojale, i time nas pripremaju za postamerički period u kojem SAD u svom sadašnjem obliku više neće postojati.

2.7.1. Teza o fragmentaciji

Suverena ličnost, napisana 1999. godine — je neverovatna knjiga u kojoj su decenijama unapred predviđeni mnogi aspekti naše digitalne budućnosti, a bitcoin je jedan od njih. Nećemo ovde ponavljati sve u celosti, ali ukratko, teza je da su nakon mnogo generacija, kada su tehnologije radile prvenstveno ka centralizaciji (železnice, telegraf, radio, televizija, film, masovna proizvodnja), otprilike od 1950. godine počele da daju prednost decentralizaciji (tranzistori, personalni kompjuter, internet, rad na daljinu, pametni telefon, kriptovaluta).

Na taj način, prema ovom pokazatelju, vrh centralizacije pao je otprilike na 1950. godinu, kada je postojala jedna telefonska kompanija (AT&T), dve super sile (SAD/SSSR) i tri televizijske kompanije (ABC/CBS/NBC). Uprkos tome što su 1950-e u SAD romantizovane, i u tu eru je svakako bilo dobrih stvari, takav nivo centralizacije nije bio prirodan. Svet je bio u velikoj meri kulturno homogen, konformistički i uniformisan u poređenju sa svetom pre 1914. godine, samo nekoliko decenija ranije. Mnogi aspekti individualne inicijative, kreativnosti i slobode bili su otupljeni ili uklonjeni u procesu standardizacije.

Portret sredine 20. veka dobro je prikazan u knjizi Vilijama H. Vajta „Čovek organizacije“ i u „Menadžerskoj revoluciji“ Džejmsa Bernama. U to vreme, SAD su bile više korporativističke nego preduzetničke. Da, to je bio kapitalizam, ali strogo upravljani i regulisani kapitalizam. Dominantni scenario bio je zaposliti se u velikoj kompaniji i graditi karijeru tamo, a ne osnovati sopstvenu, izuzimajući redak i tek počinjući fenomen startapa na Zapadnoj obali, koji je bio milion puta manje razvijen nego danas.

U poređenju sa onim što postoji danas, sve je bilo značajno pomereno ka ekonomski levim i socijalno desnim pozicijama. Da, SAD nisu bile komunističke, ali tamo su zaista postojale marginalne poreske stope od devedeset procenata kako bi se sprečilo da novi ljudi postanu bogati i potencijalno ugroze sistem koji je izgradio Ruzvelt. Isto tako, SSSR je bio mnogo socijalno konzervativniji nego što se obično misli, i preduzimao je mere poput poreza na neproduktivnost (porez na dece) kako bi smanjio status onih koji ne proizvode potomstvo.

Obično oni koji se žale na informacione mehuriće zapravo se žale što ih ima više od jednog. U našem slučaju, nervira ih to što sve informacije ne dolaze samo iz izvora etablmenta. Situacija kojoj oni teže zaista je postojala u SAD sredinom veka, kada se desetine miliona Amerikanaca istovremeno okupilo u svojim dnevnim sobama kako bi gledali „I Love Lucy“.

Potom se sve to decentralizovalo i fragmentisalo. Ova priča je ispričana u esejima kao što su „Refragmentacija“ Pola Grema, i u knjizi „Suverena ličnost“. Nazovimo to tezom o fragmentaciji.

2.7.2. Teza o frontiru

Krajem 1800-ih, Frederick Jackson Turner je održao govor koji je izazvao odjek o konceptu frontiera kao odlučujućoj pokretačkoj sili u američkoj istoriji. U to vreme postojalo je uverenje da slobodna zemlja na granici ima odlučujući značaj za SAD iz nekoliko razloga – kao put do sreće za ambiciozne ljude, kao nacionalna težnja u obliku „Manifest Destiny“ (Očigledne sudbine) i kao prazna zemlja za socijalne eksperimente.

Danas, naravno, koncept frontiera i Manifest Destiny ne samo da ne izaziva oduševljenje, već od šezdesetih godina, u okviru istih procesa dekonstrukcije koji su delom odgovorni za pokret Buđenja, počinje da se shvata kao patologija. Znate tu priču: stanovnici američkog frontiera su, kao i pre njih Kolumbo, bili rasisti, kolonizatori i imperijalisti.⁷²

Ali pre nego što nastavimo, iznet ćemo dve primedbe povodom toga.

Prvo, pre dolaska Španaca, Britanaca i sličnih, u Americi su se borile N plemena. Evropljani su bili jednostavno plemena N+1, N+2 i tako dalje. Da je neko od indijanskih plemena razvio tehnološku prednost nad bilo kojim od evropskih plemena, da su izumeli plovidbu okeanima, verovatno bi izvršili invaziju na Evropu. Možemo izvući takav zaključak jer (a) kada su Mongoli posedovali sličnu tehnološku prednost, zaista su izvršili invaziju na Evropu i (b) mnoga severnoamerička plemena su, prema svedočanstvima iz tog vremena, bila ljudi navikli na rat. Dakle, iako je to staromodno, verovatnije je da je korisnije o domorocima Amerikanima razmišljati ne kao o bespomoćnim žrtvama — već više kao o 300 Spartanaca, hrabrim ratnicima koji su junački borili, ali su izgubili od nadmoćnih sila.

Drugo, ako pročitate, recimo, knjigu Davida Reicha „Ko smo mi i kako smo ovde došli“, postaje jasno da je istorija groblje. Suprotno uvodnim rečima nedavne konferencije Microsoft Ignite, na planeti verovatno ne postoji nijedna etnička grupa koja je jednostavno mirno zauzimala svoj deo zemlje „od davnina“. Dom bilo kog plemena je nekada bio frontier za njihove daleke pretke.

Uzimajući ova dva razmatranja kao predgovor, hajde da sumiramo tezu o fronti. Može se tvrditi da se front zapravo pojavio 1492. godine, još pre otkrića Amerika. Kolumbovo putovanje u Novi svet (to se ne pominje previše često) bilo je delimično izazvano osmanskom blokadom Istočnog Sredozemlja; bio je to pokušaj da se pronađe alternativni put do Indije zaobilazeći Osmanlije, i na kraju je to postalo primena novih tehnologija kako bi se zaobišle političke prepreke i proširile granice.

Od 1492. do 1890. godine Evropljani su imali ono što su smatrali frontom. Sve je počelo sa transatlantskim plovanjem i otkrićem Novog sveta, zatim je prešlo u fazu evropskog kolonijalizma, a potom ka nezavisnosti SAD i ekspansiji na zapad u okviru ideje Manifest Destiny. Blizu kraja ovog perioda, autori poput Čarlsa Nordhofa u „Komunističkim zajednicama Sjedinjenih Država“, primećivali su koliko je front važan, koliko bi bilo loše da je ovaj put za ambiciozne ljude zatvoren, i koliko su sindikalni lideri postali odvratni.

Do danas su u Sjedinjenim Državama naše jeftine i plodne zemlje služile kao važan sigurnosni ventil za preduzetništvo i izražavanje nezadovoljstva našeg nekapitalističkog stanovništva. Svaki plaćeni radnik zna da, ako odluči da samostalno realizuje svoj rad i razumevanje ekonomije, može bez nepremostivih teškoća utvrditi svoju nezavisnost na javnim zemljištima; i zaista, značajan deo naših najenergičnijih i najpametnijih majstora neprestano traži te zemlje…

Ne sumnjam da je težnja nekih od naših najmudrijih javnih ličnosti ka sticanju novih teritorija proizašla iz njihovog uverenja da je ta otvorenost za nezavisnost radnika neophodna za sigurnost naše budućnosti kao slobodne i mirne države…

Bilo koja okolnost, kao što je iscrpljivanje ovih zemalja, koja bi mogla značajno pogoršati ovu mogućnost nezavisnosti, bila bi, verujem, ozbiljna nesreća za našu zemlju; a duh profesionalnih udruženja i međunarodnih društava čini mi se posebno štetnim i odbojnim, jer oni teže da iz misli svojih pristalica uklone nadu u nezavisnost ili njeno iščekivanje. Član sindikata uči da sebe posmatra kao doživotnog plaćenika i da postupa prema društvu upravo tako; i ova društva su ujedinjena ne kao ljudi koji traže način da zamene zavisnost nezavisnošću, već kao plaćenici puni odlučnosti da ostanu takvi i koji od svojih gospodara traže samo najbolje uslove. Da je moguće usaditi ovaj duh celom ili većem delu nekapitalističkog klase u Sjedinjenim Državama, to bi, smatram, bila jedna od najozbiljnijih nesreća koje bi mogle zadesiti nas kao naciju; jer bi to ponizilo masu naših birača i učinilo slobodnu vladavinu ovde veoma teškom, a štaviše, to bi moglo potpuno promeniti oblik naše vlade i izložiti nas dugotrajnim neredima i napadima na imovinu.

Nordhoff je bio u pravu. Agresija sindikata je na kraju dovela do komunističkih revolucija koje su odnele živote desetina miliona ljudi širom sveta, dovele do „dugotrajnih nereda i napada na imovinu“ i generalno postale prokletstvo sveta.

Delimično se to može pripisati pauzi, nestanku granice (frontiera) 1890. godine. To je zatvorilo put ambicioznim ljudima i garantovalo da oni neće moći lako postati osnivači sopstvenog preduzeća na sopstvenom delu zemlje – morali su postati sindikalni organizatori, ili revolucionari, ili demagoge raznih vrsta. Bez granice, sve je postalo igra sa nultom sumom. Tako smo ušli u čelični kavez 20. veka, prignječeni između fašizma, komunizma i demokratskog kapitalizma. U ovom periodu došlo je do nekoliko važnih tehnoloških razvoja povezanih sa granicom, u oblasti svemirskih čelena (i krstarenja brodovima!), ali sama granica se još uvek nije otvorila.

Čovečanstvu je uspelo da preživi krvavi 20. vek. Nakon 1991. godine, sa legalizacijom trgovine na internetu, frontir je ponovo otvoren. Do kraja 2010-ih, kombinacija centralizacije i prisiljavanja na agendu Buđenja (na Zapadu) i agendu Si (u Kini) pretila je da zatvori i taj frontir, ali su Bitcoin, Web3 i otvoreni metaverse dali digitalnom frontiru novi život.

Danas, uzimajući u obzir trenutno stanje stvari, postoje četiri mogućnosti za pojavu frontira: zemlja, internet, more i svemir. Trenutno se na kopnu nalazi 7,7 milijardi ljudi, na internetu 3,2 milijarde, na otvorenom moru oko 2–3 miliona, a u svemiru manje od 10 ljudi.

Na taj način, u praktičnom smislu, „internet-frontir” je jednostavniji od ostale tri. Ako imamo sreće, moći ćemo da iskoristimo koncepte mrežne države kako bismo ponovo otvorili fizički frontir pomoću hibridne strategije na internetu i na kopnu, što je opisano u ovoj knjizi.

Sumirajući, može se reći da (a) period evropskog veličanstva odgovarao je otvorenom frontiru od 1492. do 1890. godine, (b) period totalnog rata odgovarao je zatvorenom frontiru od 1890. do 1991. godine, što je započelo svet sa neizbežnim sumom nula, (c) mirno otkrivanje digitalnog frontira može nas ponovo dovesti do veličanstva, (d) američki i kineski establishment pokušavaju da zatvore ovaj frontir i vrate nas nazad u isti onaj čelični kavez 20. veka, (e) ali uz postojanje dovoljno dobrih tehnologija mogli bismo da zaobiđemo ove političke prepreke i (f) ponovo otvorimo ne samo digitalni, već i fizički frontir: na udaljenim delovima kopna, na moru i, na kraju, u svemiru. To je ono što nazivamo opštim tezom o frontiru.

2.7.3. Teza o četvrtoj fazi

Knjige „Četvrta faza” i „Era razdora” – obe predviđaju veoma ozbiljne nemire u SAD u narednim godinama. Ray Dalio govori isto u svojoj knjizi „Principi delovanja u uslovima menjajućeg svetskog poretka”, iako većinu svojih komentara ograničava na monetarni apokalipsis. Njihovi modeli su donekle srodni.

Knjiga „Četvrta faza” objavljena je 1997. godine i zasnovana je na kvazi-cikličnoj teoriji anglo-američke istorije, prema kojoj sukobi izbijaju otprilike svakih 75 godina. Ako verujete u ove obrasce i tražite mogući uzrok njihovog nastanka, 75 godina je otprilike jedan dug ljudski život. Dakle, moguće je da su oni koji ne pamte⁷³ istorije, zaista osuđeni na njeno ponavljanje.

Turchinin predviđanja su objavljena oko 2008. godine u članku u časopisu Nature, a detaljnije ih je izložio u knjizi „Rat i mir i rat”. Tamo postoje impresivni grafici sa vremenskim oznakama i konkretnim prognozama o tome kako će se konflikt širiti, koristeći različite metrike društvene nestabilnosti, kao što su prekomerna proizvodnja elite i udeo plate masa.

Dalioova teza je da ćemo morati da proživimo događaje koji se nikada ranije nisu dešavali u našem životu, ali su se mnogo puta dešavali u istoriji. On ide dalje u prošlost od „Četvrte faze”, do Britanske i Holandske imperije, i donosi određenu kvazi-kvantitativnu analizu koja potvrđuje njegovu tačku gledišta.

Sva tri ova rada predviđaju značajan fizički i/ili finansijski konflikt u Americi u 2020-im godinama i (u slučaju Dalija) kasniju promenu svetskog poretka. Nazovimo to „Tezom o četvrtoj fazi”.

2.7.4. Teza „budućnost je naša prošlost“

Pogledajte ovaj video o preokretu mešanja tečnosti. Zar to nije čudno? Možemo videti kako isti proces ide unazad kroz vreme, ali na neočekivan način. To nije trajektorija koju očekujemo da vidimo, ali se pod određenim uslovima to dešava.

I to je jedan od modela onoga što se dešava u svetu kako napreduje redcentralizacija nakon veka centralizacije. Drugim rečima, važna posledica teze o fragmentaciji je to što naša budućnost može ispasti više slična našoj prošlosti. Ako je vrhunac centralizacije pao otprilike na 1950. godinu, kada je postojala jedna telefonska kompanija (AT&T), dve super sile (SAD, SSSR) i tri televizijske kompanije (ABC, CBS, NBC), onda se kako se krećemo u bilo kom smeru od te tačke, postajemo sve više decentralizovani.

U suštini, izum tranzistora 1947. godine podseća na taj isti trenutak ogledalnog odrazanja. I kako se krećemo bilo napred, bilo unazad kroz vreme, počinjemo da vidimo ponavljajuće događaje, ali kao zabavne ogledalne verzije samih sebe, često sa suprotnim ishodom. Naša budućnost je naša prošlost. Hajde da pogledamo nekoliko primera:

• Danas se internet front ponovo otkriva; tada se zatvara front Divljeg zapada.
• Danas se suočavamo sa Covid-19; tada smo preživeli spanjolsku__, .
• Danas imamo tehnološke milijardere; tada smo imali industrijske magnate.
• Danas se čini da kreatori kompanija kao što su Elon Musk i Jack Dorsey, pobeđuju novinare iz etablmenta; tada su ljudi poput Ida Tarbell, pomoću demagoške retorike, pobedili Rockefeller-a.
• Danas imamo kriptovalute; tada smo bili svedoci ere privatnog bankarstva.
• Danas imamo populistički pokret pristalica digitalnog zlata; tada smo imali populistički pokret protiv zlata u obliku govora Zlatnog krsta.
• Danas imamo inflaciju i kulturni konflikt u Veimarskoj Americi; tada smo imali inflaciju i kulturni konflikt u Veimarskoj Nemačkoj.
• Danas se u Veimarskoj Americi na ulicama sudaraju desničari i levičari; tada su se, u Veimarskoj Nemačkoj, baš tako na ulicama sudarali levičari i desničari.
• Danas su se kapitalisti uspešno ujedinili sa generalima protiv aktuelnog predsednika; Tada su generali stali na stranu aktuelnog predsednika protiv kapitalista.
• Danas imamo ono što Turčin smatra polarizacijom sličnom onoj predratnoj; tada smo imali ono što sada nazivamo predratnom polarizacijom.
• Danas imamo Airbnb; tada smo imali prizorišta.
• Danas imamo Uber; tada smo imali autobuse sa fiksnim linijama.
• Danas The New York Times staje na stranu Ukrajine u borbi protiv nacionalističke Rusije; tada je The New York Times stao na stranu komunističke Rusije, pomažući joj da izgladni Ukrajinu.
• Danas primećujemo prelaz sa „neutralnog” ka žutom novinarstvu; tada smo primećivali prelaz sa žutog ka „neutralnom” novinarstvu.
• Danas takve ličnosti kao što je Majk Moric smatraju Kinu energičnom, a Ameriku umornom, ali tada su ljudi kao što je Bertran Rasel smatrali Ameriku energičnom, a Kinu umornom.

Možemo navesti i druge primere koji su povezani sa nadolazećim Drugim hladnim ratom.

• Danas vidimo kako Kinezi i Rusi ponovo grade savez protiv Zapada, ali ovog puta Kinezi su se pokazali kao stariji partner u odnosima.
• Danas ponovo možemo videti nastanak treće grupe izvan glavnog sukoba hladnog rata, ali ovog puta to možda neće biti „Treći svet“ i pokret nesvrstanih, već „Web3“ i oni koji su se ekonomski pridružili njemu.
• I danas, u zavisnosti od toga kako će se ekonomija razvijati, ova treća frakcija može zauzeti prvo mesto, Drugi svet može zauzeti drugo mesto, a bivši Prvi svet se može naći na poslednjem.

A ako se vratimo unazad u vreme:

• Danas vidimo SAD koje se postepeno federalizuju na pojedinačne države, i indijsku državu koja je ujedinila mnoge subkontinentalne etničke grupe. Još krajem 1940-ih godina videli smo Indiju koja se postepeno centralizovala iz pojedinačnih kneževina, i Sjedinjene Države koje su ujedinile mnoge evropske etničke grupe.
• Danas vidimo za sada neuspešne pozive na konfiskaciju bogatstva u SAD; tada smo videli Naredbu 6102, koja je dovela do uspešnog oduzimanja zlata.
• Danas posmatramo kako mape ponovo postaju nejasne; ranije, pre 1492. godine, na mapama je još uvek postojala terra incognita.

Pažljiv posmatrač će primetiti da se ne događaju svi ovi događaji u istom obrnutom redosledu. To nije A/B/C/D, a zatim D/C/B/A, kao melodija. Štaviše, prvi set događaja je vremenski više rasprostranjen, dok je drugi veoma sabijen, pri čemu su događaji ere interneta razdvojeni godinama, a ne decenijama. Konačno, ponavljanje svakog događaja je često ne sasvim potpuno, već se često dešava u „verziji 3.0“. Na primer, Bitcoin nije samo isto što i zlato, već verzija 3.0 koja kombinuje neke aspekte zlata i neke aspekte digitalizovanih papirnih valuta.

Ipak, čini se da se iza toga nešto krije. Koja je ovde ujedinjujuća teorija?

Jedan od modela, kao što je upravo diskutovano u Tezi o fragmentaciji, jeste taj da su tehnologije favorisale centralizaciju na Zapadu, a naročito u SAD, otprilike između 1754. i 1947. godine (slogan „Pridruži se ili umri“ u ratu sa Francuzima i Indijancima, jedinstvena nacionalna vlada nakon građanskog rata, železnice, telegraf, radio, televizija, film i masovni mediji uopšte, masovna proizvodnja). A sada tehnologije, otprilike od 1950. godine pa do danas, deluju više ka decentralizaciji (tranzistor, personalni kompjuter, internet, rad na daljinu, pametni telefon, kriptovaluta). Dakle, na Zapadu je stisak centralizovane države počeo da slabi. Istok je druga priča; nakon veka komunizma, socijalizma, građanskog rata i podele teritorija, Kina i Indija su postale unutrašnje jedinstvenije nego ikada u dugom periodu.

Međutim, pre nego što odmah pređemo na misao da svetu dolazi kraj, moramo napomenuti da su ljudi tokom uspona centralizovane vlasti na Zapadu (iz razumljivih razloga) žalili na centralizovanu vlast i homogenost, baš kao što danas, tokom pada centralizovane vlasti na Zapadu, žale na fragmentaciju i nedostatak jedinstvenog mišljenja. To ne znači da smo prošli pun krug. Prema spiralnoj teoriji istorije, mogli smo da progresiramo ili da regresiramo. Ali u osnovi toga može ležati ciklus: „imperija koja je odavno podeljena – mora se ujediniti; odavno ujedinjena – mora se podeliti“.

U svakom slučaju, ovaj model bi mogao da objasni zašto primećujemo inverziju: postojala je trajektorija povećanja snage centralizovane Države, ali smo sada usred trajektorije povećanja snage decentralizovane Mreže.⁷⁴ Na taj način se različiti istorijski događaji ponavljaju sa suprotnim rezultatima, poput onog istog laminarnog toka koji teče u suprotnom smeru. U tome leži teza da je naša budućnost naša prošlost.

⁷² Još jednom obratimo pažnju kako istorija oblikuje moral!

⁷³ Zamislite moćan open-source decentralizovani alat sličan Google Lens-u, koji skenira kompjuterske signale u vašem okruženju (centralizovane i decentralizovane) kako bi ih uporedio sa istorijskim obrascima i rekao vam, na osnovu hiljada uzoraka drugih ljudi, da li je to dobra ili loša ideja.

⁷⁴ Bar na Zapadu. Istok je drugačiji! Kako bi u budućnosti mogli da koegzystiraju centralizovani Istok i decentralizovani Zapad – to je tema za potpuno poseban esej.

Do danas su u Sjedinjenim Državama naše jeftine i plodne zemlje služile kao važan sigurnosni ventil za preduzetništvo i izražavanje nezadovoljstva našeg nekapitalističkog stanovništva. Svaki plaćeni radnik zna da, ako odluči da samostalno realizuje svoj rad i razumevanje ekonomije, može bez nepremostivih teškoća utvrditi svoju nezavisnost na javnim zemljištima; i zaista, značajan deo naših najenergičnijih i najpametnijih majstora neprestano traži te zemlje…

Ne sumnjam da je težnja nekih od naših najmudrijih javnih ličnosti ka sticanju novih teritorija proizašla iz njihovog uverenja da je ta otvorenost za nezavisnost radnika neophodna za sigurnost naše budućnosti kao slobodne i mirne države…

Bilo koja okolnost, kao što je iscrpljivanje ovih zemalja, koja bi mogla značajno pogoršati ovu mogućnost nezavisnosti, bila bi, verujem, ozbiljna nesreća za našu zemlju; a duh profesionalnih udruženja i međunarodnih društava čini mi se posebno štetnim i odbojnim, jer oni teže da iz misli svojih pristalica uklone nadu u nezavisnost ili njeno iščekivanje. Član sindikata uči da sebe posmatra kao doživotnog plaćenika i da postupa prema društvu upravo tako; i ova društva su ujedinjena ne kao ljudi koji traže način da zamene zavisnost nezavisnošću, već kao plaćenici puni odlučnosti da ostanu takvi i koji od svojih gospodara traže samo najbolje uslove. Da je moguće usaditi ovaj duh celom ili većem delu nekapitalističkog klase u Sjedinjenim Državama, to bi, smatram, bila jedna od najozbiljnijih nesreća koje bi mogle zadesiti nas kao naciju; jer bi to ponizilo masu naših birača i učinilo slobodnu vladavinu ovde veoma teškom, a štaviše, to bi moglo potpuno promeniti oblik naše vlade i izložiti nas dugotrajnim neredima i napadima na imovinu.

Nordhoff je bio u pravu. Agresija sindikata je na kraju dovela do komunističkih revolucija koje su odnele živote desetina miliona ljudi širom sveta, dovele do „dugotrajnih nereda i napada na imovinu“ i generalno postale prokletstvo sveta.

Delimično se to može pripisati pauzi, nestanku granice (frontiera) 1890. godine. To je zatvorilo put ambicioznim ljudima i garantovalo da oni neće moći lako postati osnivači sopstvenog preduzeća na sopstvenom delu zemlje – morali su postati sindikalni organizatori, ili revolucionari, ili demagoge raznih vrsta. Bez granice, sve je postalo igra sa nultom sumom. Tako smo ušli u čelični kavez 20. veka, prignječeni između fašizma, komunizma i demokratskog kapitalizma. U ovom periodu došlo je do nekoliko važnih tehnoloških razvoja povezanih sa granicom, u oblasti svemirskih čelena (i krstarenja brodovima!), ali sama granica se još uvek nije otvorila.

Čovečanstvu je uspelo da preživi krvavi 20. vek. Nakon 1991. godine, sa legalizacijom trgovine na internetu, frontir je ponovo otvoren. Do kraja 2010-ih, kombinacija centralizacije i prisiljavanja na agendu Buđenja (na Zapadu) i agendu Si (u Kini) pretila je da zatvori i taj frontir, ali su Bitcoin, Web3 i otvoreni metaverse dali digitalnom frontiru novi život.

Danas, uzimajući u obzir trenutno stanje stvari, postoje četiri mogućnosti za pojavu frontira: zemlja, internet, more i svemir. Trenutno se na kopnu nalazi 7,7 milijardi ljudi, na internetu 3,2 milijarde, na otvorenom moru oko 2–3 miliona, a u svemiru manje od 10 ljudi.

Na taj način, u praktičnom smislu, „internet-frontir” je jednostavniji od ostale tri. Ako imamo sreće, moći ćemo da iskoristimo koncepte mrežne države kako bismo ponovo otvorili fizički frontir pomoću hibridne strategije na internetu i na kopnu, što je opisano u ovoj knjizi.

Sumirajući, može se reći da (a) period evropskog veličanstva odgovarao je otvorenom frontiru od 1492. do 1890. godine, (b) period totalnog rata odgovarao je zatvorenom frontiru od 1890. do 1991. godine, što je započelo svet sa neizbežnim sumom nula, (c) mirno otkrivanje digitalnog frontira može nas ponovo dovesti do veličanstva, (d) američki i kineski establishment pokušavaju da zatvore ovaj frontir i vrate nas nazad u isti onaj čelični kavez 20. veka, (e) ali uz postojanje dovoljno dobrih tehnologija mogli bismo da zaobiđemo ove političke prepreke i (f) ponovo otvorimo ne samo digitalni, već i fizički frontir: na udaljenim delovima kopna, na moru i, na kraju, u svemiru. To je ono što nazivamo opštim tezom o frontiru.

2.7.3. Teza o četvrtoj fazi

Knjige „Četvrta faza” i „Era razdora” – obe predviđaju veoma ozbiljne nemire u SAD u narednim godinama. Ray Dalio govori isto u svojoj knjizi „Principi delovanja u uslovima menjajućeg svetskog poretka”, iako većinu svojih komentara ograničava na monetarni apokalipsis. Njihovi modeli su donekle srodni.

Knjiga „Četvrta faza” objavljena je 1997. godine i zasnovana je na kvazi-cikličnoj teoriji anglo-američke istorije, prema kojoj sukobi izbijaju otprilike svakih 75 godina. Ako verujete u ove obrasce i tražite mogući uzrok njihovog nastanka, 75 godina je otprilike jedan dug ljudski život. Dakle, moguće je da su oni koji ne pamte⁷³ istorije, zaista osuđeni na njeno ponavljanje.

Turchinin predviđanja su objavljena oko 2008. godine u članku u časopisu Nature, a detaljnije ih je izložio u knjizi „Rat i mir i rat”. Tamo postoje impresivni grafici sa vremenskim oznakama i konkretnim prognozama o tome kako će se konflikt širiti, koristeći različite metrike društvene nestabilnosti, kao što su prekomerna proizvodnja elite i udeo plate masa.

Dalioova teza je da ćemo morati da proživimo događaje koji se nikada ranije nisu dešavali u našem životu, ali su se mnogo puta dešavali u istoriji. On ide dalje u prošlost od „Četvrte faze”, do Britanske i Holandske imperije, i donosi određenu kvazi-kvantitativnu analizu koja potvrđuje njegovu tačku gledišta.

Sva tri ova rada predviđaju značajan fizički i/ili finansijski konflikt u Americi u 2020-im godinama i (u slučaju Dalija) kasniju promenu svetskog poretka. Nazovimo to „Tezom o četvrtoj fazi”.

2.7.4. Teza „budućnost je naša prošlost“

Pogledajte ovaj video o preokretu mešanja tečnosti. Zar to nije čudno? Možemo videti kako isti proces ide unazad kroz vreme, ali na neočekivan način. To nije trajektorija koju očekujemo da vidimo, ali se pod određenim uslovima to dešava.

I to je jedan od modela onoga što se dešava u svetu kako napreduje redcentralizacija nakon veka centralizacije. Drugim rečima, važna posledica teze o fragmentaciji je to što naša budućnost može ispasti više slična našoj prošlosti. Ako je vrhunac centralizacije pao otprilike na 1950. godinu, kada je postojala jedna telefonska kompanija (AT&T), dve super sile (SAD, SSSR) i tri televizijske kompanije (ABC, CBS, NBC), onda se kako se krećemo u bilo kom smeru od te tačke, postajemo sve više decentralizovani.

U suštini, izum tranzistora 1947. godine podseća na taj isti trenutak ogledalnog odrazanja. I kako se krećemo bilo napred, bilo unazad kroz vreme, počinjemo da vidimo ponavljajuće događaje, ali kao zabavne ogledalne verzije samih sebe, često sa suprotnim ishodom. Naša budućnost je naša prošlost. Hajde da pogledamo nekoliko primera:

• Danas se internet front ponovo otkriva; tada se zatvara front Divljeg zapada.
• Danas se suočavamo sa Covid-19; tada smo preživeli spanjolsku__, .
• Danas imamo tehnološke milijardere; tada smo imali industrijske magnate.
• Danas se čini da kreatori kompanija kao što su Elon Musk i Jack Dorsey, pobeđuju novinare iz etablmenta; tada su ljudi poput Ida Tarbell, pomoću demagoške retorike, pobedili Rockefeller-a.
• Danas imamo kriptovalute; tada smo bili svedoci ere privatnog bankarstva.
• Danas imamo populistički pokret pristalica digitalnog zlata; tada smo imali populistički pokret protiv zlata u obliku govora Zlatnog krsta.
• Danas imamo inflaciju i kulturni konflikt u Veimarskoj Americi; tada smo imali inflaciju i kulturni konflikt u Veimarskoj Nemačkoj.
• Danas se u Veimarskoj Americi na ulicama sudaraju desničari i levičari; tada su se, u Veimarskoj Nemačkoj, baš tako na ulicama sudarali levičari i desničari.
• Danas su se kapitalisti uspešno ujedinili sa generalima protiv aktuelnog predsednika; Tada su generali stali na stranu aktuelnog predsednika protiv kapitalista.
• Danas imamo ono što Turčin smatra polarizacijom sličnom onoj predratnoj; tada smo imali ono što sada nazivamo predratnom polarizacijom.
• Danas imamo Airbnb; tada smo imali prizorišta.
• Danas imamo Uber; tada smo imali autobuse sa fiksnim linijama.
• Danas The New York Times staje na stranu Ukrajine u borbi protiv nacionalističke Rusije; tada je The New York Times stao na stranu komunističke Rusije, pomažući joj da izgladni Ukrajinu.
• Danas primećujemo prelaz sa „neutralnog” ka žutom novinarstvu; tada smo primećivali prelaz sa žutog ka „neutralnom” novinarstvu.
• Danas takve ličnosti kao što je Majk Moric smatraju Kinu energičnom, a Ameriku umornom, ali tada su ljudi kao što je Bertran Rasel smatrali Ameriku energičnom, a Kinu umornom.

Možemo navesti i druge primere koji su povezani sa nadolazećim Drugim hladnim ratom.

• Danas vidimo kako Kinezi i Rusi ponovo grade savez protiv Zapada, ali ovog puta Kinezi su se pokazali kao stariji partner u odnosima.
• Danas ponovo možemo videti nastanak treće grupe izvan glavnog sukoba hladnog rata, ali ovog puta to možda neće biti „Treći svet“ i pokret nesvrstanih, već „Web3“ i oni koji su se ekonomski pridružili njemu.
• I danas, u zavisnosti od toga kako će se ekonomija razvijati, ova treća frakcija može zauzeti prvo mesto, Drugi svet može zauzeti drugo mesto, a bivši Prvi svet se može naći na poslednjem.

A ako se vratimo unazad u vreme:

• Danas vidimo SAD koje se postepeno federalizuju na pojedinačne države, i indijsku državu koja je ujedinila mnoge subkontinentalne etničke grupe. Još krajem 1940-ih godina videli smo Indiju koja se postepeno centralizovala iz pojedinačnih kneževina, i Sjedinjene Države koje su ujedinile mnoge evropske etničke grupe.
• Danas vidimo za sada neuspešne pozive na konfiskaciju bogatstva u SAD; tada smo videli Naredbu 6102, koja je dovela do uspešnog oduzimanja zlata.
• Danas posmatramo kako mape ponovo postaju nejasne; ranije, pre 1492. godine, na mapama je još uvek postojala terra incognita.

Pažljiv posmatrač će primetiti da se ne događaju svi ovi događaji u istom obrnutom redosledu. To nije A/B/C/D, a zatim D/C/B/A, kao melodija. Štaviše, prvi set događaja je vremenski više rasprostranjen, dok je drugi veoma sabijen, pri čemu su događaji ere interneta razdvojeni godinama, a ne decenijama. Konačno, ponavljanje svakog događaja je često ne sasvim potpuno, već se često dešava u „verziji 3.0“. Na primer, Bitcoin nije samo isto što i zlato, već verzija 3.0 koja kombinuje neke aspekte zlata i neke aspekte digitalizovanih papirnih valuta.

Ipak, čini se da se iza toga nešto krije. Koja je ovde ujedinjujuća teorija?

Jedan od modela, kao što je upravo diskutovano u Tezi o fragmentaciji, jeste taj da su tehnologije favorisale centralizaciju na Zapadu, a naročito u SAD, otprilike između 1754. i 1947. godine (slogan „Pridruži se ili umri“ u ratu sa Francuzima i Indijancima, jedinstvena nacionalna vlada nakon građanskog rata, železnice, telegraf, radio, televizija, film i masovni mediji uopšte, masovna proizvodnja). A sada tehnologije, otprilike od 1950. godine pa do danas, deluju više ka decentralizaciji (tranzistor, personalni kompjuter, internet, rad na daljinu, pametni telefon, kriptovaluta). Dakle, na Zapadu je stisak centralizovane države počeo da slabi. Istok je druga priča; nakon veka komunizma, socijalizma, građanskog rata i podele teritorija, Kina i Indija su postale unutrašnje jedinstvenije nego ikada u dugom periodu.

Međutim, pre nego što odmah pređemo na misao da svetu dolazi kraj, moramo napomenuti da su ljudi tokom uspona centralizovane vlasti na Zapadu (iz razumljivih razloga) žalili na centralizovanu vlast i homogenost, baš kao što danas, tokom pada centralizovane vlasti na Zapadu, žale na fragmentaciju i nedostatak jedinstvenog mišljenja. To ne znači da smo prošli pun krug. Prema spiralnoj teoriji istorije, mogli smo da progresiramo ili da regresiramo. Ali u osnovi toga može ležati ciklus: „imperija koja je odavno podeljena – mora se ujediniti; odavno ujedinjena – mora se podeliti“.

U svakom slučaju, ovaj model bi mogao da objasni zašto primećujemo inverziju: postojala je trajektorija povećanja snage centralizovane Države, ali smo sada usred trajektorije povećanja snage decentralizovane Mreže.⁷⁴ Na taj način se različiti istorijski događaji ponavljaju sa suprotnim rezultatima, poput onog istog laminarnog toka koji teče u suprotnom smeru. U tome leži teza da je naša budućnost naša prošlost.

⁷² Još jednom obratimo pažnju kako istorija oblikuje moral!

⁷³ Zamislite moćan open-source decentralizovani alat sličan Google Lens-u, koji skenira kompjuterske signale u vašem okruženju (centralizovane i decentralizovane) kako bi ih uporedio sa istorijskim obrascima i rekao vam, na osnovu hiljada uzoraka drugih ljudi, da li je to dobra ili loša ideja.

⁷⁴ Bar na Zapadu. Istok je drugačiji! Kako bi u budućnosti mogli da koegzystiraju centralizovani Istok i decentralizovani Zapad – to je tema za potpuno poseban esej.

Mreža država. 2. Istorija kao trajektorija.

Nove zemlje počinju novim pričama.

Čim izbacimo iz glave ideju o „istorijskom kolembovini“, iznenada će se pokazati da je uz nju u paketu išlo nešto o čemu nismo ni pri čemu slutili, na primer, priča o neizbežnoj pobedi i institucionalnoj dobroti američkog establišmenta… čim shvatimo koliko je ta priča slična sovjetskom narativu o neizbežnoj pobedi i institucionalnoj dobroti komunizma… čim shvatimo da više ne možemo računati na to da će američki establišment biti „vođa slobodnog sveta“ ili čak da će moći uspešno da upravlja unutrašnjim poslovima SAD… šta će ostati?

Biće nam potrebne nove priče. Filmovi u kojima važna odluka ne završi na stolu predsednika SAD i gde američke vojske ne računaju na to da će nas spasiti od vanzemaljaca. Novinske emisije koje po automatizmu ne stavljaju američke događaje na prvu stranu. Lanci snabdevanja i digitalne usluge koje ne zavise od sve nepredvidljivije i korumpirane Amerike. Drugim rečima, priče koje ne stavljaju SAD u centar sveta, ali ipak daju svetu nadu.

Ovaj naglasak na filmovima zbunjuje, zar ne? Možda ćete imati iskušenje da kažete da to nije važno. Ali to je prokleto važno. Ne pričamo izmišljene priče o tome kako kazahstanske vojske spasavaju svet, jer bi to bilo nerealno. A nakon 2021. godine, pričanje priča o tome da američki establišment spasava svet je podjednako nerealno.

Na primer, film kao što je Contagion iz 2011. godine, u kojem je prikazan kompetentan centar za kontrolu i prevenciju bolesti, sada je previše daleko od realnosti da bi gledaoci prigušili svoju nesigurnost. Umesto toga dobijamo film kao što je Don’t Look Up iz 2021. godine, u kojem je prikazana haotična Amerika koja je još uvek na neki način centar događaja, još uvek zemlja na koju svet računa, ali čiji unutrašnji haos vodi do neuspeha. Sledeći film ove imaginarnog trilogije verovatno uopšte neće biti posvećen Americi. Šta bi onda moglo postati centar umesto nje?

Nažalost, sada bi po automatizmu Kina trebalo da stoji u centru narativa. Na kraju krajeva, Kinezi snimaju blokbastere kao što su Wolf Warrior 2 i Battle at Lake Changjin, gde oni pobeđuju Amerikance, spasavaju svet i na kraju postaju broj jedan. Oni imaju to civilizacijsko samopouzdanje. I ti filmovi nisu toliko smešni kao što bi bili čak i pre deset godina. Kina je stvarni kandidat za krunu, za razliku od Čada ili Čile. To je takav skup priča koji čeka svoj čas.

Jedan od odgovora je da se to poriče i da se udvostruči nostalgija za Amerikom, snimajući Top Gun: Maverick i večito birajući ljude rođene u 1940-im godinama. Upravo to trenutno radi američki establišment, očajnički se grčeći za posleratni poredak, poričući da se bilo kakve promene dešavaju, i time odbijajući da se elegantno prilagodi.

Drugi odgovor je izmišljanje novih priča koje neće usredsređivati pažnju ni na Kinu ni na Ameriku, već će biti fokusirane na određene univerzalne vrednosti — i koje će postati most između Amerike i onoga što dolazi, baš kao što je i sama Amerika bila most između Britanske imperije i sveta nakon Drugog svetskog rata.

U ovom poglavlju navodimo četiri konkretna primera. Ali radi jasnoće: to što istorija uklanja Ameriku iz centralne pozicije ne znači da treba da je kazni. To jest, ove priče ne bi trebalo da osuđuju SAD, baš kao što posleratni poredak 1945–1991. nije stavio Veliku Britaniju na optuženička klupica, niti je poredak 1991–2021. toliko snažno udario po Sovjetima. Zapravo, nova istorija bi sasvim mogla u hvaloslovnom tonu opisivati prošle aspekte života SAD. Glavna zajednička crta je u tome da su nam potrebne nove priče koje više ne pretpostavljaju da će američki establišment ostati u centru sveta, inače ljudi neće biti psihološki spremni za opisivani razvoj događaja.

Može se na to gledati drugačije: ispravne nove priče pretvaraju konstante u varijable. Baš kao što je Bitcoin pretvorio konstantu američkog dolara u varijablu, potrebne su nam nove priče koje će pretvoriti konstantu američkog establišmenta u varijablu. Uklanjanjem američkog establišmenta sa centralne pozicije u našim mentalnim modelima, osiguravamo decentralizaciju. Zamislimo svet u kojem SAD možda neće biti pored nas, jer nisu uvek bili tamo u prošlosti i možda neće dugo postojati ni u budućnosti.

Evo četiri takve priče. Prva je priča o fragmentaciji posleratnog konsenzusa. Druga je proširenje teze Frederika Džeksona Tarnera o frontiru. Treća rezimira koncept „četvrte faze“ Štrausa i Hau, kao i radove Turčina i Dalija koji predviđaju predstojeći ozbiljan konflikt na Zapadu. Četvrta govori o tome da je naša budućnost naša prošlost, da sredina 20. veka liči na ogledalo trenutnog momenta, i da trenutno posmatramo neobičan fenomen u kojem ponavljamo prošle događaje, ali dobijamo suprotne rezultate.

Sve one pretvaraju konstante u varijable jer opisuju predameričku eru u kojoj SAD još nisu postojale, i time nas pripremaju za postamerički period u kojem SAD u svom sadašnjem obliku više neće postojati.

2.7.1. Teza o fragmentaciji

Suverena ličnost, napisana 1999. godine — je neverovatna knjiga u kojoj su decenijama unapred predviđeni mnogi aspekti naše digitalne budućnosti, a bitcoin je jedan od njih. Nećemo ovde ponavljati sve u celosti, ali ukratko, teza je da su nakon mnogo generacija, kada su tehnologije radile prvenstveno ka centralizaciji (železnice, telegraf, radio, televizija, film, masovna proizvodnja), otprilike od 1950. godine počele da daju prednost decentralizaciji (tranzistori, personalni kompjuter, internet, rad na daljinu, pametni telefon, kriptovaluta).

Na taj način, prema ovom pokazatelju, vrh centralizacije pao je otprilike na 1950. godinu, kada je postojala jedna telefonska kompanija (AT&T), dve super sile (SAD/SSSR) i tri televizijske kompanije (ABC/CBS/NBC). Uprkos tome što su 1950-e u SAD romantizovane, i u tu eru je svakako bilo dobrih stvari, takav nivo centralizacije nije bio prirodan. Svet je bio u velikoj meri kulturno homogen, konformistički i uniformisan u poređenju sa svetom pre 1914. godine, samo nekoliko decenija ranije. Mnogi aspekti individualne inicijative, kreativnosti i slobode bili su otupljeni ili uklonjeni u procesu standardizacije.

Portret sredine 20. veka dobro je prikazan u knjizi Vilijama H. Vajta „Čovek organizacije“ i u „Menadžerskoj revoluciji“ Džejmsa Bernama. U to vreme, SAD su bile više korporativističke nego preduzetničke. Da, to je bio kapitalizam, ali strogo upravljani i regulisani kapitalizam. Dominantni scenario bio je zaposliti se u velikoj kompaniji i graditi karijeru tamo, a ne osnovati sopstvenu, izuzimajući redak i tek počinjući fenomen startapa na Zapadnoj obali, koji je bio milion puta manje razvijen nego danas.

U poređenju sa onim što postoji danas, sve je bilo značajno pomereno ka ekonomski levim i socijalno desnim pozicijama. Da, SAD nisu bile komunističke, ali tamo su zaista postojale marginalne poreske stope od devedeset procenata kako bi se sprečilo da novi ljudi postanu bogati i potencijalno ugroze sistem koji je izgradio Ruzvelt. Isto tako, SSSR je bio mnogo socijalno konzervativniji nego što se obično misli, i preduzimao je mere poput poreza na neproduktivnost (porez na dece) kako bi smanjio status onih koji ne proizvode potomstvo.

Obično oni koji se žale na informacione mehuriće zapravo se žale što ih ima više od jednog. U našem slučaju, nervira ih to što sve informacije ne dolaze samo iz izvora etablmenta. Situacija kojoj oni teže zaista je postojala u SAD sredinom veka, kada se desetine miliona Amerikanaca istovremeno okupilo u svojim dnevnim sobama kako bi gledali „I Love Lucy“.

Potom se sve to decentralizovalo i fragmentisalo. Ova priča je ispričana u esejima kao što su „Refragmentacija“ Pola Grema, i u knjizi „Suverena ličnost“. Nazovimo to tezom o fragmentaciji.

2.7.2. Teza o frontiru

Krajem 1800-ih, Frederick Jackson Turner je održao govor koji je izazvao odjek o konceptu frontiera kao odlučujućoj pokretačkoj sili u američkoj istoriji. U to vreme postojalo je uverenje da slobodna zemlja na granici ima odlučujući značaj za SAD iz nekoliko razloga – kao put do sreće za ambiciozne ljude, kao nacionalna težnja u obliku „Manifest Destiny“ (Očigledne sudbine) i kao prazna zemlja za socijalne eksperimente.

Danas, naravno, koncept frontiera i Manifest Destiny ne samo da ne izaziva oduševljenje, već od šezdesetih godina, u okviru istih procesa dekonstrukcije koji su delom odgovorni za pokret Buđenja, počinje da se shvata kao patologija. Znate tu priču: stanovnici američkog frontiera su, kao i pre njih Kolumbo, bili rasisti, kolonizatori i imperijalisti.⁷²

Ali pre nego što nastavimo, iznet ćemo dve primedbe povodom toga.

Prvo, pre dolaska Španaca, Britanaca i sličnih, u Americi su se borile N plemena. Evropljani su bili jednostavno plemena N+1, N+2 i tako dalje. Da je neko od indijanskih plemena razvio tehnološku prednost nad bilo kojim od evropskih plemena, da su izumeli plovidbu okeanima, verovatno bi izvršili invaziju na Evropu. Možemo izvući takav zaključak jer (a) kada su Mongoli posedovali sličnu tehnološku prednost, zaista su izvršili invaziju na Evropu i (b) mnoga severnoamerička plemena su, prema svedočanstvima iz tog vremena, bila ljudi navikli na rat. Dakle, iako je to staromodno, verovatnije je da je korisnije o domorocima Amerikanima razmišljati ne kao o bespomoćnim žrtvama — već više kao o 300 Spartanaca, hrabrim ratnicima koji su junački borili, ali su izgubili od nadmoćnih sila.

Drugo, ako pročitate, recimo, knjigu Davida Reicha „Ko smo mi i kako smo ovde došli“, postaje jasno da je istorija groblje. Suprotno uvodnim rečima nedavne konferencije Microsoft Ignite, na planeti verovatno ne postoji nijedna etnička grupa koja je jednostavno mirno zauzimala svoj deo zemlje „od davnina“. Dom bilo kog plemena je nekada bio frontier za njihove daleke pretke.

Uzimajući ova dva razmatranja kao predgovor, hajde da sumiramo tezu o fronti. Može se tvrditi da se front zapravo pojavio 1492. godine, još pre otkrića Amerika. Kolumbovo putovanje u Novi svet (to se ne pominje previše često) bilo je delimično izazvano osmanskom blokadom Istočnog Sredozemlja; bio je to pokušaj da se pronađe alternativni put do Indije zaobilazeći Osmanlije, i na kraju je to postalo primena novih tehnologija kako bi se zaobišle političke prepreke i proširile granice.

Od 1492. do 1890. godine Evropljani su imali ono što su smatrali frontom. Sve je počelo sa transatlantskim plovanjem i otkrićem Novog sveta, zatim je prešlo u fazu evropskog kolonijalizma, a potom ka nezavisnosti SAD i ekspansiji na zapad u okviru ideje Manifest Destiny. Blizu kraja ovog perioda, autori poput Čarlsa Nordhofa u „Komunističkim zajednicama Sjedinjenih Država“, primećivali su koliko je front važan, koliko bi bilo loše da je ovaj put za ambiciozne ljude zatvoren, i koliko su sindikalni lideri postali odvratni.

Do danas su u Sjedinjenim Državama naše jeftine i plodne zemlje služile kao važan sigurnosni ventil za preduzetništvo i izražavanje nezadovoljstva našeg nekapitalističkog stanovništva. Svaki plaćeni radnik zna da, ako odluči da samostalno realizuje svoj rad i razumevanje ekonomije, može bez nepremostivih teškoća utvrditi svoju nezavisnost na javnim zemljištima; i zaista, značajan deo naših najenergičnijih i najpametnijih majstora neprestano traži te zemlje…

Ne sumnjam da je težnja nekih od naših najmudrijih javnih ličnosti ka sticanju novih teritorija proizašla iz njihovog uverenja da je ta otvorenost za nezavisnost radnika neophodna za sigurnost naše budućnosti kao slobodne i mirne države…

Bilo koja okolnost, kao što je iscrpljivanje ovih zemalja, koja bi mogla značajno pogoršati ovu mogućnost nezavisnosti, bila bi, verujem, ozbiljna nesreća za našu zemlju; a duh profesionalnih udruženja i međunarodnih društava čini mi se posebno štetnim i odbojnim, jer oni teže da iz misli svojih pristalica uklone nadu u nezavisnost ili njeno iščekivanje. Član sindikata uči da sebe posmatra kao doživotnog plaćenika i da postupa prema društvu upravo tako; i ova društva su ujedinjena ne kao ljudi koji traže način da zamene zavisnost nezavisnošću, već kao plaćenici puni odlučnosti da ostanu takvi i koji od svojih gospodara traže samo najbolje uslove. Da je moguće usaditi ovaj duh celom ili većem delu nekapitalističkog klase u Sjedinjenim Državama, to bi, smatram, bila jedna od najozbiljnijih nesreća koje bi mogle zadesiti nas kao naciju; jer bi to ponizilo masu naših birača i učinilo slobodnu vladavinu ovde veoma teškom, a štaviše, to bi moglo potpuno promeniti oblik naše vlade i izložiti nas dugotrajnim neredima i napadima na imovinu.

Nordhoff je bio u pravu. Agresija sindikata je na kraju dovela do komunističkih revolucija koje su odnele živote desetina miliona ljudi širom sveta, dovele do „dugotrajnih nereda i napada na imovinu“ i generalno postale prokletstvo sveta.

Delimično se to može pripisati pauzi, nestanku granice (frontiera) 1890. godine. To je zatvorilo put ambicioznim ljudima i garantovalo da oni neće moći lako postati osnivači sopstvenog preduzeća na sopstvenom delu zemlje – morali su postati sindikalni organizatori, ili revolucionari, ili demagoge raznih vrsta. Bez granice, sve je postalo igra sa nultom sumom. Tako smo ušli u čelični kavez 20. veka, prignječeni između fašizma, komunizma i demokratskog kapitalizma. U ovom periodu došlo je do nekoliko važnih tehnoloških razvoja povezanih sa granicom, u oblasti svemirskih čelena (i krstarenja brodovima!), ali sama granica se još uvek nije otvorila.

Čovečanstvu je uspelo da preživi krvavi 20. vek. Nakon 1991. godine, sa legalizacijom trgovine na internetu, frontir je ponovo otvoren. Do kraja 2010-ih, kombinacija centralizacije i prisiljavanja na agendu Buđenja (na Zapadu) i agendu Si (u Kini) pretila je da zatvori i taj frontir, ali su Bitcoin, Web3 i otvoreni metaverse dali digitalnom frontiru novi život.

Danas, uzimajući u obzir trenutno stanje stvari, postoje četiri mogućnosti za pojavu frontira: zemlja, internet, more i svemir. Trenutno se na kopnu nalazi 7,7 milijardi ljudi, na internetu 3,2 milijarde, na otvorenom moru oko 2–3 miliona, a u svemiru manje od 10 ljudi.

Na taj način, u praktičnom smislu, „internet-frontir” je jednostavniji od ostale tri. Ako imamo sreće, moći ćemo da iskoristimo koncepte mrežne države kako bismo ponovo otvorili fizički frontir pomoću hibridne strategije na internetu i na kopnu, što je opisano u ovoj knjizi.

Sumirajući, može se reći da (a) period evropskog veličanstva odgovarao je otvorenom frontiru od 1492. do 1890. godine, (b) period totalnog rata odgovarao je zatvorenom frontiru od 1890. do 1991. godine, što je započelo svet sa neizbežnim sumom nula, (c) mirno otkrivanje digitalnog frontira može nas ponovo dovesti do veličanstva, (d) američki i kineski establishment pokušavaju da zatvore ovaj frontir i vrate nas nazad u isti onaj čelični kavez 20. veka, (e) ali uz postojanje dovoljno dobrih tehnologija mogli bismo da zaobiđemo ove političke prepreke i (f) ponovo otvorimo ne samo digitalni, već i fizički frontir: na udaljenim delovima kopna, na moru i, na kraju, u svemiru. To je ono što nazivamo opštim tezom o frontiru.

2.7.3. Teza o četvrtoj fazi

Knjige „Četvrta faza” i „Era razdora” – obe predviđaju veoma ozbiljne nemire u SAD u narednim godinama. Ray Dalio govori isto u svojoj knjizi „Principi delovanja u uslovima menjajućeg svetskog poretka”, iako većinu svojih komentara ograničava na monetarni apokalipsis. Njihovi modeli su donekle srodni.

Knjiga „Četvrta faza” objavljena je 1997. godine i zasnovana je na kvazi-cikličnoj teoriji anglo-američke istorije, prema kojoj sukobi izbijaju otprilike svakih 75 godina. Ako verujete u ove obrasce i tražite mogući uzrok njihovog nastanka, 75 godina je otprilike jedan dug ljudski život. Dakle, moguće je da su oni koji ne pamte⁷³ istorije, zaista osuđeni na njeno ponavljanje.

Turchinin predviđanja su objavljena oko 2008. godine u članku u časopisu Nature, a detaljnije ih je izložio u knjizi „Rat i mir i rat”. Tamo postoje impresivni grafici sa vremenskim oznakama i konkretnim prognozama o tome kako će se konflikt širiti, koristeći različite metrike društvene nestabilnosti, kao što su prekomerna proizvodnja elite i udeo plate masa.

Dalioova teza je da ćemo morati da proživimo događaje koji se nikada ranije nisu dešavali u našem životu, ali su se mnogo puta dešavali u istoriji. On ide dalje u prošlost od „Četvrte faze”, do Britanske i Holandske imperije, i donosi određenu kvazi-kvantitativnu analizu koja potvrđuje njegovu tačku gledišta.

Sva tri ova rada predviđaju značajan fizički i/ili finansijski konflikt u Americi u 2020-im godinama i (u slučaju Dalija) kasniju promenu svetskog poretka. Nazovimo to „Tezom o četvrtoj fazi”.

2.7.4. Teza „budućnost je naša prošlost“

Pogledajte ovaj video o preokretu mešanja tečnosti. Zar to nije čudno? Možemo videti kako isti proces ide unazad kroz vreme, ali na neočekivan način. To nije trajektorija koju očekujemo da vidimo, ali se pod određenim uslovima to dešava.

I to je jedan od modela onoga što se dešava u svetu kako napreduje redcentralizacija nakon veka centralizacije. Drugim rečima, važna posledica teze o fragmentaciji je to što naša budućnost može ispasti više slična našoj prošlosti. Ako je vrhunac centralizacije pao otprilike na 1950. godinu, kada je postojala jedna telefonska kompanija (AT&T), dve super sile (SAD, SSSR) i tri televizijske kompanije (ABC, CBS, NBC), onda se kako se krećemo u bilo kom smeru od te tačke, postajemo sve više decentralizovani.

U suštini, izum tranzistora 1947. godine podseća na taj isti trenutak ogledalnog odrazanja. I kako se krećemo bilo napred, bilo unazad kroz vreme, počinjemo da vidimo ponavljajuće događaje, ali kao zabavne ogledalne verzije samih sebe, često sa suprotnim ishodom. Naša budućnost je naša prošlost. Hajde da pogledamo nekoliko primera:

• Danas se internet front ponovo otkriva; tada se zatvara front Divljeg zapada.
• Danas se suočavamo sa Covid-19; tada smo preživeli spanjolsku__, .
• Danas imamo tehnološke milijardere; tada smo imali industrijske magnate.
• Danas se čini da kreatori kompanija kao što su Elon Musk i Jack Dorsey, pobeđuju novinare iz etablmenta; tada su ljudi poput Ida Tarbell, pomoću demagoške retorike, pobedili Rockefeller-a.
• Danas imamo kriptovalute; tada smo bili svedoci ere privatnog bankarstva.
• Danas imamo populistički pokret pristalica digitalnog zlata; tada smo imali populistički pokret protiv zlata u obliku govora Zlatnog krsta.
• Danas imamo inflaciju i kulturni konflikt u Veimarskoj Americi; tada smo imali inflaciju i kulturni konflikt u Veimarskoj Nemačkoj.
• Danas se u Veimarskoj Americi na ulicama sudaraju desničari i levičari; tada su se, u Veimarskoj Nemačkoj, baš tako na ulicama sudarali levičari i desničari.
• Danas su se kapitalisti uspešno ujedinili sa generalima protiv aktuelnog predsednika; Tada su generali stali na stranu aktuelnog predsednika protiv kapitalista.
• Danas imamo ono što Turčin smatra polarizacijom sličnom onoj predratnoj; tada smo imali ono što sada nazivamo predratnom polarizacijom.
• Danas imamo Airbnb; tada smo imali prizorišta.
• Danas imamo Uber; tada smo imali autobuse sa fiksnim linijama.
• Danas The New York Times staje na stranu Ukrajine u borbi protiv nacionalističke Rusije; tada je The New York Times stao na stranu komunističke Rusije, pomažući joj da izgladni Ukrajinu.
• Danas primećujemo prelaz sa „neutralnog” ka žutom novinarstvu; tada smo primećivali prelaz sa žutog ka „neutralnom” novinarstvu.
• Danas takve ličnosti kao što je Majk Moric smatraju Kinu energičnom, a Ameriku umornom, ali tada su ljudi kao što je Bertran Rasel smatrali Ameriku energičnom, a Kinu umornom.

Možemo navesti i druge primere koji su povezani sa nadolazećim Drugim hladnim ratom.

• Danas vidimo kako Kinezi i Rusi ponovo grade savez protiv Zapada, ali ovog puta Kinezi su se pokazali kao stariji partner u odnosima.
• Danas ponovo možemo videti nastanak treće grupe izvan glavnog sukoba hladnog rata, ali ovog puta to možda neće biti „Treći svet“ i pokret nesvrstanih, već „Web3“ i oni koji su se ekonomski pridružili njemu.
• I danas, u zavisnosti od toga kako će se ekonomija razvijati, ova treća frakcija može zauzeti prvo mesto, Drugi svet može zauzeti drugo mesto, a bivši Prvi svet se može naći na poslednjem.

A ako se vratimo unazad u vreme:

• Danas vidimo SAD koje se postepeno federalizuju na pojedinačne države, i indijsku državu koja je ujedinila mnoge subkontinentalne etničke grupe. Još krajem 1940-ih godina videli smo Indiju koja se postepeno centralizovala iz pojedinačnih kneževina, i Sjedinjene Države koje su ujedinile mnoge evropske etničke grupe.
• Danas vidimo za sada neuspešne pozive na konfiskaciju bogatstva u SAD; tada smo videli Naredbu 6102, koja je dovela do uspešnog oduzimanja zlata.
• Danas posmatramo kako mape ponovo postaju nejasne; ranije, pre 1492. godine, na mapama je još uvek postojala terra incognita.

Pažljiv posmatrač će primetiti da se ne događaju svi ovi događaji u istom obrnutom redosledu. To nije A/B/C/D, a zatim D/C/B/A, kao melodija. Štaviše, prvi set događaja je vremenski više rasprostranjen, dok je drugi veoma sabijen, pri čemu su događaji ere interneta razdvojeni godinama, a ne decenijama. Konačno, ponavljanje svakog događaja je često ne sasvim potpuno, već se često dešava u „verziji 3.0“. Na primer, Bitcoin nije samo isto što i zlato, već verzija 3.0 koja kombinuje neke aspekte zlata i neke aspekte digitalizovanih papirnih valuta.

Ipak, čini se da se iza toga nešto krije. Koja je ovde ujedinjujuća teorija?

Jedan od modela, kao što je upravo diskutovano u Tezi o fragmentaciji, jeste taj da su tehnologije favorisale centralizaciju na Zapadu, a naročito u SAD, otprilike između 1754. i 1947. godine (slogan „Pridruži se ili umri“ u ratu sa Francuzima i Indijancima, jedinstvena nacionalna vlada nakon građanskog rata, železnice, telegraf, radio, televizija, film i masovni mediji uopšte, masovna proizvodnja). A sada tehnologije, otprilike od 1950. godine pa do danas, deluju više ka decentralizaciji (tranzistor, personalni kompjuter, internet, rad na daljinu, pametni telefon, kriptovaluta). Dakle, na Zapadu je stisak centralizovane države počeo da slabi. Istok je druga priča; nakon veka komunizma, socijalizma, građanskog rata i podele teritorija, Kina i Indija su postale unutrašnje jedinstvenije nego ikada u dugom periodu.

Međutim, pre nego što odmah pređemo na misao da svetu dolazi kraj, moramo napomenuti da su ljudi tokom uspona centralizovane vlasti na Zapadu (iz razumljivih razloga) žalili na centralizovanu vlast i homogenost, baš kao što danas, tokom pada centralizovane vlasti na Zapadu, žale na fragmentaciju i nedostatak jedinstvenog mišljenja. To ne znači da smo prošli pun krug. Prema spiralnoj teoriji istorije, mogli smo da progresiramo ili da regresiramo. Ali u osnovi toga može ležati ciklus: „imperija koja je odavno podeljena – mora se ujediniti; odavno ujedinjena – mora se podeliti“.

U svakom slučaju, ovaj model bi mogao da objasni zašto primećujemo inverziju: postojala je trajektorija povećanja snage centralizovane Države, ali smo sada usred trajektorije povećanja snage decentralizovane Mreže.⁷⁴ Na taj način se različiti istorijski događaji ponavljaju sa suprotnim rezultatima, poput onog istog laminarnog toka koji teče u suprotnom smeru. U tome leži teza da je naša budućnost naša prošlost.

⁷² Još jednom obratimo pažnju kako istorija oblikuje moral!

⁷³ Zamislite moćan open-source decentralizovani alat sličan Google Lens-u, koji skenira kompjuterske signale u vašem okruženju (centralizovane i decentralizovane) kako bi ih uporedio sa istorijskim obrascima i rekao vam, na osnovu hiljada uzoraka drugih ljudi, da li je to dobra ili loša ideja.

⁷⁴ Bar na Zapadu. Istok je drugačiji! Kako bi u budućnosti mogli da koegzystiraju centralizovani Istok i decentralizovani Zapad – to je tema za potpuno poseban esej.

• Danas se internet front ponovo otkriva; tada se zatvara front Divljeg zapada.
• Danas se suočavamo sa Covid-19; tada smo preživeli spanjolsku__, .
• Danas imamo tehnološke milijardere; tada smo imali industrijske magnate.
• Danas se čini da kreatori kompanija kao što su Elon Musk i Jack Dorsey, pobeđuju novinare iz etablmenta; tada su ljudi poput Ida Tarbell, pomoću demagoške retorike, pobedili Rockefeller-a.
• Danas imamo kriptovalute; tada smo bili svedoci ere privatnog bankarstva.
• Danas imamo populistički pokret pristalica digitalnog zlata; tada smo imali populistički pokret protiv zlata u obliku govora Zlatnog krsta.
• Danas imamo inflaciju i kulturni konflikt u Veimarskoj Americi; tada smo imali inflaciju i kulturni konflikt u Veimarskoj Nemačkoj.
• Danas se u Veimarskoj Americi na ulicama sudaraju desničari i levičari; tada su se, u Veimarskoj Nemačkoj, baš tako na ulicama sudarali levičari i desničari.
• Danas su se kapitalisti uspešno ujedinili sa generalima protiv aktuelnog predsednika; Tada su generali stali na stranu aktuelnog predsednika protiv kapitalista.
• Danas imamo ono što Turčin smatra polarizacijom sličnom onoj predratnoj; tada smo imali ono što sada nazivamo predratnom polarizacijom.
• Danas imamo Airbnb; tada smo imali prizorišta.
• Danas imamo Uber; tada smo imali autobuse sa fiksnim linijama.
• Danas The New York Times staje na stranu Ukrajine u borbi protiv nacionalističke Rusije; tada je The New York Times stao na stranu komunističke Rusije, pomažući joj da izgladni Ukrajinu.
• Danas primećujemo prelaz sa „neutralnog” ka žutom novinarstvu; tada smo primećivali prelaz sa žutog ka „neutralnom” novinarstvu.
• Danas takve ličnosti kao što je Majk Moric smatraju Kinu energičnom, a Ameriku umornom, ali tada su ljudi kao što je Bertran Rasel smatrali Ameriku energičnom, a Kinu umornom.

Možemo navesti i druge primere koji su povezani sa nadolazećim Drugim hladnim ratom.

• Danas vidimo kako Kinezi i Rusi ponovo grade savez protiv Zapada, ali ovog puta Kinezi su se pokazali kao stariji partner u odnosima.
• Danas ponovo možemo videti nastanak treće grupe izvan glavnog sukoba hladnog rata, ali ovog puta to možda neće biti „Treći svet“ i pokret nesvrstanih, već „Web3“ i oni koji su se ekonomski pridružili njemu.
• I danas, u zavisnosti od toga kako će se ekonomija razvijati, ova treća frakcija može zauzeti prvo mesto, Drugi svet može zauzeti drugo mesto, a bivši Prvi svet se može naći na poslednjem.

A ako se vratimo unazad u vreme:

• Danas vidimo SAD koje se postepeno federalizuju na pojedinačne države, i indijsku državu koja je ujedinila mnoge subkontinentalne etničke grupe. Još krajem 1940-ih godina videli smo Indiju koja se postepeno centralizovala iz pojedinačnih kneževina, i Sjedinjene Države koje su ujedinile mnoge evropske etničke grupe.
• Danas vidimo za sada neuspešne pozive na konfiskaciju bogatstva u SAD; tada smo videli Naredbu 6102, koja je dovela do uspešnog oduzimanja zlata.
• Danas posmatramo kako mape ponovo postaju nejasne; ranije, pre 1492. godine, na mapama je još uvek postojala terra incognita.

Pažljiv posmatrač će primetiti da se ne događaju svi ovi događaji u istom obrnutom redosledu. To nije A/B/C/D, a zatim D/C/B/A, kao melodija. Štaviše, prvi set događaja je vremenski više rasprostranjen, dok je drugi veoma sabijen, pri čemu su događaji ere interneta razdvojeni godinama, a ne decenijama. Konačno, ponavljanje svakog događaja je često ne sasvim potpuno, već se često dešava u „verziji 3.0“. Na primer, Bitcoin nije samo isto što i zlato, već verzija 3.0 koja kombinuje neke aspekte zlata i neke aspekte digitalizovanih papirnih valuta.

Ipak, čini se da se iza toga nešto krije. Koja je ovde ujedinjujuća teorija?

Jedan od modela, kao što je upravo diskutovano u Tezi o fragmentaciji, jeste taj da su tehnologije favorisale centralizaciju na Zapadu, a naročito u SAD, otprilike između 1754. i 1947. godine (slogan „Pridruži se ili umri“ u ratu sa Francuzima i Indijancima, jedinstvena nacionalna vlada nakon građanskog rata, železnice, telegraf, radio, televizija, film i masovni mediji uopšte, masovna proizvodnja). A sada tehnologije, otprilike od 1950. godine pa do danas, deluju više ka decentralizaciji (tranzistor, personalni kompjuter, internet, rad na daljinu, pametni telefon, kriptovaluta). Dakle, na Zapadu je stisak centralizovane države počeo da slabi. Istok je druga priča; nakon veka komunizma, socijalizma, građanskog rata i podele teritorija, Kina i Indija su postale unutrašnje jedinstvenije nego ikada u dugom periodu.

Međutim, pre nego što odmah pređemo na misao da svetu dolazi kraj, moramo napomenuti da su ljudi tokom uspona centralizovane vlasti na Zapadu (iz razumljivih razloga) žalili na centralizovanu vlast i homogenost, baš kao što danas, tokom pada centralizovane vlasti na Zapadu, žale na fragmentaciju i nedostatak jedinstvenog mišljenja. To ne znači da smo prošli pun krug. Prema spiralnoj teoriji istorije, mogli smo da progresiramo ili da regresiramo. Ali u osnovi toga može ležati ciklus: „imperija koja je odavno podeljena – mora se ujediniti; odavno ujedinjena – mora se podeliti“.

U svakom slučaju, ovaj model bi mogao da objasni zašto primećujemo inverziju: postojala je trajektorija povećanja snage centralizovane Države, ali smo sada usred trajektorije povećanja snage decentralizovane Mreže.⁷⁴ Na taj način se različiti istorijski događaji ponavljaju sa suprotnim rezultatima, poput onog istog laminarnog toka koji teče u suprotnom smeru. U tome leži teza da je naša budućnost naša prošlost.

⁷² Još jednom obratimo pažnju kako istorija oblikuje moral!

⁷³ Zamislite moćan open-source decentralizovani alat sličan Google Lens-u, koji skenira kompjuterske signale u vašem okruženju (centralizovane i decentralizovane) kako bi ih uporedio sa istorijskim obrascima i rekao vam, na osnovu hiljada uzoraka drugih ljudi, da li je to dobra ili loša ideja.

⁷⁴ Bar na Zapadu. Istok je drugačiji! Kako bi u budućnosti mogli da koegzystiraju centralizovani Istok i decentralizovani Zapad – to je tema za potpuno poseban esej.

Do danas su u Sjedinjenim Državama naše jeftine i plodne zemlje služile kao važan sigurnosni ventil za preduzetništvo i izražavanje nezadovoljstva našeg nekapitalističkog stanovništva. Svaki plaćeni radnik zna da, ako odluči da samostalno realizuje svoj rad i razumevanje ekonomije, može bez nepremostivih teškoća utvrditi svoju nezavisnost na javnim zemljištima; i zaista, značajan deo naših najenergičnijih i najpametnijih majstora neprestano traži te zemlje…

Ne sumnjam da je težnja nekih od naših najmudrijih javnih ličnosti ka sticanju novih teritorija proizašla iz njihovog uverenja da je ta otvorenost za nezavisnost radnika neophodna za sigurnost naše budućnosti kao slobodne i mirne države…

Bilo koja okolnost, kao što je iscrpljivanje ovih zemalja, koja bi mogla značajno pogoršati ovu mogućnost nezavisnosti, bila bi, verujem, ozbiljna nesreća za našu zemlju; a duh profesionalnih udruženja i međunarodnih društava čini mi se posebno štetnim i odbojnim, jer oni teže da iz misli svojih pristalica uklone nadu u nezavisnost ili njeno iščekivanje. Član sindikata uči da sebe posmatra kao doživotnog plaćenika i da postupa prema društvu upravo tako; i ova društva su ujedinjena ne kao ljudi koji traže način da zamene zavisnost nezavisnošću, već kao plaćenici puni odlučnosti da ostanu takvi i koji od svojih gospodara traže samo najbolje uslove. Da je moguće usaditi ovaj duh celom ili većem delu nekapitalističkog klase u Sjedinjenim Državama, to bi, smatram, bila jedna od najozbiljnijih nesreća koje bi mogle zadesiti nas kao naciju; jer bi to ponizilo masu naših birača i učinilo slobodnu vladavinu ovde veoma teškom, a štaviše, to bi moglo potpuno promeniti oblik naše vlade i izložiti nas dugotrajnim neredima i napadima na imovinu.

Nordhoff je bio u pravu. Agresija sindikata je na kraju dovela do komunističkih revolucija koje su odnele živote desetina miliona ljudi širom sveta, dovele do „dugotrajnih nereda i napada na imovinu“ i generalno postale prokletstvo sveta.

Delimično se to može pripisati pauzi, nestanku granice (frontiera) 1890. godine. To je zatvorilo put ambicioznim ljudima i garantovalo da oni neće moći lako postati osnivači sopstvenog preduzeća na sopstvenom delu zemlje – morali su postati sindikalni organizatori, ili revolucionari, ili demagoge raznih vrsta. Bez granice, sve je postalo igra sa nultom sumom. Tako smo ušli u čelični kavez 20. veka, prignječeni između fašizma, komunizma i demokratskog kapitalizma. U ovom periodu došlo je do nekoliko važnih tehnoloških razvoja povezanih sa granicom, u oblasti svemirskih čelena (i krstarenja brodovima!), ali sama granica se još uvek nije otvorila.

Čovečanstvu je uspelo da preživi krvavi 20. vek. Nakon 1991. godine, sa legalizacijom trgovine na internetu, frontir je ponovo otvoren. Do kraja 2010-ih, kombinacija centralizacije i prisiljavanja na agendu Buđenja (na Zapadu) i agendu Si (u Kini) pretila je da zatvori i taj frontir, ali su Bitcoin, Web3 i otvoreni metaverse dali digitalnom frontiru novi život.

Danas, uzimajući u obzir trenutno stanje stvari, postoje četiri mogućnosti za pojavu frontira: zemlja, internet, more i svemir. Trenutno se na kopnu nalazi 7,7 milijardi ljudi, na internetu 3,2 milijarde, na otvorenom moru oko 2–3 miliona, a u svemiru manje od 10 ljudi.

Na taj način, u praktičnom smislu, „internet-frontir” je jednostavniji od ostale tri. Ako imamo sreće, moći ćemo da iskoristimo koncepte mrežne države kako bismo ponovo otvorili fizički frontir pomoću hibridne strategije na internetu i na kopnu, što je opisano u ovoj knjizi.

Sumirajući, može se reći da (a) period evropskog veličanstva odgovarao je otvorenom frontiru od 1492. do 1890. godine, (b) period totalnog rata odgovarao je zatvorenom frontiru od 1890. do 1991. godine, što je započelo svet sa neizbežnim sumom nula, (c) mirno otkrivanje digitalnog frontira može nas ponovo dovesti do veličanstva, (d) američki i kineski establishment pokušavaju da zatvore ovaj frontir i vrate nas nazad u isti onaj čelični kavez 20. veka, (e) ali uz postojanje dovoljno dobrih tehnologija mogli bismo da zaobiđemo ove političke prepreke i (f) ponovo otvorimo ne samo digitalni, već i fizički frontir: na udaljenim delovima kopna, na moru i, na kraju, u svemiru. To je ono što nazivamo opštim tezom o frontiru.

2.7.3. Teza o četvrtoj fazi

Knjige „Četvrta faza” i „Era razdora” – obe predviđaju veoma ozbiljne nemire u SAD u narednim godinama. Ray Dalio govori isto u svojoj knjizi „Principi delovanja u uslovima menjajućeg svetskog poretka”, iako većinu svojih komentara ograničava na monetarni apokalipsis. Njihovi modeli su donekle srodni.

Knjiga „Četvrta faza” objavljena je 1997. godine i zasnovana je na kvazi-cikličnoj teoriji anglo-američke istorije, prema kojoj sukobi izbijaju otprilike svakih 75 godina. Ako verujete u ove obrasce i tražite mogući uzrok njihovog nastanka, 75 godina je otprilike jedan dug ljudski život. Dakle, moguće je da su oni koji ne pamte⁷³ istorije, zaista osuđeni na njeno ponavljanje.

Turchinin predviđanja su objavljena oko 2008. godine u članku u časopisu Nature, a detaljnije ih je izložio u knjizi „Rat i mir i rat”. Tamo postoje impresivni grafici sa vremenskim oznakama i konkretnim prognozama o tome kako će se konflikt širiti, koristeći različite metrike društvene nestabilnosti, kao što su prekomerna proizvodnja elite i udeo plate masa.

Dalioova teza je da ćemo morati da proživimo događaje koji se nikada ranije nisu dešavali u našem životu, ali su se mnogo puta dešavali u istoriji. On ide dalje u prošlost od „Četvrte faze”, do Britanske i Holandske imperije, i donosi određenu kvazi-kvantitativnu analizu koja potvrđuje njegovu tačku gledišta.

Sva tri ova rada predviđaju značajan fizički i/ili finansijski konflikt u Americi u 2020-im godinama i (u slučaju Dalija) kasniju promenu svetskog poretka. Nazovimo to „Tezom o četvrtoj fazi”.

2.7.4. Teza „budućnost je naša prošlost“

Pogledajte ovaj video o preokretu mešanja tečnosti. Zar to nije čudno? Možemo videti kako isti proces ide unazad kroz vreme, ali na neočekivan način. To nije trajektorija koju očekujemo da vidimo, ali se pod određenim uslovima to dešava.

I to je jedan od modela onoga što se dešava u svetu kako napreduje redcentralizacija nakon veka centralizacije. Drugim rečima, važna posledica teze o fragmentaciji je to što naša budućnost može ispasti više slična našoj prošlosti. Ako je vrhunac centralizacije pao otprilike na 1950. godinu, kada je postojala jedna telefonska kompanija (AT&T), dve super sile (SAD, SSSR) i tri televizijske kompanije (ABC, CBS, NBC), onda se kako se krećemo u bilo kom smeru od te tačke, postajemo sve više decentralizovani.

U suštini, izum tranzistora 1947. godine podseća na taj isti trenutak ogledalnog odrazanja. I kako se krećemo bilo napred, bilo unazad kroz vreme, počinjemo da vidimo ponavljajuće događaje, ali kao zabavne ogledalne verzije samih sebe, često sa suprotnim ishodom. Naša budućnost je naša prošlost. Hajde da pogledamo nekoliko primera:

• Danas se internet front ponovo otkriva; tada se zatvara front Divljeg zapada.
• Danas se suočavamo sa Covid-19; tada smo preživeli spanjolsku__, .
• Danas imamo tehnološke milijardere; tada smo imali industrijske magnate.
• Danas se čini da kreatori kompanija kao što su Elon Musk i Jack Dorsey, pobeđuju novinare iz etablmenta; tada su ljudi poput Ida Tarbell, pomoću demagoške retorike, pobedili Rockefeller-a.
• Danas imamo kriptovalute; tada smo bili svedoci ere privatnog bankarstva.
• Danas imamo populistički pokret pristalica digitalnog zlata; tada smo imali populistički pokret protiv zlata u obliku govora Zlatnog krsta.
• Danas imamo inflaciju i kulturni konflikt u Veimarskoj Americi; tada smo imali inflaciju i kulturni konflikt u Veimarskoj Nemačkoj.
• Danas se u Veimarskoj Americi na ulicama sudaraju desničari i levičari; tada su se, u Veimarskoj Nemačkoj, baš tako na ulicama sudarali levičari i desničari.
• Danas su se kapitalisti uspešno ujedinili sa generalima protiv aktuelnog predsednika; Tada su generali stali na stranu aktuelnog predsednika protiv kapitalista.
• Danas imamo ono što Turčin smatra polarizacijom sličnom onoj predratnoj; tada smo imali ono što sada nazivamo predratnom polarizacijom.
• Danas imamo Airbnb; tada smo imali prizorišta.
• Danas imamo Uber; tada smo imali autobuse sa fiksnim linijama.
• Danas The New York Times staje na stranu Ukrajine u borbi protiv nacionalističke Rusije; tada je The New York Times stao na stranu komunističke Rusije, pomažući joj da izgladni Ukrajinu.
• Danas primećujemo prelaz sa „neutralnog” ka žutom novinarstvu; tada smo primećivali prelaz sa žutog ka „neutralnom” novinarstvu.
• Danas takve ličnosti kao što je Majk Moric smatraju Kinu energičnom, a Ameriku umornom, ali tada su ljudi kao što je Bertran Rasel smatrali Ameriku energičnom, a Kinu umornom.

Možemo navesti i druge primere koji su povezani sa nadolazećim Drugim hladnim ratom.

• Danas vidimo kako Kinezi i Rusi ponovo grade savez protiv Zapada, ali ovog puta Kinezi su se pokazali kao stariji partner u odnosima.
• Danas ponovo možemo videti nastanak treće grupe izvan glavnog sukoba hladnog rata, ali ovog puta to možda neće biti „Treći svet“ i pokret nesvrstanih, već „Web3“ i oni koji su se ekonomski pridružili njemu.
• I danas, u zavisnosti od toga kako će se ekonomija razvijati, ova treća frakcija može zauzeti prvo mesto, Drugi svet može zauzeti drugo mesto, a bivši Prvi svet se može naći na poslednjem.

A ako se vratimo unazad u vreme:

• Danas vidimo SAD koje se postepeno federalizuju na pojedinačne države, i indijsku državu koja je ujedinila mnoge subkontinentalne etničke grupe. Još krajem 1940-ih godina videli smo Indiju koja se postepeno centralizovala iz pojedinačnih kneževina, i Sjedinjene Države koje su ujedinile mnoge evropske etničke grupe.
• Danas vidimo za sada neuspešne pozive na konfiskaciju bogatstva u SAD; tada smo videli Naredbu 6102, koja je dovela do uspešnog oduzimanja zlata.
• Danas posmatramo kako mape ponovo postaju nejasne; ranije, pre 1492. godine, na mapama je još uvek postojala terra incognita.

Pažljiv posmatrač će primetiti da se ne događaju svi ovi događaji u istom obrnutom redosledu. To nije A/B/C/D, a zatim D/C/B/A, kao melodija. Štaviše, prvi set događaja je vremenski više rasprostranjen, dok je drugi veoma sabijen, pri čemu su događaji ere interneta razdvojeni godinama, a ne decenijama. Konačno, ponavljanje svakog događaja je često ne sasvim potpuno, već se često dešava u „verziji 3.0“. Na primer, Bitcoin nije samo isto što i zlato, već verzija 3.0 koja kombinuje neke aspekte zlata i neke aspekte digitalizovanih papirnih valuta.

Ipak, čini se da se iza toga nešto krije. Koja je ovde ujedinjujuća teorija?

Jedan od modela, kao što je upravo diskutovano u Tezi o fragmentaciji, jeste taj da su tehnologije favorisale centralizaciju na Zapadu, a naročito u SAD, otprilike između 1754. i 1947. godine (slogan „Pridruži se ili umri“ u ratu sa Francuzima i Indijancima, jedinstvena nacionalna vlada nakon građanskog rata, železnice, telegraf, radio, televizija, film i masovni mediji uopšte, masovna proizvodnja). A sada tehnologije, otprilike od 1950. godine pa do danas, deluju više ka decentralizaciji (tranzistor, personalni kompjuter, internet, rad na daljinu, pametni telefon, kriptovaluta). Dakle, na Zapadu je stisak centralizovane države počeo da slabi. Istok je druga priča; nakon veka komunizma, socijalizma, građanskog rata i podele teritorija, Kina i Indija su postale unutrašnje jedinstvenije nego ikada u dugom periodu.

Međutim, pre nego što odmah pređemo na misao da svetu dolazi kraj, moramo napomenuti da su ljudi tokom uspona centralizovane vlasti na Zapadu (iz razumljivih razloga) žalili na centralizovanu vlast i homogenost, baš kao što danas, tokom pada centralizovane vlasti na Zapadu, žale na fragmentaciju i nedostatak jedinstvenog mišljenja. To ne znači da smo prošli pun krug. Prema spiralnoj teoriji istorije, mogli smo da progresiramo ili da regresiramo. Ali u osnovi toga može ležati ciklus: „imperija koja je odavno podeljena – mora se ujediniti; odavno ujedinjena – mora se podeliti“.

U svakom slučaju, ovaj model bi mogao da objasni zašto primećujemo inverziju: postojala je trajektorija povećanja snage centralizovane Države, ali smo sada usred trajektorije povećanja snage decentralizovane Mreže.⁷⁴ Na taj način se različiti istorijski događaji ponavljaju sa suprotnim rezultatima, poput onog istog laminarnog toka koji teče u suprotnom smeru. U tome leži teza da je naša budućnost naša prošlost.

⁷² Još jednom obratimo pažnju kako istorija oblikuje moral!

⁷³ Zamislite moćan open-source decentralizovani alat sličan Google Lens-u, koji skenira kompjuterske signale u vašem okruženju (centralizovane i decentralizovane) kako bi ih uporedio sa istorijskim obrascima i rekao vam, na osnovu hiljada uzoraka drugih ljudi, da li je to dobra ili loša ideja.

⁷⁴ Bar na Zapadu. Istok je drugačiji! Kako bi u budućnosti mogli da koegzystiraju centralizovani Istok i decentralizovani Zapad – to je tema za potpuno poseban esej.

Mreža država. 2. Istorija kao trajektorija.

Nove zemlje počinju novim pričama.

Čim izbacimo iz glave ideju o „istorijskom kolembovini“, iznenada će se pokazati da je uz nju u paketu išlo nešto o čemu nismo ni pri čemu slutili, na primer, priča o neizbežnoj pobedi i institucionalnoj dobroti američkog establišmenta… čim shvatimo koliko je ta priča slična sovjetskom narativu o neizbežnoj pobedi i institucionalnoj dobroti komunizma… čim shvatimo da više ne možemo računati na to da će američki establišment biti „vođa slobodnog sveta“ ili čak da će moći uspešno da upravlja unutrašnjim poslovima SAD… šta će ostati?

Biće nam potrebne nove priče. Filmovi u kojima važna odluka ne završi na stolu predsednika SAD i gde američke vojske ne računaju na to da će nas spasiti od vanzemaljaca. Novinske emisije koje po automatizmu ne stavljaju američke događaje na prvu stranu. Lanci snabdevanja i digitalne usluge koje ne zavise od sve nepredvidljivije i korumpirane Amerike. Drugim rečima, priče koje ne stavljaju SAD u centar sveta, ali ipak daju svetu nadu.

Ovaj naglasak na filmovima zbunjuje, zar ne? Možda ćete imati iskušenje da kažete da to nije važno. Ali to je prokleto važno. Ne pričamo izmišljene priče o tome kako kazahstanske vojske spasavaju svet, jer bi to bilo nerealno. A nakon 2021. godine, pričanje priča o tome da američki establišment spasava svet je podjednako nerealno.

Na primer, film kao što je Contagion iz 2011. godine, u kojem je prikazan kompetentan centar za kontrolu i prevenciju bolesti, sada je previše daleko od realnosti da bi gledaoci prigušili svoju nesigurnost. Umesto toga dobijamo film kao što je Don’t Look Up iz 2021. godine, u kojem je prikazana haotična Amerika koja je još uvek na neki način centar događaja, još uvek zemlja na koju svet računa, ali čiji unutrašnji haos vodi do neuspeha. Sledeći film ove imaginarnog trilogije verovatno uopšte neće biti posvećen Americi. Šta bi onda moglo postati centar umesto nje?

Nažalost, sada bi po automatizmu Kina trebalo da stoji u centru narativa. Na kraju krajeva, Kinezi snimaju blokbastere kao što su Wolf Warrior 2 i Battle at Lake Changjin, gde oni pobeđuju Amerikance, spasavaju svet i na kraju postaju broj jedan. Oni imaju to civilizacijsko samopouzdanje. I ti filmovi nisu toliko smešni kao što bi bili čak i pre deset godina. Kina je stvarni kandidat za krunu, za razliku od Čada ili Čile. To je takav skup priča koji čeka svoj čas.

Jedan od odgovora je da se to poriče i da se udvostruči nostalgija za Amerikom, snimajući Top Gun: Maverick i večito birajući ljude rođene u 1940-im godinama. Upravo to trenutno radi američki establišment, očajnički se grčeći za posleratni poredak, poričući da se bilo kakve promene dešavaju, i time odbijajući da se elegantno prilagodi.

Drugi odgovor je izmišljanje novih priča koje neće usredsređivati pažnju ni na Kinu ni na Ameriku, već će biti fokusirane na određene univerzalne vrednosti — i koje će postati most između Amerike i onoga što dolazi, baš kao što je i sama Amerika bila most između Britanske imperije i sveta nakon Drugog svetskog rata.

U ovom poglavlju navodimo četiri konkretna primera. Ali radi jasnoće: to što istorija uklanja Ameriku iz centralne pozicije ne znači da treba da je kazni. To jest, ove priče ne bi trebalo da osuđuju SAD, baš kao što posleratni poredak 1945–1991. nije stavio Veliku Britaniju na optuženička klupica, niti je poredak 1991–2021. toliko snažno udario po Sovjetima. Zapravo, nova istorija bi sasvim mogla u hvaloslovnom tonu opisivati prošle aspekte života SAD. Glavna zajednička crta je u tome da su nam potrebne nove priče koje više ne pretpostavljaju da će američki establišment ostati u centru sveta, inače ljudi neće biti psihološki spremni za opisivani razvoj događaja.

Može se na to gledati drugačije: ispravne nove priče pretvaraju konstante u varijable. Baš kao što je Bitcoin pretvorio konstantu američkog dolara u varijablu, potrebne su nam nove priče koje će pretvoriti konstantu američkog establišmenta u varijablu. Uklanjanjem američkog establišmenta sa centralne pozicije u našim mentalnim modelima, osiguravamo decentralizaciju. Zamislimo svet u kojem SAD možda neće biti pored nas, jer nisu uvek bili tamo u prošlosti i možda neće dugo postojati ni u budućnosti.

Evo četiri takve priče. Prva je priča o fragmentaciji posleratnog konsenzusa. Druga je proširenje teze Frederika Džeksona Tarnera o frontiru. Treća rezimira koncept „četvrte faze“ Štrausa i Hau, kao i radove Turčina i Dalija koji predviđaju predstojeći ozbiljan konflikt na Zapadu. Četvrta govori o tome da je naša budućnost naša prošlost, da sredina 20. veka liči na ogledalo trenutnog momenta, i da trenutno posmatramo neobičan fenomen u kojem ponavljamo prošle događaje, ali dobijamo suprotne rezultate.

Sve one pretvaraju konstante u varijable jer opisuju predameričku eru u kojoj SAD još nisu postojale, i time nas pripremaju za postamerički period u kojem SAD u svom sadašnjem obliku više neće postojati.

2.7.1. Teza o fragmentaciji

Suverena ličnost, napisana 1999. godine — je neverovatna knjiga u kojoj su decenijama unapred predviđeni mnogi aspekti naše digitalne budućnosti, a bitcoin je jedan od njih. Nećemo ovde ponavljati sve u celosti, ali ukratko, teza je da su nakon mnogo generacija, kada su tehnologije radile prvenstveno ka centralizaciji (železnice, telegraf, radio, televizija, film, masovna proizvodnja), otprilike od 1950. godine počele da daju prednost decentralizaciji (tranzistori, personalni kompjuter, internet, rad na daljinu, pametni telefon, kriptovaluta).

Na taj način, prema ovom pokazatelju, vrh centralizacije pao je otprilike na 1950. godinu, kada je postojala jedna telefonska kompanija (AT&T), dve super sile (SAD/SSSR) i tri televizijske kompanije (ABC/CBS/NBC). Uprkos tome što su 1950-e u SAD romantizovane, i u tu eru je svakako bilo dobrih stvari, takav nivo centralizacije nije bio prirodan. Svet je bio u velikoj meri kulturno homogen, konformistički i uniformisan u poređenju sa svetom pre 1914. godine, samo nekoliko decenija ranije. Mnogi aspekti individualne inicijative, kreativnosti i slobode bili su otupljeni ili uklonjeni u procesu standardizacije.

Portret sredine 20. veka dobro je prikazan u knjizi Vilijama H. Vajta „Čovek organizacije“ i u „Menadžerskoj revoluciji“ Džejmsa Bernama. U to vreme, SAD su bile više korporativističke nego preduzetničke. Da, to je bio kapitalizam, ali strogo upravljani i regulisani kapitalizam. Dominantni scenario bio je zaposliti se u velikoj kompaniji i graditi karijeru tamo, a ne osnovati sopstvenu, izuzimajući redak i tek počinjući fenomen startapa na Zapadnoj obali, koji je bio milion puta manje razvijen nego danas.

U poređenju sa onim što postoji danas, sve je bilo značajno pomereno ka ekonomski levim i socijalno desnim pozicijama. Da, SAD nisu bile komunističke, ali tamo su zaista postojale marginalne poreske stope od devedeset procenata kako bi se sprečilo da novi ljudi postanu bogati i potencijalno ugroze sistem koji je izgradio Ruzvelt. Isto tako, SSSR je bio mnogo socijalno konzervativniji nego što se obično misli, i preduzimao je mere poput poreza na neproduktivnost (porez na dece) kako bi smanjio status onih koji ne proizvode potomstvo.

Obično oni koji se žale na informacione mehuriće zapravo se žale što ih ima više od jednog. U našem slučaju, nervira ih to što sve informacije ne dolaze samo iz izvora etablmenta. Situacija kojoj oni teže zaista je postojala u SAD sredinom veka, kada se desetine miliona Amerikanaca istovremeno okupilo u svojim dnevnim sobama kako bi gledali „I Love Lucy“.

Potom se sve to decentralizovalo i fragmentisalo. Ova priča je ispričana u esejima kao što su „Refragmentacija“ Pola Grema, i u knjizi „Suverena ličnost“. Nazovimo to tezom o fragmentaciji.

2.7.2. Teza o frontiru

Krajem 1800-ih, Frederick Jackson Turner je održao govor koji je izazvao odjek o konceptu frontiera kao odlučujućoj pokretačkoj sili u američkoj istoriji. U to vreme postojalo je uverenje da slobodna zemlja na granici ima odlučujući značaj za SAD iz nekoliko razloga – kao put do sreće za ambiciozne ljude, kao nacionalna težnja u obliku „Manifest Destiny“ (Očigledne sudbine) i kao prazna zemlja za socijalne eksperimente.

Danas, naravno, koncept frontiera i Manifest Destiny ne samo da ne izaziva oduševljenje, već od šezdesetih godina, u okviru istih procesa dekonstrukcije koji su delom odgovorni za pokret Buđenja, počinje da se shvata kao patologija. Znate tu priču: stanovnici američkog frontiera su, kao i pre njih Kolumbo, bili rasisti, kolonizatori i imperijalisti.⁷²

Ali pre nego što nastavimo, iznet ćemo dve primedbe povodom toga.

Prvo, pre dolaska Španaca, Britanaca i sličnih, u Americi su se borile N plemena. Evropljani su bili jednostavno plemena N+1, N+2 i tako dalje. Da je neko od indijanskih plemena razvio tehnološku prednost nad bilo kojim od evropskih plemena, da su izumeli plovidbu okeanima, verovatno bi izvršili invaziju na Evropu. Možemo izvući takav zaključak jer (a) kada su Mongoli posedovali sličnu tehnološku prednost, zaista su izvršili invaziju na Evropu i (b) mnoga severnoamerička plemena su, prema svedočanstvima iz tog vremena, bila ljudi navikli na rat. Dakle, iako je to staromodno, verovatnije je da je korisnije o domorocima Amerikanima razmišljati ne kao o bespomoćnim žrtvama — već više kao o 300 Spartanaca, hrabrim ratnicima koji su junački borili, ali su izgubili od nadmoćnih sila.

Drugo, ako pročitate, recimo, knjigu Davida Reicha „Ko smo mi i kako smo ovde došli“, postaje jasno da je istorija groblje. Suprotno uvodnim rečima nedavne konferencije Microsoft Ignite, na planeti verovatno ne postoji nijedna etnička grupa koja je jednostavno mirno zauzimala svoj deo zemlje „od davnina“. Dom bilo kog plemena je nekada bio frontier za njihove daleke pretke.

Uzimajući ova dva razmatranja kao predgovor, hajde da sumiramo tezu o fronti. Može se tvrditi da se front zapravo pojavio 1492. godine, još pre otkrića Amerika. Kolumbovo putovanje u Novi svet (to se ne pominje previše često) bilo je delimično izazvano osmanskom blokadom Istočnog Sredozemlja; bio je to pokušaj da se pronađe alternativni put do Indije zaobilazeći Osmanlije, i na kraju je to postalo primena novih tehnologija kako bi se zaobišle političke prepreke i proširile granice.

Od 1492. do 1890. godine Evropljani su imali ono što su smatrali frontom. Sve je počelo sa transatlantskim plovanjem i otkrićem Novog sveta, zatim je prešlo u fazu evropskog kolonijalizma, a potom ka nezavisnosti SAD i ekspansiji na zapad u okviru ideje Manifest Destiny. Blizu kraja ovog perioda, autori poput Čarlsa Nordhofa u „Komunističkim zajednicama Sjedinjenih Država“, primećivali su koliko je front važan, koliko bi bilo loše da je ovaj put za ambiciozne ljude zatvoren, i koliko su sindikalni lideri postali odvratni.

Do danas su u Sjedinjenim Državama naše jeftine i plodne zemlje služile kao važan sigurnosni ventil za preduzetništvo i izražavanje nezadovoljstva našeg nekapitalističkog stanovništva. Svaki plaćeni radnik zna da, ako odluči da samostalno realizuje svoj rad i razumevanje ekonomije, može bez nepremostivih teškoća utvrditi svoju nezavisnost na javnim zemljištima; i zaista, značajan deo naših najenergičnijih i najpametnijih majstora neprestano traži te zemlje…

Ne sumnjam da je težnja nekih od naših najmudrijih javnih ličnosti ka sticanju novih teritorija proizašla iz njihovog uverenja da je ta otvorenost za nezavisnost radnika neophodna za sigurnost naše budućnosti kao slobodne i mirne države…

Bilo koja okolnost, kao što je iscrpljivanje ovih zemalja, koja bi mogla značajno pogoršati ovu mogućnost nezavisnosti, bila bi, verujem, ozbiljna nesreća za našu zemlju; a duh profesionalnih udruženja i međunarodnih društava čini mi se posebno štetnim i odbojnim, jer oni teže da iz misli svojih pristalica uklone nadu u nezavisnost ili njeno iščekivanje. Član sindikata uči da sebe posmatra kao doživotnog plaćenika i da postupa prema društvu upravo tako; i ova društva su ujedinjena ne kao ljudi koji traže način da zamene zavisnost nezavisnošću, već kao plaćenici puni odlučnosti da ostanu takvi i koji od svojih gospodara traže samo najbolje uslove. Da je moguće usaditi ovaj duh celom ili većem delu nekapitalističkog klase u Sjedinjenim Državama, to bi, smatram, bila jedna od najozbiljnijih nesreća koje bi mogle zadesiti nas kao naciju; jer bi to ponizilo masu naših birača i učinilo slobodnu vladavinu ovde veoma teškom, a štaviše, to bi moglo potpuno promeniti oblik naše vlade i izložiti nas dugotrajnim neredima i napadima na imovinu.

Nordhoff je bio u pravu. Agresija sindikata je na kraju dovela do komunističkih revolucija koje su odnele živote desetina miliona ljudi širom sveta, dovele do „dugotrajnih nereda i napada na imovinu“ i generalno postale prokletstvo sveta.

Delimično se to može pripisati pauzi, nestanku granice (frontiera) 1890. godine. To je zatvorilo put ambicioznim ljudima i garantovalo da oni neće moći lako postati osnivači sopstvenog preduzeća na sopstvenom delu zemlje – morali su postati sindikalni organizatori, ili revolucionari, ili demagoge raznih vrsta. Bez granice, sve je postalo igra sa nultom sumom. Tako smo ušli u čelični kavez 20. veka, prignječeni između fašizma, komunizma i demokratskog kapitalizma. U ovom periodu došlo je do nekoliko važnih tehnoloških razvoja povezanih sa granicom, u oblasti svemirskih čelena (i krstarenja brodovima!), ali sama granica se još uvek nije otvorila.

Čovečanstvu je uspelo da preživi krvavi 20. vek. Nakon 1991. godine, sa legalizacijom trgovine na internetu, frontir je ponovo otvoren. Do kraja 2010-ih, kombinacija centralizacije i prisiljavanja na agendu Buđenja (na Zapadu) i agendu Si (u Kini) pretila je da zatvori i taj frontir, ali su Bitcoin, Web3 i otvoreni metaverse dali digitalnom frontiru novi život.

Danas, uzimajući u obzir trenutno stanje stvari, postoje četiri mogućnosti za pojavu frontira: zemlja, internet, more i svemir. Trenutno se na kopnu nalazi 7,7 milijardi ljudi, na internetu 3,2 milijarde, na otvorenom moru oko 2–3 miliona, a u svemiru manje od 10 ljudi.

Na taj način, u praktičnom smislu, „internet-frontir” je jednostavniji od ostale tri. Ako imamo sreće, moći ćemo da iskoristimo koncepte mrežne države kako bismo ponovo otvorili fizički frontir pomoću hibridne strategije na internetu i na kopnu, što je opisano u ovoj knjizi.

Sumirajući, može se reći da (a) period evropskog veličanstva odgovarao je otvorenom frontiru od 1492. do 1890. godine, (b) period totalnog rata odgovarao je zatvorenom frontiru od 1890. do 1991. godine, što je započelo svet sa neizbežnim sumom nula, (c) mirno otkrivanje digitalnog frontira može nas ponovo dovesti do veličanstva, (d) američki i kineski establishment pokušavaju da zatvore ovaj frontir i vrate nas nazad u isti onaj čelični kavez 20. veka, (e) ali uz postojanje dovoljno dobrih tehnologija mogli bismo da zaobiđemo ove političke prepreke i (f) ponovo otvorimo ne samo digitalni, već i fizički frontir: na udaljenim delovima kopna, na moru i, na kraju, u svemiru. To je ono što nazivamo opštim tezom o frontiru.

2.7.3. Teza o četvrtoj fazi

Knjige „Četvrta faza” i „Era razdora” – obe predviđaju veoma ozbiljne nemire u SAD u narednim godinama. Ray Dalio govori isto u svojoj knjizi „Principi delovanja u uslovima menjajućeg svetskog poretka”, iako većinu svojih komentara ograničava na monetarni apokalipsis. Njihovi modeli su donekle srodni.

Knjiga „Četvrta faza” objavljena je 1997. godine i zasnovana je na kvazi-cikličnoj teoriji anglo-američke istorije, prema kojoj sukobi izbijaju otprilike svakih 75 godina. Ako verujete u ove obrasce i tražite mogući uzrok njihovog nastanka, 75 godina je otprilike jedan dug ljudski život. Dakle, moguće je da su oni koji ne pamte⁷³ istorije, zaista osuđeni na njeno ponavljanje.

Turchinin predviđanja su objavljena oko 2008. godine u članku u časopisu Nature, a detaljnije ih je izložio u knjizi „Rat i mir i rat”. Tamo postoje impresivni grafici sa vremenskim oznakama i konkretnim prognozama o tome kako će se konflikt širiti, koristeći različite metrike društvene nestabilnosti, kao što su prekomerna proizvodnja elite i udeo plate masa.

Dalioova teza je da ćemo morati da proživimo događaje koji se nikada ranije nisu dešavali u našem životu, ali su se mnogo puta dešavali u istoriji. On ide dalje u prošlost od „Četvrte faze”, do Britanske i Holandske imperije, i donosi određenu kvazi-kvantitativnu analizu koja potvrđuje njegovu tačku gledišta.

Sva tri ova rada predviđaju značajan fizički i/ili finansijski konflikt u Americi u 2020-im godinama i (u slučaju Dalija) kasniju promenu svetskog poretka. Nazovimo to „Tezom o četvrtoj fazi”.

2.7.4. Teza „budućnost je naša prošlost“

Pogledajte ovaj video o preokretu mešanja tečnosti. Zar to nije čudno? Možemo videti kako isti proces ide unazad kroz vreme, ali na neočekivan način. To nije trajektorija koju očekujemo da vidimo, ali se pod određenim uslovima to dešava.

I to je jedan od modela onoga što se dešava u svetu kako napreduje redcentralizacija nakon veka centralizacije. Drugim rečima, važna posledica teze o fragmentaciji je to što naša budućnost može ispasti više slična našoj prošlosti. Ako je vrhunac centralizacije pao otprilike na 1950. godinu, kada je postojala jedna telefonska kompanija (AT&T), dve super sile (SAD, SSSR) i tri televizijske kompanije (ABC, CBS, NBC), onda se kako se krećemo u bilo kom smeru od te tačke, postajemo sve više decentralizovani.

U suštini, izum tranzistora 1947. godine podseća na taj isti trenutak ogledalnog odrazanja. I kako se krećemo bilo napred, bilo unazad kroz vreme, počinjemo da vidimo ponavljajuće događaje, ali kao zabavne ogledalne verzije samih sebe, često sa suprotnim ishodom. Naša budućnost je naša prošlost. Hajde da pogledamo nekoliko primera:

• Danas se internet front ponovo otkriva; tada se zatvara front Divljeg zapada.
• Danas se suočavamo sa Covid-19; tada smo preživeli spanjolsku__, .
• Danas imamo tehnološke milijardere; tada smo imali industrijske magnate.
• Danas se čini da kreatori kompanija kao što su Elon Musk i Jack Dorsey, pobeđuju novinare iz etablmenta; tada su ljudi poput Ida Tarbell, pomoću demagoške retorike, pobedili Rockefeller-a.
• Danas imamo kriptovalute; tada smo bili svedoci ere privatnog bankarstva.
• Danas imamo populistički pokret pristalica digitalnog zlata; tada smo imali populistički pokret protiv zlata u obliku govora Zlatnog krsta.
• Danas imamo inflaciju i kulturni konflikt u Veimarskoj Americi; tada smo imali inflaciju i kulturni konflikt u Veimarskoj Nemačkoj.
• Danas se u Veimarskoj Americi na ulicama sudaraju desničari i levičari; tada su se, u Veimarskoj Nemačkoj, baš tako na ulicama sudarali levičari i desničari.
• Danas su se kapitalisti uspešno ujedinili sa generalima protiv aktuelnog predsednika; Tada su generali stali na stranu aktuelnog predsednika protiv kapitalista.
• Danas imamo ono što Turčin smatra polarizacijom sličnom onoj predratnoj; tada smo imali ono što sada nazivamo predratnom polarizacijom.
• Danas imamo Airbnb; tada smo imali prizorišta.
• Danas imamo Uber; tada smo imali autobuse sa fiksnim linijama.
• Danas The New York Times staje na stranu Ukrajine u borbi protiv nacionalističke Rusije; tada je The New York Times stao na stranu komunističke Rusije, pomažući joj da izgladni Ukrajinu.
• Danas primećujemo prelaz sa „neutralnog” ka žutom novinarstvu; tada smo primećivali prelaz sa žutog ka „neutralnom” novinarstvu.
• Danas takve ličnosti kao što je Majk Moric smatraju Kinu energičnom, a Ameriku umornom, ali tada su ljudi kao što je Bertran Rasel smatrali Ameriku energičnom, a Kinu umornom.

Možemo navesti i druge primere koji su povezani sa nadolazećim Drugim hladnim ratom.

• Danas vidimo kako Kinezi i Rusi ponovo grade savez protiv Zapada, ali ovog puta Kinezi su se pokazali kao stariji partner u odnosima.
• Danas ponovo možemo videti nastanak treće grupe izvan glavnog sukoba hladnog rata, ali ovog puta to možda neće biti „Treći svet“ i pokret nesvrstanih, već „Web3“ i oni koji su se ekonomski pridružili njemu.
• I danas, u zavisnosti od toga kako će se ekonomija razvijati, ova treća frakcija može zauzeti prvo mesto, Drugi svet može zauzeti drugo mesto, a bivši Prvi svet se može naći na poslednjem.

A ako se vratimo unazad u vreme:

• Danas vidimo SAD koje se postepeno federalizuju na pojedinačne države, i indijsku državu koja je ujedinila mnoge subkontinentalne etničke grupe. Još krajem 1940-ih godina videli smo Indiju koja se postepeno centralizovala iz pojedinačnih kneževina, i Sjedinjene Države koje su ujedinile mnoge evropske etničke grupe.
• Danas vidimo za sada neuspešne pozive na konfiskaciju bogatstva u SAD; tada smo videli Naredbu 6102, koja je dovela do uspešnog oduzimanja zlata.
• Danas posmatramo kako mape ponovo postaju nejasne; ranije, pre 1492. godine, na mapama je još uvek postojala terra incognita.

Pažljiv posmatrač će primetiti da se ne događaju svi ovi događaji u istom obrnutom redosledu. To nije A/B/C/D, a zatim D/C/B/A, kao melodija. Štaviše, prvi set događaja je vremenski više rasprostranjen, dok je drugi veoma sabijen, pri čemu su događaji ere interneta razdvojeni godinama, a ne decenijama. Konačno, ponavljanje svakog događaja je često ne sasvim potpuno, već se često dešava u „verziji 3.0“. Na primer, Bitcoin nije samo isto što i zlato, već verzija 3.0 koja kombinuje neke aspekte zlata i neke aspekte digitalizovanih papirnih valuta.

Ipak, čini se da se iza toga nešto krije. Koja je ovde ujedinjujuća teorija?

Jedan od modela, kao što je upravo diskutovano u Tezi o fragmentaciji, jeste taj da su tehnologije favorisale centralizaciju na Zapadu, a naročito u SAD, otprilike između 1754. i 1947. godine (slogan „Pridruži se ili umri“ u ratu sa Francuzima i Indijancima, jedinstvena nacionalna vlada nakon građanskog rata, železnice, telegraf, radio, televizija, film i masovni mediji uopšte, masovna proizvodnja). A sada tehnologije, otprilike od 1950. godine pa do danas, deluju više ka decentralizaciji (tranzistor, personalni kompjuter, internet, rad na daljinu, pametni telefon, kriptovaluta). Dakle, na Zapadu je stisak centralizovane države počeo da slabi. Istok je druga priča; nakon veka komunizma, socijalizma, građanskog rata i podele teritorija, Kina i Indija su postale unutrašnje jedinstvenije nego ikada u dugom periodu.

Međutim, pre nego što odmah pređemo na misao da svetu dolazi kraj, moramo napomenuti da su ljudi tokom uspona centralizovane vlasti na Zapadu (iz razumljivih razloga) žalili na centralizovanu vlast i homogenost, baš kao što danas, tokom pada centralizovane vlasti na Zapadu, žale na fragmentaciju i nedostatak jedinstvenog mišljenja. To ne znači da smo prošli pun krug. Prema spiralnoj teoriji istorije, mogli smo da progresiramo ili da regresiramo. Ali u osnovi toga može ležati ciklus: „imperija koja je odavno podeljena – mora se ujediniti; odavno ujedinjena – mora se podeliti“.

U svakom slučaju, ovaj model bi mogao da objasni zašto primećujemo inverziju: postojala je trajektorija povećanja snage centralizovane Države, ali smo sada usred trajektorije povećanja snage decentralizovane Mreže.⁷⁴ Na taj način se različiti istorijski događaji ponavljaju sa suprotnim rezultatima, poput onog istog laminarnog toka koji teče u suprotnom smeru. U tome leži teza da je naša budućnost naša prošlost.

⁷² Još jednom obratimo pažnju kako istorija oblikuje moral!

⁷³ Zamislite moćan open-source decentralizovani alat sličan Google Lens-u, koji skenira kompjuterske signale u vašem okruženju (centralizovane i decentralizovane) kako bi ih uporedio sa istorijskim obrascima i rekao vam, na osnovu hiljada uzoraka drugih ljudi, da li je to dobra ili loša ideja.

⁷⁴ Bar na Zapadu. Istok je drugačiji! Kako bi u budućnosti mogli da koegzystiraju centralizovani Istok i decentralizovani Zapad – to je tema za potpuno poseban esej.

• Danas vidimo kako Kinezi i Rusi ponovo grade savez protiv Zapada, ali ovog puta Kinezi su se pokazali kao stariji partner u odnosima.
• Danas ponovo možemo videti nastanak treće grupe izvan glavnog sukoba hladnog rata, ali ovog puta to možda neće biti „Treći svet“ i pokret nesvrstanih, već „Web3“ i oni koji su se ekonomski pridružili njemu.
• I danas, u zavisnosti od toga kako će se ekonomija razvijati, ova treća frakcija može zauzeti prvo mesto, Drugi svet može zauzeti drugo mesto, a bivši Prvi svet se može naći na poslednjem.

A ako se vratimo unazad u vreme:

• Danas vidimo SAD koje se postepeno federalizuju na pojedinačne države, i indijsku državu koja je ujedinila mnoge subkontinentalne etničke grupe. Još krajem 1940-ih godina videli smo Indiju koja se postepeno centralizovala iz pojedinačnih kneževina, i Sjedinjene Države koje su ujedinile mnoge evropske etničke grupe.
• Danas vidimo za sada neuspešne pozive na konfiskaciju bogatstva u SAD; tada smo videli Naredbu 6102, koja je dovela do uspešnog oduzimanja zlata.
• Danas posmatramo kako mape ponovo postaju nejasne; ranije, pre 1492. godine, na mapama je još uvek postojala terra incognita.

Pažljiv posmatrač će primetiti da se ne događaju svi ovi događaji u istom obrnutom redosledu. To nije A/B/C/D, a zatim D/C/B/A, kao melodija. Štaviše, prvi set događaja je vremenski više rasprostranjen, dok je drugi veoma sabijen, pri čemu su događaji ere interneta razdvojeni godinama, a ne decenijama. Konačno, ponavljanje svakog događaja je često ne sasvim potpuno, već se često dešava u „verziji 3.0“. Na primer, Bitcoin nije samo isto što i zlato, već verzija 3.0 koja kombinuje neke aspekte zlata i neke aspekte digitalizovanih papirnih valuta.

Ipak, čini se da se iza toga nešto krije. Koja je ovde ujedinjujuća teorija?

Jedan od modela, kao što je upravo diskutovano u Tezi o fragmentaciji, jeste taj da su tehnologije favorisale centralizaciju na Zapadu, a naročito u SAD, otprilike između 1754. i 1947. godine (slogan „Pridruži se ili umri“ u ratu sa Francuzima i Indijancima, jedinstvena nacionalna vlada nakon građanskog rata, železnice, telegraf, radio, televizija, film i masovni mediji uopšte, masovna proizvodnja). A sada tehnologije, otprilike od 1950. godine pa do danas, deluju više ka decentralizaciji (tranzistor, personalni kompjuter, internet, rad na daljinu, pametni telefon, kriptovaluta). Dakle, na Zapadu je stisak centralizovane države počeo da slabi. Istok je druga priča; nakon veka komunizma, socijalizma, građanskog rata i podele teritorija, Kina i Indija su postale unutrašnje jedinstvenije nego ikada u dugom periodu.

Međutim, pre nego što odmah pređemo na misao da svetu dolazi kraj, moramo napomenuti da su ljudi tokom uspona centralizovane vlasti na Zapadu (iz razumljivih razloga) žalili na centralizovanu vlast i homogenost, baš kao što danas, tokom pada centralizovane vlasti na Zapadu, žale na fragmentaciju i nedostatak jedinstvenog mišljenja. To ne znači da smo prošli pun krug. Prema spiralnoj teoriji istorije, mogli smo da progresiramo ili da regresiramo. Ali u osnovi toga može ležati ciklus: „imperija koja je odavno podeljena – mora se ujediniti; odavno ujedinjena – mora se podeliti“.

U svakom slučaju, ovaj model bi mogao da objasni zašto primećujemo inverziju: postojala je trajektorija povećanja snage centralizovane Države, ali smo sada usred trajektorije povećanja snage decentralizovane Mreže.⁷⁴ Na taj način se različiti istorijski događaji ponavljaju sa suprotnim rezultatima, poput onog istog laminarnog toka koji teče u suprotnom smeru. U tome leži teza da je naša budućnost naša prošlost.

⁷² Još jednom obratimo pažnju kako istorija oblikuje moral!

⁷³ Zamislite moćan open-source decentralizovani alat sličan Google Lens-u, koji skenira kompjuterske signale u vašem okruženju (centralizovane i decentralizovane) kako bi ih uporedio sa istorijskim obrascima i rekao vam, na osnovu hiljada uzoraka drugih ljudi, da li je to dobra ili loša ideja.

⁷⁴ Bar na Zapadu. Istok je drugačiji! Kako bi u budućnosti mogli da koegzystiraju centralizovani Istok i decentralizovani Zapad – to je tema za potpuno poseban esej.

• Danas se internet front ponovo otkriva; tada se zatvara front Divljeg zapada.
• Danas se suočavamo sa Covid-19; tada smo preživeli spanjolsku__, .
• Danas imamo tehnološke milijardere; tada smo imali industrijske magnate.
• Danas se čini da kreatori kompanija kao što su Elon Musk i Jack Dorsey, pobeđuju novinare iz etablmenta; tada su ljudi poput Ida Tarbell, pomoću demagoške retorike, pobedili Rockefeller-a.
• Danas imamo kriptovalute; tada smo bili svedoci ere privatnog bankarstva.
• Danas imamo populistički pokret pristalica digitalnog zlata; tada smo imali populistički pokret protiv zlata u obliku govora Zlatnog krsta.
• Danas imamo inflaciju i kulturni konflikt u Veimarskoj Americi; tada smo imali inflaciju i kulturni konflikt u Veimarskoj Nemačkoj.
• Danas se u Veimarskoj Americi na ulicama sudaraju desničari i levičari; tada su se, u Veimarskoj Nemačkoj, baš tako na ulicama sudarali levičari i desničari.
• Danas su se kapitalisti uspešno ujedinili sa generalima protiv aktuelnog predsednika; Tada su generali stali na stranu aktuelnog predsednika protiv kapitalista.
• Danas imamo ono što Turčin smatra polarizacijom sličnom onoj predratnoj; tada smo imali ono što sada nazivamo predratnom polarizacijom.
• Danas imamo Airbnb; tada smo imali prizorišta.
• Danas imamo Uber; tada smo imali autobuse sa fiksnim linijama.
• Danas The New York Times staje na stranu Ukrajine u borbi protiv nacionalističke Rusije; tada je The New York Times stao na stranu komunističke Rusije, pomažući joj da izgladni Ukrajinu.
• Danas primećujemo prelaz sa „neutralnog” ka žutom novinarstvu; tada smo primećivali prelaz sa žutog ka „neutralnom” novinarstvu.
• Danas takve ličnosti kao što je Majk Moric smatraju Kinu energičnom, a Ameriku umornom, ali tada su ljudi kao što je Bertran Rasel smatrali Ameriku energičnom, a Kinu umornom.

Možemo navesti i druge primere koji su povezani sa nadolazećim Drugim hladnim ratom.

• Danas vidimo kako Kinezi i Rusi ponovo grade savez protiv Zapada, ali ovog puta Kinezi su se pokazali kao stariji partner u odnosima.
• Danas ponovo možemo videti nastanak treće grupe izvan glavnog sukoba hladnog rata, ali ovog puta to možda neće biti „Treći svet“ i pokret nesvrstanih, već „Web3“ i oni koji su se ekonomski pridružili njemu.
• I danas, u zavisnosti od toga kako će se ekonomija razvijati, ova treća frakcija može zauzeti prvo mesto, Drugi svet može zauzeti drugo mesto, a bivši Prvi svet se može naći na poslednjem.

A ako se vratimo unazad u vreme:

• Danas vidimo SAD koje se postepeno federalizuju na pojedinačne države, i indijsku državu koja je ujedinila mnoge subkontinentalne etničke grupe. Još krajem 1940-ih godina videli smo Indiju koja se postepeno centralizovala iz pojedinačnih kneževina, i Sjedinjene Države koje su ujedinile mnoge evropske etničke grupe.
• Danas vidimo za sada neuspešne pozive na konfiskaciju bogatstva u SAD; tada smo videli Naredbu 6102, koja je dovela do uspešnog oduzimanja zlata.
• Danas posmatramo kako mape ponovo postaju nejasne; ranije, pre 1492. godine, na mapama je još uvek postojala terra incognita.

Pažljiv posmatrač će primetiti da se ne događaju svi ovi događaji u istom obrnutom redosledu. To nije A/B/C/D, a zatim D/C/B/A, kao melodija. Štaviše, prvi set događaja je vremenski više rasprostranjen, dok je drugi veoma sabijen, pri čemu su događaji ere interneta razdvojeni godinama, a ne decenijama. Konačno, ponavljanje svakog događaja je često ne sasvim potpuno, već se često dešava u „verziji 3.0“. Na primer, Bitcoin nije samo isto što i zlato, već verzija 3.0 koja kombinuje neke aspekte zlata i neke aspekte digitalizovanih papirnih valuta.

Ipak, čini se da se iza toga nešto krije. Koja je ovde ujedinjujuća teorija?

Jedan od modela, kao što je upravo diskutovano u Tezi o fragmentaciji, jeste taj da su tehnologije favorisale centralizaciju na Zapadu, a naročito u SAD, otprilike između 1754. i 1947. godine (slogan „Pridruži se ili umri“ u ratu sa Francuzima i Indijancima, jedinstvena nacionalna vlada nakon građanskog rata, železnice, telegraf, radio, televizija, film i masovni mediji uopšte, masovna proizvodnja). A sada tehnologije, otprilike od 1950. godine pa do danas, deluju više ka decentralizaciji (tranzistor, personalni kompjuter, internet, rad na daljinu, pametni telefon, kriptovaluta). Dakle, na Zapadu je stisak centralizovane države počeo da slabi. Istok je druga priča; nakon veka komunizma, socijalizma, građanskog rata i podele teritorija, Kina i Indija su postale unutrašnje jedinstvenije nego ikada u dugom periodu.

Međutim, pre nego što odmah pređemo na misao da svetu dolazi kraj, moramo napomenuti da su ljudi tokom uspona centralizovane vlasti na Zapadu (iz razumljivih razloga) žalili na centralizovanu vlast i homogenost, baš kao što danas, tokom pada centralizovane vlasti na Zapadu, žale na fragmentaciju i nedostatak jedinstvenog mišljenja. To ne znači da smo prošli pun krug. Prema spiralnoj teoriji istorije, mogli smo da progresiramo ili da regresiramo. Ali u osnovi toga može ležati ciklus: „imperija koja je odavno podeljena – mora se ujediniti; odavno ujedinjena – mora se podeliti“.

U svakom slučaju, ovaj model bi mogao da objasni zašto primećujemo inverziju: postojala je trajektorija povećanja snage centralizovane Države, ali smo sada usred trajektorije povećanja snage decentralizovane Mreže.⁷⁴ Na taj način se različiti istorijski događaji ponavljaju sa suprotnim rezultatima, poput onog istog laminarnog toka koji teče u suprotnom smeru. U tome leži teza da je naša budućnost naša prošlost.

⁷² Još jednom obratimo pažnju kako istorija oblikuje moral!

⁷³ Zamislite moćan open-source decentralizovani alat sličan Google Lens-u, koji skenira kompjuterske signale u vašem okruženju (centralizovane i decentralizovane) kako bi ih uporedio sa istorijskim obrascima i rekao vam, na osnovu hiljada uzoraka drugih ljudi, da li je to dobra ili loša ideja.

⁷⁴ Bar na Zapadu. Istok je drugačiji! Kako bi u budućnosti mogli da koegzystiraju centralizovani Istok i decentralizovani Zapad – to je tema za potpuno poseban esej.

Do danas su u Sjedinjenim Državama naše jeftine i plodne zemlje služile kao važan sigurnosni ventil za preduzetništvo i izražavanje nezadovoljstva našeg nekapitalističkog stanovništva. Svaki plaćeni radnik zna da, ako odluči da samostalno realizuje svoj rad i razumevanje ekonomije, može bez nepremostivih teškoća utvrditi svoju nezavisnost na javnim zemljištima; i zaista, značajan deo naših najenergičnijih i najpametnijih majstora neprestano traži te zemlje…

Ne sumnjam da je težnja nekih od naših najmudrijih javnih ličnosti ka sticanju novih teritorija proizašla iz njihovog uverenja da je ta otvorenost za nezavisnost radnika neophodna za sigurnost naše budućnosti kao slobodne i mirne države…

Bilo koja okolnost, kao što je iscrpljivanje ovih zemalja, koja bi mogla značajno pogoršati ovu mogućnost nezavisnosti, bila bi, verujem, ozbiljna nesreća za našu zemlju; a duh profesionalnih udruženja i međunarodnih društava čini mi se posebno štetnim i odbojnim, jer oni teže da iz misli svojih pristalica uklone nadu u nezavisnost ili njeno iščekivanje. Član sindikata uči da sebe posmatra kao doživotnog plaćenika i da postupa prema društvu upravo tako; i ova društva su ujedinjena ne kao ljudi koji traže način da zamene zavisnost nezavisnošću, već kao plaćenici puni odlučnosti da ostanu takvi i koji od svojih gospodara traže samo najbolje uslove. Da je moguće usaditi ovaj duh celom ili većem delu nekapitalističkog klase u Sjedinjenim Državama, to bi, smatram, bila jedna od najozbiljnijih nesreća koje bi mogle zadesiti nas kao naciju; jer bi to ponizilo masu naših birača i učinilo slobodnu vladavinu ovde veoma teškom, a štaviše, to bi moglo potpuno promeniti oblik naše vlade i izložiti nas dugotrajnim neredima i napadima na imovinu.

Nordhoff je bio u pravu. Agresija sindikata je na kraju dovela do komunističkih revolucija koje su odnele živote desetina miliona ljudi širom sveta, dovele do „dugotrajnih nereda i napada na imovinu“ i generalno postale prokletstvo sveta.

Delimično se to može pripisati pauzi, nestanku granice (frontiera) 1890. godine. To je zatvorilo put ambicioznim ljudima i garantovalo da oni neće moći lako postati osnivači sopstvenog preduzeća na sopstvenom delu zemlje – morali su postati sindikalni organizatori, ili revolucionari, ili demagoge raznih vrsta. Bez granice, sve je postalo igra sa nultom sumom. Tako smo ušli u čelični kavez 20. veka, prignječeni između fašizma, komunizma i demokratskog kapitalizma. U ovom periodu došlo je do nekoliko važnih tehnoloških razvoja povezanih sa granicom, u oblasti svemirskih čelena (i krstarenja brodovima!), ali sama granica se još uvek nije otvorila.

Čovečanstvu je uspelo da preživi krvavi 20. vek. Nakon 1991. godine, sa legalizacijom trgovine na internetu, frontir je ponovo otvoren. Do kraja 2010-ih, kombinacija centralizacije i prisiljavanja na agendu Buđenja (na Zapadu) i agendu Si (u Kini) pretila je da zatvori i taj frontir, ali su Bitcoin, Web3 i otvoreni metaverse dali digitalnom frontiru novi život.

Danas, uzimajući u obzir trenutno stanje stvari, postoje četiri mogućnosti za pojavu frontira: zemlja, internet, more i svemir. Trenutno se na kopnu nalazi 7,7 milijardi ljudi, na internetu 3,2 milijarde, na otvorenom moru oko 2–3 miliona, a u svemiru manje od 10 ljudi.

Na taj način, u praktičnom smislu, „internet-frontir” je jednostavniji od ostale tri. Ako imamo sreće, moći ćemo da iskoristimo koncepte mrežne države kako bismo ponovo otvorili fizički frontir pomoću hibridne strategije na internetu i na kopnu, što je opisano u ovoj knjizi.

Sumirajući, može se reći da (a) period evropskog veličanstva odgovarao je otvorenom frontiru od 1492. do 1890. godine, (b) period totalnog rata odgovarao je zatvorenom frontiru od 1890. do 1991. godine, što je započelo svet sa neizbežnim sumom nula, (c) mirno otkrivanje digitalnog frontira može nas ponovo dovesti do veličanstva, (d) američki i kineski establishment pokušavaju da zatvore ovaj frontir i vrate nas nazad u isti onaj čelični kavez 20. veka, (e) ali uz postojanje dovoljno dobrih tehnologija mogli bismo da zaobiđemo ove političke prepreke i (f) ponovo otvorimo ne samo digitalni, već i fizički frontir: na udaljenim delovima kopna, na moru i, na kraju, u svemiru. To je ono što nazivamo opštim tezom o frontiru.

2.7.3. Teza o četvrtoj fazi

Knjige „Četvrta faza” i „Era razdora” – obe predviđaju veoma ozbiljne nemire u SAD u narednim godinama. Ray Dalio govori isto u svojoj knjizi „Principi delovanja u uslovima menjajućeg svetskog poretka”, iako većinu svojih komentara ograničava na monetarni apokalipsis. Njihovi modeli su donekle srodni.

Knjiga „Četvrta faza” objavljena je 1997. godine i zasnovana je na kvazi-cikličnoj teoriji anglo-američke istorije, prema kojoj sukobi izbijaju otprilike svakih 75 godina. Ako verujete u ove obrasce i tražite mogući uzrok njihovog nastanka, 75 godina je otprilike jedan dug ljudski život. Dakle, moguće je da su oni koji ne pamte⁷³ istorije, zaista osuđeni na njeno ponavljanje.

Turchinin predviđanja su objavljena oko 2008. godine u članku u časopisu Nature, a detaljnije ih je izložio u knjizi „Rat i mir i rat”. Tamo postoje impresivni grafici sa vremenskim oznakama i konkretnim prognozama o tome kako će se konflikt širiti, koristeći različite metrike društvene nestabilnosti, kao što su prekomerna proizvodnja elite i udeo plate masa.

Dalioova teza je da ćemo morati da proživimo događaje koji se nikada ranije nisu dešavali u našem životu, ali su se mnogo puta dešavali u istoriji. On ide dalje u prošlost od „Četvrte faze”, do Britanske i Holandske imperije, i donosi određenu kvazi-kvantitativnu analizu koja potvrđuje njegovu tačku gledišta.

Sva tri ova rada predviđaju značajan fizički i/ili finansijski konflikt u Americi u 2020-im godinama i (u slučaju Dalija) kasniju promenu svetskog poretka. Nazovimo to „Tezom o četvrtoj fazi”.

2.7.4. Teza „budućnost je naša prošlost“

Pogledajte ovaj video o preokretu mešanja tečnosti. Zar to nije čudno? Možemo videti kako isti proces ide unazad kroz vreme, ali na neočekivan način. To nije trajektorija koju očekujemo da vidimo, ali se pod određenim uslovima to dešava.

I to je jedan od modela onoga što se dešava u svetu kako napreduje redcentralizacija nakon veka centralizacije. Drugim rečima, važna posledica teze o fragmentaciji je to što naša budućnost može ispasti više slična našoj prošlosti. Ako je vrhunac centralizacije pao otprilike na 1950. godinu, kada je postojala jedna telefonska kompanija (AT&T), dve super sile (SAD, SSSR) i tri televizijske kompanije (ABC, CBS, NBC), onda se kako se krećemo u bilo kom smeru od te tačke, postajemo sve više decentralizovani.

U suštini, izum tranzistora 1947. godine podseća na taj isti trenutak ogledalnog odrazanja. I kako se krećemo bilo napred, bilo unazad kroz vreme, počinjemo da vidimo ponavljajuće događaje, ali kao zabavne ogledalne verzije samih sebe, često sa suprotnim ishodom. Naša budućnost je naša prošlost. Hajde da pogledamo nekoliko primera:

• Danas se internet front ponovo otkriva; tada se zatvara front Divljeg zapada.
• Danas se suočavamo sa Covid-19; tada smo preživeli spanjolsku__, .
• Danas imamo tehnološke milijardere; tada smo imali industrijske magnate.
• Danas se čini da kreatori kompanija kao što su Elon Musk i Jack Dorsey, pobeđuju novinare iz etablmenta; tada su ljudi poput Ida Tarbell, pomoću demagoške retorike, pobedili Rockefeller-a.
• Danas imamo kriptovalute; tada smo bili svedoci ere privatnog bankarstva.
• Danas imamo populistički pokret pristalica digitalnog zlata; tada smo imali populistički pokret protiv zlata u obliku govora Zlatnog krsta.
• Danas imamo inflaciju i kulturni konflikt u Veimarskoj Americi; tada smo imali inflaciju i kulturni konflikt u Veimarskoj Nemačkoj.
• Danas se u Veimarskoj Americi na ulicama sudaraju desničari i levičari; tada su se, u Veimarskoj Nemačkoj, baš tako na ulicama sudarali levičari i desničari.
• Danas su se kapitalisti uspešno ujedinili sa generalima protiv aktuelnog predsednika; Tada su generali stali na stranu aktuelnog predsednika protiv kapitalista.
• Danas imamo ono što Turčin smatra polarizacijom sličnom onoj predratnoj; tada smo imali ono što sada nazivamo predratnom polarizacijom.
• Danas imamo Airbnb; tada smo imali prizorišta.
• Danas imamo Uber; tada smo imali autobuse sa fiksnim linijama.
• Danas The New York Times staje na stranu Ukrajine u borbi protiv nacionalističke Rusije; tada je The New York Times stao na stranu komunističke Rusije, pomažući joj da izgladni Ukrajinu.
• Danas primećujemo prelaz sa „neutralnog” ka žutom novinarstvu; tada smo primećivali prelaz sa žutog ka „neutralnom” novinarstvu.
• Danas takve ličnosti kao što je Majk Moric smatraju Kinu energičnom, a Ameriku umornom, ali tada su ljudi kao što je Bertran Rasel smatrali Ameriku energičnom, a Kinu umornom.

Možemo navesti i druge primere koji su povezani sa nadolazećim Drugim hladnim ratom.

• Danas vidimo kako Kinezi i Rusi ponovo grade savez protiv Zapada, ali ovog puta Kinezi su se pokazali kao stariji partner u odnosima.
• Danas ponovo možemo videti nastanak treće grupe izvan glavnog sukoba hladnog rata, ali ovog puta to možda neće biti „Treći svet“ i pokret nesvrstanih, već „Web3“ i oni koji su se ekonomski pridružili njemu.
• I danas, u zavisnosti od toga kako će se ekonomija razvijati, ova treća frakcija može zauzeti prvo mesto, Drugi svet može zauzeti drugo mesto, a bivši Prvi svet se može naći na poslednjem.

A ako se vratimo unazad u vreme:

• Danas vidimo SAD koje se postepeno federalizuju na pojedinačne države, i indijsku državu koja je ujedinila mnoge subkontinentalne etničke grupe. Još krajem 1940-ih godina videli smo Indiju koja se postepeno centralizovala iz pojedinačnih kneževina, i Sjedinjene Države koje su ujedinile mnoge evropske etničke grupe.
• Danas vidimo za sada neuspešne pozive na konfiskaciju bogatstva u SAD; tada smo videli Naredbu 6102, koja je dovela do uspešnog oduzimanja zlata.
• Danas posmatramo kako mape ponovo postaju nejasne; ranije, pre 1492. godine, na mapama je još uvek postojala terra incognita.

Pažljiv posmatrač će primetiti da se ne događaju svi ovi događaji u istom obrnutom redosledu. To nije A/B/C/D, a zatim D/C/B/A, kao melodija. Štaviše, prvi set događaja je vremenski više rasprostranjen, dok je drugi veoma sabijen, pri čemu su događaji ere interneta razdvojeni godinama, a ne decenijama. Konačno, ponavljanje svakog događaja je često ne sasvim potpuno, već se često dešava u „verziji 3.0“. Na primer, Bitcoin nije samo isto što i zlato, već verzija 3.0 koja kombinuje neke aspekte zlata i neke aspekte digitalizovanih papirnih valuta.

Ipak, čini se da se iza toga nešto krije. Koja je ovde ujedinjujuća teorija?

Jedan od modela, kao što je upravo diskutovano u Tezi o fragmentaciji, jeste taj da su tehnologije favorisale centralizaciju na Zapadu, a naročito u SAD, otprilike između 1754. i 1947. godine (slogan „Pridruži se ili umri“ u ratu sa Francuzima i Indijancima, jedinstvena nacionalna vlada nakon građanskog rata, železnice, telegraf, radio, televizija, film i masovni mediji uopšte, masovna proizvodnja). A sada tehnologije, otprilike od 1950. godine pa do danas, deluju više ka decentralizaciji (tranzistor, personalni kompjuter, internet, rad na daljinu, pametni telefon, kriptovaluta). Dakle, na Zapadu je stisak centralizovane države počeo da slabi. Istok je druga priča; nakon veka komunizma, socijalizma, građanskog rata i podele teritorija, Kina i Indija su postale unutrašnje jedinstvenije nego ikada u dugom periodu.

Međutim, pre nego što odmah pređemo na misao da svetu dolazi kraj, moramo napomenuti da su ljudi tokom uspona centralizovane vlasti na Zapadu (iz razumljivih razloga) žalili na centralizovanu vlast i homogenost, baš kao što danas, tokom pada centralizovane vlasti na Zapadu, žale na fragmentaciju i nedostatak jedinstvenog mišljenja. To ne znači da smo prošli pun krug. Prema spiralnoj teoriji istorije, mogli smo da progresiramo ili da regresiramo. Ali u osnovi toga može ležati ciklus: „imperija koja je odavno podeljena – mora se ujediniti; odavno ujedinjena – mora se podeliti“.

U svakom slučaju, ovaj model bi mogao da objasni zašto primećujemo inverziju: postojala je trajektorija povećanja snage centralizovane Države, ali smo sada usred trajektorije povećanja snage decentralizovane Mreže.⁷⁴ Na taj način se različiti istorijski događaji ponavljaju sa suprotnim rezultatima, poput onog istog laminarnog toka koji teče u suprotnom smeru. U tome leži teza da je naša budućnost naša prošlost.

⁷² Još jednom obratimo pažnju kako istorija oblikuje moral!

⁷³ Zamislite moćan open-source decentralizovani alat sličan Google Lens-u, koji skenira kompjuterske signale u vašem okruženju (centralizovane i decentralizovane) kako bi ih uporedio sa istorijskim obrascima i rekao vam, na osnovu hiljada uzoraka drugih ljudi, da li je to dobra ili loša ideja.

⁷⁴ Bar na Zapadu. Istok je drugačiji! Kako bi u budućnosti mogli da koegzystiraju centralizovani Istok i decentralizovani Zapad – to je tema za potpuno poseban esej.

Mreža država. 2. Istorija kao trajektorija.

Nove zemlje počinju novim pričama.

Čim izbacimo iz glave ideju o „istorijskom kolembovini“, iznenada će se pokazati da je uz nju u paketu išlo nešto o čemu nismo ni pri čemu slutili, na primer, priča o neizbežnoj pobedi i institucionalnoj dobroti američkog establišmenta… čim shvatimo koliko je ta priča slična sovjetskom narativu o neizbežnoj pobedi i institucionalnoj dobroti komunizma… čim shvatimo da više ne možemo računati na to da će američki establišment biti „vođa slobodnog sveta“ ili čak da će moći uspešno da upravlja unutrašnjim poslovima SAD… šta će ostati?

Biće nam potrebne nove priče. Filmovi u kojima važna odluka ne završi na stolu predsednika SAD i gde američke vojske ne računaju na to da će nas spasiti od vanzemaljaca. Novinske emisije koje po automatizmu ne stavljaju američke događaje na prvu stranu. Lanci snabdevanja i digitalne usluge koje ne zavise od sve nepredvidljivije i korumpirane Amerike. Drugim rečima, priče koje ne stavljaju SAD u centar sveta, ali ipak daju svetu nadu.

Ovaj naglasak na filmovima zbunjuje, zar ne? Možda ćete imati iskušenje da kažete da to nije važno. Ali to je prokleto važno. Ne pričamo izmišljene priče o tome kako kazahstanske vojske spasavaju svet, jer bi to bilo nerealno. A nakon 2021. godine, pričanje priča o tome da američki establišment spasava svet je podjednako nerealno.

Na primer, film kao što je Contagion iz 2011. godine, u kojem je prikazan kompetentan centar za kontrolu i prevenciju bolesti, sada je previše daleko od realnosti da bi gledaoci prigušili svoju nesigurnost. Umesto toga dobijamo film kao što je Don’t Look Up iz 2021. godine, u kojem je prikazana haotična Amerika koja je još uvek na neki način centar događaja, još uvek zemlja na koju svet računa, ali čiji unutrašnji haos vodi do neuspeha. Sledeći film ove imaginarnog trilogije verovatno uopšte neće biti posvećen Americi. Šta bi onda moglo postati centar umesto nje?

Nažalost, sada bi po automatizmu Kina trebalo da stoji u centru narativa. Na kraju krajeva, Kinezi snimaju blokbastere kao što su Wolf Warrior 2 i Battle at Lake Changjin, gde oni pobeđuju Amerikance, spasavaju svet i na kraju postaju broj jedan. Oni imaju to civilizacijsko samopouzdanje. I ti filmovi nisu toliko smešni kao što bi bili čak i pre deset godina. Kina je stvarni kandidat za krunu, za razliku od Čada ili Čile. To je takav skup priča koji čeka svoj čas.

Jedan od odgovora je da se to poriče i da se udvostruči nostalgija za Amerikom, snimajući Top Gun: Maverick i večito birajući ljude rođene u 1940-im godinama. Upravo to trenutno radi američki establišment, očajnički se grčeći za posleratni poredak, poričući da se bilo kakve promene dešavaju, i time odbijajući da se elegantno prilagodi.

Drugi odgovor je izmišljanje novih priča koje neće usredsređivati pažnju ni na Kinu ni na Ameriku, već će biti fokusirane na određene univerzalne vrednosti — i koje će postati most između Amerike i onoga što dolazi, baš kao što je i sama Amerika bila most između Britanske imperije i sveta nakon Drugog svetskog rata.

U ovom poglavlju navodimo četiri konkretna primera. Ali radi jasnoće: to što istorija uklanja Ameriku iz centralne pozicije ne znači da treba da je kazni. To jest, ove priče ne bi trebalo da osuđuju SAD, baš kao što posleratni poredak 1945–1991. nije stavio Veliku Britaniju na optuženička klupica, niti je poredak 1991–2021. toliko snažno udario po Sovjetima. Zapravo, nova istorija bi sasvim mogla u hvaloslovnom tonu opisivati prošle aspekte života SAD. Glavna zajednička crta je u tome da su nam potrebne nove priče koje više ne pretpostavljaju da će američki establišment ostati u centru sveta, inače ljudi neće biti psihološki spremni za opisivani razvoj događaja.

Može se na to gledati drugačije: ispravne nove priče pretvaraju konstante u varijable. Baš kao što je Bitcoin pretvorio konstantu američkog dolara u varijablu, potrebne su nam nove priče koje će pretvoriti konstantu američkog establišmenta u varijablu. Uklanjanjem američkog establišmenta sa centralne pozicije u našim mentalnim modelima, osiguravamo decentralizaciju. Zamislimo svet u kojem SAD možda neće biti pored nas, jer nisu uvek bili tamo u prošlosti i možda neće dugo postojati ni u budućnosti.

Evo četiri takve priče. Prva je priča o fragmentaciji posleratnog konsenzusa. Druga je proširenje teze Frederika Džeksona Tarnera o frontiru. Treća rezimira koncept „četvrte faze“ Štrausa i Hau, kao i radove Turčina i Dalija koji predviđaju predstojeći ozbiljan konflikt na Zapadu. Četvrta govori o tome da je naša budućnost naša prošlost, da sredina 20. veka liči na ogledalo trenutnog momenta, i da trenutno posmatramo neobičan fenomen u kojem ponavljamo prošle događaje, ali dobijamo suprotne rezultate.

Sve one pretvaraju konstante u varijable jer opisuju predameričku eru u kojoj SAD još nisu postojale, i time nas pripremaju za postamerički period u kojem SAD u svom sadašnjem obliku više neće postojati.

2.7.1. Teza o fragmentaciji

Suverena ličnost, napisana 1999. godine — je neverovatna knjiga u kojoj su decenijama unapred predviđeni mnogi aspekti naše digitalne budućnosti, a bitcoin je jedan od njih. Nećemo ovde ponavljati sve u celosti, ali ukratko, teza je da su nakon mnogo generacija, kada su tehnologije radile prvenstveno ka centralizaciji (železnice, telegraf, radio, televizija, film, masovna proizvodnja), otprilike od 1950. godine počele da daju prednost decentralizaciji (tranzistori, personalni kompjuter, internet, rad na daljinu, pametni telefon, kriptovaluta).

Na taj način, prema ovom pokazatelju, vrh centralizacije pao je otprilike na 1950. godinu, kada je postojala jedna telefonska kompanija (AT&T), dve super sile (SAD/SSSR) i tri televizijske kompanije (ABC/CBS/NBC). Uprkos tome što su 1950-e u SAD romantizovane, i u tu eru je svakako bilo dobrih stvari, takav nivo centralizacije nije bio prirodan. Svet je bio u velikoj meri kulturno homogen, konformistički i uniformisan u poređenju sa svetom pre 1914. godine, samo nekoliko decenija ranije. Mnogi aspekti individualne inicijative, kreativnosti i slobode bili su otupljeni ili uklonjeni u procesu standardizacije.

Portret sredine 20. veka dobro je prikazan u knjizi Vilijama H. Vajta „Čovek organizacije“ i u „Menadžerskoj revoluciji“ Džejmsa Bernama. U to vreme, SAD su bile više korporativističke nego preduzetničke. Da, to je bio kapitalizam, ali strogo upravljani i regulisani kapitalizam. Dominantni scenario bio je zaposliti se u velikoj kompaniji i graditi karijeru tamo, a ne osnovati sopstvenu, izuzimajući redak i tek počinjući fenomen startapa na Zapadnoj obali, koji je bio milion puta manje razvijen nego danas.

U poređenju sa onim što postoji danas, sve je bilo značajno pomereno ka ekonomski levim i socijalno desnim pozicijama. Da, SAD nisu bile komunističke, ali tamo su zaista postojale marginalne poreske stope od devedeset procenata kako bi se sprečilo da novi ljudi postanu bogati i potencijalno ugroze sistem koji je izgradio Ruzvelt. Isto tako, SSSR je bio mnogo socijalno konzervativniji nego što se obično misli, i preduzimao je mere poput poreza na neproduktivnost (porez na dece) kako bi smanjio status onih koji ne proizvode potomstvo.

Obično oni koji se žale na informacione mehuriće zapravo se žale što ih ima više od jednog. U našem slučaju, nervira ih to što sve informacije ne dolaze samo iz izvora etablmenta. Situacija kojoj oni teže zaista je postojala u SAD sredinom veka, kada se desetine miliona Amerikanaca istovremeno okupilo u svojim dnevnim sobama kako bi gledali „I Love Lucy“.

Potom se sve to decentralizovalo i fragmentisalo. Ova priča je ispričana u esejima kao što su „Refragmentacija“ Pola Grema, i u knjizi „Suverena ličnost“. Nazovimo to tezom o fragmentaciji.

2.7.2. Teza o frontiru

Krajem 1800-ih, Frederick Jackson Turner je održao govor koji je izazvao odjek o konceptu frontiera kao odlučujućoj pokretačkoj sili u američkoj istoriji. U to vreme postojalo je uverenje da slobodna zemlja na granici ima odlučujući značaj za SAD iz nekoliko razloga – kao put do sreće za ambiciozne ljude, kao nacionalna težnja u obliku „Manifest Destiny“ (Očigledne sudbine) i kao prazna zemlja za socijalne eksperimente.

Danas, naravno, koncept frontiera i Manifest Destiny ne samo da ne izaziva oduševljenje, već od šezdesetih godina, u okviru istih procesa dekonstrukcije koji su delom odgovorni za pokret Buđenja, počinje da se shvata kao patologija. Znate tu priču: stanovnici američkog frontiera su, kao i pre njih Kolumbo, bili rasisti, kolonizatori i imperijalisti.⁷²

Ali pre nego što nastavimo, iznet ćemo dve primedbe povodom toga.

Prvo, pre dolaska Španaca, Britanaca i sličnih, u Americi su se borile N plemena. Evropljani su bili jednostavno plemena N+1, N+2 i tako dalje. Da je neko od indijanskih plemena razvio tehnološku prednost nad bilo kojim od evropskih plemena, da su izumeli plovidbu okeanima, verovatno bi izvršili invaziju na Evropu. Možemo izvući takav zaključak jer (a) kada su Mongoli posedovali sličnu tehnološku prednost, zaista su izvršili invaziju na Evropu i (b) mnoga severnoamerička plemena su, prema svedočanstvima iz tog vremena, bila ljudi navikli na rat. Dakle, iako je to staromodno, verovatnije je da je korisnije o domorocima Amerikanima razmišljati ne kao o bespomoćnim žrtvama — već više kao o 300 Spartanaca, hrabrim ratnicima koji su junački borili, ali su izgubili od nadmoćnih sila.

Drugo, ako pročitate, recimo, knjigu Davida Reicha „Ko smo mi i kako smo ovde došli“, postaje jasno da je istorija groblje. Suprotno uvodnim rečima nedavne konferencije Microsoft Ignite, na planeti verovatno ne postoji nijedna etnička grupa koja je jednostavno mirno zauzimala svoj deo zemlje „od davnina“. Dom bilo kog plemena je nekada bio frontier za njihove daleke pretke.

Uzimajući ova dva razmatranja kao predgovor, hajde da sumiramo tezu o fronti. Može se tvrditi da se front zapravo pojavio 1492. godine, još pre otkrića Amerika. Kolumbovo putovanje u Novi svet (to se ne pominje previše često) bilo je delimično izazvano osmanskom blokadom Istočnog Sredozemlja; bio je to pokušaj da se pronađe alternativni put do Indije zaobilazeći Osmanlije, i na kraju je to postalo primena novih tehnologija kako bi se zaobišle političke prepreke i proširile granice.

Od 1492. do 1890. godine Evropljani su imali ono što su smatrali frontom. Sve je počelo sa transatlantskim plovanjem i otkrićem Novog sveta, zatim je prešlo u fazu evropskog kolonijalizma, a potom ka nezavisnosti SAD i ekspansiji na zapad u okviru ideje Manifest Destiny. Blizu kraja ovog perioda, autori poput Čarlsa Nordhofa u „Komunističkim zajednicama Sjedinjenih Država“, primećivali su koliko je front važan, koliko bi bilo loše da je ovaj put za ambiciozne ljude zatvoren, i koliko su sindikalni lideri postali odvratni.

Do danas su u Sjedinjenim Državama naše jeftine i plodne zemlje služile kao važan sigurnosni ventil za preduzetništvo i izražavanje nezadovoljstva našeg nekapitalističkog stanovništva. Svaki plaćeni radnik zna da, ako odluči da samostalno realizuje svoj rad i razumevanje ekonomije, može bez nepremostivih teškoća utvrditi svoju nezavisnost na javnim zemljištima; i zaista, značajan deo naših najenergičnijih i najpametnijih majstora neprestano traži te zemlje…

Ne sumnjam da je težnja nekih od naših najmudrijih javnih ličnosti ka sticanju novih teritorija proizašla iz njihovog uverenja da je ta otvorenost za nezavisnost radnika neophodna za sigurnost naše budućnosti kao slobodne i mirne države…

Bilo koja okolnost, kao što je iscrpljivanje ovih zemalja, koja bi mogla značajno pogoršati ovu mogućnost nezavisnosti, bila bi, verujem, ozbiljna nesreća za našu zemlju; a duh profesionalnih udruženja i međunarodnih društava čini mi se posebno štetnim i odbojnim, jer oni teže da iz misli svojih pristalica uklone nadu u nezavisnost ili njeno iščekivanje. Član sindikata uči da sebe posmatra kao doživotnog plaćenika i da postupa prema društvu upravo tako; i ova društva su ujedinjena ne kao ljudi koji traže način da zamene zavisnost nezavisnošću, već kao plaćenici puni odlučnosti da ostanu takvi i koji od svojih gospodara traže samo najbolje uslove. Da je moguće usaditi ovaj duh celom ili većem delu nekapitalističkog klase u Sjedinjenim Državama, to bi, smatram, bila jedna od najozbiljnijih nesreća koje bi mogle zadesiti nas kao naciju; jer bi to ponizilo masu naših birača i učinilo slobodnu vladavinu ovde veoma teškom, a štaviše, to bi moglo potpuno promeniti oblik naše vlade i izložiti nas dugotrajnim neredima i napadima na imovinu.

Nordhoff je bio u pravu. Agresija sindikata je na kraju dovela do komunističkih revolucija koje su odnele živote desetina miliona ljudi širom sveta, dovele do „dugotrajnih nereda i napada na imovinu“ i generalno postale prokletstvo sveta.

Delimično se to može pripisati pauzi, nestanku granice (frontiera) 1890. godine. To je zatvorilo put ambicioznim ljudima i garantovalo da oni neće moći lako postati osnivači sopstvenog preduzeća na sopstvenom delu zemlje – morali su postati sindikalni organizatori, ili revolucionari, ili demagoge raznih vrsta. Bez granice, sve je postalo igra sa nultom sumom. Tako smo ušli u čelični kavez 20. veka, prignječeni između fašizma, komunizma i demokratskog kapitalizma. U ovom periodu došlo je do nekoliko važnih tehnoloških razvoja povezanih sa granicom, u oblasti svemirskih čelena (i krstarenja brodovima!), ali sama granica se još uvek nije otvorila.

Čovečanstvu je uspelo da preživi krvavi 20. vek. Nakon 1991. godine, sa legalizacijom trgovine na internetu, frontir je ponovo otvoren. Do kraja 2010-ih, kombinacija centralizacije i prisiljavanja na agendu Buđenja (na Zapadu) i agendu Si (u Kini) pretila je da zatvori i taj frontir, ali su Bitcoin, Web3 i otvoreni metaverse dali digitalnom frontiru novi život.

Danas, uzimajući u obzir trenutno stanje stvari, postoje četiri mogućnosti za pojavu frontira: zemlja, internet, more i svemir. Trenutno se na kopnu nalazi 7,7 milijardi ljudi, na internetu 3,2 milijarde, na otvorenom moru oko 2–3 miliona, a u svemiru manje od 10 ljudi.

Na taj način, u praktičnom smislu, „internet-frontir” je jednostavniji od ostale tri. Ako imamo sreće, moći ćemo da iskoristimo koncepte mrežne države kako bismo ponovo otvorili fizički frontir pomoću hibridne strategije na internetu i na kopnu, što je opisano u ovoj knjizi.

Sumirajući, može se reći da (a) period evropskog veličanstva odgovarao je otvorenom frontiru od 1492. do 1890. godine, (b) period totalnog rata odgovarao je zatvorenom frontiru od 1890. do 1991. godine, što je započelo svet sa neizbežnim sumom nula, (c) mirno otkrivanje digitalnog frontira može nas ponovo dovesti do veličanstva, (d) američki i kineski establishment pokušavaju da zatvore ovaj frontir i vrate nas nazad u isti onaj čelični kavez 20. veka, (e) ali uz postojanje dovoljno dobrih tehnologija mogli bismo da zaobiđemo ove političke prepreke i (f) ponovo otvorimo ne samo digitalni, već i fizički frontir: na udaljenim delovima kopna, na moru i, na kraju, u svemiru. To je ono što nazivamo opštim tezom o frontiru.

2.7.3. Teza o četvrtoj fazi

Knjige „Četvrta faza” i „Era razdora” – obe predviđaju veoma ozbiljne nemire u SAD u narednim godinama. Ray Dalio govori isto u svojoj knjizi „Principi delovanja u uslovima menjajućeg svetskog poretka”, iako većinu svojih komentara ograničava na monetarni apokalipsis. Njihovi modeli su donekle srodni.

Knjiga „Četvrta faza” objavljena je 1997. godine i zasnovana je na kvazi-cikličnoj teoriji anglo-američke istorije, prema kojoj sukobi izbijaju otprilike svakih 75 godina. Ako verujete u ove obrasce i tražite mogući uzrok njihovog nastanka, 75 godina je otprilike jedan dug ljudski život. Dakle, moguće je da su oni koji ne pamte⁷³ istorije, zaista osuđeni na njeno ponavljanje.

Turchinin predviđanja su objavljena oko 2008. godine u članku u časopisu Nature, a detaljnije ih je izložio u knjizi „Rat i mir i rat”. Tamo postoje impresivni grafici sa vremenskim oznakama i konkretnim prognozama o tome kako će se konflikt širiti, koristeći različite metrike društvene nestabilnosti, kao što su prekomerna proizvodnja elite i udeo plate masa.

Dalioova teza je da ćemo morati da proživimo događaje koji se nikada ranije nisu dešavali u našem životu, ali su se mnogo puta dešavali u istoriji. On ide dalje u prošlost od „Četvrte faze”, do Britanske i Holandske imperije, i donosi određenu kvazi-kvantitativnu analizu koja potvrđuje njegovu tačku gledišta.

Sva tri ova rada predviđaju značajan fizički i/ili finansijski konflikt u Americi u 2020-im godinama i (u slučaju Dalija) kasniju promenu svetskog poretka. Nazovimo to „Tezom o četvrtoj fazi”.

2.7.4. Teza „budućnost je naša prošlost“

Pogledajte ovaj video o preokretu mešanja tečnosti. Zar to nije čudno? Možemo videti kako isti proces ide unazad kroz vreme, ali na neočekivan način. To nije trajektorija koju očekujemo da vidimo, ali se pod određenim uslovima to dešava.

I to je jedan od modela onoga što se dešava u svetu kako napreduje redcentralizacija nakon veka centralizacije. Drugim rečima, važna posledica teze o fragmentaciji je to što naša budućnost može ispasti više slična našoj prošlosti. Ako je vrhunac centralizacije pao otprilike na 1950. godinu, kada je postojala jedna telefonska kompanija (AT&T), dve super sile (SAD, SSSR) i tri televizijske kompanije (ABC, CBS, NBC), onda se kako se krećemo u bilo kom smeru od te tačke, postajemo sve više decentralizovani.

U suštini, izum tranzistora 1947. godine podseća na taj isti trenutak ogledalnog odrazanja. I kako se krećemo bilo napred, bilo unazad kroz vreme, počinjemo da vidimo ponavljajuće događaje, ali kao zabavne ogledalne verzije samih sebe, često sa suprotnim ishodom. Naša budućnost je naša prošlost. Hajde da pogledamo nekoliko primera:

• Danas se internet front ponovo otkriva; tada se zatvara front Divljeg zapada.
• Danas se suočavamo sa Covid-19; tada smo preživeli spanjolsku__, .
• Danas imamo tehnološke milijardere; tada smo imali industrijske magnate.
• Danas se čini da kreatori kompanija kao što su Elon Musk i Jack Dorsey, pobeđuju novinare iz etablmenta; tada su ljudi poput Ida Tarbell, pomoću demagoške retorike, pobedili Rockefeller-a.
• Danas imamo kriptovalute; tada smo bili svedoci ere privatnog bankarstva.
• Danas imamo populistički pokret pristalica digitalnog zlata; tada smo imali populistički pokret protiv zlata u obliku govora Zlatnog krsta.
• Danas imamo inflaciju i kulturni konflikt u Veimarskoj Americi; tada smo imali inflaciju i kulturni konflikt u Veimarskoj Nemačkoj.
• Danas se u Veimarskoj Americi na ulicama sudaraju desničari i levičari; tada su se, u Veimarskoj Nemačkoj, baš tako na ulicama sudarali levičari i desničari.
• Danas su se kapitalisti uspešno ujedinili sa generalima protiv aktuelnog predsednika; Tada su generali stali na stranu aktuelnog predsednika protiv kapitalista.
• Danas imamo ono što Turčin smatra polarizacijom sličnom onoj predratnoj; tada smo imali ono što sada nazivamo predratnom polarizacijom.
• Danas imamo Airbnb; tada smo imali prizorišta.
• Danas imamo Uber; tada smo imali autobuse sa fiksnim linijama.
• Danas The New York Times staje na stranu Ukrajine u borbi protiv nacionalističke Rusije; tada je The New York Times stao na stranu komunističke Rusije, pomažući joj da izgladni Ukrajinu.
• Danas primećujemo prelaz sa „neutralnog” ka žutom novinarstvu; tada smo primećivali prelaz sa žutog ka „neutralnom” novinarstvu.
• Danas takve ličnosti kao što je Majk Moric smatraju Kinu energičnom, a Ameriku umornom, ali tada su ljudi kao što je Bertran Rasel smatrali Ameriku energičnom, a Kinu umornom.

Možemo navesti i druge primere koji su povezani sa nadolazećim Drugim hladnim ratom.

• Danas vidimo kako Kinezi i Rusi ponovo grade savez protiv Zapada, ali ovog puta Kinezi su se pokazali kao stariji partner u odnosima.
• Danas ponovo možemo videti nastanak treće grupe izvan glavnog sukoba hladnog rata, ali ovog puta to možda neće biti „Treći svet“ i pokret nesvrstanih, već „Web3“ i oni koji su se ekonomski pridružili njemu.
• I danas, u zavisnosti od toga kako će se ekonomija razvijati, ova treća frakcija može zauzeti prvo mesto, Drugi svet može zauzeti drugo mesto, a bivši Prvi svet se može naći na poslednjem.

A ako se vratimo unazad u vreme:

• Danas vidimo SAD koje se postepeno federalizuju na pojedinačne države, i indijsku državu koja je ujedinila mnoge subkontinentalne etničke grupe. Još krajem 1940-ih godina videli smo Indiju koja se postepeno centralizovala iz pojedinačnih kneževina, i Sjedinjene Države koje su ujedinile mnoge evropske etničke grupe.
• Danas vidimo za sada neuspešne pozive na konfiskaciju bogatstva u SAD; tada smo videli Naredbu 6102, koja je dovela do uspešnog oduzimanja zlata.
• Danas posmatramo kako mape ponovo postaju nejasne; ranije, pre 1492. godine, na mapama je još uvek postojala terra incognita.

Pažljiv posmatrač će primetiti da se ne događaju svi ovi događaji u istom obrnutom redosledu. To nije A/B/C/D, a zatim D/C/B/A, kao melodija. Štaviše, prvi set događaja je vremenski više rasprostranjen, dok je drugi veoma sabijen, pri čemu su događaji ere interneta razdvojeni godinama, a ne decenijama. Konačno, ponavljanje svakog događaja je često ne sasvim potpuno, već se često dešava u „verziji 3.0“. Na primer, Bitcoin nije samo isto što i zlato, već verzija 3.0 koja kombinuje neke aspekte zlata i neke aspekte digitalizovanih papirnih valuta.

Ipak, čini se da se iza toga nešto krije. Koja je ovde ujedinjujuća teorija?

Jedan od modela, kao što je upravo diskutovano u Tezi o fragmentaciji, jeste taj da su tehnologije favorisale centralizaciju na Zapadu, a naročito u SAD, otprilike između 1754. i 1947. godine (slogan „Pridruži se ili umri“ u ratu sa Francuzima i Indijancima, jedinstvena nacionalna vlada nakon građanskog rata, železnice, telegraf, radio, televizija, film i masovni mediji uopšte, masovna proizvodnja). A sada tehnologije, otprilike od 1950. godine pa do danas, deluju više ka decentralizaciji (tranzistor, personalni kompjuter, internet, rad na daljinu, pametni telefon, kriptovaluta). Dakle, na Zapadu je stisak centralizovane države počeo da slabi. Istok je druga priča; nakon veka komunizma, socijalizma, građanskog rata i podele teritorija, Kina i Indija su postale unutrašnje jedinstvenije nego ikada u dugom periodu.

Međutim, pre nego što odmah pređemo na misao da svetu dolazi kraj, moramo napomenuti da su ljudi tokom uspona centralizovane vlasti na Zapadu (iz razumljivih razloga) žalili na centralizovanu vlast i homogenost, baš kao što danas, tokom pada centralizovane vlasti na Zapadu, žale na fragmentaciju i nedostatak jedinstvenog mišljenja. To ne znači da smo prošli pun krug. Prema spiralnoj teoriji istorije, mogli smo da progresiramo ili da regresiramo. Ali u osnovi toga može ležati ciklus: „imperija koja je odavno podeljena – mora se ujediniti; odavno ujedinjena – mora se podeliti“.

U svakom slučaju, ovaj model bi mogao da objasni zašto primećujemo inverziju: postojala je trajektorija povećanja snage centralizovane Države, ali smo sada usred trajektorije povećanja snage decentralizovane Mreže.⁷⁴ Na taj način se različiti istorijski događaji ponavljaju sa suprotnim rezultatima, poput onog istog laminarnog toka koji teče u suprotnom smeru. U tome leži teza da je naša budućnost naša prošlost.

⁷² Još jednom obratimo pažnju kako istorija oblikuje moral!

⁷³ Zamislite moćan open-source decentralizovani alat sličan Google Lens-u, koji skenira kompjuterske signale u vašem okruženju (centralizovane i decentralizovane) kako bi ih uporedio sa istorijskim obrascima i rekao vam, na osnovu hiljada uzoraka drugih ljudi, da li je to dobra ili loša ideja.

⁷⁴ Bar na Zapadu. Istok je drugačiji! Kako bi u budućnosti mogli da koegzystiraju centralizovani Istok i decentralizovani Zapad – to je tema za potpuno poseban esej.

Подели ово:

• Tweet
• Telegram