Nakon izlaска filma „Građanin osvetnik“ („Citizen Vigilante“), neki gledaoci su u glavnom junaku videli gotovo libertarianskog osvetnika: država ne funkcioniše, sudovi puštaju kriminalce, a naoružani građanin preuzima zaštitu društva u svoje ruke.
To zvuči efektno. Ali ovaj lik ima otprilike onakav odnos prema libertarianskoj filozofiji kakav morski pirat ima prema zaštiti privatnog vlasništva. Spoljni atributi su slični: nepoverenje prema državi, oružje, samostalnost, prezir prema birokratiji. Međutim, iznutra je sistem vrednosti potpuno suprotan.
Libertarianizam ne počinje pištoljem, već priznanjem prava svakog čoveka na život, slobodu i imovinu. Iz toga proizilazi princip neagresije: nasilje se ne sme primeniti prema onome ko ga sam nije inicirao. I upravo ovde se slika „narodnog osvetnika“ raspada. Vigilant ne ubija samo kriminalce. On pogubljва rođake silovatelja – ljude koji nisu učestvovali u silovanju. Da, oni govore odvratne stvari, opravdavaju zločin i prebacuju krivicu na žrtvu. Njihove reči izazivaju gađenje. Ali libertarianizam ne podrazumeva smrtnu kaznu za odvratne stavove.
Čovek odgovara za sopstvene postupke, a ne za zločine sina, brata, oca ili komšije. Kolektivna odgovornost je omiljena praksa autoritarizma. Danas se porodica rasstrelijava zbog postupka rođaka, sutra im se oduzima imovina jer pripadaju „pogrešnoj“ klasi, a prekosutra se ljudi šalju u logore zbog neuspešnog prezimena. Taj put je dobro utaban i putokazi na njemu odavno stoje.
Još strašnija je scena sa automobilom u suprotnom smeru. Junak namerno izlazi u protivnu traku, primoravajući nevinu vozača da skrene s puta. Automobil pada u rov i eksplodira. Ljudi ginu samo zato što je vigilantu bila potrebna upečatljiva ilustracija za još jedan monolog. To više nije „privatno pravosuđe“, već ubistvo nevinih radi političkog spektakla.
Pri tome film pokušava da junaku pripiše moralni kodeks. U autobusu on plaća kartu za tinejdžere i drži im predavanje: ako neki ne plaćaju, troškovi prelaze na ostale. Pravila moraju poštovati svi! Misao je sama po sebi razumljiva. Samo što je propoveda čovek koji je nelegalno ušao u zemlju, nije regulisao svoj status, krije stvarne vlasnike nekretnina iza mreže holdinga i izaziva pitanja poreskih organa. Dobija se čudan moralni kompas: nisi platio kartu u javnom prevozu – potkopavaš društvo. Sakrio si biznis, novac i sopstveni pravni status – pa, to je već nešto drugo, to je „produženi odmor“.
Naravno, libertarian nije u obavezi da smatra državni zakon pravednim. Migraciona ograničenja krše prirodna ljudska prava, porezi su pljačka, a finansijska regulacija je kršenje prava vlasništva. Kršenje bilo kog zakona koji kažnjava za „zločine“ bez oštećene strane ne čini čoveka zlikovcem i sasvim je dopustivo.
Ali tada treba biti dosledan. Ne može se proglasiti protivnikom sistema kada pravila smetaju tebi, a zatim postati strogi zaštitnik reda kada tinejdžer nije kupio kartu. To više nije filozofija slobode, već staro dobro „prijateljima sve, ostalima zakon“.
„Citizen Vigilante“ je mogao postaviti zanimljivo pitanje: šta da radi društvo kada državni pravosudni sistem zaista ne štiti žrtve? Gde prolazi granica između samoodbrane, građanskog otpora i samovole? Ali umesto složenog razgovora, film gledaocu nudi čoveka koji je sam sebe imenovao za istražitelja, sudiju i dželata. Pritom ga dokazi, srazmernost kazne i prava nevinih zanimaju otprilike onoliko koliko račun iz prodavnice zanima pljačkaša banke.
Junak filma ne štiti individualnu slobodu. Umesto toga, on stvara sopstvenu džepnu državu: sam piše zakone, sam određuje krivce, sam donosi presude i sam sebe oslobađa pravila. To nije libertarianizam, već diktatura jednog čoveka – samo bez grba, parlamenta i dosadnih sednica.
