Mnogi će se složiti da je nasilje loše. Ali danas ćemo zaobići takve banalnosti i umesto toga razgovarati sa onima koji misle: „Okej, ponekad se ne može bez nasilja. Svet je okrutan, pravila smišljaju slabi, jak je uvek u pravu…“. Ali šta ako je odricanje od nasilja ne neki svet ideal, već pragmatičan uslov za opstanak čovečanstva?
Za početak treba razumeti da smo prilično dobro naoružani za razumne majmune. I ovde nije reč samo o nuklearnim raketama. Danas čak i jedan fanatik sa pristupom najjeftinijoj modernoj laboratoriji može biti strašniji od armije Džingis-kana. Ovu misao već dugo premetu ozbiljni ljudi poput Stivena Hokinga i Karla Sagana. Oni nagoveštavaju onaj čuveni „Veliki filter“: trenutak kada civilizacije ili nauče da žive bez agresije, ili se pretvore u radioaktivni pepeo. Mnoge posebno plaši pretnja da bi bioteroristi u podrumskoj laboratoriji mogli kreirati veštačke smrtonosne patogene. I rizik od samouništenja raste sa svakim novim izumom.
„Možda bi onda trebalo regulisati, ili čak potpuno zabraniti opasne tehnologije!“ – viču javnost i činovnici nakon svakog terorističkog napada ili glasnog ubistva. Ali to je ćlepak. Novi lekovi? Zabranićemo, opasno je! Veštačka inteligencija? Samo uz licencu državnih organa! Genetska istraživanja? Previše rizično, bolje ih uopšte ne dirati! Na kraju, progres usporava, ekonomija stagnira, a mi smo sve bliže scenariju u kojem nemamo čime da lečimo bolesti, čime da se borimo protiv gladi i čime da pošaljemo ljude na Mars kada Zemlja konačno ostane zasićena nama.
Svet je kao jedan veliki red na aerodromu u kojem obavezno moraš stajati nekoliko sati. Zašto? Zato što je neko nekada pokušao da razoru avion. Svaki čin nasilja stvara sve više kontrole, okvira, kamera, provera i nadzora. Ako tako nastavi, uskoro ćemo živeti u svetu gde će za izlazak iz kuće biti potrebno tri potvrde i četiri propusnice. Život se pretvara u beskonačan kvest: „Dokaži da nisi terorista“.
Još jedan problem je nasilje u porodici. Porodica u kojoj postoji nasilje stvara traumatizovane ljude. Statistički, deca iz takvih porodica mnogo češće od drugih postaju ili žrtve ili agresori. Nasilje u porodicama nije samo lični problem. To je vremenska bomba koja će jednog dana eksplodirati na nivou celog društva.
Nasilje je direktan put ka totalitarizmu. Svaki put kada građani u panici trče ka državi uz krik: „Zaštitite nas po svaku cenu!“, pojavljuje se neko veoma jak i moćan, novi diktator koji će sa zadovoljstvom „uvesti red“. Istina života je takva: što je više nasilja u društvu, država postaje jača, a što je država jača, to više nasilja ona sama proizvodi. Setimo se – ogromna većina ubijenih ljudi u istoriji stradala je od ruku državnih armija, a ne privatnih bandita.
Nasilje nas previše košta. Kriminalitet, zatvori, policija, kamere, obezbeđenje, alarmi – sve su to milijarde dolara koje bi mogle otići na škole, bolnice, plate i puteve. Da bismo razumeli razmere: 2022. godine čovečanstvo je potrošilo na borbu protiv posledica nasilja približno 17,5 triliona dolara. To je oko 13% svetskog BDP-a. Zamislite šta bi se moglo uraditi sa tim novcem! Nasilje je skriveni porez na svakoga od nas.
Nasilje slama ljude. U zemlji gde je u devedesetim bilo normalno „oduzimati“ kioske, mnogi i dalje sa strepnjom izlaze na ulicu u mraku. Problem nije samo u bolu i smrti, već i u stresu koji polako izjeda zdravlje, psihu i čak imunitet. Ako se konstantno plašite napada, živite kraće i lošije. Nasilje u bukvalnom smislu nas ubija čak i kada nismo njegove neposredne žrtve.
Konačno, nasilje ubija poverenje. Tamo gde nasilje cveta, ljudi prestaju da veruju jedni drugima, biznis se plaši investiranja, a deca se plaše da se igraju na ulici. Svet u kojem nikome ne možete verovati je svet usamljenih, nesrećnih ljudi. A to definitivno nije ono čemu težimo, zar ne?
