Kanal je još uvek na odmoru, ali posetio nas je najveći investitor Montelibera, pa sam imao priliku da provedem veče ćaskajući sa njim, i bilo bi irgendwie čudno ne objaviti svoja razmišljanja u vezi sa tim.

Moj prethodni pregled Montelibera ticao se tokenomike. Sada želim da razmotrim tako zagonetni entitet kao što je Asocijacija Montelibero. Prvi put sam je pomenuo u šesnaestom (i, očigledno, poslednjem) izdanju vesti – od tada više ne pišem o Monteliberu uopšte, već samo o pojedinim aspektima.

Razlog pojave Asocijacije bio je taj što se u zajednici Montelibera nagomilali problemi:

1. Određivanje ciljeva. Ciljevi projekta Montelibero prvobitno su bili deklarisani kao libertarianske transformacije u Crnoj Gori. Međutim, oni koji dolaze u zemlju su više opterećeni pitanjima svoje legalizacije u toj državi, zarađivanjem za život, povećanjem kvaliteta tog istog života kroz razvoj unutrašnje kulture u zajednici, i tako dalje. Ankapistij ne žele da grade ankap za druge, sasvim im odgovara da grade ankap za sebe, uz određene minimalne troškove kako im država ne bi smetala pod nogama.
2. Nedostatak aktivista za stvaranje javnih dobara. Ko će graditi puteve – to nije previše oštar problem, jer se lako može definisati krug glavnih budućih korisnika izgradnje puta. Ali ko će (preciznije, radi kojih stimulansa) pisati kod novčanika za našu tokenomiku, ko će organizovati veliki godišnji festival i mnoštvo manjih međuperiodnih aktivnosti, ko će plaćati hosting, ko će se baviti sadržajem i promocijom info-resursa – i tako dalje? Administriranje prikupljanja malih namenskih doprinosa za bilo kakvu takvu sitnicu bilo bi preskupo, isplativije je nekako agregirati administrativne troškove.
3. Nedovoljna jasnoća mehanizama za donošenje kolektivnih odluka. Na primer, ko će i kako odlučiti koga poslati da drži izlaganje na konferenciji, ako su organizatori konferencije kontaktirali jednog od učesnika Montelibera i pozvali nekog predstavnika Montelibera?

Može se jednostavno odmachnuti od ovakvih problema, tvrdeći da će ih tržište rešiti. Ali tržište je zapravo uopšteni naziv za celokupnost dobrovoljnih privatnih inicijativa. I upravo jedna takva inicijativa je glasila otprilike ovako:

Pošto labava zajednica bez fiksnog članstva loše odgovara na ovakve izazove, hajde da od njenih učesnika napravimo organizaciju sa fiksnim članstvom, prikupimo u nju aktiviste, uvedemo tamo likvidnu demokratiju, i već u okviru asocijacije oni mogu raditi na stvaranju različitih kul infrastrukturnih stvari za celu zajednicu, kao i donositi kolektivne odluke koje će potom preneti celoj zajednici.

Polovinu prošlog leta Asocijacija je bila u fazi preliminarnog razmatranja. Na festivalu je zvanično osnovana. Trenutno u svom sastavu ima nešto više od sto ljudi. Pokušaću ukratko da nabrojim njena osnovna dostignuća:

1. Stvaranje mehanizma verifikacije identiteta svojih učesnika i standardizovanog zapisa u blokčejn informacije o toj činjenici
2. Stvaranje suda koji je već uspeo da razmotri nekoliko predmeta
3. Stvaranje otvorenog standarda blokčejnizacije odnosa – ličnih, imovinskih, kolaborativnih i slično
4. Stvaranje konkursne komisije za izbor organizacionog komiteta festivala Montelibero 2024. godine
5. Stvaranje unutrašnjih frakcija ujedinjenih zajedničkim pravcem interesovanja (stvara asocijacije sa svetovnim građanskim društvom)

Još u fazi preliminarnog razmatranja Asocijacija se suočila sa ozbiljnim poteškoćama, a neke od njih su tek jasnije postale vidljive nakon početka njenog rada.

Kao prvo, mnogim ankapistima se ispostavilo strano samo ideja zvaničnog stupanja negde, potčinjavanja odlukama kolegijalnog organa i tako dalje. Radna grupa oko konkretnog projekta – koliko god želite! Članstvo u klubu – izvolite! Ali Asocijacija je po dizajnu izgledala kao nešto previše slično političkoj partiji, i zbog toga je bila odbačena čak i bez obzira na argumente u njenu korist.

Kao drugo, Asocijacija ima unutrašnje kontradiktorne ciljeve. S jedne strane, da bi se bavila konstruktivnim radom, potrebna joj je visoka koncentracija aktivista. S druge strane – da bi prenosila legitimne odluke celoj velikoj zajednici, mora biti što brojnija. S treće strane, principijalni protivnici asocijacije doživljavaju svaki pokušaj Asocijacije da prenese svoje odluke spolja kao napad na sopstvenu slobodu i pokušavaju da ih na svaki način delegitimizuju.

Posebno treba pomenuti likvidnu demokratiju. U savet Asocijacije, ako malo pojednostavimo model, ulazi dvadeset njenih učesnika sa najvećim brojem glasova delegiranih od strane ostalih članova Asocijacije. To stvara stimulans za one koji žele da uđu u Savet da agitiraju sopstvene simpatizere da stupe u Asocijaciju, po mogućnosti pasivno, kako bi se sva njihova aktivnost u organizaciji svela na stupanje, verifikaciju i delegiranje glasa.

Kao rezultat, nastala je kontradiktorna situacija.

S jedne strane, Asocijacija obavlja određene korisne aktivnosti. Na primer, sud koji je ona osnovala rešio je nekoliko konflikata koji su do tada bili u neizvesnosti. Međutim, u jednom od tih konflikata tuženi (član Asocijacije) nije priznao nad sobom jurisdikciju suda, čime je doveo u pitanje tvrdnju da je Asocijacija kontraktna jurisdikcija. Potencijalno još korisniji projekat je razvoj standarda blokčejnizacije odnosa. Konačno, upravo Asocijacija planira da preuzme teret organizacije festivala.

S druge strane, sve to izgleda kao pokušaj stvaranja monopola na praznom mestu, objedinjavajući pod jednim brendom potpuno različite aktivnosti, čak i na štetu efikasnosti. Tako, za razvoj standarda blokčejnizacije i pripadajućih alata potrebna je kompaktna radna grupa, a ne birokratska struktura. Za stvaranje tradicije rešavanja konflikata na sudu potrebni su primeri uspešnog rešavanja konflikata, a ne pokušaji prisilnog vođenja na sud pod pretnjom gubitka članstva u Asocijaciji. Glomazne procedure demokratskog usaglašavanja odbijaju entuzijaste, a ne privlače ih. Pokušaji da se naduvan prestiž članstva postigne ekonomskim stimulisanjem članova Asocijacije i ograničenjima za ne-članove dovode pre do suprotnog efekta: svaki anti-etatista zna da ako pokušavaju da ti nametnu neki besplatan servis, preteći sankcijama zbog njegovog nekorisćenja, od takvih poklona treba bežati što dalje.

Sada moji zaključci.

1. Stvaranje Asocijacije bilo je odgovor malog aktivnog dela zajednice na sasvim stvarne izazove pred kojima zajednica stoji.
2. Ovo rešenje je neuspešno po dizajnu i sasvim je prirodno da ga deo zajednice odbacuje.
3. Pokušaji infiltracije u Asocijaciju sa strane u cilju ispravljanja nedostataka njenog dizajna su štetni: grešno je pokušavati da se tržište zameni politikom.
4. Pokušaji da se uništi Asocijacija u cilju povratka u prošlost su kontraproduktivni, jer čak i ako cena deluje prihvatljivo, zajednica će na kraju svakako morati da rešava iste probleme koje je Asocijacija pokušavala da reši.
5. Jedina strategija koja mi deluje razumno: ignorisati samo njeno postojanje kao nekog celovitog entiteta, bez ikakvog odbacivanja ljudi koji su u njoj. Članstvo u Asocijaciji nije ni dobro ni loše, ono nema više smisla od minđuše u uvu.
6. A problemčiće ćemo morati da rešavamo sopstvenim snagama, dobar ujak neće doći i pomoći, a zli ujak neće doći i smetati. Ne postoji on, taj kolektivni ujak.