Da li će tržišna regulacija oglašavanja biti efikasnija od državne? Na primer, oglašavanje psihoaktivnih supstanci, dječje pornografije ili kockanja.

Anonimno pitanje

Pitanje o tome kako libertarianske institucije regulišu nešto, zapravo je pitanje o tome kako tržišne institucije regulišu nešto.

Onaj koji postavlja oglas to radi kako bi povećao prinos od svoje aktivnosti. U ekstremnom slučaju, on bi želeo jednostavnim voljnim naporom da natera svakoga da kupuje njegov proizvod po bilo kojoj ceni. Drugim rečima, on bi želeo da zauzme poziciju regulatora potrošnje.

Onaj ko konzumira reklame želi da kao rezultat toga dobije informacije o tome koji su proizvodi predstavljeni na tržištu, kako oni zadovoljavaju njegove određene aktuelne ili potencijalne potrebe i gde te proizvode nabaviti. U ekstremnom slučaju, on bi želeo jednostavnim voljnim naporom da natera proizvođača da uradi upravo ono što njemu, potrošaču, treba, u trenutku narudžbine, i da mu to donese direktno tamo gde potrošač ukaže. Drugim rečima, on bi želeo da zauzme poziciju regulatora proizvodnje.

Konačno, postoje oni koji proizvode reklame i prikazuju ih potrošaču. U ekstremnom slučaju, oni bi želeli jednostavnim voljnim naporom da nateraju proizvođače proizvoda da im otplate lavlji deo vrednosti proizvoda za pravo da taj proizvod prodaju potrošaču. Drugim rečima, oni bi želeli da zauzme poziciju regulatora prodaje.

Kako tržišne institucije regulišu odnose između navedenih grupa? Preko mnoštva spontano nastalih povratnih veza. Reklame su previše skupe – proizvođači pokušavaju da minimiziraju njihovu nabavku, a potrošač je primoran da uloži mnogo truda kako bi pronašao bilo šta izvan svakodnevne korpe. Reklama je previše mnogo – kod potrošača se razvija „baner slepota“ i ona postaje neefikasna. Kao rezultat toga, naručilac reklame prestaje da plaća za prikaze, preferirajući plaćanje za rezultat – i reklamno tržište je primorano da se prestrukturira u korist što preciznijih i adresiranijih instrumenata oglašavanja. Ovo zadovoljava i naručioce – njihove reklame daju maksimalan prinos po jedinici uloženih sredstava – i potrošače – oni dobijaju informacije upravo o onome što žele, a ono nepotrebno im ne smeta pred očima. Za svaku od grupa zainteresovanih strana situacija na kraju ispada neidealna, ali to je svojevrsni dinamički kompromis koji sve više-manje zadovoljava. A čim prestane da zadovoljava, dolazi do prilično brze pregradnje tržišta.

A šta je sa državnom regulacijom? Država je regulator i proizvodnje, i potrošnje, i prodaje. U ekstremnom slučaju, ona bi želela jednostavnim voljnim naporom da određuje svaki aspekt života svakog od svojih podanika (pod „željama države“ ovde podrazumevam određenu pojednostavljenu refleksiju nad delovanjem pojedinih njenih funkcionera, kao i lica koja čine njenu grupu podrške – „etatiste“). To koliko je država uspešna u toj svojoj težnji, takođe određuju spontano nastale povratne veze. Ako je uspela da „proda“ potrošaču potrebu za borbom protiv dječje pornografije – potrošač će trpeti poteškoće u dobijanju odgovarajućih reklama i poskupljenje odgovarajućih usluga. Ako nije uspela da „proda“ potrebu za borbom protiv konzumiranja alkohola – potrošač uživa u tome što ga bar ne zatvaraju zbog konzumacije, iako su reklame, na primer, ograničene.

No, vaše pitanje se u suštini odnosilo na to da li tržišne institucije mogu dozvoliti trećim licima da ograniče oglašavanje određenih proizvoda, za koje su zainteresovani i proizvođači tog proizvoda i njegovi potrošači. Koliko efikasno ta treća lica mogu u ovom slučaju vršiti ulogu države, a da pritom ne budu država i da ne pribegnu direktnom nasilju.

Odgovor: mogu, ali ne toliko efikasno kao državne. Zadatak grupe uticaja je da učini određeno potrošačko ponašanje osuđujućim, da natera osobu da se stidi ga i, naprotiv, ponosi se time što ga izbegava. Ako je vaša reklamna kampanja bila uspešna – čestitam, vaš protivnik je marginalizovan. Ako je bila neuspešna – pa, onda ste marginalci vi sami. Sve je pošteno.