Otprilike takva pitanja sve češće stižu od naših pratilaca. Zvuči kao da ispred prozora već marširaju terminatori, a Skynet će nam svakog trenutka isključiti toplu vodu zbog neplaćanja. Mnogi se ozbiljno plaše da će neuronske mreže i roboti ostaviti nas bez posla i sredstava za život, a ako se uz to još i dozvoli tržištu da bude slobodno, onda će nas zlobne korporacije izbaciti na mraz. Ali ne treba toliko brinuti – ta pretnja je previše preuveličana. A strah od „tehnološke nezaposlenosti“ je, verovatno, najžilaviji mit u istoriji čovečanstva.
Znate li ovu zlu šalu? „Mislili smo da će u budućnosti roboti nositi teške terete i prati podove, a ljudi pisati slike i komponovati muziku. Na kraju, AI crta i piše pesme, a mi i dalje peremo podove“. U tome je suština takozvanog Moravekovog paradoksa. Ono što nam deluje komplikovano (viša matematika, igra šaha, pisanje koda), za kompjuter je sitnica. Ali ono što je za nas elementarno (prošetati kroz sobu punu stvari i ne spotaknuti se), za AI je neizvodiv zadatak.
Svaki fizički posao koji zahteva finu motoriku ruku i sposobnost delovanja u haosu nestandardnog okruženja biće automatizovan poslednji. Električari, vodoinstalateri, automehaničari, građevinci, moleri, krovopokrivači, zavarivači – svi oni mogu spavati potpuno mirno! Nijedan, čak ni najnapredniji robot iz Boston Dynamics-a u narednim decenijama neće moći da zatrese ispod haube vašeg starog automobila, pronađe pravi šraf i shvati zašto „nešto čudno kucka u krivinama“. Zameniti vodoinstalatera u staroj zgradi sa njenom jedinstvenom, istorijski formiranom geometrijom cevi – zadatak je za supercivilizacije, a ne za ChatGPT.
„Ali neko će ipak biti zamenjen!“ – reći ćete. Naravno. Ali hajde da pogledamo u udžbenik istorije. U 19. veku engleski tkači (luditi) su u panici razbijali parne mašine. Bili su uvereni da će ih mašine ostaviti bez hleba. Šta se zapravo dogodilo? Tkanina je postala mnogo jeftinija. Ljudi su mogli da kupuju ne jednu košulju u pet godina, već čitav garderober. Potražnja je skočila do neba i industriji je trebalo mnogo više radnih ruku: pojavili su se krojači, logističari, prodavci, mehaničari za održavanje baš tih mašina.
Ili se setite početka 20. veka. Oko 80-90% stanovništva je ralo na polju. Zatim je došao traktor. Delovalo je kao katastrofa! Milioni seljaka ostaće bez posla! Ali ne, oni su otišli da grade fabrike, proizvode automobile, otvaraju restorane i frizerske salone.
A sećate li se panike 1970-ih, kada su se pojavili prvi bankomati? Kasiri u bankama su mislili da je to njihov kraj. Ali bankomati su toliko pojeftinili otvaranje novih poslovnica da su banke počele da rastu kao glive posle kiše. Na kraju, potražnja za zaposlenima u bankama je samo porasla – iz običnih „izdavača novčanica“ oni su se pretvorili u konsultante i menadžere.
Često se plašimo onoga što ne možemo da zamislimo. Pokušajte da objasnite seljaku iz 18. veka ko je „targetolog“, „SMM menadžer“, „kajbersportista“ ili „prompt inženjer“. On će samo zakotriti prstom pored slepoočnice. Isto tako i mi sada ne možemo ni da zamislimo ona zanimanja koja će se pojaviti za 10-15 godina.
Ljudi misle: „Ako država ne zaštiti moja prava i ne reguliše AI, propašću“. U stvarnosti je potpuno obrnuto. Kada tehnologija na jednom mestu zatvori vrata, preduzimljivi ljudi odmah probiju deset novih prozora. Ako će činovnici početi da uvode kvote, zabrane korišćenja AI ili poreze na robote, oni će jednostavno zamrznuti ekonomiju. Preduzeća će postati nekonkurentna, roba skupa, a mi siromašni.
Deregulisano tržište omogućava kapitalu i resursima da trenutno pretekaju u nove, još neotkrivene niše. AI će preuzeti rutinu? Odlično! To znači da će proizvodnja robe i usluga postati neverovatno jeftina i vaš realni prihod će rasti. Radićemo manje sati, ali ćemo živeti u većem blagostanju, trošeći vreme na kreativnost, servis, međuljudsku komunikaciju i ona nova zanimanja koja će se roditi iz slobode preduzetništva.
