Тег: autoritarizam

„Igra je gotova“ za tiraniju: nauka potvrđuje neizbežan drift ka slobodi

Često možemo čuti kukakanje o tome da svet ide u propast, da država steže šrafove, a da ljudi samo sanjaju o „jkoj ruci“. Međutim, stanje stvari ipak nije toliko tužno koliko se uobičajeno smatra, i libertarijanci imaju razloga za radost, jer najnovija istraživanja psihologa i sociologa govore suprotno. Ako gledamo na duge staze, autoritarizam (i levi i desni) jednostavno nema evolucione šanse. Zato hajde da razmotrimo dva izuzetno zanimljiva naučna rada koja objašnjavaju zašto će „tržište ideja“ neizbežno presuditi u korist slobode.

Prvo švedsko istraživanje otkrilo je mehanizam koji funkcioniše kao jednosmerni ventil istorije. Ono je utvrdilo da je jezik slobode univerzalan. Argumenti zasnovani na brizi (ne nanosi štetu) i pravdi (poštenje, ista pravila za sve) deluju na sve. Svi su spremni da promene mišljenje ako im možete dokazati da su zabrane ili visoki porezi nepravedni ili da nanose štetu ljudima. S druge strane, jezik prisile je lokalniji. Argumenti zasnovani na lojalnosti, autoritetu i sakralnosti („tako su dedovi zapovedili“, „poštuj vlast“, „to su temelji“) deluju samo na konzervativce, dok ljudi sa liberalnijim stavovima taj šum jednostavno ignorišu.

Šta to znači za nas? U javnim debatama, autoritarni konzervativci imaju „pokvaren predajnik“. Oni mogu ubediti samo svoje pristalice. Međutim, argumenti za slobodu pojedinca, zasnovani na tome da se ne ometa život drugih ljudi, sposobni su da privuku ljude iz oba tabora. Vremenom to stvara „progresivni drift“. Društvo se polako, ali sigurno kreće ka smanjenju nasilja i priznavanju prava pojedinca, jednostavno zato što su argumenti za to razumljivi svima, dok argumenti protiv (zasnovani na tradiciji ili vlasti) prestaju da deluju na novim generacijama.

Drugo istraživanje iz Portugala zakopalo je još dublje. Naučnici su odlučili da ne posmatraju samo koje vrednosti ljudi imaju, već kako određuju prioritete kada moraju da biraju. Ispostavilo se da glavna razlika nije u tome što su konzervativci „zli“, a liberali „dobri“. Razlika je u kompromisima (trade-offs): progresivni deo društva stavlja dobrobit pojedinca iznad interesa grupe, dok je konzervativni deo spreman da žrtvuje pojedinca zarad očuvanja grupe, hijerarhije i tradicije.

Ali najobećavajuće su istraživači pronašli unutar desnog tabora. Ispostavilo se da desni uopšte nisu monolitni. Tamo postoje „visoki moralisti“ – oni religijski fanatici i ljubitelji čizme, kod kojih su pokazatelji lojalnosti i pokornosti autoritetu ekstremno visoki, ali postoje i „niski moralisti“ – ljudi koji glasaju za desnu stranu (obično iz ekonomskih razloga), ali ih apsolutno ne zanimaju „temelji“, autoritet i tradicija. I to je upravo taj jaz u koji mi, libertarijanci, moramo udariti. „Sekularni desni“, kojima nije potreban car, već samo da ih ostave na miru, dobri su saveznici. A stari model konzervativizma, koji se oslanjao na autoritet, religiju i pokornost, samo gubi bazu.

U portugalskom istraživanju postoji još jedan zabavan momenat – naučnici su iskreno priznali: „Zaboravili smo da u istraživanje uključimo skalu slobode“. Merili su brigu, pravdu, lojalnost, čistotu… ali su zaboravili na Liberty. Upravo tu leži blago! Libertarijanizam je jedinstven po tome što uzimamo univerzalnu bazu (princip neagresije (NAP) = briga/pravda), koja je razumljiva svima, i odbacujemo sav otpad o „dužnosti prema otadžbini“ i „sakralnosti vlasti“.

Zašto je budućnost u libertarijancima?! Ako spojimo ove dve slagalice, slika postaje jasna. Stari svet, izgrađen na argumentima „moraš, jer sam ja šef“ ili „tako se uobičajeno radi“, polako umire. Taj jezik ljudi jednostavno prestaje da prima. Naprotiv, jezik prava pojedinca, poštenja i minimiziranja štete – to je jezik budućnosti.

Voluntarist, Bitarh

Kolektivni stokholmski sindrom ili kako autoritarne vlasti psihološki traumiraju građane do potpune lojalnosti

Svi ste verovatno čuli za fenomen poznat kao Stokholmski sindrom, kada žrtva zlostavljanja počinje da razvija snažnu emotivnu vezu sa zlostavljačem, osećajući saosećanje i potpunu lojalnost prema njemu. Svoje ime je dobio po jednom slučaju koji se dogodio u Stokholmu, kada su nakon pokušaja pljačke banke taoci počeli da opravdavaju svog otmičara, angažuju mu advokate, pa čak i slati mu pisma divljenja. Ovakva reakcija je izuzetno opasna, jer primorava žrtvu da deluje protiv sopstvenih interesa, a ponekad čak i da štiti zlostavljača po cenu sopstvenog života.

Ali zašto se ona uopšte javlja? Naravno, sve je u neurobiologiji. Nalazeći se pod hroničnim stresom, periodičnim nasiljem i manipulacijama, u čoveku se oslobađa biohemički koktel kortizola, dopamina i oksitocina. Formira se traumatska privrženost u kojoj zlostavljač postaje istovremeno i izvor straha i percipirani izvor sigurnosti. Žrtva u takvom slučaju prati raspoloženje, ponašanje i očekivanja zlostavljača i počinje da stavlja njegove potrebe iznad sopstvenih, kako bi sačuvala odnos i izbegla dalji damage.

Ovakva privrženost se oslanja na podudaranje niza faktora, kao što su neravnoteža snaga, periodično zlostavljanje, manipulacije, kao i nastanak situacije u kojoj se beg čini nezamislivim. Ali što je još važnije – njen razvoj zahteva sredinu narcisističkog zlostavljanja. Posebno je važan prisustvo „tamnih crta“ kod zlostavljača: narcizma, Makijavelizma i psihopatije. Nalazeći se pored takve osobe, žrtva je primorana da racionalizuje njegovo ponašanje i potisne svest o situaciji kako bi jednostavno preživela.

Naravno, ovakav fenomen se ne ograničava na međuljudske odnose – može se primetiti i na sociopolitičkom nivou. Kada je društvo puno izdaja, zastrašivanja i lažnih obećanja, građani se vezuju za zlostavljačkog ili narcisističkog političkog lidera koji manipuliše njihovim egzistencijalnim strahovima, nudeći im povremene psihološke nagrade, kao što su nacionalni ponos, ekonomska obećanja ili simbolička zaštita od preuveličanih pretnji.

Kao rezultat, ljudi počinju da opravdavaju autoritarne zloupotrebe kako bi se izborili sa sopstvenom bespomoćnošću i izbegli kognitivnu disonancu. Nastaje kolektivni Stokholmski sindrom koji se manifestuje na kulturnom nivou. Politički lider postaje istovremeno i zaštitnik i kažnitelj, pružajući osećaj pripadnosti i istovremeno preteći odbacivanjem, obećavajući prosperitet i istovremeno raspaljujući strah. Kako u ličnim, tako i u kulturnim traumatskim vezama, čovek je sklon da umanjuje štetu, vrši demonizaciju kritičara i ostaje emotivno vezan za onoga ko podriva njegova prava i blagostanje.

Otpor kulturnoj traumatskoj vezi zahteva razumevanje ovog fenomena. Znamo da su, u zavisnosti od svojih psiholoških crta, različiti ljudi u različitoj meri skloni njenom formiranju. Štaviše, postoje emotivne metode za jačanje prihvatanja autoritarnog vođstva, kao što su stvaranje dinamike „mi protiv njih“, preuveličavanje egzistencijalnih pretnji i predstavljanje sebe kao jedinog rešenja za društvene probleme. Konačno, autoritarizam cveta u uslovima dezorijentacije, nudeći osećaj sigurnosti i identiteta u zamenu za poslušnost. Sve ovo je važno uzeti u obzir pri razvijanju strategija za razbijanje traumatske veze.

Ljudima koji su preživeli međuljudsku traumu potrebni su podrška, priznanje i edukacija kako bi mogli da se oslobode. Građanima koji su preživeli kulturnu traumu to je takođe potrebno kako bi se oslobodili autoritarizma. Između ostalog, važno je razotkrivanje dezinformacija i podučavanje kritičkom mišljenju. Takođe je neophodno obnoviti dobrovoljne i poverljive odnose između ljudi, vratiti im osećaj dostojanstva i zajedničke snage. U tom slučaju će moći da se izleče od traume i postanu sposobni da deluju uprkos političarima koji razarušavaju poverenje među njima.

Voluntarista, Bitarh