Princip samopripadnosti znači vlasništvo nad samim sobom. Ali sopstvena ličnost nije jedini mogući predmet svojine. Da bi postigao svoje ciljeve, čovek može koristiti mnoštvo drugih predmeta, i ta upotreba može ući u konflikt sa ciljevima drugih ljudi. Od strane drugih ljudi priznati zahtevi za prvenstvenom, pa čak i ekskluzivnom upotrebom različitih stvari formiraju prava svojine nad tim stvarima.
Prava svojine mogu biti priznata kako pojedincu, tako i grupi vlasnika. Takođe, mogu biti podložna različitim uslovima i ograničenjima. Sve ove složenosti su u krajnjoj liniji potrebne za očuvanje mira u zajednici.
Libertarijanci priznaju četiri legitimna načina sticanja svojine. Prava svojine stečena na ove načine, libertarijanci obično ne osporavaju.
1.1.3.1. Primarno prisvajanje
Prvi način sticanja prava svojine je primarno prisvajanje. Često se naziva homestead, prema nazivu zakona o homesteadingu (SAD, 19. vek), koji je legalizovao primarno prisvajanje zemlje američkim pionirima. Predmeti na koje ranije niko nije polagao pravo, prema libertarijanskim kanonima, smatraju se vlasništvom prvog pronslednika, ako su aktom primarnog prisvajanja uvedeni u direktnu upotrebu.
Ovaj način sticanja svojine ima dva sasvim očigledna ograničenja. Prvo, prilikom utvrđivanja granica predmeta primarnog prisvajanja neizbežne su nepreciznosti. Drugo, ne postoji način da se jednoznačno odredi koliko dugo prava svojine treba da traju kada su prava na primarno prisvajanje već zahtevana, a aktivna upotreba prisvojenog još uvek nije započeta.
1.1.3.2. Dobrovoljni ugovori
Drugi način sticanja prava svojine je dobrovoljni ugovor. Više nosilaca prava svojine može, uz zajednički dogovor, na jedan ili drugi način preraspodeliti svoja prava. Libertarijanci smatraju da prilikom dobrovoljnog ugovora svaki učesnik odustaje od onih prava svojine koja u tom trenutku manje ceni, a stiče ona prava svojine koja u tom trenutku više ceni — u suprotnom bi jednostavno ne pristao na ugovor.
Dobrovoljnim ugovorima mogu se ubrojati i jednostrana voljna iskazivanja o prenosu svojine, kao što je nasleđivanje.
Posebno treba izdvojiti institut kao što su pokloni — oni se obično koriste kao nagoveštaj razmene, uvod u razmenu ili kao implicitna razmena u kojoj se vrednost onoga što se razmenjuje ne navodi direktno, već je uslovljena kulturnim normama zajednice. Na taj način, razmena kao dobrovoljna redistribucija vrednosti ne samo da ne mora podrazumevati postojanje ugovora o transakciji, već ga može čak i direktno odbaciti — a da se ipak dogodi.
Transakcija kao način sticanja vlasništva takođe ima očigledna ograničenja. Saglasnost osobe za transakciju zavisi od procena koje ona donosi, a na njih se može na neki način uticati. Među libertarijancima ne postoji potpuni konsenzus o tome kako postupati sa transakcijama koje su izvršene usled obmane ili u izmenjenom stanju svesti. Neki tvrde da ljudi imaju pravo da prisilno raskinu prevarne transakcije. Drugi smatraju da ugovori moraju biti poštovani, a da je za suprotstavljanje prevarantima dovoljno samo institut reputacije, o kojem ćemo razgovarati kasnije).
1.1.3.3. Kompenzacija štete
Treći način sticanja prava vlasništva je kompenzacija štete. Ako je jedan subjekt prouzrokovao štetu drugom, onda ovaj drugi, iz perspektive libertarijanaca, ima pravo na restituciju, odnosno naplatu kompenzacije, uključujući i prinudnu. Takvo pravo proizilazi iz proširenog tumačenja NAP: niko nema pravo da nekažnjeno inicira nasilje ne samo prema osobi, već i prema njenoj imovini.
Ovaj način, međutim, ima ogroman broj ograničenja. Procene štete od strane oštećenih, krivaca i trećih lica mogu se razlikovati. U kom iznosu je dozvoljeno naneti uzvratnu štetu prilikom prinudne naplate kompenzacije — nije jasno. Svima je očigledno da nekažnjivost podstiče nasilje, pa stoga ne bi trebalo ostavljati štetu neprimećenom. Ipak, nepravedna kazna (o konceptu pravde razgovaraćemo u sledećem poglavlju) rađa želju za osvetom i samo jače pokreće spiralu nasilja.
1.1.3.4. Proizvodnja
Četvrti način sticanja prava vlasništva — proizvodnja. Ako osoba ulaže sopstveni rad kako bi transformisala bilo koje resurse koje je prethodno legitimno dobila, libertarijanci obično priznaju osobi pravo vlasništva i nad onim što će ona kao rezultat toga dobiti.
Naravno, i ovde postoje zamke, takozvani eksterni efekti. Ako je jedan od rezultata proizvodnje postao nešto što nanosi štetu drugim ljudima bez njihovog pristanka, da li oni uvek imaju pravo da zahtevaju nadoknadu štete? A ako je rezultat proizvodnje korist za okolinu, i oni je dobijaju bez ikakvog ugovora o razmeni, da li proizvođač ima pravo da takvo sticanje koristi smatra štetom za sebe i zahteva nadoknadu neostvarene dobiti ili barem plaćanje svog rada?
1.1.2. Princip neagresije
1.1.4. Konflikti, moral i pravo