Za početak ćemo vrlo površno opisati anarhokapitalističko društvo u njegovom idealnom obliku, kada ništa ne narušava libertarijanske principe.
U ovom društvu, svaku osobu drugi posmatraju kao subjekt samoposedovanja, koji samostalno deluje radi ostvarivanja svojih ciljeva, snoseći odgovornost za posledice svojih postupaka. Svako se trudi da sve interakcije sa drugim ljudima svede na dobrovoljne odnose. Sukobi koji nastaju primećuju se od strane ljudi smireno, kao neizbežna posledica koegzistencije u društvu. Sukobi se rešavaju po mogućnosti mirnim putem ili arbitražom, a tipični ili, naprotiv, najsloženiji – uz pomoć specijalizovanih privatnih konkurentskih agencija.
Kada svako prihvati slobodu delovanja svakoga, to stvara visok preduzetnički duh u društvu, jer ljudi ne samo da sanjaju o tome kako da dostignu svoje ciljeve, već ih i aktivno realizuju.
Preduzetnički duh plus težnja ka dobrovoljnosti odnosa obezbeđuju razvijeno tržište.
Na tržištu kao novac cirkulišu oni nosioci vrednosti koji su najpogodniji učesnicima tržišta.
Kako se realizuju jednostavni ciljevi, ljudi sebi postavljaju sve složenije.
Složeni ciljevi zahtevaju sve dublju podelu rada i sve razvijenije načine akumulacije resursa.
Univerzum je beskonačan, i dokle god je čovek u stanju da širi za sebe granice osvojeniog dela univerzuma, on će to činiti. Društvo u ankapu je ekspansivno i stalno teži povećanju svoje energetske opremljenosti, efektivnih brzina i dometa interakcije. Fizička ograničenja koja tome smetaju se, po mogućnosti, zaobilaze. Budući da se ekspanzija ne sudara samo sa spoljnim granicama, već i sa ograničenjima ljudskog tela, čovečanstvo će neizbežno ići ka transhumanizmu, ali to je već sasvim druga priča.
Na ovome ćemo uzdahnuti i konstatovati da je malo samo opisati idealni sistem; potrebno je pokazati koji će mehanizmi omogućiti da se stvarno društvo približi opisanom idealu ili koji ga neće dozvoliti da odstupi od već postignutog. U ovom delu knjige biće upravo razmatrani takvi mehanizmi.
1.5. Zaključci
2.2. Neidealni svet