Dakle, država živi u glavama – u obliku paternalističkog pogleda na svet, razvijenih praksi odricanja od odgovornosti za rešavanje gorućih pitanja, nedostatka iskustva ili čak predstavljanja o tome koje su alternative moguće. To jest, u suštini, država je samo jedna od mnoštva logičkih grešaka koje prate ljude kroz čitavu istoriju. Poput simpatičke magije (kada se smatra da predmeti koji su nekada bili jedno ili su bili u vezi zadržavaju tu vezu i uzajamni uticaj nakon razdvajanja) ili, recimo, fundamentalne greške atribucije (kada je čovek sklon da sopstvene postupke objašnjava spoljnim okolnostima, a postupke drugih svojstvima njihove prirode). Tako je i sa državom – čovek je sklon da svakog pojedinačnog službenika smatra beznačajnim, ali će država u celini u njegovim očima i dalje biti kompetentna i mudra. Ili može smatrati sebe lično odgovornim i nezavisno misaonim, ali drugi, po njegovom mišljenju, sigurno trebaju čvrstu ruku, inače će poludeti i poubijati se međusobno.
Roditelje ne biraš. Otadžbinu takođe. To je činjenica. Ali tvrdnja da se ne može birati gde i sa kim dalje živeti – to je već simpatička magija. U ranom detinjstvu čovek samostalno ne odlučuje mnogo o sebi, za to postoje spoljni razlozi. Kada čovek, kada odraste, teži da prebaci odgovornost za svoj život na nekog bezličnog spoljnog roditelja, to su već karakteristike njegove ličnosti. Misliti drugačije – fundamentalna greška atribucije.
Nažalost, ne može se jednostavno reći „izbaci državu iz glave“. Potpuno izbeći takve kognitivne distorzije nije moguće, maksimalno se može refleksovati na njih u sebi i uzeti u obzir njihovo prisustvo.
Razviti u sebi naviku razmišljanja u okvirima libertarianskog sistema principa sasvim je realno. Navike se stiču praksom. Zato je i za razvijanje razmišljanja u kojem nema mesta državi, najkorisnije vežbati u uređenju sopstvenog života tako da država tamo nema mesta.
Za početak, inače, bilo bi dobro samo prestati nazivati stvari lažnim imenima. Ne „platiti porez“, već „dati reketirima“. Ne „besplatna medicina“, već „medicina sa obaveznim doprinosima“. Ne „država“, već „najjači bandit na našoj teritoriji“. I tako dalje. Nije neophodno to raditi glasno, rizikujući da se ozlabeliš divljim frikom, dovoljno je to izgovarati u sebi.
Dalje je veoma korisno tražiti ljude koji na neki način izbegavaju poreze, zaobilaze regulative i ne pojavljuju se u zvaničnim dokumentima. Oni mogu imati zanimljive priče, a njihovo iskustvo se delimično može sasvim dobro iskoristiti za učenje. Kolekcioniranje i primena ovakvih uputa može i treba da postane popularan hobi. Što je ono masovnije, to će državi biti teže da ga pobedi. Ali čak i ako se svi ovi slučajevi ispostave kao previše unikatni i neuporedivi, oni nas i dalje inspirišu. Bar na potragu za sličnim unikatnim i neuporedivim mogućnostima za sebe.
Još jedan važan momenat. Ne treba biti previše strog prema drugim ljudima koji su isto tako pod vlašću države. Iz zloupotrebljivih odnosa je uvek veoma teško izaći i skoro je nerealno izaći neoštećenim. Mnogi će se do poslednjeg držati njih – ne zato što su zli etatisti, već zato što su već izgubili svaku veru u mogućnost da žive drugačije, i žele samo da ih vlast što manje muči, pa čak i ponekad da im baci neke sitnice.
3.1.2. Problemi oko nas