Tehnička rešenja primetno povećavaju efikasnost delovanja, ali nisu u stanju da zamene volju za tim. Da bi se društveni poredak mogao nazvati ankapom, potrebno je da pravni odnosi između ljudi budu prilično decentralizovani, a ekonomski prilično tržišni. A najbolji način da se tome približimo je, u suštini, vrlo banalno: potrebno je da što više ljudi gradi upravo takve odnose za sebe samih.
Za svakog pojedinca, atmosfera države oko njega je samo spoljni efekti delovanja širokog kruga lica, nosilaca državnog načina razmišljanja. A kao što se sećamo iz poglavlja o ankapu i neidealnom svetu, posledice složenih negativnih spoljnih efekata prevazilaze se u okvirima ankapa kroz spontane poretke. Svako, suočavajući se sa državnim pritiskom, na njega na neki način reaguje. Trpi, izbegava ili pokušava da uništi izvor pritiska. Za izgradnju ankapa potrebno je samo manje trpiti.
Agorizam je strategija izgradnje mreže ekonomskih i pravnih horizontalnih veza između ljudi upravo sada. Ne pokušavati transformisati državne poretke, već delovati uprkos postojećim regulacijama. Ne registrovati svoje odnose i dogovore u državnim organima. Ne dobijati licence. Ne plaćati poreze. Ne obraćati se policiji i državnim sudovima. Umesto toga, koristiti sopstvene decentralizovane alate: za fiksiranje ugovora, za prenos vrednosti, za rešavanje sporova i tako dalje. Što se širi ovakva praksa, to će manje prostora ostati za državu, i to će sve više ličiti na ankap.
Što je agorizam još bolji kao strategija – on stavlja tačku na teorijske rasprave o tome da li su određene bezdržavne prakse moguće, da li su one operativne i kako ih tačno obezbediti.
Jasno je da će država pokušavati da se odupire tome što ljudi deluju bez njenog znanja. Ali država je samo mentalni parazit u glavama konkretnih ljudi. To je, u suštini, navika da se interesi apstraktnog kolektivnog subjekta stave iznad sopstvenih i iznad interesa protagonista. Takvu naviku se može prevazilaziti i bičem i štapićem. Državnog službenika se može korumpirati, i tada će mu biti isplativije da ne primećuje ono što se dešava u stvarnosti, već da ka gore šalje lepe izveštaje. Neka bude uključen u kontraekonomsku delatnost, da svoj glavni prihod dobija upravo iz nje, a da službenu platu doživljava kao siromašnu milostinju.
Po čemu se sve ovo razlikuje od mafije? Samo jednom, ali veoma važnom detaljem: čvrstim moralnim bazisom. Agoristi se vode libertarijanskim principima, a to znači da njihova delatnost, čak i nezakonita, nije usmerena protiv ljudi: princip samopripadnosti primorava ih da uzmu u obzir interese drugih subjekata, a princip neagresije ne dozvoljava prvima da primenjuju nasilje radi odbranjenih svojih interesa. U praksi to znači: nikakav reket, nikakvo pretvaranje ljudi u robove i druge trikove karakteristične za mafiju. Samo crno tržište, privatni arbitraž, institucija reputacije i sličan skup praksi.
Naravno, agorizam kao strategija takođe ima nedostatke.
Prvo, što su službenici korumpiraniji, to su više zainteresovani za to da ljudi budu primorani da im se obraćaju. Na kraju se množe idiotske regulative koje ljudi moraju da zaobilaze. Dakle, pri nepažljivoj primeni, agorizam samo pogoršava situaciju za one koji su primorani da poštuju državne zakone.
Drugo, agorizam je sposoban da obezbedi primetan ekonomski dobitak za one koji ga praktikuju samo u velikoj neefikasnoj državi. Ali ako su, recimo, porezi u državi mali, regulative neuvazivajuće, a kazne za korupciju stroge i neizbežne, onda je mnogima mnogo lakše i mirnije da se pridržavaju regulativa i plaćaju poreze. Na taj način, što je država kompaktnija, to je manje pretpostavki za agorizam. To je isti mehanizam negativne povratne informacije koji ne dozvoljava da se minarhijske reforme dovedu do logičkog kraja.
3.3.3. Instrumentalizam: potraga za tehničkim rešenjima
3.4. Rezultati