Svako konstruisanje digitalnih modela koji bi demonstrirali dinamiku širenja anarhokapitalističkih normi u društvu nailazi na princip metodološkog subjektivizma, prema kojem su vrednosti subjektivne, a samim tim, merenje i poređenje njih je neispravno, naročito za različite ljude. Zato smo primorani da se ograničimo na čisto kvalitativnu analizu.
Stimuluse koji utiču na to kako ljudi usvajaju određene prakse možemo uslovno podeliti u tri kategorije:
Ekonomski. Ako je delovanje u okviru ankap normi isplativo za apsolutnu većinu članova zajednice, to stvara podsticaj da deluju upravo tako. Prakse postaju uobičajene, pretvaraju se u čvrste tradicije, nekako se kodifikuju i zahtevaju sve manje napora za njihovu primenu.
Emocionalni. Ljudi mogu praktikovati anarhokapitalističke odnose čak i u odsustvu direktne i neposredne ekonomske koristi, jednostavno zato što im se to dopada. Oni dobijaju moralno zadovoljstvo iz toga što se rukovode upravo ovim normama, a ne nekim drugim. Međutim, ako se kako se prakse ankap usvajaju emocionalni stimulusi ne počnu potkrepljivati ekonomskim, početni entuzijazam može oslabiti.
Nasilni. Čak i ako su ljudi navikli na neke druge prakse, smatraju ih isplativim i moralno prihvatljivim, anarhokapitalistički odnosi se u nečemu mogu nametati prisilno, nekom spoljnom silom. To se može događati, na primer, tokom odgoja dece, za koju vrednosti ankap nipošto nisu organske. Pod dejstvom prisile, ljudi su primorani da praktikuju ankap uprkos odsustvu koristi i unutrašnjoj predrasudi. Naravno, takav stimulus je u najboljem slučaju prikladan kao privremeno rešenje, uz postepeno jačanje uticaja stimulusa prva dva tipa, inače će ovakav podsticaj koji krši libertarijanske principe biti odbacen od strane ankap zajednice iz moralnih razloga.
Sličnim kategorijama se mogu podeliti i stimulusi koji se protive širenju ankap-a.
Nasilni. Neka spoljna sila, na primer država ili korporacija, može prisiljavati ljude da odustanu od anarho-kapitalističkih praksi u korist, recimo, autoritarnih hijerarhija, uprkos tome što je ankap ljudima prijatan i koristan. Takvo prisiljavanje čak može imati neku malu inerciju zbog naučene bespomoćnosti, ali ipak njegov efekat lako nestaje čim on oslabi ili prestane.
Emocionalni. Ljudima se možda dopada odricanje od slobode radi sreće što su zupčanici moćne mašine, čak i ako ta mašina isciska sve iz njih, ne dajući adekvatnu nagradu. Međutim, teško će dugo izdržati u takvom režimu ako ti stimulansi ne budu potkrepljeni interesom proizašlim iz čiste koristi.
Ekonomski. Kao i sa stimulansima za slobodu, ova kategorija obezbeđuje najpouzdaniji i najdugoročniji efekat. Ljudi mogu podržavati prakse koje obezbeđuju prisiljavanje na rad ili nasilnu reedistribuciju, jednostavno zato što od toga imaju korist.
Na taj način, zadatak izgradnje ankapa može se svesti na rad na jačanju stimulansa za njegovo širenje i neutralisanju stimulansa za njegovo skupljanje, pri čemu najdugoročniji i najpouzdaniji efekat daje ekonomska grupa stimulansa. Ali ako su za određenu grupu ljudi ekonomski stimulansi previše slabi ili ih je teško obezbediti, u pomoć dolaze dve druge vrste motivacije.
1.4.1. Koncept ankapa
1.5. Zaključak