Libertarijanska teorija rata. 2. Teorija rata.

Za svaki slučaj ću ponovo podsetiti da ova knjiga nije priručnik za ratnu veštinu, već esej o svetskom pogledu. To jest, ne „kako ratovati“, već „kako razmišljati o ratu“.

Rat je konflikt visokog intenziteta, takav ne nastaje niotkuda, već se razvija iz manje intenzivnih konflikata, ili čak iz cele serije istih. Zato je ozbiljno povećanje verovatnoće rata obično sasvim moguće primetiti. To ne sprečava mnoge ratove da budu potpuno neočekivani.

2.1.1. Sprečavanje rata

Rat je uvek skup, a to znači da bi najčešće bilo poželjno jednostavno ga sprečiti. Nažalost, za to je potrebno primeniti dve suprotne strategije.

S jedne strane, za sprečavanje rata potrebno je pokazati jasnu posvećenost miru. S druge strane, za sprečavanje rata potrebno je pokazati da je ratovati sa vama izuzetno opasno.

Nevaljano primenjivanje ovih strategija, naprotiv, može izazvati rat. Demonstracija svog miroljubivog stava pred očiglednim agresorom može ga ohrabriti na napad, jer će vas smatrati slabim ciljem. Demonstracija svoje opasnosti pred onima koji su već u konfliktu sa vama može ih dovesti do odluke da to što rade smatraju preventivnim napadom.

Primena obrnutih strategija, naravno, dovodi do još gorih rezultata. Pokazivanje sebe kao slabog, a istovremeno agresivnog – direktan je put ka tome da vas pokušaju eliminisati.

Konačno, ne ponašati se na bilo koji način znači jednostavno predati se volji okolnosti. To je, međutim, najekonomičnija i sasvim efikasna strategija za pojedinca unutar miroljubivog društva: jednostavno isključiti rat iz kruga svojih interesa.

2.1.2. Proučavanje potencijalnog protivnika

Potencijalne protivnike ima smisla na početku grubo rangirati prema njihovoj agresivnosti i vojnom potencijalu. To će omogućiti uštedu napora pri njihovom proučavanju.

Niskoagresivni potencijalni protivnici neće sami napasti niti će se pridružiti tuđem napadu, čak i ako smatraju rat pravednim. Zato libertarijanci mogu jednostavno isključiti njih iz liste potencijalnih protivnika – jer ni sami oni neće napadati takve subjekte, što znači da je rat između njih izuzetno malo verovatan.

Umereno agresivni su spremni da se pridruže tuđem ratu ako smatraju da je on pravedan, ali sami nisu skloni napadanju. Zato bi libertarijanci više trebalo da se fokusiraju na proučavanje sistema vrednosti takvih potencijalnih protivnika, kako bi ih po mogućnosti imali kao saveznike ili neutralne strane.

Napokon, agresivnima se mogu smatrati oni koji su spremni da napadnu u slučaju da procenjuju svoj vojni potencijal kao veći i/ili su uvereni u to da će napad biti pravedan. Prema njima bi libertarijanci trebalo da pokažu primarni interes, istražujući kako njihov sistem vrednosti, tako i njihove vojne mogućnosti.

U takvom proučavanju je važno ne skliznuti, s jedne strane, u wishful thinking, a s druge – ne uzimati zdravo za gotovo ono kako se potencijalni protivnik sam sebe javno predstavlja. To je teško, pa je bolje unapred se pomiriti sa tim da će rezultati proučavanja potencijalnih protivnika imati nepreciznosti.

2.1.3. Razvoj strategija rata

Iz opštih razmatranja je jasno da prilikom sastavljanja strategija treba suprotstavljati svoje jake strane slabim stranama protivnika kako bi mu se nanela maksimalna šteta, a nasuprot jakim stranama protivnika razviti načine za minimiziranje sopstvene štete.

Problem je u tome što potencijalni protivnici mogu biti različiti, njihove jake i slabe strane mogu se značajno razlikovati, a to znači da će i najbolje strategije rata protiv njih biti različite. Zadatak pripreme na najbolji mogući način za rat sa širokom klasom protivnika značio bi nesrazmerno veći trošak resursa. Takva trka u naoružanju može osiromašiti previše oprezne jače od samog rata.

Zato će se, najverovatnije, razvoj strategije za libertarijance svesti na to da svoje jake strane učine onim što je najjeftinije ojačati, a slabe unapređivati samo do nivoa na kojem ne ometaju previše primenu jakih strana.

Pošto različiti ljudi imaju različite komparativne prednosti, nameće se pristup kreiranju kompleksnih strategija koje podrazumevaju zajedničke akcije sa saveznicima, u kojima svaki od saveznika maksimalno koristi svoje komparativne prednosti.

2.1.4. Povećanje vojnog potencijala

Vojni potencijal se sastoji od prisustva sredstava za vođenje rata, veština u primeni tih sredstava, spremnosti da ih se koristi i spremnosti okoline da se pomiri sa njihovom upotrebom.

2.1.4.1. Sredstva

Ako veoma pojednostavimo, sredstva ratovanja su sredstva za smanjenje vojnog potencijala protivnika. Međutim, ako razmišljamo samo kroz takve opšte kategorije, to će dovesti do toga da se strategije svode na rat iscrpljivanja vojnog potencijala, a to je neverovatno razbacivo.

Od svih sastojaka vojnog potencijala, najprimamljivije je delovati na spremnost protivnika da primeni sopstvena sredstva ratovanja. Ako pređemo sa individualnog nivoa na kolektivni, to znači delovanje na sistem upravljanja oružanim silama i na moralni duh protivnika. Takva dejstva su, u odnosu cene i smanjenja vojnog potencijala protivnika, potencijalno mnogo efikasnija od običnog mlevenja trupa.

Ovaj pristup se takođe potpuno poklapa sa libertarijanskim principom individualizma: oni koji donose značajnije odluke u ratu snose veću odgovornost za njega, i primena nasilja nad njima, uključujući i ono smrtonosno, u očima libertarijanca je opravdanija nego nasilje nad običnim izvršiocima naređenja, naročito onima koji su prisiljeni.

Vredi pomenuti i sredstva odbrane. U skladu sa subjektivnom teorijom vrednosti, vrednost zaštićene imovine je veća za onoga ko je brani nego za onoga ko pokušava da je uništi (inače bi pokušao da je barem zauzme u neoštećenom stanju). Zato bi za libertarijance bilo sasvim razumno ulagati u sredstva neposredne zaštite imovine, poželjno do nivoa kada bi cena njenog uništenja za napadača bila veća od zadovoljstva koje dobija od rezultata napada. Ali, naravno, uzimajući u obzir troškove, kako vrednost zaštite ne bi premašila vrednost onoga što se štiti.

2.1.4.2. Veštine

Iste sredstva se mogu primeniti sa većom ili manjom efikasnošću, u zavisnosti od umeća da se to uradi. Međutim, kako nabavka sredstava ratovanja, tako i nabavka veština za njihovu primenu imaju svoju cenu. Stoga neko ko se priprema za rat mora da reši optimizacionu postavku: koliko uložiti u alate, a koliko u veštine njihog korišćenja, kako bi krajnja efikasnost primene tih alata bila najbolja. Takođe, prilikom rešavanja ovog zadatka pojavljuju se razne nijanse, poput svesti o tome da se alati troše ili troše prilikom upotrebe, a takođe mogu, na primer, zastareti, što bi učinilo deo stečenih veština beskorisnim.

Takođe se mora imati u vidu da, ako se sredstva ratovanja mogu dovoljno brzo preneti savezniku, prenos veštine obično zahteva mnogo više vremena, a u nekim slučajevima je i potpuno nemoguć. S druge strane, ista ta okolnost može učiniti vlasnika veštine vrednim saveznikom čija će pomoć biti tražena i čiji će se interesi uvažavati.

2.1.4.3. Spremnost na primenu sredstava ratovanja

Nisu svi psihološki spremni da primenjuju nasilje, naročito letalno, čak ni u samo odbrani. To je posebno primetno kada ljudi učestvuju u ratu koji sami ne doživljavaju kao svoj — odnosno, kada nisu toliko opsednuti duhovima koji taj rat inspirišu.

Jaka opsednutost duhovima, naprotiv, može značajno povećati spremnost čoveka za borbu. Sklonost ka nasilju zavisi i od genetike i od hormonskog statusa, ali opsednutost duhom može korigovati ove faktore.

Koliko je opsednutost duhovima kompatibilna sa libertarijanskim pogledom na svet? Generalno govoreći, jeste. Rezultat takve opsednutosti može izgledati, na primer, kao osoba koja je potpuno ozbiljna u uverenju da je svaka svojina sveta, koja žestoko brani granice svoje zemlje i koja je zbog toga spremna da u bilo kom trenutku pokrene svoj killdozer. Takvi ljudi predstavljaju očiglednu vrednost za libertarijansko društvo. Ali fanatizam nosi i rizike — on smanjuje sposobnost za razumna odlučivanja i može dovesti do nepromišljenih postupaka, na primer, da čovek krene u borbu pod uticajem dezinformacija.

Može li se na neki način oslabiti nivo fanatizma, a pritom zadržati visok stepen spremnosti za ulazak u rat? Može, na primer, kroz učešće u paramilitarnoj organizaciji. Zamislimo neki Red Branitelja Ankap-a. U njega se pristupa radi odbrane slobode zajednice u direktnom vojnom sukobu. Red prikuplja donacije, prima volontere, sprovodi obuku i borbeno usaglašavanje, organizuje demonstracije, na razne načine se reklamira — a u času „H“ podiže se u pripravnost i ulazi u rat. To bi bila uobičajena, višestruko uvežbana aktivnost, sa razvijenom podelom rada, sa potrebom za kreativnim rešavanjem borbenih zadataka i drugim prednostima spajanja hobija sa poslom.

2.1.4.4. Tolerancija okoline

Povećavajući svoj vojni potencijal, ne smete zaboraviti kako će to biti percipirano. Prava su zahtevi sa kojima se pomirili. Ako vam bude uskraćeno pravo da ubijete neprijatelja na način na koji biste želeli, imaćete problema: ili ćete morati da tražite druga sredstva, ili će broj vaših neprijatelja umnožiti.

U vezi sa tim, važno je:

1. Birati takva sredstva ratovanja koja minimizuju kolateralnu štetu i demonstrirati to;
2. Graditi imidž miroljubivog, ali odlučnog subjekta koji neće tolerisati agresiju usmerenu ka njemu, ali je uvek spreman na pomirenje;
3. Sticanje saveznika;
4. Razgovarati sa njima o okvirima dopuštenog tokom rata.

Pokazujući na taj način svoj visok nivo odgovornosti, stekićete reputaciju onoga ko, ako već udari, onda je to zato što je morao.

1.2. Zadaci libertarijanske teorije rata

Sadržaj

2.2. Ulazimo u rat

Подели ово:

• Tweet
• Telegram