Libertarijanska teorija rata. 2. Teorija rata.
2.2.1. Razlozi za ulazak u rat
Po pravilu, uzrok rata je nerešiv konflikt. Preciznije – nerešiv putem mirnog sporazuma ili sudskim putem. Cilj rata je uvek čvrsto povezan sa uzrokom, u suprotnom to nije uzrok, već povod. Razmotrimo glavne uzroke ratova.
2.2.1.1. Resursi
Prvo, uzrok može biti ekonomski. Jedna strana polazi na određene resurse druge strane, odbijajući da ponudi bilo kakvu kompenzaciju koja bi bila prihvatljiva drugoj strani. Obično se ovaj zahtev opravdava osporavanjem prava druge strane na posedovanje tih resursa.
Zašto se ne obraćati sudu? Prvo, strane mogu biti kategorički neslagati oko toga u koji tačno sud da idu. Drugo, sud je možda već održan i doneo odluku u korist jedne ili druge strane – a zatim strana koja zahteva imovinu napada u skladu sa sudskom odlukom ili protiv nje. Treće, prvolagač na resurse može proglasiti svoje pravo očiglednim i da mu nije potrebno nikakvo sudbino potvrđivanje.
Za libertarijance, na prvi pogled, takav razlog za pokretanje rata od strane njih deluje sasvim organski. Restitucija je jedan od legitimnih načina sticanja svojine sa tačke gledišta libertarijanizma. Dakle, ako libertarijanac smatra da ima pravo na dobijanje određene imovine putem restitucije, a protivnik odbija da je prenese, zašto onda ne oduzeti silom ono što mu zakonito pripada?
Ipak, rat je veoma skupa i veoma rizična poduhvat. Čak i pobeda u ratu pokrenutom iz opravdanog ekonomskog razloga može biti smatrana nepravednom od strane okoline, ako je protivniku, po njihovom mišljenju, svesno naneta šteta koja očigledno premašuje vrednost osporavane imovine. Stoga, libertarijanac bi trebalo veoma ozbiljno da razmisli pre nego što započne rat iz ekonomskog razloga.
Zapravo, jedini slučaj kada zaista vredi pokrenuti rat iz ekonomskih razloga jeste poučavanje onih koji sistematski pokušavaju da prisvoje vašu svojinu. Tolerisanje sistematskog osvajača u dugoročnom periodu košta nesrazmerno mnogo. Ipak, u ratu ove vrste poželjno je što pažljivije uzdržavati se ubijanja, kako bi poučenje ostalo poučenje, i kako bi rat završio što pre i što jeftinije.
2.2.1.2. Mržnja
Druga klasa uzroka rata je mržnja. Ratovi vođeni mržnjom nisu samo konflikti u kojima su ljudi spremni da ubijaju. To su konflikti u kojima je ubistvo obično i sam cilj. Lako je zamisliti libertarijanca koji započinje rat vođen takvim uzrokom. Na primer, to može biti osveta za ubistvo bliske osobe ili za dugo, sistematsko ponižavanje.
Ratovi ove vrste relativno lako postaju masovni, jer je to slučaj kada osvetu zahteva duh. U slučaju osvete za ubistvo, reč je o duhu pokojnika. U slučaju osvete za poniženje, ratu se odziva duh zajedništva sa onim koga je poniženo.
Tako je za libertarijanca koji se sprema da započne rat iz mržnje veoma važno unapred objaviti jasne uslove pod kojima će smatrati da je zadovoljni — na primer, smrt ili ritualno poniženje konkretnog lica. Ipak, to ga možda neće spasiti od nastavka rata i nakon što postigne svoje ciljeve, ako to postane rat mržnje sa strane onih koji su bliski onome kome je izvršena osveta. Što jače veze povezuju one koji su u takvom ratu došli jedni drugima u pomoć, to rat traje duže i to ga je teže okončati. Zato je veoma važno takođe unapred učiniti izopštenim onoga kome planiraš da se osvetiš. Recimo, u srednjovekovnoj Islandiji za to je postojao institut proglašenja izvan zakona. Danas se za to koriste manje formalizovane tehnologije društvene osude.
2.2.1.3. Moć
Treća klasa uzroka rata je borba za moć. Za libertarijance je moć ljudi nad ljudima (odnosno takav odnos između subjekta i objekta u kojem subjekt može po svojoj volji menjati stanje objekta) izuzetno nepoželjna stvar, zbog čega oni, naročito, teže anarhizmu. Stoga, ako libertarijanac započinje rat ovog tipa — to je, očigledno, rat ne za moć nad nekim, već protiv moći nad samim sobom, odnosno za slobodu.
Duh slobode je najjači od libertarijanskih duhova, jer ujedinjuje sve libertarijance, a njihova ljubav prema njemu je čvrsta i iskrena. Libertarijanac koji se bori protiv sopstvenog porobljavanja uvek može računati na podršku drugih libertarijanaca. Oni ga mogu kritikovati — ali ne zbog samog čina započinjanja rata, već, na primer, zbog njegovog neusklađenosti sa vremenom, neorganizovanosti ili nedovoljne pripreme.
I, iako čak i izgubljeni oslobodilački rat može učiniti duh slobode jačim, ipak za libertarijanca nema inspirativnijeg događaja od onog kada rat za slobodu završi pobedom.
U stvarnosti, priprema za ovu vrstu rata je moralna dužnost libertarijanca.
2.2.2. Razlozi za neulazak u rat
2.2.2.1. Strah od smrti
Strah od smrti je najočigledniji razlog za izbegavanje potencijalno smrtonosnog sukoba. Očuvanje sopstvenog života obično se nalazi veoma visoko u bilo kom ličnom sistemu vrednosti. Perspektiva smrti u ratu može prevagnuti i gubitak imovine, i mržnju prema neprijatelju, i perspektivu potčinjavanja, poniženja i gubitka samopoštovanja. Ako razmišljamo racionalno, jedino što može biti jače od straha od smrti jeste čvrsto znanje da neulazak u rat znači neizbežnu smrt, dok ulazak u rat nosi samo određenu verovatnoću iste. Praksa, međutim, pokazuje da ljudi često, čak i suočeni sa takvom dilemom, biraju neaktivnost i poginule.
Najbolje od relativno jednostavnih rešenja koja može preduzeti onaj ko je podložan tako snažnom i volju parališućem strahu od smrti jeste da nauči da sluša svoj strah i što pre pobegne što dalje od mogućeg smrtonosnog sukoba. Za onoga ko razmatra perspektive ulaska u rat, važno je prepoznati takve tipove ljudi i ne oslanjati se na njih kao na direktne saveznike, očekujući u najboljem slučaju pomoć resursima. Radi dobijanja pomoći, može biti korisno preneti potencijalnom savezniku misao da će agresor, čim se reši vas, odmah krenuti i na njega.
Srećom, takva snažna dominacija straha od smrti može se korigovati. Još srećnije, toliko snažan strah od smrti nije karakterističan za libertarijance, jer je u njima jak duh slobode, a duhovi su sposobni da unesu značajne korekcije u prirodne sklonosti.
2.2.2.2. Strah od ubijanja
To je izuzetno čest strah, prema kojem postoji prirodna sklonost, a koji takođe može biti pojačan odgojem. Međutim, na isti način može biti i oslabljen. Ako planirate ući u rat, trebalo bi da imate na umu da će veći deo vaših saveznika u određenoj meri biti izložen ovom strahu. Takođe, sa visokom verovatnoćom i vi sami imate ovaj strah, a koliko je on jak, saznaćete u trenutku kada bude potrebno delovati bez oklevanja. To bi vas moglo koštati života.
Štaviše, ako se ipak ispostavi da je vaš strah od smrti jači od vašeg straha od ubijanja, i ako ubijete, to može ozbiljno poljuljati čvrstinu vaše psihe. Ipak, svaki malo ozbiljniji rat ionako pruža toliko širok asortiman užasa da će vam, usled toga, na jedan ili drugi način biti potrebno da pročistite glavu.
Koja su sredstva za smanjenje straha od ubijanja?
Prvo, možete se prožeti saznanjem o tome koliko je užasan duh kojim je vaš protivnik opsednut. Ova tehnika omogućava u značnoj meri dehumanizaciju neprijatelja, i, shodno tome, uklanja moralne zabrane prema njemu. Međutim, da bi tehnika radila, ne smete obraćati pažnju na ono što odudara od te mentalne slike, jer je neprijatelj zapravo ipak čovek. Bliski kontakt sa neprijateljem, a naročito komunikacija sa njim tokom rata, može izazvati kognitivnu disonancu. Drugi problem sa ovom tehnikom je taj što se usled nje ozbiljno pojačava vaša opsednutost duhom koji vas tera u rat; fanatizam negativno korelira sa inteligencijom, a inteligencija je kritično važna za pobedu.
Drugo, savremeni rat obično podrazumeva ubijanje na velikoj udaljenosti. Kada nemate posla sa živim, mesnatim čovekom kojeg treba hitno učiniti mrtvim, već sa koordinatama, mutnom slikom na ekranu ili jedva primetnom figurom koja je iznikla iz zaklona na nekoliko stotina metara, neće biti teško disciplinovano i bez štetnih refleksija upotrebiti oružje, ako su tome prethodile obuke.
Treće, vremenom se osećanja otupljuju, pa glavna opasnost od pojave straha od ubijanja vreba vas na samom početku vašeg rata, a kasnije će biti lakše.
2.2.2.3. Čekanje pogodnog trenutka
Takođe, jedan od veoma čestih razloga zašto se rat ne započinje sada jeste priprema za to da se rat započne kasnije. Poznata izreka „želiš mir – spremaj se za rat“ može se tumačiti ne samo na klasičan način (ako se budeš spremao za rat, ljudi će te se uzdržavati od napada), već i drugačije (dok se spremaš za rat, ti sam nećeš napasti, a to znači da će biti mira). Za većinu privatnih ratova između pojedinaca, stanje zamrznutog konflikta uz pripremu za njegovu aktivnu fazu je prihvatljivije stanje od prelaska u rat, jer oštrina konflikta vremenom često opada. Postoji, međutim, situacija u kojoj teza da je loš mir bolji od dobrog svađe netačna.
Kao što je već rečeno, moralna dužnost svakog libertarijanca je priprema za rat za slobodu. Naravno, to je samo deo zadatka. Spremajući se za rat, odnosno proučavajući protivnika, razvijajući strategiju pobede i povećavajući vojni potencijal, važno je razumeti da ako je reč o ratu za sopstvenu slobodu, u nekom trenutku pripremu treba okončati i započeti sam rat. Inače će priprema ispraziti trud, jer trenutni mirni status kvo libertarijanca ne može biti zadovoljavajući.
2.2.2.4. Preventivna kapitulacija protivnika
Svakako, najbolji razlog za nepočetak rata je preventivna kapitulacija protivnika. Razlozi mogu biti različiti. Protivnik može shvatiti da katastrofalno zaostaje u tempu pripreme za rat, da nema šanse u slučaju njegovog početka, pa će zbog toga morati da pregovara o uslovima mira. Protivnik može biti obavezan drugim ratovima i po prednost će izbegavati uplitanje u još jedan, zbog čega će pristati na ustupke. Konačno, protivnik može jednostavno preispitati svoj stav koji ga je gurao ka eskalaciji konflikta, shvatiti da je grešio i izaći u susret vašim potpuno pravednim zahtevima.
Upravo takva željena varijanta razvoja događaja leži u osnovi svake odluke o trci naoružanja. Dodatni bonus u slučaju pomirenja biće to što će pobednička (kao i poražena) strana u određenoj meri moći da nadoknadi svoje troškove povećanja vojnog potencijala prodajom ili iznajmljivanjem dela akumuliranih vojnih resursa trećim stranama.
2.2.2.5. Sopstvena preventivna kapitulacija
Konačno, važno je razmotriti i opciju sopstvene preventivne kapitulacije. To nipošto nije uvek najgori ishod, jer alternativa može biti potpuni vojni poraz, dok preventivna kapitulacija može uštedeti ogromnu količinu resursa.
Kapitulaciju treba koristiti kao povod da se uradi analiza grešaka i da se dobro radi na sebi, kako se takvi naočiti ishodi u budućnosti ne bi ponavljali.
Naravno, mogu postojati faktori koji će vas naterati da uđete u rat čak i u najbeznažnijem scenariju. Na primer, vaša predstava o časti. Pa dobro, toliko izražena čast je opsesija veoma jakim duhom ličnog nadmoćanstva, nadmoćanstva sopstvenih vrednosti i sopstvene vrste. Ovde je uzaludno ubeđivati. Pokušajte barem tako da svedok vaše hrabrosti postane dostojan bard.
2.1. Priprema za rat
2.3. Vodenje rata