Libertarijanska teorija rata. 2. Teorija rata.
Dakle, ušli ste u rat. U sukobu ste sa nekim i spremni ste da ga ubijete. Moguće je da je i taj neko spreman da ubije vas. Faza neizvesnosti, kada ste vi i vaš protivnik možda pripremali rat, završena je, i sada je vaša stvarnost postala znatno jednostavnija. Zbog ove jednostavnosti i jasnoće mnogi cene stanje rata.
Međutim, upravo zbog tog razloga, započeti rat je najbolje okončati što je pre moguće, inače imate veliku šansu da se naviknete da rešavate sve probleme vojnim sredstvima, dok je direktno nasilje dobar alat samo za prilično usku klasu zadataka. Takođe, stalno stanje rata čini vas izuzetno ranjivim pred spoljnim akterima od kojih će zavisiti snabdevanje resursima kada potrošite ratne zalihe, a to verovatno nije cilj koji ste sebi postavili ulaskom u rat.
2.3.1. Prioriteti ciljeva
Kao što je već rečeno, ciljevi rata su čvrsto povezani sa njegovim uzrocima, koje smo podelili u kategorije „resursi“, „mržnja“ i „moć“. Pošto ste ušli u rat, znate cilj rata, i već od tog glavnog cilja možete graditi međuvremene, koji će postati sredstva za postizanje glavnog.
Međutim, tokom rata može se činiti da je glavni cilj nedostižan, ili, naprotiv, previše skroman, i da ste u stanju da postignete više. Zato vam je potrebna spremnost da u bilo kom trenutku revidirate glavni cilj rata, a sa njim i međuvremene ciljeve. Ali tom spremnošću ne treba preterivati, jer je kretanje ka postizanju prethodnih ciljeva već dovelo do trošenja određenih resursa, tako da će vas oklevanje i menjanje pravca već same po sebi donekle oslabiti.
Odlazak sa glavnog fokusa tokom rata na sporedne ciljeve, koji vas ne vode ka postizanju glavnog, već samo donose neke dodatne koristi – iskusna je, ali opasna taktika. Prvo, to je trošenje resursa koji bi mogli biti nedovoljni za postizanje glavnog cilja. Drugo, mnogi bi mogli pomisliti da vam se dopada sam rat kao takav, a da sve priče o pravednom razlogu rata i cilju koji je srazmeran tom razlogu vodite samo da biste skrenuli pažnju. Takva razmatranja mogu smanjiti broj vaših saveznika i umnožiti broj vaših neprijatelja. Ili se može desiti da, videći vaš odnos prema ratu, vaši novi neprijatelji postanu libertarijanci, a novi saveznici oni koje libertarijanci smatraju neprijateljima. Možda je to za vas nebitan faktor, ali ciljna publika knjige su libertarijanci. Za njih je to važan faktor.
2.3.2. Izbor sredstava
Sredstva vođenja rata su strogo uslovljena njenim ciljevima. Ako primenjena sredstva nisu pogodna za postizanje cilja, to znači da ste ili pogrešili u izboru sredstava ili zapravo pokušavate da postignete neki drugi cilj.
Ciljevi se mogu postići različitim sredstvima. Naravno, uz druge jednake uslove, treba preferirati ona sredstva koja vode do cilja najbrže, najjeftinije i najpouzdanije, ali u praksi će gotovo sigurno biti potrebno tražiti kompromis. Ipak, neke preporuke se mogu dati prilično samouvereno.
Tako, ako se protiv vas nalazi glavni protivnik i njegovi saveznici, poslednjima treba staviti do znanja da su njihove primedbe minimalne, da to uopšte nije njihov rat i da je u njihovom interesu da se ne izazivaju problemi, da ostanu po strani ili čak potpuno izađu iz sukoba. Isto važi i za podređene protivnika, naročito za prisilno mobilisane.
Ili, recimo, procenjujući sredstva koja su vam na raspolaganju, treba razmatrati dva suprotna scenarija – onaj u kojem resurse trošite brzinom koja nije veća od brzine njihovog obnavljanja – i onaj u kojem ih koristite sa maksimalnom odlučnošću. Ratove je najbolje završavati što pre, ali potrošiti sav svoj potencijal pre nego što protivnik iscrpi svoj – to nosi rizik od najnegativnijeg ishoda.
Najbolji scenario je onaj u kojem resurse trošite tempom koji je dovoljan za efikasno poražavanje protivnika, a da je pritom ispod tempa njihovog obnavljanja.
2.3.3. Mobilizacija resursa
Rat je konflikt u kojem su ljudi spremni da ubijaju. Takođe, rat zahteva mnogo resursa za svoje vođenje. Resursi se mogu pribavljati kako ekonomskim, tako i nasilnim metodama. Tokom rata, ekonomska aktivnost može biti ozbiljno otežana. Odavde proizilazi tendencija da se sredstva za vođenje rata pribavljaju vojnim metodama. Ovaj princip se istorijski formuliše kao „rat se sam hrani“.
Za libertarijance takav pristup predstavlja ozbiljan etički problem. Nasilno oduzimanje resursa neophodnih za vođenje rata od svog vojnog protivnika prilično je lako opravdati. Međutim, oduzimanje neophodnih resursa onima koji ne učestvuju u ratu na strani vašeg protivnika, više nije kompatibilno sa libertarijanskim principima. To se može opravdati samo u situacijama životne neophodnosti, kada se ne oduzima ono što je upravo sada vitalno neophodno onome od koga se oduzima, i uz neizostavnu obavezu naknadne nadoknade, u okviru mirnog sporazuma ili sudskim putem. I čak u tom slučaju, onaj od koga se oduzima ima puno pravo da se oproni pljačkom bilo kojim sredstvom, pa čak i smrtonosnim.
U apsolutnoj većini slučajeva, za libertarijanca je dozvoljeno pribavljati resurse za vođenje rata samo u okviru dobrovoljnih transakcija – putem razmene, poklona ili kredita. Ovo je ozbiljno ograničenje, stoga libertarijanac koji se priprema za rat mora ozbiljno štedeti kako bi nakupio neophodne resurse, a onaj koji je ušao u rat mora aktivno formirati grupu za podršku oko sebe kako bi imao mogućnost da izdrži što duže.
2.3.4. Početak rata
Dakle, napali ste svog protivnika da biste ga odvratili od pokušaja da naruši vaše resurse, ili da biste ga uništili, ili da biste postigli svoje oslobođenje. Takođe je moguć mnogo tužniji scenario, kada niste napali vi, već su napali vas. Kako će ovi različiti scenariji početka rata uticati na tok ratnih radnji?
2.3.4.1. Vi napadate
Najjednostavnije je sa ratom za resurse. Vaš zadatak je da brzim, iznenadnim udarcem preuzmete kontrolu nad njima, obezbedite im pouzdanu odbranu i odmah započnete mirovne pregovore. Ili, ako je cilj bio da ga odvratite od narušavanja vaših resursa, onda je zadatak da brzo nanosite značajnu ekonomsku štetu i, ponovo, započnete mirovne pregovore.
Sa ratom mržnje je takođe jednostavno. Fokusirani ste na tom konkretnom subjektu kojem želite da se osvetite, a svi ostali se pojavljuju samo kao prepreke. Zadatak je da ga što pre ubijete, ili ponizite, ili šta god da želite da uradite sa njim – i da se povučete. Nakon toga započinjete mirovne pregovore sa onima koji vas i dalje smatraju svojim protivnikom, po mogućstvu nudeći im velikodužnu nadoknadu. Na kraju krajeva, njima može biti neprijatno što nisu uspeli da zaštite svog saveznika, a tu im se još nudi da odustanu od osvete za njega – takvu gorku pilulu treba zasladiti.
U slučaju rata za slobodu, sve se ispostavlja znatno složenije. Vi se suprotstavljate moćnom duhu po imenu Stabilnost, nameravate da prekinete sveti status kvo, prema kojem prava na slobodu nemate jer nikada ni nije bilo. Ovim duhom je opsednut neodređeno veliki krug ljudi, i nije uvek jasno sa kim i kako, zapravo, treba voditi rat. Tako da je prvo potrebno precizirati ko će tačno u ovom ratu biti neprijatelj. Upravo zbog toga ratovi za slobodu obično počinju deklaracijom nezavisnosti, zatim se licima koja bi navodno imala pravo da priznaju vašu slobodu i nametnu to priznanje svojim podređenima, postavlja ultimatum sa zahtevom da to učine u dogovorenom roku, i tek nakon što ultimatum bude odbijen, postaje jasno na koga treba napasti. Faktor iznenađenja se pri tome, naravno, gubi. Štaviše, sam čin postavljanja ultimatuma može se smatrati početkom vojnih radnji, i prvi akt sile u ratu neće biti na vašoj strani.
Nažalost, ustupanje protivniku mogućnosti da udari prvi obično se ispostavlja kao neophodna cena za pravo da započnete oslobodilački rat. Međutim, takva unapred određenost je dobra bar po tome što se taj prvi udar može pokušati usmeriti u prazninu.
2.3.4.2. Napadaju na vas
Ako napadnu vas, situacija je u velikoj meri obrnuta. Protivnik je zainteresovan za brzo postizanje svojih ciljeva jednim iznenadnim udarcem, što znači da je vaš prvi zadatak da mu to ne dozvolite.
Ako je ovo rat za resurse, što su prethodni pritužbe vašeg protivnika na njih bile upornije, to ste imali više mogućnosti da ih unapred zaštitite. Sada je vaš zadatak da potrošite mnogo manje na odbranu nego što je on potrošio na njihovo osvajanje. Čim protivniku pokažete da je dalji rat za njega ekonomski neisplativ, trebalo bi odmah ponuditi mirovne pregovore, pokazujući pritom protivniku maksimalno poštovanje, pa čak i neki vid kompromisa. U ovoj fazi najveća opasnost je da se rat za resurse pretvori za vašeg protivnika u rat prestiža, koji, sa svoje strane, predstavlja olakšanu varijantu rata mržnje.
Rat mržnje, ako ste u njemu predmet mržnje i, shodno tome, predmet napada, sa visokom verovatnoćom će postati rat mržnje i za vas. Čak i ako uspete da preživite prvi udarac, to će samo podstaći protivnika na nove. Voditi pregovore sa njim u početku je besmisleno, ostaje samo težiti potpunoj pobedi. I ako vam takođe ne uspete odmah da uništite protivnika, moraćete se fokusirati na to da ga saveznici ostave na miru. Istovremeno, ipak bi trebalo slati protivniku u informacionom prostoru znake simboličkog poštovanja: on je burni manijak, ali se bori dostojanstveno. Postoji šansa da će, kada njegov prvi bes popusti, ipak uspeti mirno da se razdvojite, zadržavajući zamrznuti konflikt — što znači da ćete imati priliku da se bolje pripremite za sledeću eskalaciju.
Zanimljiva je situacija sa ratom za slobodu. Za libertarijance je izuzetno netipično nekoga porobiti, osim u egzotičnim situacijama restitucije sa nesolventnim, ali radno sposobnim tuženim. Međutim, mogu vam pripisati svojevrsno porobljavanje i započeti oslobodilački rat protiv vas, dok će u stvarnosti to biti rat za resurse ili rat mržnje, gde će cilj biti lišavanje vašeg dobrovoljnog saveznika, čije će porobljavanje biti pripisano vama. Nastupe saveznika u vašu podršku objašnjavaće, na primer, Štokholmskim sindromom, ili time da držite taoca, ili da ste ga jednostavno obmanuli svojom propagandom. Takvi sukobi retko prelaze baš u rat, mnogo češće će imati nisku intenzitet. Teško je reći da će, recimo, agenti vaših konkurenata odmah početi da ubijaju vaše menadžere u zaštitu vaših radnika; mnogo je verovatnije da će prvo nahraniti sindikat, a zatim će on pokrenuti štrajk.
2.3.5. imid strana
U globalnom svetu svaki rat je šou. Zainteresovani ste da baš vaš stav izgleda privlačnije od stava vašeg protivnika. Pri tome vas pre svega zanima privlačnost vašeg stava u očima vaših potencijalnih saveznika, kao i snažnih neutralnih strana, naročito ako su oni trgovinski partneri vama ili vašem protivniku.
Zato ćete morati da proučite sisteme vrednosti i interese onih na koje vam je važno da ostavite povoljan utisak, i da im servirate takva tumačenja onoga što se dešava tokom rata koja se uklapaju u njihovu sliku sveta, istovremeno vas prikazujući sa pozitivne strane upravo za njih. Za različite aktere to mogu biti različita tumačenja. Uz to, važno je da vodite računa o doslednosti svog narativa, kako prilikom pažljivog proučavanja vaših izjava ne bi došlo do utiska da uopšte nemate sopstvene vrednosti, već da samo govorite ono što vam je u tom trenutku isplativo.
Postoji šansa da ćete morati ozbiljno da razmotrite poznat savet „ne možeš pobediti lepo – samo pobedi“. Ako je reč samo o tome da žrtvujete svoj imidž u očima potencijalno korisnih spoljnih posmatrača, to je još u domenu izvodljivog. Ako se razmatra opcija da zbog pobede žrtvujete sopstvene osnovne vrednosti, to je, naravno, mnogo teži izbor. Vrlo je verovatno da će biti prikladnije povući se, naročito ako postoji mogućnost da se kasnije oporavite od poraza. Ali o izlasku iz rata ćemo govoriti kasnije.
2.2. Ulazimo u rat
2.4. Izlazimo iz rata