Libertarijanska teorija rata. 1. Postavljanje problema.
Libertarijanstvo je pogled na svet koji kaže da svakom pojedincu pripada sam sebi, da niko nema pravo da nekazno inicira nasilje, da mirna dobrovoljna razmena obogaćuje obe strane koje razmenjuju… Čini se, gde je u svemu tome mesto za fenomen kao što je rat?
1.1.1. Definicija rata
Ipak, čak i u društvu koje se sastoji od najčistijih libertarijanaca, i dalje ostaje mesta za konflikte. Konflikt je stanje u kojem se isti objekat (predmet konflikta) posmatra kao sredstvo za postizanje različitih ciljeva, pri čemu jedna upotreba otežava drugu ili je čak čini nemogućom.
Na taktiku ponašanja u konfliktu utiče mnoštvo faktora, od subjektivnog značaja predmeta konflikta do rasporeda snaga. Ipak, vredi izdvojiti i kategoriju kao što je pravičnost zahteva. To je subjektivni osećaj da je vrednost predmeta konflikta za jednu ili drugu stranu veća od pretpostavljene štete koju će ta strana naneti uključenim licima svojim učešćem u konfliktu. Zašto je ova kategorija potrebna? Koristi se za moralne procene konflikta: libertarijanska moral zahteva stupanje u konflikt na onoj strani čiji se stav čini pravičnim.
Uzmimo konflikt u koji su uključena dva subjekta. Za jednog je vrednost predmeta konflikta prilično visoka, barem se tako čini okolini. Na primer, reč je o pretnji njegovoj kući. Za drugog je vrednost predmeta konflikta u očima okoline ne toliko velika, na primer, reč je o pogodnosti izgradnje puta direktno preko zemljišta prve strane na kojem se nalazi kuća. Ako vlasnik kuće pasivno posmatra rušenje svoje kuće, ne primajući nadoknadu, konflikt je očigledno nepravedan: vrednost predmeta konflikta je velika, a šteta koju vlasnik kuće nanosi je nula. Libertarijanska moral zahteva da se interveniše i ponudi pomoć vlasniku kuće.
Ako graditelj nudi nadoknadu za rušenje, ovde se mišljenja o pravednosti mogu podeliti: neki smatraju da će graditelj usled toga pretrpeti štetu koja pokriva vrednost kuće, dok će drugi smatrati da je šteta nedovoljna. Ali sve procene su u svakom slučaju subjektivne. Ono što je nekome otrula koliba, drugome je porodično gnezdo. I čak i ako su svi okolini uvereni da je ponuđena nadoknada za rušenje više nego pravedna, vlasnik kuće se možda neće složiti sa tim. I, čim ugleda buldožer na svojoj granici, otvara vatru na njega. A to je već — rat.
Rat je konflikt u kojem zahtev za preživljavanjem protivnika nije ograničavajući faktor barem za jednu od strana. Jednostavnije rečeno, rat je konflikt u kojem su spremni da ubijaju.
Zašto je spremnost da se ubija toliko važan faktor da se takvi konflikti iznose u posebnu kategoriju i da se za njih čak izmišlja posebna teorija? Zato što: (a) ubistvo jedne od strana konflikta rešava konflikt sa tom stranom, (b) ubijena strana je pretrpela štetu koja će bilo kome biti tumačena kao prilično značajna, (c) ubijena strana više nikome ne nanosi štetu. Drugim rečima, ubistvo se po automatizmu tumači kao nepravedno rešavanje konflikta. Pri čemu — nepovratno nepravedno, pošto ubijeni više ne može sam direktno da dobije bilo kakvu nadoknadu.
Na taj način, rat stvara za libertarijance snažan moralni zahtev da uđu u taj konflikt, usled čega se u konflikt uključuju sve novi učesnici. Dakle, rat je konflikt sa pozitivnom povratnom vezom, a to znači da je sklon širenju. Da ratovi u libertarijanskom društvu, za koje i formulišemo našu teoriju, ne bi poprimili katastrofalan karakter, potrebno je suprotstaviti im negativnu povratnu vezu: niz faktora koji će gasiti ratove. I to treba uraditi u okvirima libertarijanske ideologije.
1.1.2. Apstraktni subjekti i njihovi odnosi
Apstraktni subjekti su genijalni izum čovečanstva koji mu omogućava, između ostalog, da racionalizuje ponašanje ljudi u trajnim konfliktima, uprkos takvom faktoru kao što je smrt. Ljudi jednostavno nastavljaju da smatraju osobu subjektom, uprkos tome što je umrla. Pa umrla i umrla. Sada je duh. Duh i dalje ima potrebe, uključujući i potrebu za pravdom. A to znači da on zahteva da ubica snese srazmernu štetu, u suprotnom će duh nastaviti da ratuje.
Kako okončati konflikt koji je doveo do ubistva? Potrebno je umiriti duh. Ubica donosi žrtvu duhu pokojnika i dobija očišćenje — odnosno priznanje okoline da je konflikt završen. A zašto on ne bi bio završen, ako su svi videli jasne znakove: mrtvac je zadovoljan. Sada je on pokojni mrtvac. Za pokojnika više nije potrebno ratovati, rasplinimo se. Dobro je kada svi znaju šta i kako umiruje duhove.
Međutim, izuzetno je retko da se neki izum može koristiti na samo jedan način. Ljudi osećaju zajedništvo među sobom, i za njih je to jasan dokaz: i ova zajednica ima svog duha. Pojavljuju se duhovi roda, plemena, a zatim i većih zajednica. A te moćne spekulativne subjekte već nije tako lako umiriti. Pojavljuje se predstavljanje da je napad na jednog člana zajednice napad na sve članove zajednice, jer je njihov duh zajednički. A to znači: uzmi koplje i stani u red.
Proces centralizacije u svetu duhova postepeno je doveo do pojave hijerarhijskih panteona, a zatim i monoteizma, i zahtevi ovih spekulativnih subjekata više se nisu svodili na kolektivnu odbranu. Naprotiv, u nekom islamu duh zahteva da se ratuje protiv celog spoljašnjeg sveta, sve dok poslednji nevernik ne podleže opštem redu umirivanja duha.
Šteta od ratova između nosilaca tako velikih i agresivnih spekulativnih subjekata dovela je do toga da su 1648. godine, nakon Vestfalskog mira, na prvi plan izašli duhovi naroda koji više odgovaraju geografiji i logistici, i poslednjih nekoliko vekova živimo u svetu kojim upravljaju spekulativni subjekti kao što su nacionalne države.
Poricanje postojanja spekulativnih subjekata je kao poricanje postojanja imaginarnih brojeva. Kako nema imaginarnih brojeva, ako oni pomažu u proračunima matematičkih modela fizičkih pojava? Kako nema spekulativnih subjekata, ako oni ujedinjuju ogromne mase ljudi u zajedničkom delovanju? Zato libertarijanska teorija rata nikako ne može izbeći uzimanje u obzir ovog važnog faktora koji utiče na rat.
Navedimo primer kako se koncept spekulativnih subjekata koristi za analizu jednog pojma popularnog u libertarijanskom diskursu — etatizma.
Ako umesto dugog termina „spekulativni subjekt“ koristimo kraću reč „duh“ koja nosi moćan semantički rep, onda etatizam možemo opisati kroz opsednutost zlim duhom. Zli duh tera čoveka da žrtvuje svoje interese radi interesa duha. U slučaju etatizma, reč je o takvom duhu kao što je država.
Etatisti su sasvim obični ljudi. Oni su isto toliko individualisti, isto toliko egoisti i isto toliko sposobni za dobrovoljnu interakciju kao i libertarijanci. Samo su opsednuti zlim duhom. Taj duh se budi, naglo menjajući njihove misli i ponašanje, kada se aktiviraju određeni okidači. Kod nekoga duh reaguje na zastave, grbove i zvukove himne, kod nekoga na figuru vođe, kod nekoga na uniformu ili službenu iskaznicu, nekome su dovoljne reči o građanskoj dužnosti — ukratko, postoje tehnike za buđenje duha, ali on obično spava.
Najpouzdaniji način da se probudi duh etatizma jeste da se čoveku prenese uverenje da državi prete neprijatelji.