Mrežna država. 3. Tropolarni svet.

Svaki pol legitimiše sebe pozivajući se na društveno korisnu koncepciju i dovodi je do krajnosti, osuđujući suprotnu krajnost.

Kod KPK-a je to najočiglednije: morate se pokoriti. To je Komunistička partija Kine i ona je jaka, zato morate spustiti glavu. To je veoma jednostavno, direktno i jasno, iako u stvarnosti to funkcioniše samo za stanovnike Kine i kineski segment interneta.

Pol NYT-a funkcioniše nešto suptilnije: oni zahtevaju da saosećate. Na kraju krajeva, zar niste beli, ne ste muškarac, ne ste heteroseksualac, ne ste cisrodna osoba, niste sposobni, niste bogati ili član jedne od stalno rastućih kategorija privilegovanih — i, stoga, niste tiranin u nekom smislu? Pošto ste vi privilegovani, morate saosećati i spustiti glavu pred onima koje ste navodno ugnjetavali. To je leva verzija ideologije pokornosti. To može naterati bilo koga da spusti glavu u ime osnaživanja „ugnećenih“, jer je 99,99% svetske populacije „tiranin“ barem u nekom smislu. Ovaj pol je najjači u engleskojezičnom¹²⁵ internetu, najslabiji u kineskom internetu i ima umerenu snagu izvan njega.

Pol BTC-a je suprotnost obojici. On zahteva da budete suvereni. To znači da, umesto da se pokoravate KPK-u ili da posečete vene kao što zahteva NYT, držite glavu visoko. Čuvate svoje privatne ključeve lokalno, ne verujete centralizovanim korporacijama ili vladama, samostalni ste i autarkični, živite van kaveza. Ovaj pol je jak u globalnom internetu, iako se suočava sa otporom kako od strane KPK-a, tako i od strane NYT-a.

3.5.1. Krajnosti i njihove suprotne krajnosti su nepoželjne

Suptilnost je ovde u tome što u svakom od ovih polova postoji deo istine. Ne želimo društvo predvođeno KPK-om u kojem svi nemaju drugog izbora nego da se pokore, jer to lako može prerasti u digitalni totalitarizam. S druge strane, takođe nam nije potrebno društvo u kojem se niko nikome ne pokorava, jer to podseća na San Francisko, gde ljudi mogu jednostavno ući u Walgreens i izneti sve odatle.

Ne želimo društvo kojim upravlja NYT, gde svako nema drugog izbora nego da saoseća sa onim što se dešava, jer to dovodi do onoga što je Matt Iglesias nazvao Velikim buđenjem: emocionalnim i iracionalnim izlivima koji pale Ameriku i nastavljaju da uznemiravaju društvo u SAD. Ali takođe nam ne treba društvo u kojem niko ne saoseća, jer ono liči na Grand Theft Auto u ambijentu Rusije 1990-ih, postkomunističko društvo sa niskim nivoom poverenja, gde se svaki zahtev za saradnjom posmatra kao pokušaj prevare.

Konačno, i što je možda najmanje očigledno, ne želimo društvo u kojem svako mora biti suveren, jer dovođenje toga do iracionalne ¹²⁶ granice znači da čovek buši sopstveni bunar za vodu, uzgaja sopstvenu hranu, ne verujući nijednom prodavcu ili čoveku osim sebi, i generalno bi okončao podelu rada koja omogućava postojanje kapitalizma. Ekstremna autarkija može delovati romantično, ali u odsustvu proboja u oblasti robotike, potpuni izlazak iz okvira je način da se drastično pogorša sopstveni životni standard. I obrnuto, naravno, ne želimo društvo u kojem niko uopšte nema mogućnost da bude suveren, jer nas to ostavlja svima podložnima prilično zrelom digitalnom totalitarizmu koji je CPC već implementirao, i o čijoj mogućnosti sanja NYT.

3.5.2. Recentralizovani centar

Može se prigovoriti (i složio bih se) da, iako su ova tri polusa i tri suprotne im krajnosti loše, nisu sve podjednako loše, i ne moramo nužno ostati u mrtvom centru. Na primer, lično bih bio mnogo bliži polusu suvereniteta nego naša trenutna kultura, i pokušao bih da razvijem tehnologije koje to omogućavaju.

Međutim, moramo priznati da različitim ljudima odgovaraju različiti poretci. I umesto da pokušavamo da nametnemo svoje preferencije svima, zaista nam je potrebna raznolikost tačaka između ova tri neželjena polusa: različite sinteze za različite grupe.

Konstrukcija koju opisujemo u ovoj knjizi — startap zajednica koja na kraju postaje mrežna država — savršeno kombinuje aspekte sva tri polusa. Na primer, ona ima jasnog osnivača koji određuje pravac kretanja, ali on garantuje da svaki građanin ima pravo da slobodno napusti zajednicu ako to poželi, da držaoci novčića takođe imaju pravo glasa, kao i niz drugih digitalnih kočnica i uzdržavanja. Ovaj koncept leži u osnovi recentralizovanog centra, ideje o kojoj ćemo detaljno raspravljati kasnije.

¹²⁵ Sa prostora van SAD jasno se vidi da Buđenje dolazi iz Amerike. Vidi, na primer, članak Irkinje Anđele Negl ili članak u britanskom Economistu, gde se može videti američko poreklo Buđenja sa onom malom kulturnom distancijom koju Evropa još uvek pruža. Razmotrimo epizodu, kada je Amerikanac pokušao da otkaže Finca zbog korišćenja finske reči aave. Ili činjenicu da su BLM protesti proširili u digitalnom formatu iz SAD u ostatak sveta, iako je teško zamisliti situaciju u kojoj bi se dogodilo suprotno. I uzmimo takođe u obzir da izbor zamenice sama po sebi podrazumeva korišćenje engleskog jezika (u mnogim jezicima nedostaje razlika u izgovoru vezana za rod), tako da je, na primer, reč „Latinx“ nametnuta od strane španskih govornika koji su englesko govorili Amerikanci.

¹²⁶ Ako želite, bitkoin-maksimalizam dovodi mnoge libertarijanske stavove do iracionalnih granica, baš kao što Buđenje dovodi do apsurda mnoge liberalne zapovesti.