Politička polarizacija naglo raste. To se vidi sada na svim grafikonima. SAD zapravo više nisu „nacionalna država“, već dvo-nacionalna zemlja sastavljena od dve neprijateljske etničke grupe koje se razlikuju po mišljenju o fundamentalnim moralnim principima. Reč je o „bogu, gejevima i oružju“ (god, gays, and guns), ali i o cenzuri, nadzoru i inflaciji.

Državni kapacitet je značajno opao. Kompetentna Amerika sredine veka, spoj levih i desnih, koji je organizovao Ruzvelt, Amerika koja je povezivala moćnu centralizovanu državu sa socijalnim konzervatizmom, Amerika prikazana u bezbroj filmova, Amerika koja je pobedila u Drugom svetskom ratu i Hladnom ratu — ta zemlja je završila. Vlada SAD ne može da izgradi toalet u San Francisku, a kamoli pristupačan lovac, razarač, korvet ili nosilac aviona.

Ekonomska blagostanje opada. Svi politički sukobi u poslednjoj deceniji dešavali su se u periodu relativnog prosperiteta, čak i ako su bili uzrokovani nekontrolisanim štampanjem novca. Ali sada, kada se potencijalno možemo suočiti sa godinama inflacije i stagnacije, nezadovoljstvo će rasti. Već vidimo članke koji pokušavaju da naviknu ljude na niže životne standarde, „jesti insekte i živeti u kapsuli„. A Turčinove klimodinamičke grafikone kvantifikuju ove osećaje.

завиst raste . Obično se to formulira u terminima „nejednakosti“, i to je zaista jedan od načina da se pogleda na problem, ali hajde da okrenemo sliku za nekoliko stepeni i razgovaramo o zavisti. Povratak ogromnog bogatstva, rast popularnosti društvenih mreža i pad religije doveli su do porasta zavisti. Svakog dana ljudi na internetu mogu videti druge ljude koji deluju imućnije od njih i čije blagostanje, čini se, raste, dok njihovo opada. Da li je taj uspon stvaran ili ne, da li se dešava zahvaljujući sopstvenim naporima druge osobe ili ne – zapravo nije važno za posmatrača koji oseća da ne napreduje, koji oseća da zaostaje.
Ako nema plima koja podiže sve čamce, „racionalna“ akcija za neke biće potapanje drugih čamaca i povlačenje pobeglih krabova nazad u kantu. Zašto? Zato što nesreća voli društvo, i zato što ako nekome ne dozvolite da ode previše napred, to znači da ne može da se takmiči sa vama za kuće ili partnere. Jedini izlaz iz ove zamke igre sa negativnim sumom je izgradnja sistema sa dokazano pozitivnom sumom i društava sa visokim nivoom poverenja. Ali to je upravo ono što američki establišment ne radi.¹⁴² On svakog dana podstiče mržnju na društvenim mrežama i daje nove razloge da mu se ne veruje – bilo da su to uporne tvrdnje da je inflacija privremenog karaktera, ili svi drugi episodi zvanične dezinformacije.

Nadvija se vojni poraz stranih saveznika. Ostavljajući po strani vaša osećanja povodom pandemije, vredi unapred razmotriti vojnu propagandu. Godine 2018. Ministarstvo odbrane SAD je izdalo saopštenja za javnost o svojoj pripremi za pandemiju, o svojim složenim vakcinama… i u praksi nismo videli ništa od toga. Po prvi put, mnogi predstavnici javnosti imali su priliku da direktno uporede izjave o „tajnim vojnim programima“ sa stvarnim rezultatima, baš kao što bismo mogli uporediti prognoze korporativnih rukovodilaca sa stvarnim rezultatima. I veličina tog jaza je bila zapanjujuća. To je ukazivalo na to da su, barem neki postupci američke vojske, bili samo reči koje ne odražavaju stvarnost.
To sam primetio početkom 2021. godine, nekoliko meseci pre nego što je poraz u Avganistanu pružio još jedan primer jaza između američke vojne retorike i stvarnosti, kada Kabil nije planirao da padne za nekoliko dana, a onda se to desilo.
U trenutku pisanja ovog dela knjige, prošla su već četiri meseca od početka rusko-ukrajinskog rata 2022. godine. Nakon početnog talasa pažnje, globalni interes za konflikt je naglo opao. „New York Times“ i drugi mediji etablisanog sistema sada savetuju administraciji SAD da teži miru, a različiti izveštaji ukazuju na to da Ukrajinci brzo troše zalihe municije, dok Rusi napreduju pomoću artiljerije dalekog dometa. Da pojasnim: šta će se dogoditi u stvarnosti, uopšte nije očigledno – svuda vlada magla rata – ali u slučaju potpune pobede Rusa, definisane kao preuzimanje teritorije koju nisu imali pre rata, to ne nagoveštava ništa dobro za američki establishment.

Savezne države SAD distanciraju se od saveznih vlasti. Politika SAD se široko izveštava na nacionalnom nivou jer privlači klikove iz celog sveta. Ali lokalnoj politici se ne posvećuje ista pažnja. Međutim, ako ste primetili, tokom nekoliko decenija posmatra se trend gde se države distanciraju od savezne vlade i jedna od druge po pitanjima kao što su oružje, imigracija, abortusi, kockanje, marihuana i slično. To je ranije razmatrana teza „Budućnost je naša prošlost“: ona vraća u akciju Deseti amandman, koji je praktično ukinuta Rooseveltovom vladom i, u širem smislu, signalizira postepenu decentralizaciju Zapada, počevši od vrha centralizacije 1950. godine.

Poštovanje prema vlasti je izgubljeno. Stari američki levi su govorili nešto poput „svima nam je potrebno da radimo za opšte dobro“, a stari desni su govorili nešto poput „platite ono što dugujete i ostvarićete svoj američki san“. Novi levi govore: „Svi smo jednaki“, a novi desni govore: „Ti mi nisi šef“. Na taj način, stara kombinacija levih i desnih je podržavala samožrtvovanje i stabilnu hijerarhiju¹⁴³, dok nova napada na bilo kakvu hijerarhiju kao na fundamentalno nelegitimnu, represivnu ili tiranski. To se odražava u kvarenju i degradaciji gotovo svih institucija SAD tokom poslednjih nekoliko decenija, od kancelarije predsednika do statua američkih osnivača. Džordž Vašington i Kapitol SAD više nisu sveti.

Razmatra se nacionalni razvod. Secesija je sada zvanično deo platforme teksaških republikanaca. I na temu „nacionalnog razvoda“ pojavljuje se sve više članaka kako od demokrata, tako i od republikanaca, uključujući izvore kao što su NYMag („Ne, ne možemo postići nacionalni razvod“), Stiven Marš („Sledeći građanski rat“), Barbara Volter („Kako počinju građanski ratovi“), Majkl Melis („Slučaj u korist odvajanja Amerike“), Dejvid Riboi („Nacionalni razvod je skup, ali vredi svakog penija“) i „Američki razum“ („Razdvajanje“).

Radikalni pokreti odbacuju status quo. Napisano je bezbroj reči o Buđenju, o tome da je to radikalna ideologija koja smatra da su SAD suštinski pokvarene — sistematski izložene brojnim X-izmima, gde se mogu uvrstiti razni X — i da stoga zapravo ne teži reformisanju Amerike, već preuzimanju države i njenom potpunom transformisanju. Vidi Wesleyja Younga, Richarda Hanany-ja, Matthewa Iglesiasa, Johna McWhortera, Barryja Weissa i mnogih drugih koji diskutuju o različitim aspektima ovog pitanja.
Suština Buđenja je u tome što to nije samo površinski korov koji raste iz gornjeg sloja zemljišta. Ono ima korenski sistem, teoriju istorije i etike, izgrađenu na hiljadama članaka, na generacijama akademskih humanista, na Foucaultu, Derridi i sličnima, na dekonstrukciji, kritičkoj rasnoj teoriji i tako dalje. Prema mom mišljenju, to je prvenstveno zla doktrina, sofisticirana zloba koja se propagandira u ime dobra, ali priznajem da ona ima ideološku sadržaj.
Republikanska partija zaista nije sposobna da se izbori sa tim. Ali Bitcoin-maksimalizam jeste. Ako niste čuli za njega, čućete. Bitcoin-maksimalizam je, bez sumnje, najvažnija ideologija na svetu o kojoj mnogi ljudi nisu čuli. Još uvek.
U Bitcoin-maksimalizmu postoji filozofska dubina. On predstavlja radikalno odbacivanje inflacije koja hrani američku vladu i, na taj način, plaća sve. On spaja pogled na svet Misesa, Rothbarda, Hayeka i Rona Paula sa Bitcoinom. On je prirodno povezan sa gubitkom poverenja u institucije, sa sumnjičavim pojedincem koji (iz razumljivih razloga!) više ne veruje federalnoj vladi ili institucijama SAD. To nije samo promena države, to je kraj države. I to je potisak u ideološkom pravcu prema kojem su Buđeni loše pripremljeni, jer će upravo izrasno-rasno ultraliberterijanstvo, a ne beli nacionalizam, prema mišljenju ljudi kao što su Marsh i Walter, biti njihov glavni neprijatelj.
Ako želite da razumete Bitcoin-maksimalizam, pročitajte „Bitcoin Standard“ ili tvitove sa naloga na hive.one/bitcoin (tamo nisu svi maksimalisti). Ali imajte na umu: baš kao što ljudi koji odbacuju „učtivost“ iz ideoloških razloga, maksimalisti su razvili verbalna opravdanja za svoju „toksičnost“.
Ne slažem se sa fundamentalnom moralnom pretpostavkom Bitcoin-maksimalizma, koja glasi da je Bitcoin jedina prava novac, a svi ostali digitalni imovinski aktovi grešni.¹⁴⁴ Više ne verujem u jedinstvenu valutu, kao što ne verujem u jedinstvenu državu ili jedinstvenog boga. Ali razumem snagu koju takav sistem uverenja poseduje. Amerikanci više ne veruju u jednog boga, ne veruju u monoteizam. Zato je njihov izbor između jedinstvene države i jedinstvene valute, između ideološkog monostatizma i mononumuzma.
To jest, da biste pobedili nešto poput establishmenta SAD u građanskom sukobu, nije potrebna samo hrabrost, već je potrebna snažnija Schellingova tačka. To je ono što je Bitcoin za maksimaliste: jedinstvena valuta koja je alternativa jedinstvenoj državi. Ako i kada dolar kolapsira zbog inflacije, narandžasti novčić će postati nove farmerke, globalni simbol slobode i prosperiteta.
(A kakva je alternativa takvoj alternativi? Mnoštvo mrežnih država kao alternativa jedinstvenoj nacionalnoj državi, mnoštvo valuta kao alternativa jedinstvenoj valuti, mnoštvo verovanja kao alternativa jedinstvenom sistemu verovanja. To je polidržavni, polinumički, politeistički model koji ćemo opisati kasnije u poglavlju Recentralizovani centar.)

Konfiskacija bitkoina može postati okidač. Sve navedeno predstavlja eksplozivnu mešavinu i postoji mnogo mogućih okidačkih događaja, ali jedan, koji smatram posebno verovatnim, jeste kombinacija (a) razornog inflacije, nakon koje sledi (b) nagli rast cene BTC/USD, a zatim (c) pokušaj nesolventne federalne vlade da oduzme bitkoine građanima.
Što se tiče Bitkoina, ovo nije kratkoročna prognoza cene ili nešto slično, i naravno, za BTC postoje različiti mogući faktori prekida mreže¹⁴⁵, koji mogu sprečiti Bitcoin da postane ta konkretna kriptovaluta koja upravlja opisanim scenarijem. Ipak, pošto je Bitcoin protokol tokom određenog vremena bio uglavnom tehnološki fiksiran, njegovi pristalice su se mnogo više fokusirali na političke inovacije – na primer, na priznavanje njegovog statusa suverene valute. Dodajmo tome moralni značaj koji maksimalisti pridaju Bitcoinu, plus njegovo globalno priznanje – i novčić spora će najverovatnije biti upravo BTC.
Sa druge strane, opšti koncept konfiskacije imovine zapravo uopšte nije fantastičan scenario, s obzirom na preko noći zamrznuta sredstva kanadskih kamiondžija i 145 miliona građana Rusije. Glavna razlika je u tome što je kriptovalutu teško zamrznuti. Država bankrot koja može i želeće pokušati da konfiskuje sredstva koja se čuvaju na centralizovanim berzama, ali da bi opljačkala one koji su prebacili svoja sredstva sa berzi, država bi morala da ide od vrata do vrata, a lemilice se ne mogu skalirati.
Pokušaj američkog establishmenta da konfiskuje Bitcoin tokom visoke inflacije bio bi sličan ponavljanju konfiskacije zlata od strane Ruzvelta (Izvršna naredba 6102), osim što bi se to dogodilo u periodu smanjenja državnog kapaciteta, a ne rasta centralizacije.
Razlog zašto bi nešto slično moglo postati okidački događaj leži u tome što nijedna strana ne može lako da se povuče: Probudljeni neće imati moć ako njihova država bankrotira, a Maksimalisti neće imati novca ako se predaju državi.
Dakle, to deluje kao relativno predvidiv događaj koji bi mogao označiti početak Drugog američkog građanskog rata, naročito ako federalna vlada usvoji zakon o konfiskaciji, a neki pojedini savezne države odbiju da osiguraju njegovo sprovođenje.
Kako bi se to moglo dogoditi? Odbijanje sprovođenja zakona na nivou savezne države moglo bi biti samo deo rastućeg razilaženja saveznih država, kako sa federalnom vladom, tako i međusobno, slično razilaženju oko pitanja gradova utočišta i slično. Ali ako želimo da zamislimo zakonodavnu osnovu, možemo zamisliti, recimo, amandman na Ustav koji predlaže zabranu konfiskacije bitkoina – nešto što bi pravo na posedovanje BTC postavilo u isti rang kao pravo na slobodu govora i pravo na nošenje oružja. Takav amandman bi mogli ratifikovati mnogi savezne države uoči potencijalnog zakona o konfiskaciji. Čak i ako ne bude usvojen na nacionalnom nivou, bilo koje države koje su ga ratifikovale zatim će se pozivati na svoju ratifikaciju kako bi opravdale svoje odbijanje da osiguraju sprovođenje federalnog zakona.

4.5.1.4. Rat ne za teritorije, već za umove

Greška je misliti da će Drugi američki građanski rat ličiti na prvi građanski rat ili, ako ćemo već tako reći, na Drugi svetski rat. To ne bi ličilo na filmove sa pomeranjem ogromnih masa vojnika u uniformama, tenkova i aviona.

Umesto toga, videćemo pre nastavak i eskalaciju onoga što smo posmatrali poslednjih nekoliko godina: rat između mreža za kontrolu nad umovima, a ne rat između država za kontrolu nad teritorijom. Spajanje unutrašnjih konflikata Amerike na društvenim mrežama i njenih spoljnih konflikata na Bliskom istoku.

Najbolji način da to zamislite je da pogledate fizičku mapu sukoba Unije protiv Konfederacije neposredno pre Građanskog rata, fizičku mapu sukoba republikanaca i demokrata po okruzima, a zatim i digitalnu mapu sukoba republikanaca i demokrata u istom tom periodu.

U prvom Građanskom ratu ideologija i geografija su se snažno poklapale. Uslov pobede Severa bio je očigledan: invazija na Jug. Osvajanje teritorije kako bi se pokorili umovi. Nisu morali da ubiju sve konfederate do poslednjeg, jednostavno su morali da pokažu da je otpor uzaludan, kako bi naterali preostale konfederate da prestanu da se bore.

U bilo kom scenariju drugog Građanskog rata, ideologija i geografija bi se tek slabo poklapale. Pogledajmo još jednom mapu okruga. Da li će zaista jedna strana izvršiti invaziju na drugu? Ili obrnuto? Da li će američki establišment zauzimati polja kukuruza, ili će njegovi protivnici preduzeti korake da zauzmu velike gradske kvartove? Da li će bilo koja od strana koristiti masovno bombardovanje na teritorijama gde bi ubila najmanje 30% sopstvenih ljudi? Može li se nuklearno oružje ciljati dovoljno precizno da se može koristiti kao politički instrument i naterati drugu stranu na ustupak?

Ne. Umesto svega toga videćemo rat za umove, a ne za zemlje. A ako pogledamo mapu digitalnog prostora, mnoge stvari će odmah postati jasne. Ovde su dve strane potpuno razdvojene, kao što je to bio slučaj sa Savezom i Konfederacijom. I sada možemo razumeti zašto je stavljen toliki naglasak na otkazivanje, deplatforming, ućutkivanje i bojkot… na to da se ljudi nateraju da izgovaraju određene reči i koriste određene simbole. Jer naterati osobu ili kompaniju da objavi određeni hashtag je manifestacija kontrole nad umovima, koja, sa svoje strane, obezbeđuje kontrolu nad digitalnom teritorijom.

Sve diskusije poslednjih nekoliko godina oko „slobode govora“ zapravo ne dotiču suštinsko pitanje, a to je činjenica da je sada vreme informativnog rata, gde je uslov pobede jedne strane invazija na umove druge strane, jer mogućnost stvarne invazije na teritoriju ne postoji.

Uveriti se u umove druge strane i kontrolisati digitalne mreže – jer su tehnološke kompanije, koje odobravaju transakcije, komunikaciju i onlajn ponašanje, u mnogim aspektima postale de facto privatizovane vlade zapadnog sveta. Pravo da se određuje šta ljudi mogu, a šta ne mogu da rade u digitalnom svetu, pripada ljudima koji upravljaju tim mrežama. Na taj način, kontrola nad tim mrežama, kontrola nad umovima ljudi koji njima upravljaju, ključ je za očuvanje kontrole nad SAD u digitalnoj eri. Zato američki establišment tako uporno pokušava da indoktriniše velike tehnološke kompanije kroz „Buđenje“.

Međutim, mreža koju nije moguće kontrolisati na taj način i koja ne upravlja jednim čovekom (na primer, Bitcoin) — to je oblik otpora. Skup Web3 mreža, kojima upravljaju zajednice i koje su decentralizovanije¹⁴⁶, nego centralizovane tehnološke kompanije Silicijumske doline — to je takođe oblik otpora.

Dakle, ako je prvi Građanski rat bio „Rat između država“, drugi Građanski rat će biti „Rat između Mreža“. Grafici koje smo pokazali odnose se na crvene i plave, ali hajde da dodamo nijansu žute svakoj grupi i malo ih rotiramo. Tada ćemo dobiti ono što će biti verovatna osa budućeg sukoba: Narandžasti Bitcoin protiv Zelene Dolar.

U oblastima gde Zeleni kontrolišu državu, oni mogu koristiti paramilitarnu policiju, nadzor tehnoloških kompanija, deplatforming, medijsko razotkrivanje, hapšenja, konfiskacije i slično. U tim regionima Narandžasti mogu odgovoriti pobunjeničkom kampanjom koja podseća na Severnu Irsku ili Bliski istok. Ali u oblastima gde Narandžasti kontrolišu državu, a Zeleni su u manjini, taktika se može promeniti. Setimo se BLM nereda, ili 6. januara, ili vređanja sudija Vrhovnog suda od strane besnih predstavnika etablšmenta, ili različitih uličnih tuča između desničara i levičara, ili stalne digitalne borbe koja se odvija na internetu svakog dana, i projektovaćemo sve to u budućnost u kojoj ova taktika mrežnog ratovanja postaje svakodnevna pojava.

4.5.1.5. Konflikt Maksimalista i Probuđenih menja mesta levima i desničarima

Razlog zbog kojeg termini „levičari“ i „desničari“ nisu sasvim prikladni za predviđeni konflikt Narandžastih i Zelenih leži u tome što će u mnogim aspektima frakcija Narandžastog Bitkoina pripadati revolucionarnoj klasi, a frakcija Zelenog Dolara vladajućoj.¹⁴⁷

U suštini, oni koji će u ovom scenariju stati na stranu američkog etablšmenta biće istog tipa ličnosti kao i oni koji su stajali na strani starog režima tokom Francuske revolucije: oni će se boriti za očuvanje prošlosti. Njihove ideje biće partikularizam, američki nacionalizam, neprekidno nadmoć dolara.

Nasuprot tome, oni koji stoje na strani Bitkoin-maksimalizma ispostaviće se kao ličnosti revolucionarnog tipa, boreći se protiv rušenja onoga što smatraju tiranijom. Njihova ideja će biti univerzalizam, sistem koji postavlja sve na svetu na isto igralište – i koji ne stavlja Ameriku iznad ostatka sveta, kao što to čini dolar.

To će biti izuzetno nezgodna pozicija za američki etablšment, jer će se po prvi put¹⁴⁸ u mom sećanju morati predstavljati tehnološki konzervativna frakcija, manje univerzalistička strana, strana premoderna.

Ali već možemo videti predznak toga kako zastareli mediji napadaju nove tehnologije, kako mrze budućnost, kako žele da vrate društvene mreže i internet nazad u garažu, kako žele da vrate vreme unazad u svim tim oblastima u kojima je njihova politička kontrola narušena.

Dakle, Bitcoin-maksimalizam je prava zbrka. Ako se Tramp poziva na mitsku prošlost, a američki establishment predstavlja pokušaj da zarobi sadašnjost u ćilibaru, Bitcoin-maksimalisti su spremni da vode sistem ka nejasnoj budućnosti. Zato će značajan broj konzervativnih republikanaca stati uz Zelene, a revolucionarni demokrate će stati uz Narandžaste. Bitcoin-maksimalizam je pokret koji zna da ne može „učiniti Ameriku ponovo velikom“, jer Amerika više ne postoji i možda nikada nije ni postojala, pa je spreman da uništi čitav fiat sistem.

Dakle, Narandžastima je viši nivo haosa prijatniji nego neočekivanom konzervativnom američkom establishmentu. Neizvesnost kriptoanarhije je preferibilnija od sigurnosti u inflacionoj tiraniji, i to je u redu. Narandžasti ne teže popravljanju federalne vlade, već njenom okončanju. Za razliku od republikanaca reformatora, Bitcoin-maksimalizam igra na pobedu. I zato može pobediti.

4.5.1.6. Ko će pobediti? 

Izuzetno je teško predvideti šta će se dogoditi, ali mislim da bi Maksimalisti dugoročno mogli pobediti u Drugom američkom građanskom ratu bar u nekoj teritoriji, jer će na kraju preživeti štampanje novca od strane američkog establishmenta. Vrednosna ponuda u američkim regionima koji se pridržavaju Bitcoin-maksimalizma biće „sloboda“, iako će drugi to doživljavati kao anarhiju.

Zašto bi Maksimalisti mogli pobediti u ratu iscrpljivanja? Svaki dan rasta cene BTC/USD je još jedna pobeda u socijalnom ratu Bitcoin-maksimalista protiv američkog establishmenta; svaki dan pada — to je privremeni poraz.¹⁴⁹ Pošto američka vlada ne može da izvrši invaziju na ostatak sveta, i pošto druge države ne moraju nužno da je slušaju, ona ne može lako konfiskovati bitcoine širom sveta. Dokle god je dugoročni cenovni trend uzlazni, što nije zagarantovano, Bitcoin-maksimalisti pobeđuju.

To nas dovodi do povezanog momenta: u trenutku pisanja knjige, u svetu je bilo oko 300 miliona vlasnika kriptovaluta, što znači stotine miliona ljudi, čak i ako nisu svi oni Bitcoin maksimalisti, već već veruju u Bitcoin. Do 2030. godine taj broj bi mogao narasti na milijarde. Dok ovi vlasnici ne prodaju svoje bitcoine, oni formiraju za Bitcoin temeljno novu međunarodnu mrežu podrške koju MAGA republikanci nemaju. Drugim rečima, stanovnika Brazila ne mora da brine sukob američkih republikanaca i demokrata — on nije američki nacionalista i nema nikakve veze sa tom borbom — ali on apsolutno može posedovati bitcoine. I dok ne prodaje BTC za dolare, on indirektno podržava Maksimaliste. Ipak, njegova podrška iz inostranstva se manifestuje u neopipljivom i ideološkom obliku koji se čini prihvatljivim ponosnom američkom Bitcoin maksimalisti, za razliku (recimo) od eksplicitne podrške sa strane stranih vojski koje upadaju na teritoriju SAD.

Uzimajući u obzir prethodno rečeno, američki establishment takođe može pobediti u ratu iscrpljivanja. Njihove početne prednosti su ogromne: univerziteti, mediji, vojska, obaveštajne službe, većina tehnoloških kompanija i samo federalna vlada. Američki establishment takođe ima globalnu bazu podrške u vidu međunarodnih elita: sve ljude koji mu simpatisuju širom sveta — tipove poput McKinsey-ja, diplomaca Ivy League-e, klasu putnika koji često lete i ljude koji i dalje misle da je Amerika zemlja iz starih filmova.¹⁵⁰ Čak i ako strane vlade neće konfiskovati bitcoine po nalogu američkog establishmenta, one mogu pokušati da konfiskuju bitcoine iz sopstvenih razloga, iako će druge države, naprotiv, kretati u pravcu ekonomske slobode.

Štaviše, čak i ako američki establishment zaista izgubi neku teritoriju, on će najverovatnije zadržati severoistok i zapadnu obalu. Vrednosna ponuda u tim regionima koji će podržati establishment biće „demokratija“, iako će je drugi doživljavati kao fiatnu „tiraniju“.

Pri tome, pritisak konflikta može pogurati ljude ka ideološkim ekstremima. Najbliži filmski arhetipovi za Zelenu i Narandžastu stranu mogli bi biti represivnija verzija „Portlandije“ i funkcionalnija verzija „Mad Max-a“. Karikature će početi da oživljavaju.

4.5.1.7. Ratovi nisu romantični

Ako nije sasvim jasno, ja ovde nisam ni na čijoj strani i ne navijam za anarhiju. Radije bih izabrao stabilan mir u kojem bismo mogli da se fokusiramo na matematiku i let na Mars, nego haos koji bi mogao uskoro nastupiti. I nemam iluzije u pogledu toga koliko ozbiljni građanski sukobi mogu biti; u ratovima nema neoštećenih pobednika. Pročitajte Davida Hinsa da biste dobili dobru predstavu o tome šta političko nasilje zapravo predstavlja.

Političko nasilje liči na rat, kao i svako drugo nasilje: ljudi imaju fantazije o tome kako ono funkcioniše. To je fantazija o tome kako nasilje funkcioniše: POBEDJUJETE SVOJE NEPrijatelje U VELIKOJ I SLAVNOJ ČISTIĆKIJ BITCI, JER STE VI, NARAVNO, BOLJI OD NJIH.

Ali u stvarnosti, nasilje uopšte ne liči na velike i slavno bitke. Radio sam na nekoliko mesta gde je primećeno ozbiljno političko nasilje. I nisam siguran da li bi se to moglo opisati tako da ljudi razumeju. To je glupo poređenje, ali evo: zamislite da je jednom Godzilla odlučila da prošeće vašim gradom. Sledećeg dana to ponovo radi. I nastavlja to da radi. Nekim danima gazi više ljudi, nekim danima manje. To je to. To je sve što radi: luta vašim gradom tamo i nazad.

Vaš grad sada više nije vaš grad; to je Godzilla zona šetnje.

Suština: građanski sukob nije romantičan, nije ciljan i nije proporcionalan. To je ludilo. Ako smatramo da je scenario Američke anarhije moguć, mi ćemo, naravno, želeti da pobegnemo od njega što je dalje moguće, bez obzira na naše „simpatije“ prema ovoj ili onoj strani.

I zatim moramo pomoći u izgradnji miroljubive alternative Američkoj anarhiji. Ali ne one alternative koju će ponuditi Kina, o kojoj ćemo govoriti dalje.

4.5.2. Kineska kontrola

4.5.2.1. Pokušaj državnog udara vodi do totalne kontrole

Dok se na Zapadu možemo suočiti sa Američkom anarhijom, na Istoku nas dočekuje Kineska kontrola.

Pre nego što SAD uđu u ozbiljan unutrašnji konflikt, mogle bi podržati neku vrstu kineskog državnog udara – bilo rečima ili nečim većim – kao što piše Rodžer Garsajd u istoimenoj knjizi „Kineski državni udar“, na šta nagoveštavaju različiti akteri kao što su Džordž Soros i Američko jedinstveno komandovanje specijalnih operacija, i kako je to ranije već postignuto na mnogo mesta širom sveta, kako kao rezultat priznatih promena režima, tako i kroz nepriznate boje revolucije.

Iz razloga koje ćemo razmotriti, ne mislim da bi takav državni udar bio uspešan. Ali reakcija Komunističke partije Kine na bilo koji pokušaj državnog udara u Kini može biti najintenzivnije suzbijanje unutrašnje opozicije koje smo ikada videli. Pomoću veštačke inteligencije kinesko društvo će pokušati da unište do samog korena, svaki građanin će biti pod sumnjom, a mogućnost da građani napuste zemlju sa imovinom biće izuzetno otežana. To može biti praćeno negativnim (ili očiglednim) odštetnim merama Kine protiv SAD zbog pokušaja državnog udara, koje mogu poprimiti oblik namernog ograničavanja izvoza ključnih dobara, što će pogoršati američku inflaciju i probleme u lancu snabdevanja.

Ako i kada državni udar bude suzbijen, KPK će početi da izvozi svoju državu totalnog nadzora u druge zemlje, koja pomaže u sprečavanju državnih udara. I njihov dragoceni ponud za svet biće kineska kontrola — potpuna suprotnost američkoj anarhiji.

4.5.2.2. Kina blokira izlaze

Konkretna prognoza je da ćemo videti svet u kojem će Kinejcima postajati sve teže da napuste zemlju ili izvuku svoju imovinu iz ekosistema digitalnog juana bez dozvole KPK. Samo uzmimo postojeći sistem domaćih pasoša hukou, WeChat sistem sa crvenim, žutim i zelenim ograničenjima putovanja u zavisnosti od zdravstvenog stanja, agresivne covid lokdaune i nedavna ograničenja pasoša — a zatim ih spojimo sa sistemom nadzora koji može pratiti ljude širom sveta, Super-aplikacijom WeChat koja im može oduzeti identitet, i digitalnim juanom koji im može zamrznuti imovinu.

Već postoje trendovi koji ukazuju na ograničenje digitalnog i fizičkog kretanja. Izdavanje kineskih pasoša je već drastično smanjeno: „za 95 procenata u prvom kvartalu u poređenju sa periodom pre pandemije“. Izlazna putovanja su takođe smanjena za 95%: u 2021. godini Kinu je napustilo 8,5 miliona ljudi u poređenju sa 154 miliona u 2019. godini. Kina takođe koristi COVID karantinske kodove kako bi sprečila ljude da pomeraju novac ili se kreću. A kontrola kretanja kapitala u Kini, koja je uvek bila stroga, može postati još stroža sa uvođenjem digitalnog juana. Sve ovo ekstremno otežava izlazak.

Dodatne poteškoće će nastati i sa prijemnom stranom. Iako će odobreni kineski građani i dalje moći da putuju u mesta kao što su Iran ili Rusija, koji su praktično kineski vojni saveznici, zemlje u kojima kineska država nema dovoljno čvrste moći počeće da odbijaju kineske građane iz straha od špijunaže. To se već dešava.

Takva kombinacija ograničenja na izlazak, nametnutih ih vladom, i ograničenja na ulazak sa strane drugih vlada, otežaće život kineskim liberalima i internacionalistima koji se ne slažu sa sistemom, onima koji su spremni da pobegnu. Oni neće moći da izražavaju političko neslaganje, ali će im takođe biti teško da napuste zemlju sa svojom imovinom, kao što žele mnogi. Takav čin će biti sprečen ili prikazan kao izdajnički upad u banku, naročito ako stvari u ekonomiji ne idu baš najbolje. Može se razmisliti o tome sa kakvim entuzijazmom je Putin pristupao „renacionalizaciji elita” i koliko je pažljivo KPK pratila zapadnu taktiku tokom rusko-ukrajinskog rata. Oni priznaju da bilo kakve komercijalne veze sa Zapadom tokom sukoba postaju ranjiva tačka. Zato je vrlo verovatno da će KPK sve više otežavati ljudima izlazak – bilo fizički, bilo digitalni.

4.5.2.3. Put ka kineskoj kontroli

Koji faktori nas vode ka ovoj prognozi, da će KPK naglašavati samo „lojalnost” u Hiršmanovom triadu i odlučno nastupati protiv kako glasa, tako i izlaska?

1. Suzbijanje opozicije kroz čitav spektar. Na ovu temu MERIC treba obratiti pažnju, jer nas podseća da se KPK ne protivi samo „demokratizaciji” na američki način, već i brojnim različitim ideologijama koje se razlikuju od trenutne linije partije-države. Bilo da je ova opozicija maoistička (kao Bo Sislaj), demokratska (kao Hong Kong i Tajvan), islamska (kao Ujguri), hrišćanska (kao crkve), tehnološka (kao Džek Ma i drugi osnivači kompanija) ili čak ultranacionalistička, KPK stoji u sredini ideološkog kruga i neprestano kontroliše sve u pogledu odstupanja.
2. Uvođenje kineskog nacionalizma. Upravo kao što SAD od 2013. godine prolaze kroz Veliko buđenje, kinesko društvo je dovedeno Xuexi Guoqing do faze ultranacionalizma. Unutar zemlje postoji otpor tome, ali još nije poznato da li će to zaista preokrenuti trend nacionalizma ili će ga samo ublažiti.
3. Kreiranje države opšteg nadzora. O tome je mnogo pisano, ali sam obim izgrađenog nije sasvim jasan. Iako treba imati u vidu amneziju Gell-Mana, to je zapravo oblast u kojoj su mediji, koje kontroliše američki establišment, bliži stvarnosti nego kineski, delimično zato što su prema kineskoj državi to de facto opozicioni mediji. Na ovu temu se može pogledati video poput ovog, od DW-a, ili ovog.
4. Povezivanje njegovog sa AI. Gledamo „Supermoći AI“ Kai-Fu Lija, a zatim još tri teksta. Dopunjujemo to pismima Dana Vanga ili, recimo, objavom kineskog analitičara iz 2019. godine, objavljenom u Reading the Chinese Dream, i vidimo da implementacija celog ovog sistema i dalje može biti stavljena pod pitanje.
5. Probni start sistema tokom COVID-a. Zeleni, žuti i crveni zdravstveni kodovi, raspoređeni u WeChat-u na početku COVID-a radi ograničenja putovanja, kasnije su preoblikovani kako bi se jednostavno sprečilo ljudima putovanje pod uverljivim izgovorom.
6. Odsecanje digitalnog i fizičkog izlaza. Nepravilno ponašanje u Kini može dovesti do uklanjanja osobe iz WeChat-a, što podseća na lišavanje identiteta, s obzirom na to koliko je servisa, kako javnih tako i privatnih, povezano sa njim. Nedavno je Kina više puta otežavala izlazak iz zemlje na osnovu toga što će to dovesti do širenja COVID-a: „Putovanja u zemlju ili iz nje, koja su obavila građani matične Kine 2021. godine, prema podacima NIA, pala su skoro 80% u poređenju sa nivoom iz 2019. godine“.
7. Prodaja drugim vladama. I Kina i SAD prodaju tehnologije nadzora širom sveta, ali jedna od razlika je u tome što Kina može bolje da funkcioniše u fizičkom svetu – zato pametni gradovi, izgrađeni koristeći kineske tehnologije, imaju kompletan sistem nadzora.
8. Opravdanje sistema kroz antiimperijalizam. Obrazovni sistem i blokoviti filmovi kao što su „Bitka na jezeru Changjin“ i „Vuk ratnik 2“, prikazuju Kinu kako se brani od zapadnog imperijalizma. I to se može pratiti čak i na lokalnom nivou, kao u ovom videu gde funkcioner brani lokdaun u Šangaju, govoreći da će se Kina na kraju umešati u rat sa SAD, pa građani moraju da stanu u red za karantin.
9. Ukazivanje na relativnu stabilnost. Narativ o „Harmonijnom društvu“, koji je promovisao Hu Jintao, manje se pominjao u međunarodnom kontekstu od strane Xi Jinpinga, koji ne deluje kao da teži harmoniji u inostranstvu. Ali to je i dalje koristan alat za opravdavanje socijalne kontrole – slično kao što „New York Times“ govori o cenzuri i socijalnoj kontroli radi očuvanja „demokratije“, KPK govori o cenzuri radi održavanja „harmonije“.
10. Kineski državni udar može postati okidač. Američki establišment je objavio video i članke koji su bliski pozivima na državni udar u Kini. George Soros široko aludira na to u svojim nastupima, poput ovoga. I ljudi poput Rogera Garsidea bukvalno su napisali knjigu o tome.

Pokušaj državnog udara, bilo da ga je zaista podržala Amerika, ili ako mu taj pokušaj bude samo pripisan, može postati polazna tačka za razvijanje strašnog sistema kineske kontrole. Veštačka inteligencija će biti usmerena protiv stanovništva, i bilo koje grupe čak i blago simpatizujuće prema Zapadu biće prepoznate i iskorenjene. Nacionalističke mase mogu učestvovati u tome onlajn ili čak lično. Stvar može poprimiti veoma ružan obrt.

Poslednja primedba je veoma važna: kineska kontrola će imati značnu podršku stanovništva. Zemlja je sada veoma nacionalistička. Sasvim je moguće da će trend nacionalizma delimično promeniti se — u Kini postoje značajne frakcije kojima se ne dopada trenutni trend — ali mislim da je pretpostavka da će Kina „postati demokratska“ previše optimistična. Unutrašnji haos u Americi znači da ona više jednostavno nije model vredan divljenja za veći deo sveta, i iako bi neki obrazovani kineski liberali zaista mogli želeti da pobegnu iz zemlje, među značajnim delom kineske omladine primećuje se trend ka nacionalizmu. Možda grešim, ali prebacivanje celog odgovora na jednu osobu ili čak na jednu grupu je pogrešno. Ideološki tok kineskog ultranacionalizma deluje jače od Ši Džinpinga ili čak Komunističke partije Kine, i može preživeti njega u slučaju pojave crnog labuda.

U svakom slučaju, nakon što pokušaj državnog udara ne uspe, KPK će zatim prodati drugim zemljama gotovu verziju svoje države sveopšte kontrole, koja omogućava suzbijanje državnih udara kako bi (a) zaustavila svaku moguću infekciju američkim anarhizmom, (b) kontrolisala kriminal, (c) sprečila odlazak sve mobilnijih građana sa svojom imovinom u druge zemlje, i (d) sprečila nemire bilo koje vrste, bilo legalne ili nelegalne. To će osigurati da bilo koji lider koji je trenutno na vlasti ostane na vlasti, i upravo iz tog razloga će se sistem dopasti mnogim vladama.

4.5.2.4. Kinesko upozorenje

Treba napraviti jednu važnu napomenu. Većina zapadnog izveštavanja o Kini ima nepromenljivo negativan karakter. I naravno, ovde opisani scenario ne deluje naročito vedro. Ali moramo ublažiti taj negativizam dozom realizma.

Prvo, zašto uopšte diskutujemo o Kini? Zašto ne diskutujemo o Čadu ili Čileu? Zato što Kina generalno pokazuje fenomenalno dobre rezultate od 1978. godine. Nakon Dengovih reformi, zemlja se zaista podigla do nivoa svetske radionice sa ogromnim trgovinskim suficitom, viškom čvrste valute i desetinama ogromnih novih gradova. To je ekonomija broj 2, vojska broj 2 i broj 2 po broju tehnoloških jednoroga. Sve je to podignuto sa nule tokom poslednjih preko 40 godina, od trenutka Dengovih reformi u Kini (takozvanog Boluan Fanzhen).

I obrnuto, tokom poslednjih 30 ili otprilike toliko godina, američki establishment je propustio, možda najveće liderstvo u istoriji čovečanstva, prolazeći put od potpune i neosporne dominacije 1991. godine do unutrašnjeg konflikta i potencijalnog kolapsa. Štaviše, kao što je navedeno u članku „Šta je sa Kinom, ha?„, američki establishment nije ni malo etičniji od KPK-a kada je reč o građanskim slobodama, on je jednostavno manje kompetentan. Na kraju krajeva, američki establishment takođe sprovodi neovlašćeno praćenje preko NSA, neustavne pretres i hapšenja preko Administracije za bezbednost transporta, proizvoljnu konfiskaciju imovine preko procedure građanske konfiskacije, političku cenzuru po ključnim rečima, kao što je WeChat, i insistira na stvaranju agencija za dezinformacije, razoružavanja građana, digitalne cenzure i slično. Američki establishment je kopirao ponašanje KPK-a tokom lokdowna, čak i ne priznajući to, i finansirao laboratoriju iz koje je moglo doći do curenja koronavirusa. Takođe je vršio bombardovanja i destabilizovao mnoge zemlje širom sveta. I ako budemo iskreni, tokom poslednje dve decenije SAD su ubile i pretvorile u izbeglice mnogo više ljudi nego KPK.

Stanovniku Zapada ovo može biti teško razumeti, ali sve ovo znači da (a) KPK zaista uživa određeno poverenje u mnogim „neutralnim“ zemljama, (b) ona takođe uživa poverenje ogromnih grupa sopstvenog stanovništva zahvaljujući kako nacionalističkoj propagandi, tako i stvarnom nivou sprovođenja planova, (c) ovaj relativni autoritet će rasti ako Amerika potone u anarhiju, (d) ovaj autoritet će olakšati KPK dalji napredak sistema Kineske Kontrole kako unutar zemlje, tako i u inostranstvu, i (e) sve ovo će zapravo privući neke ljude kineskog porekla nazad u Kinu, čak i ako drugi žele da odu.

Sačekajte, poslednja tačka deluje paradoksalno. Kako bi ljudi mogli želeti da dobrovoljno upadnu u zonu Kineske Kontrole, ako smo sve vreme govorili o tome koliko ljudi želi da je napusti?

Pogledajmo Microsoft. To je jaka kompanija. Većina ljudi u svetu bi bila srećna da dobije posao u Microsoftu. Ali mnogim od najboljih stručnjaka to bi delovalo gušeće, i umesto toga bi želeli sami da odlučuju u koju tehnološku kompaniju će se zaposliti ili da li će osnovati sopstvenu. Istovremeno postoji potražnja i za zapošljavanjem u Microsoftu, i za odlaskom iz njega.

U slučaju Kine, situacija se pogoršava isparavanjem meke sile Kine u regionima gde ona nema tvrdu silu. Poslednjih godina atmosfera sumnjičavosti prema građanima Kine naglo je porasla, a etablirana štampa to obično ne naziva „rasizmom“. To može naterati veliki broj ljudi kineskog porekla da napuste zemlju kako ne bi bili izloženi opstrukcijama u slučaju vrućeg konflikta.

Dakle, evo šta može se desiti sa Kinom: značajan priliv ljudi kineskog porekla, kao i određeni odliv (možda blokiran) elita.

I scenario Kineske Kontrole koji smo opisali, iako deluje distopijski za ambiciozne i one koji teže slobodi, verovatno će biti sasvim prihvatljiv za mnoge ljude koji vrednuju stabilnost iznad svega i predviđaju scene sa vatrom i pucnjavom (bilo da su reprezentativne ili ne) koje proizilaze iz scenarija Američke Anarhije. Nadmašiti prosečni nivo života koji može obezbediti Kineska Kontrola neće biti lako. To će se mnogima dopasti. I to nas dovodi do Međunarodnog Centrizma.

4.5.3. Međunarodni Centrizam

Ko su Međunarodni Centristi?

To su jednostavno ljudi koji ne žele da njihovo društvo potone u američku anarhiju, ali takođe žele bolju opciju od kineske kontrole. To su Indija i Izrael, kao i američki centristi, kineski liberali, globalni tehnološki preduzetnici i ljudi iz drugih mesta koji žele da prate kurs koji je drugačiji od kursa američkog establišmenta, kriptoanarhije i kineske kontrole.

Zašto se tako često pominju Indija i Izrael? Može se to nazvati pretpostavkom, ali ove dve grupe zauzimaju prvo i drugo mesto među imigrantima koji su osnivači tehnoloških kompanija u SAD. Odvojeno, Indija takođe zauzima treće mesto po tehnološkim jednorozima nakon SAD i Kine. Na državnom nivou, Indija i Izrael su sada veoma bliski, a na individualnom nivou, Indijci i Izraelci, po pravilu, pokazuju globalnu fleksibilnost i težnju da koriste engleski jezik.

Dakle, pošto izvan SAD i Kine postoji treći tehnološki pol, on će verovatno u velikoj meri imati indijsko-izraelski karakter: serveri će biti smešteni na njihovim odgovarajućim teritorijama, a poslovi će se sklapati preko granica tih država.

Naravno, ovaj pol će primati doprinose iz celog sveta. Verovatno je lakše reći ko ne će biti orijentisan na međunarodni centrizam, nego ko će. To nisu američki establišment ili mesta blisko povezana sa njim. I to nije Kina ili regioni u velikoj meri povezani sa Kinom, kao što su Rusija i Iran. S druge strane, u ovaj blok mogu ući zemlje poput zemalja Višegradske grupe (antirusičke, ali takođe skeptične prema mnogim stvarima u Americi), Južna Koreja (koja je izabrala za šefa države pristalicu Bitkoina) ili čak Vijetnam (koji se sada udaljava od Kine i više se naginje na stranu Indije).

Navedeni od nas su bukvalno „svi ostali“, ti međunarodni centristi po automatizmu ostaju samo sirovina: 80% sveta koji nije američki ili kineski predstavlja samo bezobličnu masu bez unutrašnje strukture. Zaista, upravo se to dogodilo sa „Trećim svetom“ tokom Hladnog rata prošlog veka. Zemlje iz pokreta nesvrstanih nisu samo bile van saveza sa SAD ili SSSR-om, one nisu bile u savezu ni jedna sa drugom.

Ovoga puta, međutim, umesto da bude Treći svet / pokret Nesvrstanih, deo od mnogo milijardi ljudi koji dele vrednosti Internacionalnog Centrizma može se ujediniti oko Web3 kako bi pokušao da stvori alternative Američkoj Anarhiji i Kineskoj Kontroli. I taj podskup nazivamo Recentralizovanim Centrom.

¹⁴⁰ Koliko sam siguran u njegovu realističnost? O tome kako će to izgledati, govorio sam u svom nastupu 2013. godine na temu „Konačni izlaz iz Silicijumske doline“. I dalje mislim da je ovaj scenario aktuelan, ali, prema Sorosovoj teoriji refleksivnosti, trendovi koje sam tada identifikovao rodili su suprotne trendove koji još nisu bili primetni, kao što su zaokret politike Microsofta pod rukovodstvom Satye Nadelle, uspon Trampa ili web3 pokret kao alternativa američkim i kineskim tehnološkim kompanijama.

¹⁴¹ U dovoljno dugom vremenskom periodu, to je možda tačno. Vidi brojne grafikone Hansa Roslinga i Stephena Pinkera po tom pitanju. Ipak civilizacijski kolaps zaista se dešava, i, kao što će vam svi reći, od Elona Muska do Matta Ridleyja, stvari kao što je Murjev zakon se ne dešavaju slučajno — ljudi moraju uvoditi odgovarajuće inovacije kako bi trend nastavio i u budućnosti. Kao protivotrov za antiempirijsko osećanje osuđenosti, u potpunosti podržavam Roslinga i Pinkera i čak preporučujem njihove radove. Ali takođe moramo izbegavati i antiempirijsku bezbrižnost. Thielov optimizam, zasnovan na verovanju u sopstvene snage, bolji je od verovanja da će o tome neko drugi brinuti.

¹⁴² To takođe nije ono što nude Bitcoin maksimalisti ili KPK. Maksimalista interpretira mogućnost minimiziranja poverenja pomoću Bitcoina kao tvrdnju da nikome ne treba verovati, umesto da smatra Bitcoin načinom izbora, kome verovati, alatom za obnovu društva sa visokim nivoom poverenja. A KPK, kao i američki establishment, zapravo ne daje svetu ubedljiv argument o tome zašto joj treba verovati, već umesto toga promoviše lojalnost odozgo nadole kroz prinudu.

¹⁴³ Ovo je imalo mnogo drugih nedostataka, kao što su suzbijanje individualizma, politička centralizacija, ograničavanje tehnoloških inovacija i masovno preuzimanje imovine. Mi ne romantizujemo stari poredak. Ali ova ideologija sredine dvadesetog veka, koja je sama po sebi bila rezultat ogromnog konflikta, bila je recept za stabilniji poredak od onog koji imamo sada.

¹⁴⁴ Baš kao što su komunisti patologizovali profit, a hrišćanski fundamentalisti patologizovali kamate, maksimalisti patologizuju emisiju novca. Naravno, ovi finansijski instrumenti se mogu zloupotrebljavati: eksploatisati radnike radi ostvarivanja profita, naplaćivati kamatne stope usled robovlasničkog kamatnjaštva ili izdavati prevarante finansijske instrumente. Ali odgovor na to je sistem konkurentnih regulatora, ali: (a) ne nulta regulacija, (b) ne monopolistička regulacija korumpirane komisije za vrednosne papire (SEC), (c) ne decentralizovana „regulacija“ gde sve stalno nazivaju skamerima, kao što „probudženi“ nazivaju sve redom x-istima, već pre (d) sistem brojnih recenzenta koji obezbeđuju uzdržavanje i ravnotežu učesnicima na tržištu i koji se sami uzdržavaju i balansiraju kroz mogućnost potiskivanja sa tržišta.

¹⁴⁵ Nepotpun spisak faktora neuspeha: (a) u kodu može biti greška, (b) mogućnost centralizovanog kvantnog dešifrovanja može se desiti brže nego što se očekivalo, i bez odgovarajućeg decentralizovanog kvantno otpornog šifrovanja, (c) rudarima (minerima) mogu početi ozbiljno prisiljavati da vrše cenzuru transakcija, kao što je to radila kompanija Marathon, (d) protiv rudarenja se mogu koristiti ESG napadi, (e) developeri koji nisu sakriveni pod pseudonimima mogu postati lična meta, (f) dovoljno velika količina BTC-a može biti zamrznuta na centralizovanim berzama, što bi paralisalo mrežu, (g) pristup sličan Velikom kineskom vatrozidu (Great Firewall) može se koristiti za intervenciju u Bitcoin na nivou porta/paketa, potencijalno ometajući implicitnu pretpostavku protokola o globalnom povezanom internetu sa relativno niskim kašnjenjima, i tako dalje. I dalje smatram da Bitcoin može biti uspešan, ali moje poverenje u kriptovalute je potkrepljeno činjenicom da postoje druge novčići sa drugim faktorima neuspeha.

¹⁴⁶ Još jedno pitanje oko kojeg se adepti Web3 tehnologija razlikuju od Bitcoin maksimalista tiče se pitanja decentralizacije. Maksimalisti tvrde da je Bitcoin decentralizovan, a sve druge mreže nisu, i da je decentralizacija binarno svojstvo. Pošto su mononumisti, ponekad to nazivaju monoteističkim terminima „bezgrešno začeće“, koristeći termin iz hrišćanskog teologije. Kratki protivargument je da Bitcoin, očigledno, nije bio decentralizovan nultog dana kada je Satoshi Nakamoto bio jedini korisnik, pa je tokom vremena morao postati veće decentralizovan — dakle, hajde da definišemo kako se to tačno dogodilo i kako merimo nivo decentralizacije? Potpun protivargument, kao i predložene metrike za međunovene nivoe decentralizacije, mogu se naći u ovom članku posvećenom Kvantifikaciji decentralizacije.

¹⁴⁷ Vidi Leva je nova desna, nova leva.

¹⁴⁸ U dvadesetom veku bilo je vremena kada su američki progresivisti smatrali SSSR modernijim; kao što je rekao Lincoln Steffens: „Video sam budućnost, i ona radi!“ Ali do kraja su Sovjeti počeli da se osećaju sivim i ukočenim, a ne revolucionarnim.

¹⁴⁹ Evo zašto Maksimalisti zapravo mogu da predlažu zakone koji zabranjuju čuvanje drugih novčića u njihovoj jurisdikciji. Možete pomisliti da bi takav propagandni program bio ideološki kontradiktorna fuzija anti-FED i pristalica SEC-a, ali u tome postoji logika. Maksimalisti zastupaju sve što dovodi do „rasta brojeva“, što po njihovom mišljenju dovodi do rasta cene Bitcoina u kratkom roku. Mnogi su ubedili sebe da investicije u web3 kriptoekonomiju zapravo štete ceni Bitcoina, umesto da je podržavaju. Ponovo, baš kao što komunist patologizuje profit ili hrišćanski fundamentalista patologizuje kamatu, maksimalista patologizuje izdavanje ili kupovinu bilo kog digitalnog imetka osim Bitcoina.

¹⁵⁰ Postoji koncept (možda apokrifan) pod nazivom „Pariski sindrom“, koji označava šok koji su iskusili oni koji su poznavali samo filmsku verziju Pariza, a zatim se suočili sa mračnom realnošću onoga što on zaista jeste.

11. Politička polarizacija naglo raste. To se vidi sada na svim grafikonima. SAD zapravo više nisu „nacionalna država“, već dvo-nacionalna zemlja sastavljena od dve neprijateljske etničke grupe koje se razlikuju po mišljenju o fundamentalnim moralnim principima. Reč je o „bogu, gejevima i oružju“ (god, gays, and guns), ali i o cenzuri, nadzoru i inflaciji.
12. Državni kapacitet je značajno opao. Kompetentna Amerika sredine veka, spoj levih i desnih, koji je organizovao Ruzvelt, Amerika koja je povezivala moćnu centralizovanu državu sa socijalnim konzervatizmom, Amerika prikazana u bezbroj filmova, Amerika koja je pobedila u Drugom svetskom ratu i Hladnom ratu — ta zemlja je završila. Vlada SAD ne može da izgradi toalet u San Francisku, a kamoli pristupačan lovac, razarač, korvet ili nosilac aviona.
13. Ekonomska blagostanje opada. Svi politički sukobi u poslednjoj deceniji dešavali su se u periodu relativnog prosperiteta, čak i ako su bili uzrokovani nekontrolisanim štampanjem novca. Ali sada, kada se potencijalno možemo suočiti sa godinama inflacije i stagnacije, nezadovoljstvo će rasti. Već vidimo članke koji pokušavaju da naviknu ljude na niže životne standarde, „jesti insekte i živeti u kapsuli„. A Turčinove klimodinamičke grafikone kvantifikuju ove osećaje.
14. завиst raste . Obično se to formulira u terminima „nejednakosti“, i to je zaista jedan od načina da se pogleda na problem, ali hajde da okrenemo sliku za nekoliko stepeni i razgovaramo o zavisti. Povratak ogromnog bogatstva, rast popularnosti društvenih mreža i pad religije doveli su do porasta zavisti. Svakog dana ljudi na internetu mogu videti druge ljude koji deluju imućnije od njih i čije blagostanje, čini se, raste, dok njihovo opada. Da li je taj uspon stvaran ili ne, da li se dešava zahvaljujući sopstvenim naporima druge osobe ili ne – zapravo nije važno za posmatrača koji oseća da ne napreduje, koji oseća da zaostaje.
    Ako nema plima koja podiže sve čamce, „racionalna“ akcija za neke biće potapanje drugih čamaca i povlačenje pobeglih krabova nazad u kantu. Zašto? Zato što nesreća voli društvo, i zato što ako nekome ne dozvolite da ode previše napred, to znači da ne može da se takmiči sa vama za kuće ili partnere. Jedini izlaz iz ove zamke igre sa negativnim sumom je izgradnja sistema sa dokazano pozitivnom sumom i društava sa visokim nivoom poverenja. Ali to je upravo ono što američki establišment ne radi.¹⁴² On svakog dana podstiče mržnju na društvenim mrežama i daje nove razloge da mu se ne veruje – bilo da su to uporne tvrdnje da je inflacija privremenog karaktera, ili svi drugi episodi zvanične dezinformacije.
15. Nadvija se vojni poraz stranih saveznika. Ostavljajući po strani vaša osećanja povodom pandemije, vredi unapred razmotriti vojnu propagandu. Godine 2018. Ministarstvo odbrane SAD je izdalo saopštenja za javnost o svojoj pripremi za pandemiju, o svojim složenim vakcinama… i u praksi nismo videli ništa od toga. Po prvi put, mnogi predstavnici javnosti imali su priliku da direktno uporede izjave o „tajnim vojnim programima“ sa stvarnim rezultatima, baš kao što bismo mogli uporediti prognoze korporativnih rukovodilaca sa stvarnim rezultatima. I veličina tog jaza je bila zapanjujuća. To je ukazivalo na to da su, barem neki postupci američke vojske, bili samo reči koje ne odražavaju stvarnost.
    To sam primetio početkom 2021. godine, nekoliko meseci pre nego što je poraz u Avganistanu pružio još jedan primer jaza između američke vojne retorike i stvarnosti, kada Kabil nije planirao da padne za nekoliko dana, a onda se to desilo.
    U trenutku pisanja ovog dela knjige, prošla su već četiri meseca od početka rusko-ukrajinskog rata 2022. godine. Nakon početnog talasa pažnje, globalni interes za konflikt je naglo opao. „New York Times“ i drugi mediji etablisanog sistema sada savetuju administraciji SAD da teži miru, a različiti izveštaji ukazuju na to da Ukrajinci brzo troše zalihe municije, dok Rusi napreduju pomoću artiljerije dalekog dometa. Da pojasnim: šta će se dogoditi u stvarnosti, uopšte nije očigledno – svuda vlada magla rata – ali u slučaju potpune pobede Rusa, definisane kao preuzimanje teritorije koju nisu imali pre rata, to ne nagoveštava ništa dobro za američki establishment.
16. Savezne države SAD distanciraju se od saveznih vlasti. Politika SAD se široko izveštava na nacionalnom nivou jer privlači klikove iz celog sveta. Ali lokalnoj politici se ne posvećuje ista pažnja. Međutim, ako ste primetili, tokom nekoliko decenija posmatra se trend gde se države distanciraju od savezne vlade i jedna od druge po pitanjima kao što su oružje, imigracija, abortusi, kockanje, marihuana i slično. To je ranije razmatrana teza „Budućnost je naša prošlost“: ona vraća u akciju Deseti amandman, koji je praktično ukinuta Rooseveltovom vladom i, u širem smislu, signalizira postepenu decentralizaciju Zapada, počevši od vrha centralizacije 1950. godine.
17. Poštovanje prema vlasti je izgubljeno. Stari američki levi su govorili nešto poput „svima nam je potrebno da radimo za opšte dobro“, a stari desni su govorili nešto poput „platite ono što dugujete i ostvarićete svoj američki san“. Novi levi govore: „Svi smo jednaki“, a novi desni govore: „Ti mi nisi šef“. Na taj način, stara kombinacija levih i desnih je podržavala samožrtvovanje i stabilnu hijerarhiju¹⁴³, dok nova napada na bilo kakvu hijerarhiju kao na fundamentalno nelegitimnu, represivnu ili tiranski. To se odražava u kvarenju i degradaciji gotovo svih institucija SAD tokom poslednjih nekoliko decenija, od kancelarije predsednika do statua američkih osnivača. Džordž Vašington i Kapitol SAD više nisu sveti.
18. Razmatra se nacionalni razvod. Secesija je sada zvanično deo platforme teksaških republikanaca. I na temu „nacionalnog razvoda“ pojavljuje se sve više članaka kako od demokrata, tako i od republikanaca, uključujući izvore kao što su NYMag („Ne, ne možemo postići nacionalni razvod“), Stiven Marš („Sledeći građanski rat“), Barbara Volter („Kako počinju građanski ratovi“), Majkl Melis („Slučaj u korist odvajanja Amerike“), Dejvid Riboi („Nacionalni razvod je skup, ali vredi svakog penija“) i „Američki razum“ („Razdvajanje“).
19. Radikalni pokreti odbacuju status quo. Napisano je bezbroj reči o Buđenju, o tome da je to radikalna ideologija koja smatra da su SAD suštinski pokvarene — sistematski izložene brojnim X-izmima, gde se mogu uvrstiti razni X — i da stoga zapravo ne teži reformisanju Amerike, već preuzimanju države i njenom potpunom transformisanju. Vidi Wesleyja Younga, Richarda Hanany-ja, Matthewa Iglesiasa, Johna McWhortera, Barryja Weissa i mnogih drugih koji diskutuju o različitim aspektima ovog pitanja.
    Suština Buđenja je u tome što to nije samo površinski korov koji raste iz gornjeg sloja zemljišta. Ono ima korenski sistem, teoriju istorije i etike, izgrađenu na hiljadama članaka, na generacijama akademskih humanista, na Foucaultu, Derridi i sličnima, na dekonstrukciji, kritičkoj rasnoj teoriji i tako dalje. Prema mom mišljenju, to je prvenstveno zla doktrina, sofisticirana zloba koja se propagandira u ime dobra, ali priznajem da ona ima ideološku sadržaj.
    Republikanska partija zaista nije sposobna da se izbori sa tim. Ali Bitcoin-maksimalizam jeste. Ako niste čuli za njega, čućete. Bitcoin-maksimalizam je, bez sumnje, najvažnija ideologija na svetu o kojoj mnogi ljudi nisu čuli. Još uvek.
    U Bitcoin-maksimalizmu postoji filozofska dubina. On predstavlja radikalno odbacivanje inflacije koja hrani američku vladu i, na taj način, plaća sve. On spaja pogled na svet Misesa, Rothbarda, Hayeka i Rona Paula sa Bitcoinom. On je prirodno povezan sa gubitkom poverenja u institucije, sa sumnjičavim pojedincem koji (iz razumljivih razloga!) više ne veruje federalnoj vladi ili institucijama SAD. To nije samo promena države, to je kraj države. I to je potisak u ideološkom pravcu prema kojem su Buđeni loše pripremljeni, jer će upravo izrasno-rasno ultraliberterijanstvo, a ne beli nacionalizam, prema mišljenju ljudi kao što su Marsh i Walter, biti njihov glavni neprijatelj.
    Ako želite da razumete Bitcoin-maksimalizam, pročitajte „Bitcoin Standard“ ili tvitove sa naloga na hive.one/bitcoin (tamo nisu svi maksimalisti). Ali imajte na umu: baš kao što ljudi koji odbacuju „učtivost“ iz ideoloških razloga, maksimalisti su razvili verbalna opravdanja za svoju „toksičnost“.
    Ne slažem se sa fundamentalnom moralnom pretpostavkom Bitcoin-maksimalizma, koja glasi da je Bitcoin jedina prava novac, a svi ostali digitalni imovinski aktovi grešni.¹⁴⁴ Više ne verujem u jedinstvenu valutu, kao što ne verujem u jedinstvenu državu ili jedinstvenog boga. Ali razumem snagu koju takav sistem uverenja poseduje. Amerikanci više ne veruju u jednog boga, ne veruju u monoteizam. Zato je njihov izbor između jedinstvene države i jedinstvene valute, između ideološkog monostatizma i mononumuzma.
    To jest, da biste pobedili nešto poput establishmenta SAD u građanskom sukobu, nije potrebna samo hrabrost, već je potrebna snažnija Schellingova tačka. To je ono što je Bitcoin za maksimaliste: jedinstvena valuta koja je alternativa jedinstvenoj državi. Ako i kada dolar kolapsira zbog inflacije, narandžasti novčić će postati nove farmerke, globalni simbol slobode i prosperiteta.
    (A kakva je alternativa takvoj alternativi? Mnoštvo mrežnih država kao alternativa jedinstvenoj nacionalnoj državi, mnoštvo valuta kao alternativa jedinstvenoj valuti, mnoštvo verovanja kao alternativa jedinstvenom sistemu verovanja. To je polidržavni, polinumički, politeistički model koji ćemo opisati kasnije u poglavlju Recentralizovani centar.)
20. Konfiskacija bitkoina može postati okidač. Sve navedeno predstavlja eksplozivnu mešavinu i postoji mnogo mogućih okidačkih događaja, ali jedan, koji smatram posebno verovatnim, jeste kombinacija (a) razornog inflacije, nakon koje sledi (b) nagli rast cene BTC/USD, a zatim (c) pokušaj nesolventne federalne vlade da oduzme bitkoine građanima.
    Što se tiče Bitkoina, ovo nije kratkoročna prognoza cene ili nešto slično, i naravno, za BTC postoje različiti mogući faktori prekida mreže¹⁴⁵, koji mogu sprečiti Bitcoin da postane ta konkretna kriptovaluta koja upravlja opisanim scenarijem. Ipak, pošto je Bitcoin protokol tokom određenog vremena bio uglavnom tehnološki fiksiran, njegovi pristalice su se mnogo više fokusirali na političke inovacije – na primer, na priznavanje njegovog statusa suverene valute. Dodajmo tome moralni značaj koji maksimalisti pridaju Bitcoinu, plus njegovo globalno priznanje – i novčić spora će najverovatnije biti upravo BTC.
    Sa druge strane, opšti koncept konfiskacije imovine zapravo uopšte nije fantastičan scenario, s obzirom na preko noći zamrznuta sredstva kanadskih kamiondžija i 145 miliona građana Rusije. Glavna razlika je u tome što je kriptovalutu teško zamrznuti. Država bankrot koja može i želeće pokušati da konfiskuje sredstva koja se čuvaju na centralizovanim berzama, ali da bi opljačkala one koji su prebacili svoja sredstva sa berzi, država bi morala da ide od vrata do vrata, a lemilice se ne mogu skalirati.
    Pokušaj američkog establishmenta da konfiskuje Bitcoin tokom visoke inflacije bio bi sličan ponavljanju konfiskacije zlata od strane Ruzvelta (Izvršna naredba 6102), osim što bi se to dogodilo u periodu smanjenja državnog kapaciteta, a ne rasta centralizacije.
    Razlog zašto bi nešto slično moglo postati okidački događaj leži u tome što nijedna strana ne može lako da se povuče: Probudljeni neće imati moć ako njihova država bankrotira, a Maksimalisti neće imati novca ako se predaju državi.
    Dakle, to deluje kao relativno predvidiv događaj koji bi mogao označiti početak Drugog američkog građanskog rata, naročito ako federalna vlada usvoji zakon o konfiskaciji, a neki pojedini savezne države odbiju da osiguraju njegovo sprovođenje.
    Kako bi se to moglo dogoditi? Odbijanje sprovođenja zakona na nivou savezne države moglo bi biti samo deo rastućeg razilaženja saveznih država, kako sa federalnom vladom, tako i međusobno, slično razilaženju oko pitanja gradova utočišta i slično. Ali ako želimo da zamislimo zakonodavnu osnovu, možemo zamisliti, recimo, amandman na Ustav koji predlaže zabranu konfiskacije bitkoina – nešto što bi pravo na posedovanje BTC postavilo u isti rang kao pravo na slobodu govora i pravo na nošenje oružja. Takav amandman bi mogli ratifikovati mnogi savezne države uoči potencijalnog zakona o konfiskaciji. Čak i ako ne bude usvojen na nacionalnom nivou, bilo koje države koje su ga ratifikovale zatim će se pozivati na svoju ratifikaciju kako bi opravdale svoje odbijanje da osiguraju sprovođenje federalnog zakona.

4.5.1.4. Rat ne za teritorije, već za umove

Greška je misliti da će Drugi američki građanski rat ličiti na prvi građanski rat ili, ako ćemo već tako reći, na Drugi svetski rat. To ne bi ličilo na filmove sa pomeranjem ogromnih masa vojnika u uniformama, tenkova i aviona.

Umesto toga, videćemo pre nastavak i eskalaciju onoga što smo posmatrali poslednjih nekoliko godina: rat između mreža za kontrolu nad umovima, a ne rat između država za kontrolu nad teritorijom. Spajanje unutrašnjih konflikata Amerike na društvenim mrežama i njenih spoljnih konflikata na Bliskom istoku.

Najbolji način da to zamislite je da pogledate fizičku mapu sukoba Unije protiv Konfederacije neposredno pre Građanskog rata, fizičku mapu sukoba republikanaca i demokrata po okruzima, a zatim i digitalnu mapu sukoba republikanaca i demokrata u istom tom periodu.

U prvom Građanskom ratu ideologija i geografija su se snažno poklapale. Uslov pobede Severa bio je očigledan: invazija na Jug. Osvajanje teritorije kako bi se pokorili umovi. Nisu morali da ubiju sve konfederate do poslednjeg, jednostavno su morali da pokažu da je otpor uzaludan, kako bi naterali preostale konfederate da prestanu da se bore.

U bilo kom scenariju drugog Građanskog rata, ideologija i geografija bi se tek slabo poklapale. Pogledajmo još jednom mapu okruga. Da li će zaista jedna strana izvršiti invaziju na drugu? Ili obrnuto? Da li će američki establišment zauzimati polja kukuruza, ili će njegovi protivnici preduzeti korake da zauzmu velike gradske kvartove? Da li će bilo koja od strana koristiti masovno bombardovanje na teritorijama gde bi ubila najmanje 30% sopstvenih ljudi? Može li se nuklearno oružje ciljati dovoljno precizno da se može koristiti kao politički instrument i naterati drugu stranu na ustupak?

Ne. Umesto svega toga videćemo rat za umove, a ne za zemlje. A ako pogledamo mapu digitalnog prostora, mnoge stvari će odmah postati jasne. Ovde su dve strane potpuno razdvojene, kao što je to bio slučaj sa Savezom i Konfederacijom. I sada možemo razumeti zašto je stavljen toliki naglasak na otkazivanje, deplatforming, ućutkivanje i bojkot… na to da se ljudi nateraju da izgovaraju određene reči i koriste određene simbole. Jer naterati osobu ili kompaniju da objavi određeni hashtag je manifestacija kontrole nad umovima, koja, sa svoje strane, obezbeđuje kontrolu nad digitalnom teritorijom.

Sve diskusije poslednjih nekoliko godina oko „slobode govora“ zapravo ne dotiču suštinsko pitanje, a to je činjenica da je sada vreme informativnog rata, gde je uslov pobede jedne strane invazija na umove druge strane, jer mogućnost stvarne invazije na teritoriju ne postoji.

Uveriti se u umove druge strane i kontrolisati digitalne mreže – jer su tehnološke kompanije, koje odobravaju transakcije, komunikaciju i onlajn ponašanje, u mnogim aspektima postale de facto privatizovane vlade zapadnog sveta. Pravo da se određuje šta ljudi mogu, a šta ne mogu da rade u digitalnom svetu, pripada ljudima koji upravljaju tim mrežama. Na taj način, kontrola nad tim mrežama, kontrola nad umovima ljudi koji njima upravljaju, ključ je za očuvanje kontrole nad SAD u digitalnoj eri. Zato američki establišment tako uporno pokušava da indoktriniše velike tehnološke kompanije kroz „Buđenje“.

Međutim, mreža koju nije moguće kontrolisati na taj način i koja ne upravlja jednim čovekom (na primer, Bitcoin) — to je oblik otpora. Skup Web3 mreža, kojima upravljaju zajednice i koje su decentralizovanije¹⁴⁶, nego centralizovane tehnološke kompanije Silicijumske doline — to je takođe oblik otpora.

Dakle, ako je prvi Građanski rat bio „Rat između država“, drugi Građanski rat će biti „Rat između Mreža“. Grafici koje smo pokazali odnose se na crvene i plave, ali hajde da dodamo nijansu žute svakoj grupi i malo ih rotiramo. Tada ćemo dobiti ono što će biti verovatna osa budućeg sukoba: Narandžasti Bitcoin protiv Zelene Dolar.

U oblastima gde Zeleni kontrolišu državu, oni mogu koristiti paramilitarnu policiju, nadzor tehnoloških kompanija, deplatforming, medijsko razotkrivanje, hapšenja, konfiskacije i slično. U tim regionima Narandžasti mogu odgovoriti pobunjeničkom kampanjom koja podseća na Severnu Irsku ili Bliski istok. Ali u oblastima gde Narandžasti kontrolišu državu, a Zeleni su u manjini, taktika se može promeniti. Setimo se BLM nereda, ili 6. januara, ili vređanja sudija Vrhovnog suda od strane besnih predstavnika etablšmenta, ili različitih uličnih tuča između desničara i levičara, ili stalne digitalne borbe koja se odvija na internetu svakog dana, i projektovaćemo sve to u budućnost u kojoj ova taktika mrežnog ratovanja postaje svakodnevna pojava.

4.5.1.5. Konflikt Maksimalista i Probuđenih menja mesta levima i desničarima

Razlog zbog kojeg termini „levičari“ i „desničari“ nisu sasvim prikladni za predviđeni konflikt Narandžastih i Zelenih leži u tome što će u mnogim aspektima frakcija Narandžastog Bitkoina pripadati revolucionarnoj klasi, a frakcija Zelenog Dolara vladajućoj.¹⁴⁷

U suštini, oni koji će u ovom scenariju stati na stranu američkog etablšmenta biće istog tipa ličnosti kao i oni koji su stajali na strani starog režima tokom Francuske revolucije: oni će se boriti za očuvanje prošlosti. Njihove ideje biće partikularizam, američki nacionalizam, neprekidno nadmoć dolara.

Nasuprot tome, oni koji stoje na strani Bitkoin-maksimalizma ispostaviće se kao ličnosti revolucionarnog tipa, boreći se protiv rušenja onoga što smatraju tiranijom. Njihova ideja će biti univerzalizam, sistem koji postavlja sve na svetu na isto igralište – i koji ne stavlja Ameriku iznad ostatka sveta, kao što to čini dolar.

To će biti izuzetno nezgodna pozicija za američki etablšment, jer će se po prvi put¹⁴⁸ u mom sećanju morati predstavljati tehnološki konzervativna frakcija, manje univerzalistička strana, strana premoderna.

Ali već možemo videti predznak toga kako zastareli mediji napadaju nove tehnologije, kako mrze budućnost, kako žele da vrate društvene mreže i internet nazad u garažu, kako žele da vrate vreme unazad u svim tim oblastima u kojima je njihova politička kontrola narušena.

Dakle, Bitcoin-maksimalizam je prava zbrka. Ako se Tramp poziva na mitsku prošlost, a američki establishment predstavlja pokušaj da zarobi sadašnjost u ćilibaru, Bitcoin-maksimalisti su spremni da vode sistem ka nejasnoj budućnosti. Zato će značajan broj konzervativnih republikanaca stati uz Zelene, a revolucionarni demokrate će stati uz Narandžaste. Bitcoin-maksimalizam je pokret koji zna da ne može „učiniti Ameriku ponovo velikom“, jer Amerika više ne postoji i možda nikada nije ni postojala, pa je spreman da uništi čitav fiat sistem.

Dakle, Narandžastima je viši nivo haosa prijatniji nego neočekivanom konzervativnom američkom establishmentu. Neizvesnost kriptoanarhije je preferibilnija od sigurnosti u inflacionoj tiraniji, i to je u redu. Narandžasti ne teže popravljanju federalne vlade, već njenom okončanju. Za razliku od republikanaca reformatora, Bitcoin-maksimalizam igra na pobedu. I zato može pobediti.

4.5.1.6. Ko će pobediti? 

Izuzetno je teško predvideti šta će se dogoditi, ali mislim da bi Maksimalisti dugoročno mogli pobediti u Drugom američkom građanskom ratu bar u nekoj teritoriji, jer će na kraju preživeti štampanje novca od strane američkog establishmenta. Vrednosna ponuda u američkim regionima koji se pridržavaju Bitcoin-maksimalizma biće „sloboda“, iako će drugi to doživljavati kao anarhiju.

Zašto bi Maksimalisti mogli pobediti u ratu iscrpljivanja? Svaki dan rasta cene BTC/USD je još jedna pobeda u socijalnom ratu Bitcoin-maksimalista protiv američkog establishmenta; svaki dan pada — to je privremeni poraz.¹⁴⁹ Pošto američka vlada ne može da izvrši invaziju na ostatak sveta, i pošto druge države ne moraju nužno da je slušaju, ona ne može lako konfiskovati bitcoine širom sveta. Dokle god je dugoročni cenovni trend uzlazni, što nije zagarantovano, Bitcoin-maksimalisti pobeđuju.

To nas dovodi do povezanog momenta: u trenutku pisanja knjige, u svetu je bilo oko 300 miliona vlasnika kriptovaluta, što znači stotine miliona ljudi, čak i ako nisu svi oni Bitcoin maksimalisti, već već veruju u Bitcoin. Do 2030. godine taj broj bi mogao narasti na milijarde. Dok ovi vlasnici ne prodaju svoje bitcoine, oni formiraju za Bitcoin temeljno novu međunarodnu mrežu podrške koju MAGA republikanci nemaju. Drugim rečima, stanovnika Brazila ne mora da brine sukob američkih republikanaca i demokrata — on nije američki nacionalista i nema nikakve veze sa tom borbom — ali on apsolutno može posedovati bitcoine. I dok ne prodaje BTC za dolare, on indirektno podržava Maksimaliste. Ipak, njegova podrška iz inostranstva se manifestuje u neopipljivom i ideološkom obliku koji se čini prihvatljivim ponosnom američkom Bitcoin maksimalisti, za razliku (recimo) od eksplicitne podrške sa strane stranih vojski koje upadaju na teritoriju SAD.

Uzimajući u obzir prethodno rečeno, američki establishment takođe može pobediti u ratu iscrpljivanja. Njihove početne prednosti su ogromne: univerziteti, mediji, vojska, obaveštajne službe, većina tehnoloških kompanija i samo federalna vlada. Američki establishment takođe ima globalnu bazu podrške u vidu međunarodnih elita: sve ljude koji mu simpatisuju širom sveta — tipove poput McKinsey-ja, diplomaca Ivy League-e, klasu putnika koji često lete i ljude koji i dalje misle da je Amerika zemlja iz starih filmova.¹⁵⁰ Čak i ako strane vlade neće konfiskovati bitcoine po nalogu američkog establishmenta, one mogu pokušati da konfiskuju bitcoine iz sopstvenih razloga, iako će druge države, naprotiv, kretati u pravcu ekonomske slobode.

Štaviše, čak i ako američki establishment zaista izgubi neku teritoriju, on će najverovatnije zadržati severoistok i zapadnu obalu. Vrednosna ponuda u tim regionima koji će podržati establishment biće „demokratija“, iako će je drugi doživljavati kao fiatnu „tiraniju“.

Pri tome, pritisak konflikta može pogurati ljude ka ideološkim ekstremima. Najbliži filmski arhetipovi za Zelenu i Narandžastu stranu mogli bi biti represivnija verzija „Portlandije“ i funkcionalnija verzija „Mad Max-a“. Karikature će početi da oživljavaju.

4.5.1.7. Ratovi nisu romantični

Ako nije sasvim jasno, ja ovde nisam ni na čijoj strani i ne navijam za anarhiju. Radije bih izabrao stabilan mir u kojem bismo mogli da se fokusiramo na matematiku i let na Mars, nego haos koji bi mogao uskoro nastupiti. I nemam iluzije u pogledu toga koliko ozbiljni građanski sukobi mogu biti; u ratovima nema neoštećenih pobednika. Pročitajte Davida Hinsa da biste dobili dobru predstavu o tome šta političko nasilje zapravo predstavlja.

Političko nasilje liči na rat, kao i svako drugo nasilje: ljudi imaju fantazije o tome kako ono funkcioniše. To je fantazija o tome kako nasilje funkcioniše: POBEDJUJETE SVOJE NEPrijatelje U VELIKOJ I SLAVNOJ ČISTIĆKIJ BITCI, JER STE VI, NARAVNO, BOLJI OD NJIH.

Ali u stvarnosti, nasilje uopšte ne liči na velike i slavno bitke. Radio sam na nekoliko mesta gde je primećeno ozbiljno političko nasilje. I nisam siguran da li bi se to moglo opisati tako da ljudi razumeju. To je glupo poređenje, ali evo: zamislite da je jednom Godzilla odlučila da prošeće vašim gradom. Sledećeg dana to ponovo radi. I nastavlja to da radi. Nekim danima gazi više ljudi, nekim danima manje. To je to. To je sve što radi: luta vašim gradom tamo i nazad.

Vaš grad sada više nije vaš grad; to je Godzilla zona šetnje.

Suština: građanski sukob nije romantičan, nije ciljan i nije proporcionalan. To je ludilo. Ako smatramo da je scenario Američke anarhije moguć, mi ćemo, naravno, želeti da pobegnemo od njega što je dalje moguće, bez obzira na naše „simpatije“ prema ovoj ili onoj strani.

I zatim moramo pomoći u izgradnji miroljubive alternative Američkoj anarhiji. Ali ne one alternative koju će ponuditi Kina, o kojoj ćemo govoriti dalje.

4.5.2. Kineska kontrola

4.5.2.1. Pokušaj državnog udara vodi do totalne kontrole

Dok se na Zapadu možemo suočiti sa Američkom anarhijom, na Istoku nas dočekuje Kineska kontrola.

Pre nego što SAD uđu u ozbiljan unutrašnji konflikt, mogle bi podržati neku vrstu kineskog državnog udara – bilo rečima ili nečim većim – kao što piše Rodžer Garsajd u istoimenoj knjizi „Kineski državni udar“, na šta nagoveštavaju različiti akteri kao što su Džordž Soros i Američko jedinstveno komandovanje specijalnih operacija, i kako je to ranije već postignuto na mnogo mesta širom sveta, kako kao rezultat priznatih promena režima, tako i kroz nepriznate boje revolucije.

Iz razloga koje ćemo razmotriti, ne mislim da bi takav državni udar bio uspešan. Ali reakcija Komunističke partije Kine na bilo koji pokušaj državnog udara u Kini može biti najintenzivnije suzbijanje unutrašnje opozicije koje smo ikada videli. Pomoću veštačke inteligencije kinesko društvo će pokušati da unište do samog korena, svaki građanin će biti pod sumnjom, a mogućnost da građani napuste zemlju sa imovinom biće izuzetno otežana. To može biti praćeno negativnim (ili očiglednim) odštetnim merama Kine protiv SAD zbog pokušaja državnog udara, koje mogu poprimiti oblik namernog ograničavanja izvoza ključnih dobara, što će pogoršati američku inflaciju i probleme u lancu snabdevanja.

Ako i kada državni udar bude suzbijen, KPK će početi da izvozi svoju državu totalnog nadzora u druge zemlje, koja pomaže u sprečavanju državnih udara. I njihov dragoceni ponud za svet biće kineska kontrola — potpuna suprotnost američkoj anarhiji.

4.5.2.2. Kina blokira izlaze

Konkretna prognoza je da ćemo videti svet u kojem će Kinejcima postajati sve teže da napuste zemlju ili izvuku svoju imovinu iz ekosistema digitalnog juana bez dozvole KPK. Samo uzmimo postojeći sistem domaćih pasoša hukou, WeChat sistem sa crvenim, žutim i zelenim ograničenjima putovanja u zavisnosti od zdravstvenog stanja, agresivne covid lokdaune i nedavna ograničenja pasoša — a zatim ih spojimo sa sistemom nadzora koji može pratiti ljude širom sveta, Super-aplikacijom WeChat koja im može oduzeti identitet, i digitalnim juanom koji im može zamrznuti imovinu.

Već postoje trendovi koji ukazuju na ograničenje digitalnog i fizičkog kretanja. Izdavanje kineskih pasoša je već drastično smanjeno: „za 95 procenata u prvom kvartalu u poređenju sa periodom pre pandemije“. Izlazna putovanja su takođe smanjena za 95%: u 2021. godini Kinu je napustilo 8,5 miliona ljudi u poređenju sa 154 miliona u 2019. godini. Kina takođe koristi COVID karantinske kodove kako bi sprečila ljude da pomeraju novac ili se kreću. A kontrola kretanja kapitala u Kini, koja je uvek bila stroga, može postati još stroža sa uvođenjem digitalnog juana. Sve ovo ekstremno otežava izlazak.

Dodatne poteškoće će nastati i sa prijemnom stranom. Iako će odobreni kineski građani i dalje moći da putuju u mesta kao što su Iran ili Rusija, koji su praktično kineski vojni saveznici, zemlje u kojima kineska država nema dovoljno čvrste moći počeće da odbijaju kineske građane iz straha od špijunaže. To se već dešava.

Takva kombinacija ograničenja na izlazak, nametnutih ih vladom, i ograničenja na ulazak sa strane drugih vlada, otežaće život kineskim liberalima i internacionalistima koji se ne slažu sa sistemom, onima koji su spremni da pobegnu. Oni neće moći da izražavaju političko neslaganje, ali će im takođe biti teško da napuste zemlju sa svojom imovinom, kao što žele mnogi. Takav čin će biti sprečen ili prikazan kao izdajnički upad u banku, naročito ako stvari u ekonomiji ne idu baš najbolje. Može se razmisliti o tome sa kakvim entuzijazmom je Putin pristupao „renacionalizaciji elita” i koliko je pažljivo KPK pratila zapadnu taktiku tokom rusko-ukrajinskog rata. Oni priznaju da bilo kakve komercijalne veze sa Zapadom tokom sukoba postaju ranjiva tačka. Zato je vrlo verovatno da će KPK sve više otežavati ljudima izlazak – bilo fizički, bilo digitalni.

4.5.2.3. Put ka kineskoj kontroli

Koji faktori nas vode ka ovoj prognozi, da će KPK naglašavati samo „lojalnost” u Hiršmanovom triadu i odlučno nastupati protiv kako glasa, tako i izlaska?

1. Suzbijanje opozicije kroz čitav spektar. Na ovu temu MERIC treba obratiti pažnju, jer nas podseća da se KPK ne protivi samo „demokratizaciji” na američki način, već i brojnim različitim ideologijama koje se razlikuju od trenutne linije partije-države. Bilo da je ova opozicija maoistička (kao Bo Sislaj), demokratska (kao Hong Kong i Tajvan), islamska (kao Ujguri), hrišćanska (kao crkve), tehnološka (kao Džek Ma i drugi osnivači kompanija) ili čak ultranacionalistička, KPK stoji u sredini ideološkog kruga i neprestano kontroliše sve u pogledu odstupanja.
2. Uvođenje kineskog nacionalizma. Upravo kao što SAD od 2013. godine prolaze kroz Veliko buđenje, kinesko društvo je dovedeno Xuexi Guoqing do faze ultranacionalizma. Unutar zemlje postoji otpor tome, ali još nije poznato da li će to zaista preokrenuti trend nacionalizma ili će ga samo ublažiti.
3. Kreiranje države opšteg nadzora. O tome je mnogo pisano, ali sam obim izgrađenog nije sasvim jasan. Iako treba imati u vidu amneziju Gell-Mana, to je zapravo oblast u kojoj su mediji, koje kontroliše američki establišment, bliži stvarnosti nego kineski, delimično zato što su prema kineskoj državi to de facto opozicioni mediji. Na ovu temu se može pogledati video poput ovog, od DW-a, ili ovog.
4. Povezivanje njegovog sa AI. Gledamo „Supermoći AI“ Kai-Fu Lija, a zatim još tri teksta. Dopunjujemo to pismima Dana Vanga ili, recimo, objavom kineskog analitičara iz 2019. godine, objavljenom u Reading the Chinese Dream, i vidimo da implementacija celog ovog sistema i dalje može biti stavljena pod pitanje.
5. Probni start sistema tokom COVID-a. Zeleni, žuti i crveni zdravstveni kodovi, raspoređeni u WeChat-u na početku COVID-a radi ograničenja putovanja, kasnije su preoblikovani kako bi se jednostavno sprečilo ljudima putovanje pod uverljivim izgovorom.
6. Odsecanje digitalnog i fizičkog izlaza. Nepravilno ponašanje u Kini može dovesti do uklanjanja osobe iz WeChat-a, što podseća na lišavanje identiteta, s obzirom na to koliko je servisa, kako javnih tako i privatnih, povezano sa njim. Nedavno je Kina više puta otežavala izlazak iz zemlje na osnovu toga što će to dovesti do širenja COVID-a: „Putovanja u zemlju ili iz nje, koja su obavila građani matične Kine 2021. godine, prema podacima NIA, pala su skoro 80% u poređenju sa nivoom iz 2019. godine“.
7. Prodaja drugim vladama. I Kina i SAD prodaju tehnologije nadzora širom sveta, ali jedna od razlika je u tome što Kina može bolje da funkcioniše u fizičkom svetu – zato pametni gradovi, izgrađeni koristeći kineske tehnologije, imaju kompletan sistem nadzora.
8. Opravdanje sistema kroz antiimperijalizam. Obrazovni sistem i blokoviti filmovi kao što su „Bitka na jezeru Changjin“ i „Vuk ratnik 2“, prikazuju Kinu kako se brani od zapadnog imperijalizma. I to se može pratiti čak i na lokalnom nivou, kao u ovom videu gde funkcioner brani lokdaun u Šangaju, govoreći da će se Kina na kraju umešati u rat sa SAD, pa građani moraju da stanu u red za karantin.
9. Ukazivanje na relativnu stabilnost. Narativ o „Harmonijnom društvu“, koji je promovisao Hu Jintao, manje se pominjao u međunarodnom kontekstu od strane Xi Jinpinga, koji ne deluje kao da teži harmoniji u inostranstvu. Ali to je i dalje koristan alat za opravdavanje socijalne kontrole – slično kao što „New York Times“ govori o cenzuri i socijalnoj kontroli radi očuvanja „demokratije“, KPK govori o cenzuri radi održavanja „harmonije“.
10. Kineski državni udar može postati okidač. Američki establišment je objavio video i članke koji su bliski pozivima na državni udar u Kini. George Soros široko aludira na to u svojim nastupima, poput ovoga. I ljudi poput Rogera Garsidea bukvalno su napisali knjigu o tome.

Pokušaj državnog udara, bilo da ga je zaista podržala Amerika, ili ako mu taj pokušaj bude samo pripisan, može postati polazna tačka za razvijanje strašnog sistema kineske kontrole. Veštačka inteligencija će biti usmerena protiv stanovništva, i bilo koje grupe čak i blago simpatizujuće prema Zapadu biće prepoznate i iskorenjene. Nacionalističke mase mogu učestvovati u tome onlajn ili čak lično. Stvar može poprimiti veoma ružan obrt.

Poslednja primedba je veoma važna: kineska kontrola će imati značnu podršku stanovništva. Zemlja je sada veoma nacionalistička. Sasvim je moguće da će trend nacionalizma delimično promeniti se — u Kini postoje značajne frakcije kojima se ne dopada trenutni trend — ali mislim da je pretpostavka da će Kina „postati demokratska“ previše optimistična. Unutrašnji haos u Americi znači da ona više jednostavno nije model vredan divljenja za veći deo sveta, i iako bi neki obrazovani kineski liberali zaista mogli želeti da pobegnu iz zemlje, među značajnim delom kineske omladine primećuje se trend ka nacionalizmu. Možda grešim, ali prebacivanje celog odgovora na jednu osobu ili čak na jednu grupu je pogrešno. Ideološki tok kineskog ultranacionalizma deluje jače od Ši Džinpinga ili čak Komunističke partije Kine, i može preživeti njega u slučaju pojave crnog labuda.

U svakom slučaju, nakon što pokušaj državnog udara ne uspe, KPK će zatim prodati drugim zemljama gotovu verziju svoje države sveopšte kontrole, koja omogućava suzbijanje državnih udara kako bi (a) zaustavila svaku moguću infekciju američkim anarhizmom, (b) kontrolisala kriminal, (c) sprečila odlazak sve mobilnijih građana sa svojom imovinom u druge zemlje, i (d) sprečila nemire bilo koje vrste, bilo legalne ili nelegalne. To će osigurati da bilo koji lider koji je trenutno na vlasti ostane na vlasti, i upravo iz tog razloga će se sistem dopasti mnogim vladama.

4.5.2.4. Kinesko upozorenje

Treba napraviti jednu važnu napomenu. Većina zapadnog izveštavanja o Kini ima nepromenljivo negativan karakter. I naravno, ovde opisani scenario ne deluje naročito vedro. Ali moramo ublažiti taj negativizam dozom realizma.

Prvo, zašto uopšte diskutujemo o Kini? Zašto ne diskutujemo o Čadu ili Čileu? Zato što Kina generalno pokazuje fenomenalno dobre rezultate od 1978. godine. Nakon Dengovih reformi, zemlja se zaista podigla do nivoa svetske radionice sa ogromnim trgovinskim suficitom, viškom čvrste valute i desetinama ogromnih novih gradova. To je ekonomija broj 2, vojska broj 2 i broj 2 po broju tehnoloških jednoroga. Sve je to podignuto sa nule tokom poslednjih preko 40 godina, od trenutka Dengovih reformi u Kini (takozvanog Boluan Fanzhen).

I obrnuto, tokom poslednjih 30 ili otprilike toliko godina, američki establishment je propustio, možda najveće liderstvo u istoriji čovečanstva, prolazeći put od potpune i neosporne dominacije 1991. godine do unutrašnjeg konflikta i potencijalnog kolapsa. Štaviše, kao što je navedeno u članku „Šta je sa Kinom, ha?„, američki establishment nije ni malo etičniji od KPK-a kada je reč o građanskim slobodama, on je jednostavno manje kompetentan. Na kraju krajeva, američki establishment takođe sprovodi neovlašćeno praćenje preko NSA, neustavne pretres i hapšenja preko Administracije za bezbednost transporta, proizvoljnu konfiskaciju imovine preko procedure građanske konfiskacije, političku cenzuru po ključnim rečima, kao što je WeChat, i insistira na stvaranju agencija za dezinformacije, razoružavanja građana, digitalne cenzure i slično. Američki establishment je kopirao ponašanje KPK-a tokom lokdowna, čak i ne priznajući to, i finansirao laboratoriju iz koje je moglo doći do curenja koronavirusa. Takođe je vršio bombardovanja i destabilizovao mnoge zemlje širom sveta. I ako budemo iskreni, tokom poslednje dve decenije SAD su ubile i pretvorile u izbeglice mnogo više ljudi nego KPK.

Stanovniku Zapada ovo može biti teško razumeti, ali sve ovo znači da (a) KPK zaista uživa određeno poverenje u mnogim „neutralnim“ zemljama, (b) ona takođe uživa poverenje ogromnih grupa sopstvenog stanovništva zahvaljujući kako nacionalističkoj propagandi, tako i stvarnom nivou sprovođenja planova, (c) ovaj relativni autoritet će rasti ako Amerika potone u anarhiju, (d) ovaj autoritet će olakšati KPK dalji napredak sistema Kineske Kontrole kako unutar zemlje, tako i u inostranstvu, i (e) sve ovo će zapravo privući neke ljude kineskog porekla nazad u Kinu, čak i ako drugi žele da odu.

Sačekajte, poslednja tačka deluje paradoksalno. Kako bi ljudi mogli želeti da dobrovoljno upadnu u zonu Kineske Kontrole, ako smo sve vreme govorili o tome koliko ljudi želi da je napusti?

Pogledajmo Microsoft. To je jaka kompanija. Većina ljudi u svetu bi bila srećna da dobije posao u Microsoftu. Ali mnogim od najboljih stručnjaka to bi delovalo gušeće, i umesto toga bi želeli sami da odlučuju u koju tehnološku kompaniju će se zaposliti ili da li će osnovati sopstvenu. Istovremeno postoji potražnja i za zapošljavanjem u Microsoftu, i za odlaskom iz njega.

U slučaju Kine, situacija se pogoršava isparavanjem meke sile Kine u regionima gde ona nema tvrdu silu. Poslednjih godina atmosfera sumnjičavosti prema građanima Kine naglo je porasla, a etablirana štampa to obično ne naziva „rasizmom“. To može naterati veliki broj ljudi kineskog porekla da napuste zemlju kako ne bi bili izloženi opstrukcijama u slučaju vrućeg konflikta.

Dakle, evo šta može se desiti sa Kinom: značajan priliv ljudi kineskog porekla, kao i određeni odliv (možda blokiran) elita.

I scenario Kineske Kontrole koji smo opisali, iako deluje distopijski za ambiciozne i one koji teže slobodi, verovatno će biti sasvim prihvatljiv za mnoge ljude koji vrednuju stabilnost iznad svega i predviđaju scene sa vatrom i pucnjavom (bilo da su reprezentativne ili ne) koje proizilaze iz scenarija Američke Anarhije. Nadmašiti prosečni nivo života koji može obezbediti Kineska Kontrola neće biti lako. To će se mnogima dopasti. I to nas dovodi do Međunarodnog Centrizma.

4.5.3. Međunarodni Centrizam

Ko su Međunarodni Centristi?

To su jednostavno ljudi koji ne žele da njihovo društvo potone u američku anarhiju, ali takođe žele bolju opciju od kineske kontrole. To su Indija i Izrael, kao i američki centristi, kineski liberali, globalni tehnološki preduzetnici i ljudi iz drugih mesta koji žele da prate kurs koji je drugačiji od kursa američkog establišmenta, kriptoanarhije i kineske kontrole.

Zašto se tako često pominju Indija i Izrael? Može se to nazvati pretpostavkom, ali ove dve grupe zauzimaju prvo i drugo mesto među imigrantima koji su osnivači tehnoloških kompanija u SAD. Odvojeno, Indija takođe zauzima treće mesto po tehnološkim jednorozima nakon SAD i Kine. Na državnom nivou, Indija i Izrael su sada veoma bliski, a na individualnom nivou, Indijci i Izraelci, po pravilu, pokazuju globalnu fleksibilnost i težnju da koriste engleski jezik.

Dakle, pošto izvan SAD i Kine postoji treći tehnološki pol, on će verovatno u velikoj meri imati indijsko-izraelski karakter: serveri će biti smešteni na njihovim odgovarajućim teritorijama, a poslovi će se sklapati preko granica tih država.

Naravno, ovaj pol će primati doprinose iz celog sveta. Verovatno je lakše reći ko ne će biti orijentisan na međunarodni centrizam, nego ko će. To nisu američki establišment ili mesta blisko povezana sa njim. I to nije Kina ili regioni u velikoj meri povezani sa Kinom, kao što su Rusija i Iran. S druge strane, u ovaj blok mogu ući zemlje poput zemalja Višegradske grupe (antirusičke, ali takođe skeptične prema mnogim stvarima u Americi), Južna Koreja (koja je izabrala za šefa države pristalicu Bitkoina) ili čak Vijetnam (koji se sada udaljava od Kine i više se naginje na stranu Indije).

Navedeni od nas su bukvalno „svi ostali“, ti međunarodni centristi po automatizmu ostaju samo sirovina: 80% sveta koji nije američki ili kineski predstavlja samo bezobličnu masu bez unutrašnje strukture. Zaista, upravo se to dogodilo sa „Trećim svetom“ tokom Hladnog rata prošlog veka. Zemlje iz pokreta nesvrstanih nisu samo bile van saveza sa SAD ili SSSR-om, one nisu bile u savezu ni jedna sa drugom.

Ovoga puta, međutim, umesto da bude Treći svet / pokret Nesvrstanih, deo od mnogo milijardi ljudi koji dele vrednosti Internacionalnog Centrizma može se ujediniti oko Web3 kako bi pokušao da stvori alternative Američkoj Anarhiji i Kineskoj Kontroli. I taj podskup nazivamo Recentralizovanim Centrom.

¹⁴⁰ Koliko sam siguran u njegovu realističnost? O tome kako će to izgledati, govorio sam u svom nastupu 2013. godine na temu „Konačni izlaz iz Silicijumske doline“. I dalje mislim da je ovaj scenario aktuelan, ali, prema Sorosovoj teoriji refleksivnosti, trendovi koje sam tada identifikovao rodili su suprotne trendove koji još nisu bili primetni, kao što su zaokret politike Microsofta pod rukovodstvom Satye Nadelle, uspon Trampa ili web3 pokret kao alternativa američkim i kineskim tehnološkim kompanijama.

¹⁴¹ U dovoljno dugom vremenskom periodu, to je možda tačno. Vidi brojne grafikone Hansa Roslinga i Stephena Pinkera po tom pitanju. Ipak civilizacijski kolaps zaista se dešava, i, kao što će vam svi reći, od Elona Muska do Matta Ridleyja, stvari kao što je Murjev zakon se ne dešavaju slučajno — ljudi moraju uvoditi odgovarajuće inovacije kako bi trend nastavio i u budućnosti. Kao protivotrov za antiempirijsko osećanje osuđenosti, u potpunosti podržavam Roslinga i Pinkera i čak preporučujem njihove radove. Ali takođe moramo izbegavati i antiempirijsku bezbrižnost. Thielov optimizam, zasnovan na verovanju u sopstvene snage, bolji je od verovanja da će o tome neko drugi brinuti.

¹⁴² To takođe nije ono što nude Bitcoin maksimalisti ili KPK. Maksimalista interpretira mogućnost minimiziranja poverenja pomoću Bitcoina kao tvrdnju da nikome ne treba verovati, umesto da smatra Bitcoin načinom izbora, kome verovati, alatom za obnovu društva sa visokim nivoom poverenja. A KPK, kao i američki establishment, zapravo ne daje svetu ubedljiv argument o tome zašto joj treba verovati, već umesto toga promoviše lojalnost odozgo nadole kroz prinudu.

¹⁴³ Ovo je imalo mnogo drugih nedostataka, kao što su suzbijanje individualizma, politička centralizacija, ograničavanje tehnoloških inovacija i masovno preuzimanje imovine. Mi ne romantizujemo stari poredak. Ali ova ideologija sredine dvadesetog veka, koja je sama po sebi bila rezultat ogromnog konflikta, bila je recept za stabilniji poredak od onog koji imamo sada.

¹⁴⁴ Baš kao što su komunisti patologizovali profit, a hrišćanski fundamentalisti patologizovali kamate, maksimalisti patologizuju emisiju novca. Naravno, ovi finansijski instrumenti se mogu zloupotrebljavati: eksploatisati radnike radi ostvarivanja profita, naplaćivati kamatne stope usled robovlasničkog kamatnjaštva ili izdavati prevarante finansijske instrumente. Ali odgovor na to je sistem konkurentnih regulatora, ali: (a) ne nulta regulacija, (b) ne monopolistička regulacija korumpirane komisije za vrednosne papire (SEC), (c) ne decentralizovana „regulacija“ gde sve stalno nazivaju skamerima, kao što „probudženi“ nazivaju sve redom x-istima, već pre (d) sistem brojnih recenzenta koji obezbeđuju uzdržavanje i ravnotežu učesnicima na tržištu i koji se sami uzdržavaju i balansiraju kroz mogućnost potiskivanja sa tržišta.

¹⁴⁵ Nepotpun spisak faktora neuspeha: (a) u kodu može biti greška, (b) mogućnost centralizovanog kvantnog dešifrovanja može se desiti brže nego što se očekivalo, i bez odgovarajućeg decentralizovanog kvantno otpornog šifrovanja, (c) rudarima (minerima) mogu početi ozbiljno prisiljavati da vrše cenzuru transakcija, kao što je to radila kompanija Marathon, (d) protiv rudarenja se mogu koristiti ESG napadi, (e) developeri koji nisu sakriveni pod pseudonimima mogu postati lična meta, (f) dovoljno velika količina BTC-a može biti zamrznuta na centralizovanim berzama, što bi paralisalo mrežu, (g) pristup sličan Velikom kineskom vatrozidu (Great Firewall) može se koristiti za intervenciju u Bitcoin na nivou porta/paketa, potencijalno ometajući implicitnu pretpostavku protokola o globalnom povezanom internetu sa relativno niskim kašnjenjima, i tako dalje. I dalje smatram da Bitcoin može biti uspešan, ali moje poverenje u kriptovalute je potkrepljeno činjenicom da postoje druge novčići sa drugim faktorima neuspeha.

¹⁴⁶ Još jedno pitanje oko kojeg se adepti Web3 tehnologija razlikuju od Bitcoin maksimalista tiče se pitanja decentralizacije. Maksimalisti tvrde da je Bitcoin decentralizovan, a sve druge mreže nisu, i da je decentralizacija binarno svojstvo. Pošto su mononumisti, ponekad to nazivaju monoteističkim terminima „bezgrešno začeće“, koristeći termin iz hrišćanskog teologije. Kratki protivargument je da Bitcoin, očigledno, nije bio decentralizovan nultog dana kada je Satoshi Nakamoto bio jedini korisnik, pa je tokom vremena morao postati veće decentralizovan — dakle, hajde da definišemo kako se to tačno dogodilo i kako merimo nivo decentralizacije? Potpun protivargument, kao i predložene metrike za međunovene nivoe decentralizacije, mogu se naći u ovom članku posvećenom Kvantifikaciji decentralizacije.

¹⁴⁷ Vidi Leva je nova desna, nova leva.

¹⁴⁸ U dvadesetom veku bilo je vremena kada su američki progresivisti smatrali SSSR modernijim; kao što je rekao Lincoln Steffens: „Video sam budućnost, i ona radi!“ Ali do kraja su Sovjeti počeli da se osećaju sivim i ukočenim, a ne revolucionarnim.

¹⁴⁹ Evo zašto Maksimalisti zapravo mogu da predlažu zakone koji zabranjuju čuvanje drugih novčića u njihovoj jurisdikciji. Možete pomisliti da bi takav propagandni program bio ideološki kontradiktorna fuzija anti-FED i pristalica SEC-a, ali u tome postoji logika. Maksimalisti zastupaju sve što dovodi do „rasta brojeva“, što po njihovom mišljenju dovodi do rasta cene Bitcoina u kratkom roku. Mnogi su ubedili sebe da investicije u web3 kriptoekonomiju zapravo štete ceni Bitcoina, umesto da je podržavaju. Ponovo, baš kao što komunist patologizuje profit ili hrišćanski fundamentalista patologizuje kamatu, maksimalista patologizuje izdavanje ili kupovinu bilo kog digitalnog imetka osim Bitcoina.

¹⁵⁰ Postoji koncept (možda apokrifan) pod nazivom „Pariski sindrom“, koji označava šok koji su iskusili oni koji su poznavali samo filmsku verziju Pariza, a zatim se suočili sa mračnom realnošću onoga što on zaista jeste.

Mrežno državno. 4. Decentralizacija, recentralizacija.

Ovde dajemo malo više detalja o fantastičnom scenariju¹⁴⁰, u kojem SAD tonu u haotičan Drugi američki građanski rat, dok Komunistička partija Kine odgovara suprotnim ekstremom, forsirajući stvaranje države totalnog nadzora koja hvata bogatstvo u svoju mrežu digitalnog juana, dok ostatak sveta – ako im bude sreće – stvara stabilnu alternativu u vidu startap zajednica koje mirno odbacuju ove ekstremne položaje.

Radi jasnoće: ne moramo nužno verovati u ovaj scenario da bismo izgradili startap zajednice i mrežne države. Ali ovo je mentalni model budućnosti koji predstavljamo iz istog razloga iz kog je Rej Dalio izneo (pomalo eufemistički) model o tome kako svetski poredak pod hegemonijom SAD može preći u ruke spoljnog konkurenta, a Piter Turčin je izneo (manje eufemistički) model o tome kako bi SAD mogle pasti u unutrašnje nemire.

4.5.1. Američka anarhija

4.5.1.1. Prosperitet, tiranija ili anarhija?

Progresivisti tvrde da Zapad postaje slobodniji, ravniji i prosperitetniji.¹⁴¹ Distopijci tvrde da se zapravo nalazimo u fazi rađajuće tiranije, bilo da je to tiranija fašista ili „Probuđenih“. Potcenjena je treća mogućnost: barem u SAD, besplodna borba za moć između demokrata i republikanaca znači da Amerika ide ka anarhiji.

Kako su se događaji iz 2021. godine razvijali, postalo je jasno da čak i pod jednopartijskom kontrolom federalne vlade, demokrate nisu bili ništa efikasniji od republikanaca sa uporedivom moći četiri godine ranije. Nijedna od frakcija nije pokazala sposobnost da sprovede totalnu dominaciju odozgo nadole, za koju su insistirali neki u njihovoj partiji, a koje su se mnogi u drugoj partiji plašili.

U međuvremenu, partijski nepristrasni državni potencijal SAD-a je generalno nastavio primetno da se pogoršava. Dovoljno je pogledati polupozorovane regulacije tokom pandemije COVID-a, slične regulacijama Uprave za bezbednost transporta (TSA), i videćemo polupoziranog regulatora sličnog TSA-u, odnosno nesposobnu državu koju su ljudi delimično ignorisali i, možda, bili primorani da delimično ignorišu, jer su SAD same sada počele da igraju ulogu TSA-a, a TSA je, kao što su znali, pozorište bezbednosti.

Danas na teritoriji kojom upravlja ova nesposobna birokratija, posmatramo isključenja električne energije, prekide u lancu snabdevanja, pucanje brana i nekontrolisane požare. Vidimo nered, paljenje objekata, pucnjave, ubistva nožem, pljačke i ubistva. Vidimo digitalne mase koje se lako pretvaraju u fizičke mase. Vidimo potpuni gubitak poverenja u institucije, od države do medija. Vidimo antikapitalizam i antiracionalizam. Vidimo kako države odvajaju svoju politiku od politike federalne vlade SAD unutar zemlje i u inostranstvu. I vidimo Kraj Vlasti, Pobunu Masa, poraz vojske, inflaciju dolara i – što se približava ispred nas – Američku Anarhiju.

Ne dolazi fašizam ili komunizam, kao što pokušavaju da nas ubede levi i desni stručnjaci, iako oni sami u to ne veruju. Dolazi potpuna suprotnost tome: svet u kojem se civilizovane koncepcije slobode i jednakosti dovode do apsurda, u kojem se civilizovanost ruši; gde smo svi jednaki i niko nikome nije šef, gde je svaka hijerarhija nelegitimna, uključujući bilo kakve autoritete, gde niko nije odgovoran za ništa i gde je sve u potpunom haosu.

Možemo tvrditi da bi ovo moglo biti preferabilnije od statusa quo, baš kao što neki misle da je haotična Rusija 1990-ih u celini bila bolja od autoritarnog Sovjetskog Saveza 1980-ih. Možemo tvrditi da je ovo neizbežno; kao što kaže kineska poslovica, „carstvo koje je dugo bilo podeljeno, mora se ujediniti; ono koje je dugo bilo ujedinjeno, mora se podeliti“. I možemo tvrditi da će ovaj tranzicioni period anarhije biti jadan, ali da je to bolje nego kada jedna strana preuzme vlast da bi nametnula svoj red drugoj strani. Možda je to tako, i upravo o tome je naša knjiga. Ali mislim da je pre bilo kakvog ujedinjenja ispravno postaviti jasnu granicu, i mi smo upravo na tom putu.

4.5.1.2. Maksimalisti protiv Probuđenih

Nakon što završimo poetski uvod, preći ćemo na konkretne stvari. Umesto beskrajnog produžetka posleratnog poretka ili dugotrajnog Drugog hladnog rata između SAD i Kine, kojem se mnogi pripremaju, SAD bi se mogle naći na putu ka Američkoj Anarhiji, haotičnom Drugom građanskom ratu između establišmenta i naroda SAD.

Predviđamo dve glavne frakcije. Prva će se formirati oko federalne vlade SAD, „New York Times-a“ i drugih medija establišmenta, pokreta Buđenja (Awakening), dolara i Demokratske partije; oni će reći da se bore za „demokratiju“ protiv „pobunjenika“. Druga će biti orijentisana na državne vlade, decentralizovane medije, maksimalizam, Bitcoin i Republikansku partiju; oni će reći da se bore za „slobodu“ protiv uspostavljene „tiranije“. Ne možemo predvideti njihova imena, ali umesto „Plavih demokrata“ i „Crvenih republikanaca“, nazovimo ih Budima i Maksimalistima ili (neutralnije) frakcijama Zelenog Dolara i Narandžastog Bitcoina.

Izuzetno je važno da će u ovom scenariju mnogi ljudi različitih boja kože preći sa Plavih Demokrata na Narandžaste Bitkoinere, jer, bilo da ste crnci, belci, Latino ili Azijati, ušteđevina svakoga će biti uništena inflacijom. Mnogi osnivači tehnoloških kompanija i nezavisni pisci takođe će preći na Narandžaste; alati kao što je Square Cash doprinosiće masovnom prelasku na Bitcoin, a autori novinarskih kolumna će promovisati narative koji osporavaju stavove medija establišmenta.

I obrnuto, mnogi institucionalni lojalisti će preći sa Crvenih Republikanaca na Zelene Dolare, uključujući policiju, vojsku i neokonzervativce, jednostavno zato što su oni, na kraju krajeva, timski igrači i „prirodni konzervativci“ koji bi se borili i za carsku Rusiju i za Sovjetski Savez. Bilo da je prava ili ne, ovo je moja zemlja.

Uloga centralizovanih tehnoloških kompanija biće ključna. Po automatizmu će preći na stranu Zelenog Dolara, ali mnogi osnivači tehnoloških kompanija teže Narandžastom Bitcoinu, tako da možemo videti kako centralizovane tehnološke kompanije podržavaju obe strane — pri čemu stare i potpuno „modifikovane“ budne firme, kao što je Google, čvrsto stoje na strani Zelenih, dok nove firme, pod kontrolom svojih osnivača, smeštene na mestima kao što su Majami i Teksas, prate narandžasti smer.

4.5.1.3. Kako Amerika ide ka konfliktu

Kako bi nešto toliko radikalno kao što je Drugi američki građanski rat moglo da se dogodi? O tome se mogla napisati cela knjiga, i nekoliko ljudi je to i učinilo, ali ćemo se umesto toga ograničiti na listu. Pre nego što je pregledate, možete ponovo pročitati Reja Dalija, Pitera Turčina i Štrausa & Hou, ako vam je potrebno razumevanje konteksta, jer nećemo moći da navedemo svaki citat koji leži u osnovi ove prognoze. Gotovi? Dobro, idemo.

1. Politička polarizacija naglo raste. To se vidi sada na svim grafikonima. SAD zapravo više nisu „nacionalna država“, već dvo-nacionalna zemlja sastavljena od dve neprijateljske etničke grupe koje se razlikuju po mišljenju o fundamentalnim moralnim principima. Reč je o „bogu, gejevima i oružju“ (god, gays, and guns), ali i o cenzuri, nadzoru i inflaciji.
2. Državni kapacitet je značajno opao. Kompetentna Amerika sredine veka, spoj levih i desnih, koji je organizovao Ruzvelt, Amerika koja je povezivala moćnu centralizovanu državu sa socijalnim konzervatizmom, Amerika prikazana u bezbroj filmova, Amerika koja je pobedila u Drugom svetskom ratu i Hladnom ratu — ta zemlja je završila. Vlada SAD ne može da izgradi toalet u San Francisku, a kamoli pristupačan lovac, razarač, korvet ili nosilac aviona.
3. Ekonomska blagostanje opada. Svi politički sukobi u poslednjoj deceniji dešavali su se u periodu relativnog prosperiteta, čak i ako su bili uzrokovani nekontrolisanim štampanjem novca. Ali sada, kada se potencijalno možemo suočiti sa godinama inflacije i stagnacije, nezadovoljstvo će rasti. Već vidimo članke koji pokušavaju da naviknu ljude na niže životne standarde, „jesti insekte i živeti u kapsuli„. A Turčinove klimodinamičke grafikone kvantifikuju ove osećaje.
4. завиst raste . Obično se to formulira u terminima „nejednakosti“, i to je zaista jedan od načina da se pogleda na problem, ali hajde da okrenemo sliku za nekoliko stepeni i razgovaramo o zavisti. Povratak ogromnog bogatstva, rast popularnosti društvenih mreža i pad religije doveli su do porasta zavisti. Svakog dana ljudi na internetu mogu videti druge ljude koji deluju imućnije od njih i čije blagostanje, čini se, raste, dok njihovo opada. Da li je taj uspon stvaran ili ne, da li se dešava zahvaljujući sopstvenim naporima druge osobe ili ne – zapravo nije važno za posmatrača koji oseća da ne napreduje, koji oseća da zaostaje.
   Ako nema plima koja podiže sve čamce, „racionalna“ akcija za neke biće potapanje drugih čamaca i povlačenje pobeglih krabova nazad u kantu. Zašto? Zato što nesreća voli društvo, i zato što ako nekome ne dozvolite da ode previše napred, to znači da ne može da se takmiči sa vama za kuće ili partnere. Jedini izlaz iz ove zamke igre sa negativnim sumom je izgradnja sistema sa dokazano pozitivnom sumom i društava sa visokim nivoom poverenja. Ali to je upravo ono što američki establišment ne radi.¹⁴² On svakog dana podstiče mržnju na društvenim mrežama i daje nove razloge da mu se ne veruje – bilo da su to uporne tvrdnje da je inflacija privremenog karaktera, ili svi drugi episodi zvanične dezinformacije.
5. Nadvija se vojni poraz stranih saveznika. Ostavljajući po strani vaša osećanja povodom pandemije, vredi unapred razmotriti vojnu propagandu. Godine 2018. Ministarstvo odbrane SAD je izdalo saopštenja za javnost o svojoj pripremi za pandemiju, o svojim složenim vakcinama… i u praksi nismo videli ništa od toga. Po prvi put, mnogi predstavnici javnosti imali su priliku da direktno uporede izjave o „tajnim vojnim programima“ sa stvarnim rezultatima, baš kao što bismo mogli uporediti prognoze korporativnih rukovodilaca sa stvarnim rezultatima. I veličina tog jaza je bila zapanjujuća. To je ukazivalo na to da su, barem neki postupci američke vojske, bili samo reči koje ne odražavaju stvarnost.
   To sam primetio početkom 2021. godine, nekoliko meseci pre nego što je poraz u Avganistanu pružio još jedan primer jaza između američke vojne retorike i stvarnosti, kada Kabil nije planirao da padne za nekoliko dana, a onda se to desilo.
   U trenutku pisanja ovog dela knjige, prošla su već četiri meseca od početka rusko-ukrajinskog rata 2022. godine. Nakon početnog talasa pažnje, globalni interes za konflikt je naglo opao. „New York Times“ i drugi mediji etablisanog sistema sada savetuju administraciji SAD da teži miru, a različiti izveštaji ukazuju na to da Ukrajinci brzo troše zalihe municije, dok Rusi napreduju pomoću artiljerije dalekog dometa. Da pojasnim: šta će se dogoditi u stvarnosti, uopšte nije očigledno – svuda vlada magla rata – ali u slučaju potpune pobede Rusa, definisane kao preuzimanje teritorije koju nisu imali pre rata, to ne nagoveštava ništa dobro za američki establishment.
6. Savezne države SAD distanciraju se od saveznih vlasti. Politika SAD se široko izveštava na nacionalnom nivou jer privlači klikove iz celog sveta. Ali lokalnoj politici se ne posvećuje ista pažnja. Međutim, ako ste primetili, tokom nekoliko decenija posmatra se trend gde se države distanciraju od savezne vlade i jedna od druge po pitanjima kao što su oružje, imigracija, abortusi, kockanje, marihuana i slično. To je ranije razmatrana teza „Budućnost je naša prošlost“: ona vraća u akciju Deseti amandman, koji je praktično ukinuta Rooseveltovom vladom i, u širem smislu, signalizira postepenu decentralizaciju Zapada, počevši od vrha centralizacije 1950. godine.
7. Poštovanje prema vlasti je izgubljeno. Stari američki levi su govorili nešto poput „svima nam je potrebno da radimo za opšte dobro“, a stari desni su govorili nešto poput „platite ono što dugujete i ostvarićete svoj američki san“. Novi levi govore: „Svi smo jednaki“, a novi desni govore: „Ti mi nisi šef“. Na taj način, stara kombinacija levih i desnih je podržavala samožrtvovanje i stabilnu hijerarhiju¹⁴³, dok nova napada na bilo kakvu hijerarhiju kao na fundamentalno nelegitimnu, represivnu ili tiranski. To se odražava u kvarenju i degradaciji gotovo svih institucija SAD tokom poslednjih nekoliko decenija, od kancelarije predsednika do statua američkih osnivača. Džordž Vašington i Kapitol SAD više nisu sveti.
8. Razmatra se nacionalni razvod. Secesija je sada zvanično deo platforme teksaških republikanaca. I na temu „nacionalnog razvoda“ pojavljuje se sve više članaka kako od demokrata, tako i od republikanaca, uključujući izvore kao što su NYMag („Ne, ne možemo postići nacionalni razvod“), Stiven Marš („Sledeći građanski rat“), Barbara Volter („Kako počinju građanski ratovi“), Majkl Melis („Slučaj u korist odvajanja Amerike“), Dejvid Riboi („Nacionalni razvod je skup, ali vredi svakog penija“) i „Američki razum“ („Razdvajanje“).
9. Radikalni pokreti odbacuju status quo. Napisano je bezbroj reči o Buđenju, o tome da je to radikalna ideologija koja smatra da su SAD suštinski pokvarene — sistematski izložene brojnim X-izmima, gde se mogu uvrstiti razni X — i da stoga zapravo ne teži reformisanju Amerike, već preuzimanju države i njenom potpunom transformisanju. Vidi Wesleyja Younga, Richarda Hanany-ja, Matthewa Iglesiasa, Johna McWhortera, Barryja Weissa i mnogih drugih koji diskutuju o različitim aspektima ovog pitanja.
   Suština Buđenja je u tome što to nije samo površinski korov koji raste iz gornjeg sloja zemljišta. Ono ima korenski sistem, teoriju istorije i etike, izgrađenu na hiljadama članaka, na generacijama akademskih humanista, na Foucaultu, Derridi i sličnima, na dekonstrukciji, kritičkoj rasnoj teoriji i tako dalje. Prema mom mišljenju, to je prvenstveno zla doktrina, sofisticirana zloba koja se propagandira u ime dobra, ali priznajem da ona ima ideološku sadržaj.
   Republikanska partija zaista nije sposobna da se izbori sa tim. Ali Bitcoin-maksimalizam jeste. Ako niste čuli za njega, čućete. Bitcoin-maksimalizam je, bez sumnje, najvažnija ideologija na svetu o kojoj mnogi ljudi nisu čuli. Još uvek.
   U Bitcoin-maksimalizmu postoji filozofska dubina. On predstavlja radikalno odbacivanje inflacije koja hrani američku vladu i, na taj način, plaća sve. On spaja pogled na svet Misesa, Rothbarda, Hayeka i Rona Paula sa Bitcoinom. On je prirodno povezan sa gubitkom poverenja u institucije, sa sumnjičavim pojedincem koji (iz razumljivih razloga!) više ne veruje federalnoj vladi ili institucijama SAD. To nije samo promena države, to je kraj države. I to je potisak u ideološkom pravcu prema kojem su Buđeni loše pripremljeni, jer će upravo izrasno-rasno ultraliberterijanstvo, a ne beli nacionalizam, prema mišljenju ljudi kao što su Marsh i Walter, biti njihov glavni neprijatelj.
   Ako želite da razumete Bitcoin-maksimalizam, pročitajte „Bitcoin Standard“ ili tvitove sa naloga na hive.one/bitcoin (tamo nisu svi maksimalisti). Ali imajte na umu: baš kao što ljudi koji odbacuju „učtivost“ iz ideoloških razloga, maksimalisti su razvili verbalna opravdanja za svoju „toksičnost“.
   Ne slažem se sa fundamentalnom moralnom pretpostavkom Bitcoin-maksimalizma, koja glasi da je Bitcoin jedina prava novac, a svi ostali digitalni imovinski aktovi grešni.¹⁴⁴ Više ne verujem u jedinstvenu valutu, kao što ne verujem u jedinstvenu državu ili jedinstvenog boga. Ali razumem snagu koju takav sistem uverenja poseduje. Amerikanci više ne veruju u jednog boga, ne veruju u monoteizam. Zato je njihov izbor između jedinstvene države i jedinstvene valute, između ideološkog monostatizma i mononumuzma.
   To jest, da biste pobedili nešto poput establishmenta SAD u građanskom sukobu, nije potrebna samo hrabrost, već je potrebna snažnija Schellingova tačka. To je ono što je Bitcoin za maksimaliste: jedinstvena valuta koja je alternativa jedinstvenoj državi. Ako i kada dolar kolapsira zbog inflacije, narandžasti novčić će postati nove farmerke, globalni simbol slobode i prosperiteta.
   (A kakva je alternativa takvoj alternativi? Mnoštvo mrežnih država kao alternativa jedinstvenoj nacionalnoj državi, mnoštvo valuta kao alternativa jedinstvenoj valuti, mnoštvo verovanja kao alternativa jedinstvenom sistemu verovanja. To je polidržavni, polinumički, politeistički model koji ćemo opisati kasnije u poglavlju Recentralizovani centar.)
10. Konfiskacija bitkoina može postati okidač. Sve navedeno predstavlja eksplozivnu mešavinu i postoji mnogo mogućih okidačkih događaja, ali jedan, koji smatram posebno verovatnim, jeste kombinacija (a) razornog inflacije, nakon koje sledi (b) nagli rast cene BTC/USD, a zatim (c) pokušaj nesolventne federalne vlade da oduzme bitkoine građanima.
    Što se tiče Bitkoina, ovo nije kratkoročna prognoza cene ili nešto slično, i naravno, za BTC postoje različiti mogući faktori prekida mreže¹⁴⁵, koji mogu sprečiti Bitcoin da postane ta konkretna kriptovaluta koja upravlja opisanim scenarijem. Ipak, pošto je Bitcoin protokol tokom određenog vremena bio uglavnom tehnološki fiksiran, njegovi pristalice su se mnogo više fokusirali na političke inovacije – na primer, na priznavanje njegovog statusa suverene valute. Dodajmo tome moralni značaj koji maksimalisti pridaju Bitcoinu, plus njegovo globalno priznanje – i novčić spora će najverovatnije biti upravo BTC.
    Sa druge strane, opšti koncept konfiskacije imovine zapravo uopšte nije fantastičan scenario, s obzirom na preko noći zamrznuta sredstva kanadskih kamiondžija i 145 miliona građana Rusije. Glavna razlika je u tome što je kriptovalutu teško zamrznuti. Država bankrot koja može i želeće pokušati da konfiskuje sredstva koja se čuvaju na centralizovanim berzama, ali da bi opljačkala one koji su prebacili svoja sredstva sa berzi, država bi morala da ide od vrata do vrata, a lemilice se ne mogu skalirati.
    Pokušaj američkog establishmenta da konfiskuje Bitcoin tokom visoke inflacije bio bi sličan ponavljanju konfiskacije zlata od strane Ruzvelta (Izvršna naredba 6102), osim što bi se to dogodilo u periodu smanjenja državnog kapaciteta, a ne rasta centralizacije.
    Razlog zašto bi nešto slično moglo postati okidački događaj leži u tome što nijedna strana ne može lako da se povuče: Probudljeni neće imati moć ako njihova država bankrotira, a Maksimalisti neće imati novca ako se predaju državi.
    Dakle, to deluje kao relativno predvidiv događaj koji bi mogao označiti početak Drugog američkog građanskog rata, naročito ako federalna vlada usvoji zakon o konfiskaciji, a neki pojedini savezne države odbiju da osiguraju njegovo sprovođenje.
    Kako bi se to moglo dogoditi? Odbijanje sprovođenja zakona na nivou savezne države moglo bi biti samo deo rastućeg razilaženja saveznih država, kako sa federalnom vladom, tako i međusobno, slično razilaženju oko pitanja gradova utočišta i slično. Ali ako želimo da zamislimo zakonodavnu osnovu, možemo zamisliti, recimo, amandman na Ustav koji predlaže zabranu konfiskacije bitkoina – nešto što bi pravo na posedovanje BTC postavilo u isti rang kao pravo na slobodu govora i pravo na nošenje oružja. Takav amandman bi mogli ratifikovati mnogi savezne države uoči potencijalnog zakona o konfiskaciji. Čak i ako ne bude usvojen na nacionalnom nivou, bilo koje države koje su ga ratifikovale zatim će se pozivati na svoju ratifikaciju kako bi opravdale svoje odbijanje da osiguraju sprovođenje federalnog zakona.

4.5.1.4. Rat ne za teritorije, već za umove

Greška je misliti da će Drugi američki građanski rat ličiti na prvi građanski rat ili, ako ćemo već tako reći, na Drugi svetski rat. To ne bi ličilo na filmove sa pomeranjem ogromnih masa vojnika u uniformama, tenkova i aviona.

Umesto toga, videćemo pre nastavak i eskalaciju onoga što smo posmatrali poslednjih nekoliko godina: rat između mreža za kontrolu nad umovima, a ne rat između država za kontrolu nad teritorijom. Spajanje unutrašnjih konflikata Amerike na društvenim mrežama i njenih spoljnih konflikata na Bliskom istoku.

Najbolji način da to zamislite je da pogledate fizičku mapu sukoba Unije protiv Konfederacije neposredno pre Građanskog rata, fizičku mapu sukoba republikanaca i demokrata po okruzima, a zatim i digitalnu mapu sukoba republikanaca i demokrata u istom tom periodu.

U prvom Građanskom ratu ideologija i geografija su se snažno poklapale. Uslov pobede Severa bio je očigledan: invazija na Jug. Osvajanje teritorije kako bi se pokorili umovi. Nisu morali da ubiju sve konfederate do poslednjeg, jednostavno su morali da pokažu da je otpor uzaludan, kako bi naterali preostale konfederate da prestanu da se bore.

U bilo kom scenariju drugog Građanskog rata, ideologija i geografija bi se tek slabo poklapale. Pogledajmo još jednom mapu okruga. Da li će zaista jedna strana izvršiti invaziju na drugu? Ili obrnuto? Da li će američki establišment zauzimati polja kukuruza, ili će njegovi protivnici preduzeti korake da zauzmu velike gradske kvartove? Da li će bilo koja od strana koristiti masovno bombardovanje na teritorijama gde bi ubila najmanje 30% sopstvenih ljudi? Može li se nuklearno oružje ciljati dovoljno precizno da se može koristiti kao politički instrument i naterati drugu stranu na ustupak?

Ne. Umesto svega toga videćemo rat za umove, a ne za zemlje. A ako pogledamo mapu digitalnog prostora, mnoge stvari će odmah postati jasne. Ovde su dve strane potpuno razdvojene, kao što je to bio slučaj sa Savezom i Konfederacijom. I sada možemo razumeti zašto je stavljen toliki naglasak na otkazivanje, deplatforming, ućutkivanje i bojkot… na to da se ljudi nateraju da izgovaraju određene reči i koriste određene simbole. Jer naterati osobu ili kompaniju da objavi određeni hashtag je manifestacija kontrole nad umovima, koja, sa svoje strane, obezbeđuje kontrolu nad digitalnom teritorijom.

Sve diskusije poslednjih nekoliko godina oko „slobode govora“ zapravo ne dotiču suštinsko pitanje, a to je činjenica da je sada vreme informativnog rata, gde je uslov pobede jedne strane invazija na umove druge strane, jer mogućnost stvarne invazije na teritoriju ne postoji.

Uveriti se u umove druge strane i kontrolisati digitalne mreže – jer su tehnološke kompanije, koje odobravaju transakcije, komunikaciju i onlajn ponašanje, u mnogim aspektima postale de facto privatizovane vlade zapadnog sveta. Pravo da se određuje šta ljudi mogu, a šta ne mogu da rade u digitalnom svetu, pripada ljudima koji upravljaju tim mrežama. Na taj način, kontrola nad tim mrežama, kontrola nad umovima ljudi koji njima upravljaju, ključ je za očuvanje kontrole nad SAD u digitalnoj eri. Zato američki establišment tako uporno pokušava da indoktriniše velike tehnološke kompanije kroz „Buđenje“.

Međutim, mreža koju nije moguće kontrolisati na taj način i koja ne upravlja jednim čovekom (na primer, Bitcoin) — to je oblik otpora. Skup Web3 mreža, kojima upravljaju zajednice i koje su decentralizovanije¹⁴⁶, nego centralizovane tehnološke kompanije Silicijumske doline — to je takođe oblik otpora.

Dakle, ako je prvi Građanski rat bio „Rat između država“, drugi Građanski rat će biti „Rat između Mreža“. Grafici koje smo pokazali odnose se na crvene i plave, ali hajde da dodamo nijansu žute svakoj grupi i malo ih rotiramo. Tada ćemo dobiti ono što će biti verovatna osa budućeg sukoba: Narandžasti Bitcoin protiv Zelene Dolar.

U oblastima gde Zeleni kontrolišu državu, oni mogu koristiti paramilitarnu policiju, nadzor tehnoloških kompanija, deplatforming, medijsko razotkrivanje, hapšenja, konfiskacije i slično. U tim regionima Narandžasti mogu odgovoriti pobunjeničkom kampanjom koja podseća na Severnu Irsku ili Bliski istok. Ali u oblastima gde Narandžasti kontrolišu državu, a Zeleni su u manjini, taktika se može promeniti. Setimo se BLM nereda, ili 6. januara, ili vređanja sudija Vrhovnog suda od strane besnih predstavnika etablšmenta, ili različitih uličnih tuča između desničara i levičara, ili stalne digitalne borbe koja se odvija na internetu svakog dana, i projektovaćemo sve to u budućnost u kojoj ova taktika mrežnog ratovanja postaje svakodnevna pojava.

4.5.1.5. Konflikt Maksimalista i Probuđenih menja mesta levima i desničarima

Razlog zbog kojeg termini „levičari“ i „desničari“ nisu sasvim prikladni za predviđeni konflikt Narandžastih i Zelenih leži u tome što će u mnogim aspektima frakcija Narandžastog Bitkoina pripadati revolucionarnoj klasi, a frakcija Zelenog Dolara vladajućoj.¹⁴⁷

U suštini, oni koji će u ovom scenariju stati na stranu američkog etablšmenta biće istog tipa ličnosti kao i oni koji su stajali na strani starog režima tokom Francuske revolucije: oni će se boriti za očuvanje prošlosti. Njihove ideje biće partikularizam, američki nacionalizam, neprekidno nadmoć dolara.

Nasuprot tome, oni koji stoje na strani Bitkoin-maksimalizma ispostaviće se kao ličnosti revolucionarnog tipa, boreći se protiv rušenja onoga što smatraju tiranijom. Njihova ideja će biti univerzalizam, sistem koji postavlja sve na svetu na isto igralište – i koji ne stavlja Ameriku iznad ostatka sveta, kao što to čini dolar.

To će biti izuzetno nezgodna pozicija za američki etablšment, jer će se po prvi put¹⁴⁸ u mom sećanju morati predstavljati tehnološki konzervativna frakcija, manje univerzalistička strana, strana premoderna.

Ali već možemo videti predznak toga kako zastareli mediji napadaju nove tehnologije, kako mrze budućnost, kako žele da vrate društvene mreže i internet nazad u garažu, kako žele da vrate vreme unazad u svim tim oblastima u kojima je njihova politička kontrola narušena.

Dakle, Bitcoin-maksimalizam je prava zbrka. Ako se Tramp poziva na mitsku prošlost, a američki establishment predstavlja pokušaj da zarobi sadašnjost u ćilibaru, Bitcoin-maksimalisti su spremni da vode sistem ka nejasnoj budućnosti. Zato će značajan broj konzervativnih republikanaca stati uz Zelene, a revolucionarni demokrate će stati uz Narandžaste. Bitcoin-maksimalizam je pokret koji zna da ne može „učiniti Ameriku ponovo velikom“, jer Amerika više ne postoji i možda nikada nije ni postojala, pa je spreman da uništi čitav fiat sistem.

Dakle, Narandžastima je viši nivo haosa prijatniji nego neočekivanom konzervativnom američkom establishmentu. Neizvesnost kriptoanarhije je preferibilnija od sigurnosti u inflacionoj tiraniji, i to je u redu. Narandžasti ne teže popravljanju federalne vlade, već njenom okončanju. Za razliku od republikanaca reformatora, Bitcoin-maksimalizam igra na pobedu. I zato može pobediti.

4.5.1.6. Ko će pobediti? 

Izuzetno je teško predvideti šta će se dogoditi, ali mislim da bi Maksimalisti dugoročno mogli pobediti u Drugom američkom građanskom ratu bar u nekoj teritoriji, jer će na kraju preživeti štampanje novca od strane američkog establishmenta. Vrednosna ponuda u američkim regionima koji se pridržavaju Bitcoin-maksimalizma biće „sloboda“, iako će drugi to doživljavati kao anarhiju.

Zašto bi Maksimalisti mogli pobediti u ratu iscrpljivanja? Svaki dan rasta cene BTC/USD je još jedna pobeda u socijalnom ratu Bitcoin-maksimalista protiv američkog establishmenta; svaki dan pada — to je privremeni poraz.¹⁴⁹ Pošto američka vlada ne može da izvrši invaziju na ostatak sveta, i pošto druge države ne moraju nužno da je slušaju, ona ne može lako konfiskovati bitcoine širom sveta. Dokle god je dugoročni cenovni trend uzlazni, što nije zagarantovano, Bitcoin-maksimalisti pobeđuju.

To nas dovodi do povezanog momenta: u trenutku pisanja knjige, u svetu je bilo oko 300 miliona vlasnika kriptovaluta, što znači stotine miliona ljudi, čak i ako nisu svi oni Bitcoin maksimalisti, već već veruju u Bitcoin. Do 2030. godine taj broj bi mogao narasti na milijarde. Dok ovi vlasnici ne prodaju svoje bitcoine, oni formiraju za Bitcoin temeljno novu međunarodnu mrežu podrške koju MAGA republikanci nemaju. Drugim rečima, stanovnika Brazila ne mora da brine sukob američkih republikanaca i demokrata — on nije američki nacionalista i nema nikakve veze sa tom borbom — ali on apsolutno može posedovati bitcoine. I dok ne prodaje BTC za dolare, on indirektno podržava Maksimaliste. Ipak, njegova podrška iz inostranstva se manifestuje u neopipljivom i ideološkom obliku koji se čini prihvatljivim ponosnom američkom Bitcoin maksimalisti, za razliku (recimo) od eksplicitne podrške sa strane stranih vojski koje upadaju na teritoriju SAD.

Uzimajući u obzir prethodno rečeno, američki establishment takođe može pobediti u ratu iscrpljivanja. Njihove početne prednosti su ogromne: univerziteti, mediji, vojska, obaveštajne službe, većina tehnoloških kompanija i samo federalna vlada. Američki establishment takođe ima globalnu bazu podrške u vidu međunarodnih elita: sve ljude koji mu simpatisuju širom sveta — tipove poput McKinsey-ja, diplomaca Ivy League-e, klasu putnika koji često lete i ljude koji i dalje misle da je Amerika zemlja iz starih filmova.¹⁵⁰ Čak i ako strane vlade neće konfiskovati bitcoine po nalogu američkog establishmenta, one mogu pokušati da konfiskuju bitcoine iz sopstvenih razloga, iako će druge države, naprotiv, kretati u pravcu ekonomske slobode.

Štaviše, čak i ako američki establishment zaista izgubi neku teritoriju, on će najverovatnije zadržati severoistok i zapadnu obalu. Vrednosna ponuda u tim regionima koji će podržati establishment biće „demokratija“, iako će je drugi doživljavati kao fiatnu „tiraniju“.

Pri tome, pritisak konflikta može pogurati ljude ka ideološkim ekstremima. Najbliži filmski arhetipovi za Zelenu i Narandžastu stranu mogli bi biti represivnija verzija „Portlandije“ i funkcionalnija verzija „Mad Max-a“. Karikature će početi da oživljavaju.

4.5.1.7. Ratovi nisu romantični

Ako nije sasvim jasno, ja ovde nisam ni na čijoj strani i ne navijam za anarhiju. Radije bih izabrao stabilan mir u kojem bismo mogli da se fokusiramo na matematiku i let na Mars, nego haos koji bi mogao uskoro nastupiti. I nemam iluzije u pogledu toga koliko ozbiljni građanski sukobi mogu biti; u ratovima nema neoštećenih pobednika. Pročitajte Davida Hinsa da biste dobili dobru predstavu o tome šta političko nasilje zapravo predstavlja.

Političko nasilje liči na rat, kao i svako drugo nasilje: ljudi imaju fantazije o tome kako ono funkcioniše. To je fantazija o tome kako nasilje funkcioniše: POBEDJUJETE SVOJE NEPrijatelje U VELIKOJ I SLAVNOJ ČISTIĆKIJ BITCI, JER STE VI, NARAVNO, BOLJI OD NJIH.

Ali u stvarnosti, nasilje uopšte ne liči na velike i slavno bitke. Radio sam na nekoliko mesta gde je primećeno ozbiljno političko nasilje. I nisam siguran da li bi se to moglo opisati tako da ljudi razumeju. To je glupo poređenje, ali evo: zamislite da je jednom Godzilla odlučila da prošeće vašim gradom. Sledećeg dana to ponovo radi. I nastavlja to da radi. Nekim danima gazi više ljudi, nekim danima manje. To je to. To je sve što radi: luta vašim gradom tamo i nazad.

Vaš grad sada više nije vaš grad; to je Godzilla zona šetnje.

Suština: građanski sukob nije romantičan, nije ciljan i nije proporcionalan. To je ludilo. Ako smatramo da je scenario Američke anarhije moguć, mi ćemo, naravno, želeti da pobegnemo od njega što je dalje moguće, bez obzira na naše „simpatije“ prema ovoj ili onoj strani.

I zatim moramo pomoći u izgradnji miroljubive alternative Američkoj anarhiji. Ali ne one alternative koju će ponuditi Kina, o kojoj ćemo govoriti dalje.

4.5.2. Kineska kontrola

4.5.2.1. Pokušaj državnog udara vodi do totalne kontrole

Dok se na Zapadu možemo suočiti sa Američkom anarhijom, na Istoku nas dočekuje Kineska kontrola.

Pre nego što SAD uđu u ozbiljan unutrašnji konflikt, mogle bi podržati neku vrstu kineskog državnog udara – bilo rečima ili nečim većim – kao što piše Rodžer Garsajd u istoimenoj knjizi „Kineski državni udar“, na šta nagoveštavaju različiti akteri kao što su Džordž Soros i Američko jedinstveno komandovanje specijalnih operacija, i kako je to ranije već postignuto na mnogo mesta širom sveta, kako kao rezultat priznatih promena režima, tako i kroz nepriznate boje revolucije.

Iz razloga koje ćemo razmotriti, ne mislim da bi takav državni udar bio uspešan. Ali reakcija Komunističke partije Kine na bilo koji pokušaj državnog udara u Kini može biti najintenzivnije suzbijanje unutrašnje opozicije koje smo ikada videli. Pomoću veštačke inteligencije kinesko društvo će pokušati da unište do samog korena, svaki građanin će biti pod sumnjom, a mogućnost da građani napuste zemlju sa imovinom biće izuzetno otežana. To može biti praćeno negativnim (ili očiglednim) odštetnim merama Kine protiv SAD zbog pokušaja državnog udara, koje mogu poprimiti oblik namernog ograničavanja izvoza ključnih dobara, što će pogoršati američku inflaciju i probleme u lancu snabdevanja.

Ako i kada državni udar bude suzbijen, KPK će početi da izvozi svoju državu totalnog nadzora u druge zemlje, koja pomaže u sprečavanju državnih udara. I njihov dragoceni ponud za svet biće kineska kontrola — potpuna suprotnost američkoj anarhiji.

4.5.2.2. Kina blokira izlaze

Konkretna prognoza je da ćemo videti svet u kojem će Kinejcima postajati sve teže da napuste zemlju ili izvuku svoju imovinu iz ekosistema digitalnog juana bez dozvole KPK. Samo uzmimo postojeći sistem domaćih pasoša hukou, WeChat sistem sa crvenim, žutim i zelenim ograničenjima putovanja u zavisnosti od zdravstvenog stanja, agresivne covid lokdaune i nedavna ograničenja pasoša — a zatim ih spojimo sa sistemom nadzora koji može pratiti ljude širom sveta, Super-aplikacijom WeChat koja im može oduzeti identitet, i digitalnim juanom koji im može zamrznuti imovinu.

Već postoje trendovi koji ukazuju na ograničenje digitalnog i fizičkog kretanja. Izdavanje kineskih pasoša je već drastično smanjeno: „za 95 procenata u prvom kvartalu u poređenju sa periodom pre pandemije“. Izlazna putovanja su takođe smanjena za 95%: u 2021. godini Kinu je napustilo 8,5 miliona ljudi u poređenju sa 154 miliona u 2019. godini. Kina takođe koristi COVID karantinske kodove kako bi sprečila ljude da pomeraju novac ili se kreću. A kontrola kretanja kapitala u Kini, koja je uvek bila stroga, može postati još stroža sa uvođenjem digitalnog juana. Sve ovo ekstremno otežava izlazak.

Dodatne poteškoće će nastati i sa prijemnom stranom. Iako će odobreni kineski građani i dalje moći da putuju u mesta kao što su Iran ili Rusija, koji su praktično kineski vojni saveznici, zemlje u kojima kineska država nema dovoljno čvrste moći počeće da odbijaju kineske građane iz straha od špijunaže. To se već dešava.

Takva kombinacija ograničenja na izlazak, nametnutih ih vladom, i ograničenja na ulazak sa strane drugih vlada, otežaće život kineskim liberalima i internacionalistima koji se ne slažu sa sistemom, onima koji su spremni da pobegnu. Oni neće moći da izražavaju političko neslaganje, ali će im takođe biti teško da napuste zemlju sa svojom imovinom, kao što žele mnogi. Takav čin će biti sprečen ili prikazan kao izdajnički upad u banku, naročito ako stvari u ekonomiji ne idu baš najbolje. Može se razmisliti o tome sa kakvim entuzijazmom je Putin pristupao „renacionalizaciji elita” i koliko je pažljivo KPK pratila zapadnu taktiku tokom rusko-ukrajinskog rata. Oni priznaju da bilo kakve komercijalne veze sa Zapadom tokom sukoba postaju ranjiva tačka. Zato je vrlo verovatno da će KPK sve više otežavati ljudima izlazak – bilo fizički, bilo digitalni.

4.5.2.3. Put ka kineskoj kontroli

Koji faktori nas vode ka ovoj prognozi, da će KPK naglašavati samo „lojalnost” u Hiršmanovom triadu i odlučno nastupati protiv kako glasa, tako i izlaska?

1. Suzbijanje opozicije kroz čitav spektar. Na ovu temu MERIC treba obratiti pažnju, jer nas podseća da se KPK ne protivi samo „demokratizaciji” na američki način, već i brojnim različitim ideologijama koje se razlikuju od trenutne linije partije-države. Bilo da je ova opozicija maoistička (kao Bo Sislaj), demokratska (kao Hong Kong i Tajvan), islamska (kao Ujguri), hrišćanska (kao crkve), tehnološka (kao Džek Ma i drugi osnivači kompanija) ili čak ultranacionalistička, KPK stoji u sredini ideološkog kruga i neprestano kontroliše sve u pogledu odstupanja.
2. Uvođenje kineskog nacionalizma. Upravo kao što SAD od 2013. godine prolaze kroz Veliko buđenje, kinesko društvo je dovedeno Xuexi Guoqing do faze ultranacionalizma. Unutar zemlje postoji otpor tome, ali još nije poznato da li će to zaista preokrenuti trend nacionalizma ili će ga samo ublažiti.
3. Kreiranje države opšteg nadzora. O tome je mnogo pisano, ali sam obim izgrađenog nije sasvim jasan. Iako treba imati u vidu amneziju Gell-Mana, to je zapravo oblast u kojoj su mediji, koje kontroliše američki establišment, bliži stvarnosti nego kineski, delimično zato što su prema kineskoj državi to de facto opozicioni mediji. Na ovu temu se može pogledati video poput ovog, od DW-a, ili ovog.
4. Povezivanje njegovog sa AI. Gledamo „Supermoći AI“ Kai-Fu Lija, a zatim još tri teksta. Dopunjujemo to pismima Dana Vanga ili, recimo, objavom kineskog analitičara iz 2019. godine, objavljenom u Reading the Chinese Dream, i vidimo da implementacija celog ovog sistema i dalje može biti stavljena pod pitanje.
5. Probni start sistema tokom COVID-a. Zeleni, žuti i crveni zdravstveni kodovi, raspoređeni u WeChat-u na početku COVID-a radi ograničenja putovanja, kasnije su preoblikovani kako bi se jednostavno sprečilo ljudima putovanje pod uverljivim izgovorom.
6. Odsecanje digitalnog i fizičkog izlaza. Nepravilno ponašanje u Kini može dovesti do uklanjanja osobe iz WeChat-a, što podseća na lišavanje identiteta, s obzirom na to koliko je servisa, kako javnih tako i privatnih, povezano sa njim. Nedavno je Kina više puta otežavala izlazak iz zemlje na osnovu toga što će to dovesti do širenja COVID-a: „Putovanja u zemlju ili iz nje, koja su obavila građani matične Kine 2021. godine, prema podacima NIA, pala su skoro 80% u poređenju sa nivoom iz 2019. godine“.
7. Prodaja drugim vladama. I Kina i SAD prodaju tehnologije nadzora širom sveta, ali jedna od razlika je u tome što Kina može bolje da funkcioniše u fizičkom svetu – zato pametni gradovi, izgrađeni koristeći kineske tehnologije, imaju kompletan sistem nadzora.
8. Opravdanje sistema kroz antiimperijalizam. Obrazovni sistem i blokoviti filmovi kao što su „Bitka na jezeru Changjin“ i „Vuk ratnik 2“, prikazuju Kinu kako se brani od zapadnog imperijalizma. I to se može pratiti čak i na lokalnom nivou, kao u ovom videu gde funkcioner brani lokdaun u Šangaju, govoreći da će se Kina na kraju umešati u rat sa SAD, pa građani moraju da stanu u red za karantin.
9. Ukazivanje na relativnu stabilnost. Narativ o „Harmonijnom društvu“, koji je promovisao Hu Jintao, manje se pominjao u međunarodnom kontekstu od strane Xi Jinpinga, koji ne deluje kao da teži harmoniji u inostranstvu. Ali to je i dalje koristan alat za opravdavanje socijalne kontrole – slično kao što „New York Times“ govori o cenzuri i socijalnoj kontroli radi očuvanja „demokratije“, KPK govori o cenzuri radi održavanja „harmonije“.
10. Kineski državni udar može postati okidač. Američki establišment je objavio video i članke koji su bliski pozivima na državni udar u Kini. George Soros široko aludira na to u svojim nastupima, poput ovoga. I ljudi poput Rogera Garsidea bukvalno su napisali knjigu o tome.

Pokušaj državnog udara, bilo da ga je zaista podržala Amerika, ili ako mu taj pokušaj bude samo pripisan, može postati polazna tačka za razvijanje strašnog sistema kineske kontrole. Veštačka inteligencija će biti usmerena protiv stanovništva, i bilo koje grupe čak i blago simpatizujuće prema Zapadu biće prepoznate i iskorenjene. Nacionalističke mase mogu učestvovati u tome onlajn ili čak lično. Stvar može poprimiti veoma ružan obrt.

Poslednja primedba je veoma važna: kineska kontrola će imati značnu podršku stanovništva. Zemlja je sada veoma nacionalistička. Sasvim je moguće da će trend nacionalizma delimično promeniti se — u Kini postoje značajne frakcije kojima se ne dopada trenutni trend — ali mislim da je pretpostavka da će Kina „postati demokratska“ previše optimistična. Unutrašnji haos u Americi znači da ona više jednostavno nije model vredan divljenja za veći deo sveta, i iako bi neki obrazovani kineski liberali zaista mogli želeti da pobegnu iz zemlje, među značajnim delom kineske omladine primećuje se trend ka nacionalizmu. Možda grešim, ali prebacivanje celog odgovora na jednu osobu ili čak na jednu grupu je pogrešno. Ideološki tok kineskog ultranacionalizma deluje jače od Ši Džinpinga ili čak Komunističke partije Kine, i može preživeti njega u slučaju pojave crnog labuda.

U svakom slučaju, nakon što pokušaj državnog udara ne uspe, KPK će zatim prodati drugim zemljama gotovu verziju svoje države sveopšte kontrole, koja omogućava suzbijanje državnih udara kako bi (a) zaustavila svaku moguću infekciju američkim anarhizmom, (b) kontrolisala kriminal, (c) sprečila odlazak sve mobilnijih građana sa svojom imovinom u druge zemlje, i (d) sprečila nemire bilo koje vrste, bilo legalne ili nelegalne. To će osigurati da bilo koji lider koji je trenutno na vlasti ostane na vlasti, i upravo iz tog razloga će se sistem dopasti mnogim vladama.

4.5.2.4. Kinesko upozorenje

Treba napraviti jednu važnu napomenu. Većina zapadnog izveštavanja o Kini ima nepromenljivo negativan karakter. I naravno, ovde opisani scenario ne deluje naročito vedro. Ali moramo ublažiti taj negativizam dozom realizma.

Prvo, zašto uopšte diskutujemo o Kini? Zašto ne diskutujemo o Čadu ili Čileu? Zato što Kina generalno pokazuje fenomenalno dobre rezultate od 1978. godine. Nakon Dengovih reformi, zemlja se zaista podigla do nivoa svetske radionice sa ogromnim trgovinskim suficitom, viškom čvrste valute i desetinama ogromnih novih gradova. To je ekonomija broj 2, vojska broj 2 i broj 2 po broju tehnoloških jednoroga. Sve je to podignuto sa nule tokom poslednjih preko 40 godina, od trenutka Dengovih reformi u Kini (takozvanog Boluan Fanzhen).

I obrnuto, tokom poslednjih 30 ili otprilike toliko godina, američki establishment je propustio, možda najveće liderstvo u istoriji čovečanstva, prolazeći put od potpune i neosporne dominacije 1991. godine do unutrašnjeg konflikta i potencijalnog kolapsa. Štaviše, kao što je navedeno u članku „Šta je sa Kinom, ha?„, američki establishment nije ni malo etičniji od KPK-a kada je reč o građanskim slobodama, on je jednostavno manje kompetentan. Na kraju krajeva, američki establishment takođe sprovodi neovlašćeno praćenje preko NSA, neustavne pretres i hapšenja preko Administracije za bezbednost transporta, proizvoljnu konfiskaciju imovine preko procedure građanske konfiskacije, političku cenzuru po ključnim rečima, kao što je WeChat, i insistira na stvaranju agencija za dezinformacije, razoružavanja građana, digitalne cenzure i slično. Američki establishment je kopirao ponašanje KPK-a tokom lokdowna, čak i ne priznajući to, i finansirao laboratoriju iz koje je moglo doći do curenja koronavirusa. Takođe je vršio bombardovanja i destabilizovao mnoge zemlje širom sveta. I ako budemo iskreni, tokom poslednje dve decenije SAD su ubile i pretvorile u izbeglice mnogo više ljudi nego KPK.

Stanovniku Zapada ovo može biti teško razumeti, ali sve ovo znači da (a) KPK zaista uživa određeno poverenje u mnogim „neutralnim“ zemljama, (b) ona takođe uživa poverenje ogromnih grupa sopstvenog stanovništva zahvaljujući kako nacionalističkoj propagandi, tako i stvarnom nivou sprovođenja planova, (c) ovaj relativni autoritet će rasti ako Amerika potone u anarhiju, (d) ovaj autoritet će olakšati KPK dalji napredak sistema Kineske Kontrole kako unutar zemlje, tako i u inostranstvu, i (e) sve ovo će zapravo privući neke ljude kineskog porekla nazad u Kinu, čak i ako drugi žele da odu.

Sačekajte, poslednja tačka deluje paradoksalno. Kako bi ljudi mogli želeti da dobrovoljno upadnu u zonu Kineske Kontrole, ako smo sve vreme govorili o tome koliko ljudi želi da je napusti?

Pogledajmo Microsoft. To je jaka kompanija. Većina ljudi u svetu bi bila srećna da dobije posao u Microsoftu. Ali mnogim od najboljih stručnjaka to bi delovalo gušeće, i umesto toga bi želeli sami da odlučuju u koju tehnološku kompaniju će se zaposliti ili da li će osnovati sopstvenu. Istovremeno postoji potražnja i za zapošljavanjem u Microsoftu, i za odlaskom iz njega.

U slučaju Kine, situacija se pogoršava isparavanjem meke sile Kine u regionima gde ona nema tvrdu silu. Poslednjih godina atmosfera sumnjičavosti prema građanima Kine naglo je porasla, a etablirana štampa to obično ne naziva „rasizmom“. To može naterati veliki broj ljudi kineskog porekla da napuste zemlju kako ne bi bili izloženi opstrukcijama u slučaju vrućeg konflikta.

Dakle, evo šta može se desiti sa Kinom: značajan priliv ljudi kineskog porekla, kao i određeni odliv (možda blokiran) elita.

I scenario Kineske Kontrole koji smo opisali, iako deluje distopijski za ambiciozne i one koji teže slobodi, verovatno će biti sasvim prihvatljiv za mnoge ljude koji vrednuju stabilnost iznad svega i predviđaju scene sa vatrom i pucnjavom (bilo da su reprezentativne ili ne) koje proizilaze iz scenarija Američke Anarhije. Nadmašiti prosečni nivo života koji može obezbediti Kineska Kontrola neće biti lako. To će se mnogima dopasti. I to nas dovodi do Međunarodnog Centrizma.

4.5.3. Međunarodni Centrizam

Ko su Međunarodni Centristi?

To su jednostavno ljudi koji ne žele da njihovo društvo potone u američku anarhiju, ali takođe žele bolju opciju od kineske kontrole. To su Indija i Izrael, kao i američki centristi, kineski liberali, globalni tehnološki preduzetnici i ljudi iz drugih mesta koji žele da prate kurs koji je drugačiji od kursa američkog establišmenta, kriptoanarhije i kineske kontrole.

Zašto se tako često pominju Indija i Izrael? Može se to nazvati pretpostavkom, ali ove dve grupe zauzimaju prvo i drugo mesto među imigrantima koji su osnivači tehnoloških kompanija u SAD. Odvojeno, Indija takođe zauzima treće mesto po tehnološkim jednorozima nakon SAD i Kine. Na državnom nivou, Indija i Izrael su sada veoma bliski, a na individualnom nivou, Indijci i Izraelci, po pravilu, pokazuju globalnu fleksibilnost i težnju da koriste engleski jezik.

Dakle, pošto izvan SAD i Kine postoji treći tehnološki pol, on će verovatno u velikoj meri imati indijsko-izraelski karakter: serveri će biti smešteni na njihovim odgovarajućim teritorijama, a poslovi će se sklapati preko granica tih država.

Naravno, ovaj pol će primati doprinose iz celog sveta. Verovatno je lakše reći ko ne će biti orijentisan na međunarodni centrizam, nego ko će. To nisu američki establišment ili mesta blisko povezana sa njim. I to nije Kina ili regioni u velikoj meri povezani sa Kinom, kao što su Rusija i Iran. S druge strane, u ovaj blok mogu ući zemlje poput zemalja Višegradske grupe (antirusičke, ali takođe skeptične prema mnogim stvarima u Americi), Južna Koreja (koja je izabrala za šefa države pristalicu Bitkoina) ili čak Vijetnam (koji se sada udaljava od Kine i više se naginje na stranu Indije).

Navedeni od nas su bukvalno „svi ostali“, ti međunarodni centristi po automatizmu ostaju samo sirovina: 80% sveta koji nije američki ili kineski predstavlja samo bezobličnu masu bez unutrašnje strukture. Zaista, upravo se to dogodilo sa „Trećim svetom“ tokom Hladnog rata prošlog veka. Zemlje iz pokreta nesvrstanih nisu samo bile van saveza sa SAD ili SSSR-om, one nisu bile u savezu ni jedna sa drugom.

Ovoga puta, međutim, umesto da bude Treći svet / pokret Nesvrstanih, deo od mnogo milijardi ljudi koji dele vrednosti Internacionalnog Centrizma može se ujediniti oko Web3 kako bi pokušao da stvori alternative Američkoj Anarhiji i Kineskoj Kontroli. I taj podskup nazivamo Recentralizovanim Centrom.

¹⁴⁰ Koliko sam siguran u njegovu realističnost? O tome kako će to izgledati, govorio sam u svom nastupu 2013. godine na temu „Konačni izlaz iz Silicijumske doline“. I dalje mislim da je ovaj scenario aktuelan, ali, prema Sorosovoj teoriji refleksivnosti, trendovi koje sam tada identifikovao rodili su suprotne trendove koji još nisu bili primetni, kao što su zaokret politike Microsofta pod rukovodstvom Satye Nadelle, uspon Trampa ili web3 pokret kao alternativa američkim i kineskim tehnološkim kompanijama.

¹⁴¹ U dovoljno dugom vremenskom periodu, to je možda tačno. Vidi brojne grafikone Hansa Roslinga i Stephena Pinkera po tom pitanju. Ipak civilizacijski kolaps zaista se dešava, i, kao što će vam svi reći, od Elona Muska do Matta Ridleyja, stvari kao što je Murjev zakon se ne dešavaju slučajno — ljudi moraju uvoditi odgovarajuće inovacije kako bi trend nastavio i u budućnosti. Kao protivotrov za antiempirijsko osećanje osuđenosti, u potpunosti podržavam Roslinga i Pinkera i čak preporučujem njihove radove. Ali takođe moramo izbegavati i antiempirijsku bezbrižnost. Thielov optimizam, zasnovan na verovanju u sopstvene snage, bolji je od verovanja da će o tome neko drugi brinuti.

¹⁴² To takođe nije ono što nude Bitcoin maksimalisti ili KPK. Maksimalista interpretira mogućnost minimiziranja poverenja pomoću Bitcoina kao tvrdnju da nikome ne treba verovati, umesto da smatra Bitcoin načinom izbora, kome verovati, alatom za obnovu društva sa visokim nivoom poverenja. A KPK, kao i američki establishment, zapravo ne daje svetu ubedljiv argument o tome zašto joj treba verovati, već umesto toga promoviše lojalnost odozgo nadole kroz prinudu.

¹⁴³ Ovo je imalo mnogo drugih nedostataka, kao što su suzbijanje individualizma, politička centralizacija, ograničavanje tehnoloških inovacija i masovno preuzimanje imovine. Mi ne romantizujemo stari poredak. Ali ova ideologija sredine dvadesetog veka, koja je sama po sebi bila rezultat ogromnog konflikta, bila je recept za stabilniji poredak od onog koji imamo sada.

¹⁴⁴ Baš kao što su komunisti patologizovali profit, a hrišćanski fundamentalisti patologizovali kamate, maksimalisti patologizuju emisiju novca. Naravno, ovi finansijski instrumenti se mogu zloupotrebljavati: eksploatisati radnike radi ostvarivanja profita, naplaćivati kamatne stope usled robovlasničkog kamatnjaštva ili izdavati prevarante finansijske instrumente. Ali odgovor na to je sistem konkurentnih regulatora, ali: (a) ne nulta regulacija, (b) ne monopolistička regulacija korumpirane komisije za vrednosne papire (SEC), (c) ne decentralizovana „regulacija“ gde sve stalno nazivaju skamerima, kao što „probudženi“ nazivaju sve redom x-istima, već pre (d) sistem brojnih recenzenta koji obezbeđuju uzdržavanje i ravnotežu učesnicima na tržištu i koji se sami uzdržavaju i balansiraju kroz mogućnost potiskivanja sa tržišta.

¹⁴⁵ Nepotpun spisak faktora neuspeha: (a) u kodu može biti greška, (b) mogućnost centralizovanog kvantnog dešifrovanja može se desiti brže nego što se očekivalo, i bez odgovarajućeg decentralizovanog kvantno otpornog šifrovanja, (c) rudarima (minerima) mogu početi ozbiljno prisiljavati da vrše cenzuru transakcija, kao što je to radila kompanija Marathon, (d) protiv rudarenja se mogu koristiti ESG napadi, (e) developeri koji nisu sakriveni pod pseudonimima mogu postati lična meta, (f) dovoljno velika količina BTC-a može biti zamrznuta na centralizovanim berzama, što bi paralisalo mrežu, (g) pristup sličan Velikom kineskom vatrozidu (Great Firewall) može se koristiti za intervenciju u Bitcoin na nivou porta/paketa, potencijalno ometajući implicitnu pretpostavku protokola o globalnom povezanom internetu sa relativno niskim kašnjenjima, i tako dalje. I dalje smatram da Bitcoin može biti uspešan, ali moje poverenje u kriptovalute je potkrepljeno činjenicom da postoje druge novčići sa drugim faktorima neuspeha.

¹⁴⁶ Još jedno pitanje oko kojeg se adepti Web3 tehnologija razlikuju od Bitcoin maksimalista tiče se pitanja decentralizacije. Maksimalisti tvrde da je Bitcoin decentralizovan, a sve druge mreže nisu, i da je decentralizacija binarno svojstvo. Pošto su mononumisti, ponekad to nazivaju monoteističkim terminima „bezgrešno začeće“, koristeći termin iz hrišćanskog teologije. Kratki protivargument je da Bitcoin, očigledno, nije bio decentralizovan nultog dana kada je Satoshi Nakamoto bio jedini korisnik, pa je tokom vremena morao postati veće decentralizovan — dakle, hajde da definišemo kako se to tačno dogodilo i kako merimo nivo decentralizacije? Potpun protivargument, kao i predložene metrike za međunovene nivoe decentralizacije, mogu se naći u ovom članku posvećenom Kvantifikaciji decentralizacije.

¹⁴⁷ Vidi Leva je nova desna, nova leva.

¹⁴⁸ U dvadesetom veku bilo je vremena kada su američki progresivisti smatrali SSSR modernijim; kao što je rekao Lincoln Steffens: „Video sam budućnost, i ona radi!“ Ali do kraja su Sovjeti počeli da se osećaju sivim i ukočenim, a ne revolucionarnim.

¹⁴⁹ Evo zašto Maksimalisti zapravo mogu da predlažu zakone koji zabranjuju čuvanje drugih novčića u njihovoj jurisdikciji. Možete pomisliti da bi takav propagandni program bio ideološki kontradiktorna fuzija anti-FED i pristalica SEC-a, ali u tome postoji logika. Maksimalisti zastupaju sve što dovodi do „rasta brojeva“, što po njihovom mišljenju dovodi do rasta cene Bitcoina u kratkom roku. Mnogi su ubedili sebe da investicije u web3 kriptoekonomiju zapravo štete ceni Bitcoina, umesto da je podržavaju. Ponovo, baš kao što komunist patologizuje profit ili hrišćanski fundamentalista patologizuje kamatu, maksimalista patologizuje izdavanje ili kupovinu bilo kog digitalnog imetka osim Bitcoina.

¹⁵⁰ Postoji koncept (možda apokrifan) pod nazivom „Pariski sindrom“, koji označava šok koji su iskusili oni koji su poznavali samo filmsku verziju Pariza, a zatim se suočili sa mračnom realnošću onoga što on zaista jeste.

Političko nasilje liči na rat, kao i svako drugo nasilje: ljudi imaju fantazije o tome kako ono funkcioniše. To je fantazija o tome kako nasilje funkcioniše: POBEDJUJETE SVOJE NEPrijatelje U VELIKOJ I SLAVNOJ ČISTIĆKIJ BITCI, JER STE VI, NARAVNO, BOLJI OD NJIH.

Ali u stvarnosti, nasilje uopšte ne liči na velike i slavno bitke. Radio sam na nekoliko mesta gde je primećeno ozbiljno političko nasilje. I nisam siguran da li bi se to moglo opisati tako da ljudi razumeju. To je glupo poređenje, ali evo: zamislite da je jednom Godzilla odlučila da prošeće vašim gradom. Sledećeg dana to ponovo radi. I nastavlja to da radi. Nekim danima gazi više ljudi, nekim danima manje. To je to. To je sve što radi: luta vašim gradom tamo i nazad.

Vaš grad sada više nije vaš grad; to je Godzilla zona šetnje.

Suština: građanski sukob nije romantičan, nije ciljan i nije proporcionalan. To je ludilo. Ako smatramo da je scenario Američke anarhije moguć, mi ćemo, naravno, želeti da pobegnemo od njega što je dalje moguće, bez obzira na naše „simpatije“ prema ovoj ili onoj strani.

I zatim moramo pomoći u izgradnji miroljubive alternative Američkoj anarhiji. Ali ne one alternative koju će ponuditi Kina, o kojoj ćemo govoriti dalje.

4.5.2. Kineska kontrola

4.5.2.1. Pokušaj državnog udara vodi do totalne kontrole

Dok se na Zapadu možemo suočiti sa Američkom anarhijom, na Istoku nas dočekuje Kineska kontrola.

Pre nego što SAD uđu u ozbiljan unutrašnji konflikt, mogle bi podržati neku vrstu kineskog državnog udara – bilo rečima ili nečim većim – kao što piše Rodžer Garsajd u istoimenoj knjizi „Kineski državni udar“, na šta nagoveštavaju različiti akteri kao što su Džordž Soros i Američko jedinstveno komandovanje specijalnih operacija, i kako je to ranije već postignuto na mnogo mesta širom sveta, kako kao rezultat priznatih promena režima, tako i kroz nepriznate boje revolucije.

Iz razloga koje ćemo razmotriti, ne mislim da bi takav državni udar bio uspešan. Ali reakcija Komunističke partije Kine na bilo koji pokušaj državnog udara u Kini može biti najintenzivnije suzbijanje unutrašnje opozicije koje smo ikada videli. Pomoću veštačke inteligencije kinesko društvo će pokušati da unište do samog korena, svaki građanin će biti pod sumnjom, a mogućnost da građani napuste zemlju sa imovinom biće izuzetno otežana. To može biti praćeno negativnim (ili očiglednim) odštetnim merama Kine protiv SAD zbog pokušaja državnog udara, koje mogu poprimiti oblik namernog ograničavanja izvoza ključnih dobara, što će pogoršati američku inflaciju i probleme u lancu snabdevanja.

Ako i kada državni udar bude suzbijen, KPK će početi da izvozi svoju državu totalnog nadzora u druge zemlje, koja pomaže u sprečavanju državnih udara. I njihov dragoceni ponud za svet biće kineska kontrola — potpuna suprotnost američkoj anarhiji.

4.5.2.2. Kina blokira izlaze

Konkretna prognoza je da ćemo videti svet u kojem će Kinejcima postajati sve teže da napuste zemlju ili izvuku svoju imovinu iz ekosistema digitalnog juana bez dozvole KPK. Samo uzmimo postojeći sistem domaćih pasoša hukou, WeChat sistem sa crvenim, žutim i zelenim ograničenjima putovanja u zavisnosti od zdravstvenog stanja, agresivne covid lokdaune i nedavna ograničenja pasoša — a zatim ih spojimo sa sistemom nadzora koji može pratiti ljude širom sveta, Super-aplikacijom WeChat koja im može oduzeti identitet, i digitalnim juanom koji im može zamrznuti imovinu.

Već postoje trendovi koji ukazuju na ograničenje digitalnog i fizičkog kretanja. Izdavanje kineskih pasoša je već drastično smanjeno: „za 95 procenata u prvom kvartalu u poređenju sa periodom pre pandemije“. Izlazna putovanja su takođe smanjena za 95%: u 2021. godini Kinu je napustilo 8,5 miliona ljudi u poređenju sa 154 miliona u 2019. godini. Kina takođe koristi COVID karantinske kodove kako bi sprečila ljude da pomeraju novac ili se kreću. A kontrola kretanja kapitala u Kini, koja je uvek bila stroga, može postati još stroža sa uvođenjem digitalnog juana. Sve ovo ekstremno otežava izlazak.

Dodatne poteškoće će nastati i sa prijemnom stranom. Iako će odobreni kineski građani i dalje moći da putuju u mesta kao što su Iran ili Rusija, koji su praktično kineski vojni saveznici, zemlje u kojima kineska država nema dovoljno čvrste moći počeće da odbijaju kineske građane iz straha od špijunaže. To se već dešava.

Takva kombinacija ograničenja na izlazak, nametnutih ih vladom, i ograničenja na ulazak sa strane drugih vlada, otežaće život kineskim liberalima i internacionalistima koji se ne slažu sa sistemom, onima koji su spremni da pobegnu. Oni neće moći da izražavaju političko neslaganje, ali će im takođe biti teško da napuste zemlju sa svojom imovinom, kao što žele mnogi. Takav čin će biti sprečen ili prikazan kao izdajnički upad u banku, naročito ako stvari u ekonomiji ne idu baš najbolje. Može se razmisliti o tome sa kakvim entuzijazmom je Putin pristupao „renacionalizaciji elita” i koliko je pažljivo KPK pratila zapadnu taktiku tokom rusko-ukrajinskog rata. Oni priznaju da bilo kakve komercijalne veze sa Zapadom tokom sukoba postaju ranjiva tačka. Zato je vrlo verovatno da će KPK sve više otežavati ljudima izlazak – bilo fizički, bilo digitalni.

4.5.2.3. Put ka kineskoj kontroli

Koji faktori nas vode ka ovoj prognozi, da će KPK naglašavati samo „lojalnost” u Hiršmanovom triadu i odlučno nastupati protiv kako glasa, tako i izlaska?

1. Suzbijanje opozicije kroz čitav spektar. Na ovu temu MERIC treba obratiti pažnju, jer nas podseća da se KPK ne protivi samo „demokratizaciji” na američki način, već i brojnim različitim ideologijama koje se razlikuju od trenutne linije partije-države. Bilo da je ova opozicija maoistička (kao Bo Sislaj), demokratska (kao Hong Kong i Tajvan), islamska (kao Ujguri), hrišćanska (kao crkve), tehnološka (kao Džek Ma i drugi osnivači kompanija) ili čak ultranacionalistička, KPK stoji u sredini ideološkog kruga i neprestano kontroliše sve u pogledu odstupanja.
2. Uvođenje kineskog nacionalizma. Upravo kao što SAD od 2013. godine prolaze kroz Veliko buđenje, kinesko društvo je dovedeno Xuexi Guoqing do faze ultranacionalizma. Unutar zemlje postoji otpor tome, ali još nije poznato da li će to zaista preokrenuti trend nacionalizma ili će ga samo ublažiti.
3. Kreiranje države opšteg nadzora. O tome je mnogo pisano, ali sam obim izgrađenog nije sasvim jasan. Iako treba imati u vidu amneziju Gell-Mana, to je zapravo oblast u kojoj su mediji, koje kontroliše američki establišment, bliži stvarnosti nego kineski, delimično zato što su prema kineskoj državi to de facto opozicioni mediji. Na ovu temu se može pogledati video poput ovog, od DW-a, ili ovog.
4. Povezivanje njegovog sa AI. Gledamo „Supermoći AI“ Kai-Fu Lija, a zatim još tri teksta. Dopunjujemo to pismima Dana Vanga ili, recimo, objavom kineskog analitičara iz 2019. godine, objavljenom u Reading the Chinese Dream, i vidimo da implementacija celog ovog sistema i dalje može biti stavljena pod pitanje.
5. Probni start sistema tokom COVID-a. Zeleni, žuti i crveni zdravstveni kodovi, raspoređeni u WeChat-u na početku COVID-a radi ograničenja putovanja, kasnije su preoblikovani kako bi se jednostavno sprečilo ljudima putovanje pod uverljivim izgovorom.
6. Odsecanje digitalnog i fizičkog izlaza. Nepravilno ponašanje u Kini može dovesti do uklanjanja osobe iz WeChat-a, što podseća na lišavanje identiteta, s obzirom na to koliko je servisa, kako javnih tako i privatnih, povezano sa njim. Nedavno je Kina više puta otežavala izlazak iz zemlje na osnovu toga što će to dovesti do širenja COVID-a: „Putovanja u zemlju ili iz nje, koja su obavila građani matične Kine 2021. godine, prema podacima NIA, pala su skoro 80% u poređenju sa nivoom iz 2019. godine“.
7. Prodaja drugim vladama. I Kina i SAD prodaju tehnologije nadzora širom sveta, ali jedna od razlika je u tome što Kina može bolje da funkcioniše u fizičkom svetu – zato pametni gradovi, izgrađeni koristeći kineske tehnologije, imaju kompletan sistem nadzora.
8. Opravdanje sistema kroz antiimperijalizam. Obrazovni sistem i blokoviti filmovi kao što su „Bitka na jezeru Changjin“ i „Vuk ratnik 2“, prikazuju Kinu kako se brani od zapadnog imperijalizma. I to se može pratiti čak i na lokalnom nivou, kao u ovom videu gde funkcioner brani lokdaun u Šangaju, govoreći da će se Kina na kraju umešati u rat sa SAD, pa građani moraju da stanu u red za karantin.
9. Ukazivanje na relativnu stabilnost. Narativ o „Harmonijnom društvu“, koji je promovisao Hu Jintao, manje se pominjao u međunarodnom kontekstu od strane Xi Jinpinga, koji ne deluje kao da teži harmoniji u inostranstvu. Ali to je i dalje koristan alat za opravdavanje socijalne kontrole – slično kao što „New York Times“ govori o cenzuri i socijalnoj kontroli radi očuvanja „demokratije“, KPK govori o cenzuri radi održavanja „harmonije“.
10. Kineski državni udar može postati okidač. Američki establišment je objavio video i članke koji su bliski pozivima na državni udar u Kini. George Soros široko aludira na to u svojim nastupima, poput ovoga. I ljudi poput Rogera Garsidea bukvalno su napisali knjigu o tome.

Pokušaj državnog udara, bilo da ga je zaista podržala Amerika, ili ako mu taj pokušaj bude samo pripisan, može postati polazna tačka za razvijanje strašnog sistema kineske kontrole. Veštačka inteligencija će biti usmerena protiv stanovništva, i bilo koje grupe čak i blago simpatizujuće prema Zapadu biće prepoznate i iskorenjene. Nacionalističke mase mogu učestvovati u tome onlajn ili čak lično. Stvar može poprimiti veoma ružan obrt.

Poslednja primedba je veoma važna: kineska kontrola će imati značnu podršku stanovništva. Zemlja je sada veoma nacionalistička. Sasvim je moguće da će trend nacionalizma delimično promeniti se — u Kini postoje značajne frakcije kojima se ne dopada trenutni trend — ali mislim da je pretpostavka da će Kina „postati demokratska“ previše optimistična. Unutrašnji haos u Americi znači da ona više jednostavno nije model vredan divljenja za veći deo sveta, i iako bi neki obrazovani kineski liberali zaista mogli želeti da pobegnu iz zemlje, među značajnim delom kineske omladine primećuje se trend ka nacionalizmu. Možda grešim, ali prebacivanje celog odgovora na jednu osobu ili čak na jednu grupu je pogrešno. Ideološki tok kineskog ultranacionalizma deluje jače od Ši Džinpinga ili čak Komunističke partije Kine, i može preživeti njega u slučaju pojave crnog labuda.

U svakom slučaju, nakon što pokušaj državnog udara ne uspe, KPK će zatim prodati drugim zemljama gotovu verziju svoje države sveopšte kontrole, koja omogućava suzbijanje državnih udara kako bi (a) zaustavila svaku moguću infekciju američkim anarhizmom, (b) kontrolisala kriminal, (c) sprečila odlazak sve mobilnijih građana sa svojom imovinom u druge zemlje, i (d) sprečila nemire bilo koje vrste, bilo legalne ili nelegalne. To će osigurati da bilo koji lider koji je trenutno na vlasti ostane na vlasti, i upravo iz tog razloga će se sistem dopasti mnogim vladama.

4.5.2.4. Kinesko upozorenje

Treba napraviti jednu važnu napomenu. Većina zapadnog izveštavanja o Kini ima nepromenljivo negativan karakter. I naravno, ovde opisani scenario ne deluje naročito vedro. Ali moramo ublažiti taj negativizam dozom realizma.

Prvo, zašto uopšte diskutujemo o Kini? Zašto ne diskutujemo o Čadu ili Čileu? Zato što Kina generalno pokazuje fenomenalno dobre rezultate od 1978. godine. Nakon Dengovih reformi, zemlja se zaista podigla do nivoa svetske radionice sa ogromnim trgovinskim suficitom, viškom čvrste valute i desetinama ogromnih novih gradova. To je ekonomija broj 2, vojska broj 2 i broj 2 po broju tehnoloških jednoroga. Sve je to podignuto sa nule tokom poslednjih preko 40 godina, od trenutka Dengovih reformi u Kini (takozvanog Boluan Fanzhen).

I obrnuto, tokom poslednjih 30 ili otprilike toliko godina, američki establishment je propustio, možda najveće liderstvo u istoriji čovečanstva, prolazeći put od potpune i neosporne dominacije 1991. godine do unutrašnjeg konflikta i potencijalnog kolapsa. Štaviše, kao što je navedeno u članku „Šta je sa Kinom, ha?„, američki establishment nije ni malo etičniji od KPK-a kada je reč o građanskim slobodama, on je jednostavno manje kompetentan. Na kraju krajeva, američki establishment takođe sprovodi neovlašćeno praćenje preko NSA, neustavne pretres i hapšenja preko Administracije za bezbednost transporta, proizvoljnu konfiskaciju imovine preko procedure građanske konfiskacije, političku cenzuru po ključnim rečima, kao što je WeChat, i insistira na stvaranju agencija za dezinformacije, razoružavanja građana, digitalne cenzure i slično. Američki establishment je kopirao ponašanje KPK-a tokom lokdowna, čak i ne priznajući to, i finansirao laboratoriju iz koje je moglo doći do curenja koronavirusa. Takođe je vršio bombardovanja i destabilizovao mnoge zemlje širom sveta. I ako budemo iskreni, tokom poslednje dve decenije SAD su ubile i pretvorile u izbeglice mnogo više ljudi nego KPK.

Stanovniku Zapada ovo može biti teško razumeti, ali sve ovo znači da (a) KPK zaista uživa određeno poverenje u mnogim „neutralnim“ zemljama, (b) ona takođe uživa poverenje ogromnih grupa sopstvenog stanovništva zahvaljujući kako nacionalističkoj propagandi, tako i stvarnom nivou sprovođenja planova, (c) ovaj relativni autoritet će rasti ako Amerika potone u anarhiju, (d) ovaj autoritet će olakšati KPK dalji napredak sistema Kineske Kontrole kako unutar zemlje, tako i u inostranstvu, i (e) sve ovo će zapravo privući neke ljude kineskog porekla nazad u Kinu, čak i ako drugi žele da odu.

Sačekajte, poslednja tačka deluje paradoksalno. Kako bi ljudi mogli želeti da dobrovoljno upadnu u zonu Kineske Kontrole, ako smo sve vreme govorili o tome koliko ljudi želi da je napusti?

Pogledajmo Microsoft. To je jaka kompanija. Većina ljudi u svetu bi bila srećna da dobije posao u Microsoftu. Ali mnogim od najboljih stručnjaka to bi delovalo gušeće, i umesto toga bi želeli sami da odlučuju u koju tehnološku kompaniju će se zaposliti ili da li će osnovati sopstvenu. Istovremeno postoji potražnja i za zapošljavanjem u Microsoftu, i za odlaskom iz njega.

U slučaju Kine, situacija se pogoršava isparavanjem meke sile Kine u regionima gde ona nema tvrdu silu. Poslednjih godina atmosfera sumnjičavosti prema građanima Kine naglo je porasla, a etablirana štampa to obično ne naziva „rasizmom“. To može naterati veliki broj ljudi kineskog porekla da napuste zemlju kako ne bi bili izloženi opstrukcijama u slučaju vrućeg konflikta.

Dakle, evo šta može se desiti sa Kinom: značajan priliv ljudi kineskog porekla, kao i određeni odliv (možda blokiran) elita.

I scenario Kineske Kontrole koji smo opisali, iako deluje distopijski za ambiciozne i one koji teže slobodi, verovatno će biti sasvim prihvatljiv za mnoge ljude koji vrednuju stabilnost iznad svega i predviđaju scene sa vatrom i pucnjavom (bilo da su reprezentativne ili ne) koje proizilaze iz scenarija Američke Anarhije. Nadmašiti prosečni nivo života koji može obezbediti Kineska Kontrola neće biti lako. To će se mnogima dopasti. I to nas dovodi do Međunarodnog Centrizma.

4.5.3. Međunarodni Centrizam

Ko su Međunarodni Centristi?

To su jednostavno ljudi koji ne žele da njihovo društvo potone u američku anarhiju, ali takođe žele bolju opciju od kineske kontrole. To su Indija i Izrael, kao i američki centristi, kineski liberali, globalni tehnološki preduzetnici i ljudi iz drugih mesta koji žele da prate kurs koji je drugačiji od kursa američkog establišmenta, kriptoanarhije i kineske kontrole.

Zašto se tako često pominju Indija i Izrael? Može se to nazvati pretpostavkom, ali ove dve grupe zauzimaju prvo i drugo mesto među imigrantima koji su osnivači tehnoloških kompanija u SAD. Odvojeno, Indija takođe zauzima treće mesto po tehnološkim jednorozima nakon SAD i Kine. Na državnom nivou, Indija i Izrael su sada veoma bliski, a na individualnom nivou, Indijci i Izraelci, po pravilu, pokazuju globalnu fleksibilnost i težnju da koriste engleski jezik.

Dakle, pošto izvan SAD i Kine postoji treći tehnološki pol, on će verovatno u velikoj meri imati indijsko-izraelski karakter: serveri će biti smešteni na njihovim odgovarajućim teritorijama, a poslovi će se sklapati preko granica tih država.

Naravno, ovaj pol će primati doprinose iz celog sveta. Verovatno je lakše reći ko ne će biti orijentisan na međunarodni centrizam, nego ko će. To nisu američki establišment ili mesta blisko povezana sa njim. I to nije Kina ili regioni u velikoj meri povezani sa Kinom, kao što su Rusija i Iran. S druge strane, u ovaj blok mogu ući zemlje poput zemalja Višegradske grupe (antirusičke, ali takođe skeptične prema mnogim stvarima u Americi), Južna Koreja (koja je izabrala za šefa države pristalicu Bitkoina) ili čak Vijetnam (koji se sada udaljava od Kine i više se naginje na stranu Indije).

Navedeni od nas su bukvalno „svi ostali“, ti međunarodni centristi po automatizmu ostaju samo sirovina: 80% sveta koji nije američki ili kineski predstavlja samo bezobličnu masu bez unutrašnje strukture. Zaista, upravo se to dogodilo sa „Trećim svetom“ tokom Hladnog rata prošlog veka. Zemlje iz pokreta nesvrstanih nisu samo bile van saveza sa SAD ili SSSR-om, one nisu bile u savezu ni jedna sa drugom.

Ovoga puta, međutim, umesto da bude Treći svet / pokret Nesvrstanih, deo od mnogo milijardi ljudi koji dele vrednosti Internacionalnog Centrizma može se ujediniti oko Web3 kako bi pokušao da stvori alternative Američkoj Anarhiji i Kineskoj Kontroli. I taj podskup nazivamo Recentralizovanim Centrom.

¹⁴⁰ Koliko sam siguran u njegovu realističnost? O tome kako će to izgledati, govorio sam u svom nastupu 2013. godine na temu „Konačni izlaz iz Silicijumske doline“. I dalje mislim da je ovaj scenario aktuelan, ali, prema Sorosovoj teoriji refleksivnosti, trendovi koje sam tada identifikovao rodili su suprotne trendove koji još nisu bili primetni, kao što su zaokret politike Microsofta pod rukovodstvom Satye Nadelle, uspon Trampa ili web3 pokret kao alternativa američkim i kineskim tehnološkim kompanijama.

¹⁴¹ U dovoljno dugom vremenskom periodu, to je možda tačno. Vidi brojne grafikone Hansa Roslinga i Stephena Pinkera po tom pitanju. Ipak civilizacijski kolaps zaista se dešava, i, kao što će vam svi reći, od Elona Muska do Matta Ridleyja, stvari kao što je Murjev zakon se ne dešavaju slučajno — ljudi moraju uvoditi odgovarajuće inovacije kako bi trend nastavio i u budućnosti. Kao protivotrov za antiempirijsko osećanje osuđenosti, u potpunosti podržavam Roslinga i Pinkera i čak preporučujem njihove radove. Ali takođe moramo izbegavati i antiempirijsku bezbrižnost. Thielov optimizam, zasnovan na verovanju u sopstvene snage, bolji je od verovanja da će o tome neko drugi brinuti.

¹⁴² To takođe nije ono što nude Bitcoin maksimalisti ili KPK. Maksimalista interpretira mogućnost minimiziranja poverenja pomoću Bitcoina kao tvrdnju da nikome ne treba verovati, umesto da smatra Bitcoin načinom izbora, kome verovati, alatom za obnovu društva sa visokim nivoom poverenja. A KPK, kao i američki establishment, zapravo ne daje svetu ubedljiv argument o tome zašto joj treba verovati, već umesto toga promoviše lojalnost odozgo nadole kroz prinudu.

¹⁴³ Ovo je imalo mnogo drugih nedostataka, kao što su suzbijanje individualizma, politička centralizacija, ograničavanje tehnoloških inovacija i masovno preuzimanje imovine. Mi ne romantizujemo stari poredak. Ali ova ideologija sredine dvadesetog veka, koja je sama po sebi bila rezultat ogromnog konflikta, bila je recept za stabilniji poredak od onog koji imamo sada.

¹⁴⁴ Baš kao što su komunisti patologizovali profit, a hrišćanski fundamentalisti patologizovali kamate, maksimalisti patologizuju emisiju novca. Naravno, ovi finansijski instrumenti se mogu zloupotrebljavati: eksploatisati radnike radi ostvarivanja profita, naplaćivati kamatne stope usled robovlasničkog kamatnjaštva ili izdavati prevarante finansijske instrumente. Ali odgovor na to je sistem konkurentnih regulatora, ali: (a) ne nulta regulacija, (b) ne monopolistička regulacija korumpirane komisije za vrednosne papire (SEC), (c) ne decentralizovana „regulacija“ gde sve stalno nazivaju skamerima, kao što „probudženi“ nazivaju sve redom x-istima, već pre (d) sistem brojnih recenzenta koji obezbeđuju uzdržavanje i ravnotežu učesnicima na tržištu i koji se sami uzdržavaju i balansiraju kroz mogućnost potiskivanja sa tržišta.

¹⁴⁵ Nepotpun spisak faktora neuspeha: (a) u kodu može biti greška, (b) mogućnost centralizovanog kvantnog dešifrovanja može se desiti brže nego što se očekivalo, i bez odgovarajućeg decentralizovanog kvantno otpornog šifrovanja, (c) rudarima (minerima) mogu početi ozbiljno prisiljavati da vrše cenzuru transakcija, kao što je to radila kompanija Marathon, (d) protiv rudarenja se mogu koristiti ESG napadi, (e) developeri koji nisu sakriveni pod pseudonimima mogu postati lična meta, (f) dovoljno velika količina BTC-a može biti zamrznuta na centralizovanim berzama, što bi paralisalo mrežu, (g) pristup sličan Velikom kineskom vatrozidu (Great Firewall) može se koristiti za intervenciju u Bitcoin na nivou porta/paketa, potencijalno ometajući implicitnu pretpostavku protokola o globalnom povezanom internetu sa relativno niskim kašnjenjima, i tako dalje. I dalje smatram da Bitcoin može biti uspešan, ali moje poverenje u kriptovalute je potkrepljeno činjenicom da postoje druge novčići sa drugim faktorima neuspeha.

¹⁴⁶ Još jedno pitanje oko kojeg se adepti Web3 tehnologija razlikuju od Bitcoin maksimalista tiče se pitanja decentralizacije. Maksimalisti tvrde da je Bitcoin decentralizovan, a sve druge mreže nisu, i da je decentralizacija binarno svojstvo. Pošto su mononumisti, ponekad to nazivaju monoteističkim terminima „bezgrešno začeće“, koristeći termin iz hrišćanskog teologije. Kratki protivargument je da Bitcoin, očigledno, nije bio decentralizovan nultog dana kada je Satoshi Nakamoto bio jedini korisnik, pa je tokom vremena morao postati veće decentralizovan — dakle, hajde da definišemo kako se to tačno dogodilo i kako merimo nivo decentralizacije? Potpun protivargument, kao i predložene metrike za međunovene nivoe decentralizacije, mogu se naći u ovom članku posvećenom Kvantifikaciji decentralizacije.

¹⁴⁷ Vidi Leva je nova desna, nova leva.

¹⁴⁸ U dvadesetom veku bilo je vremena kada su američki progresivisti smatrali SSSR modernijim; kao što je rekao Lincoln Steffens: „Video sam budućnost, i ona radi!“ Ali do kraja su Sovjeti počeli da se osećaju sivim i ukočenim, a ne revolucionarnim.

¹⁴⁹ Evo zašto Maksimalisti zapravo mogu da predlažu zakone koji zabranjuju čuvanje drugih novčića u njihovoj jurisdikciji. Možete pomisliti da bi takav propagandni program bio ideološki kontradiktorna fuzija anti-FED i pristalica SEC-a, ali u tome postoji logika. Maksimalisti zastupaju sve što dovodi do „rasta brojeva“, što po njihovom mišljenju dovodi do rasta cene Bitcoina u kratkom roku. Mnogi su ubedili sebe da investicije u web3 kriptoekonomiju zapravo štete ceni Bitcoina, umesto da je podržavaju. Ponovo, baš kao što komunist patologizuje profit ili hrišćanski fundamentalista patologizuje kamatu, maksimalista patologizuje izdavanje ili kupovinu bilo kog digitalnog imetka osim Bitcoina.

¹⁵⁰ Postoji koncept (možda apokrifan) pod nazivom „Pariski sindrom“, koji označava šok koji su iskusili oni koji su poznavali samo filmsku verziju Pariza, a zatim se suočili sa mračnom realnošću onoga što on zaista jeste.

11. Politička polarizacija naglo raste. To se vidi sada na svim grafikonima. SAD zapravo više nisu „nacionalna država“, već dvo-nacionalna zemlja sastavljena od dve neprijateljske etničke grupe koje se razlikuju po mišljenju o fundamentalnim moralnim principima. Reč je o „bogu, gejevima i oružju“ (god, gays, and guns), ali i o cenzuri, nadzoru i inflaciji.
12. Državni kapacitet je značajno opao. Kompetentna Amerika sredine veka, spoj levih i desnih, koji je organizovao Ruzvelt, Amerika koja je povezivala moćnu centralizovanu državu sa socijalnim konzervatizmom, Amerika prikazana u bezbroj filmova, Amerika koja je pobedila u Drugom svetskom ratu i Hladnom ratu — ta zemlja je završila. Vlada SAD ne može da izgradi toalet u San Francisku, a kamoli pristupačan lovac, razarač, korvet ili nosilac aviona.
13. Ekonomska blagostanje opada. Svi politički sukobi u poslednjoj deceniji dešavali su se u periodu relativnog prosperiteta, čak i ako su bili uzrokovani nekontrolisanim štampanjem novca. Ali sada, kada se potencijalno možemo suočiti sa godinama inflacije i stagnacije, nezadovoljstvo će rasti. Već vidimo članke koji pokušavaju da naviknu ljude na niže životne standarde, „jesti insekte i živeti u kapsuli„. A Turčinove klimodinamičke grafikone kvantifikuju ove osećaje.
14. завиst raste . Obično se to formulira u terminima „nejednakosti“, i to je zaista jedan od načina da se pogleda na problem, ali hajde da okrenemo sliku za nekoliko stepeni i razgovaramo o zavisti. Povratak ogromnog bogatstva, rast popularnosti društvenih mreža i pad religije doveli su do porasta zavisti. Svakog dana ljudi na internetu mogu videti druge ljude koji deluju imućnije od njih i čije blagostanje, čini se, raste, dok njihovo opada. Da li je taj uspon stvaran ili ne, da li se dešava zahvaljujući sopstvenim naporima druge osobe ili ne – zapravo nije važno za posmatrača koji oseća da ne napreduje, koji oseća da zaostaje.
    Ako nema plima koja podiže sve čamce, „racionalna“ akcija za neke biće potapanje drugih čamaca i povlačenje pobeglih krabova nazad u kantu. Zašto? Zato što nesreća voli društvo, i zato što ako nekome ne dozvolite da ode previše napred, to znači da ne može da se takmiči sa vama za kuće ili partnere. Jedini izlaz iz ove zamke igre sa negativnim sumom je izgradnja sistema sa dokazano pozitivnom sumom i društava sa visokim nivoom poverenja. Ali to je upravo ono što američki establišment ne radi.¹⁴² On svakog dana podstiče mržnju na društvenim mrežama i daje nove razloge da mu se ne veruje – bilo da su to uporne tvrdnje da je inflacija privremenog karaktera, ili svi drugi episodi zvanične dezinformacije.
15. Nadvija se vojni poraz stranih saveznika. Ostavljajući po strani vaša osećanja povodom pandemije, vredi unapred razmotriti vojnu propagandu. Godine 2018. Ministarstvo odbrane SAD je izdalo saopštenja za javnost o svojoj pripremi za pandemiju, o svojim složenim vakcinama… i u praksi nismo videli ništa od toga. Po prvi put, mnogi predstavnici javnosti imali su priliku da direktno uporede izjave o „tajnim vojnim programima“ sa stvarnim rezultatima, baš kao što bismo mogli uporediti prognoze korporativnih rukovodilaca sa stvarnim rezultatima. I veličina tog jaza je bila zapanjujuća. To je ukazivalo na to da su, barem neki postupci američke vojske, bili samo reči koje ne odražavaju stvarnost.
    To sam primetio početkom 2021. godine, nekoliko meseci pre nego što je poraz u Avganistanu pružio još jedan primer jaza između američke vojne retorike i stvarnosti, kada Kabil nije planirao da padne za nekoliko dana, a onda se to desilo.
    U trenutku pisanja ovog dela knjige, prošla su već četiri meseca od početka rusko-ukrajinskog rata 2022. godine. Nakon početnog talasa pažnje, globalni interes za konflikt je naglo opao. „New York Times“ i drugi mediji etablisanog sistema sada savetuju administraciji SAD da teži miru, a različiti izveštaji ukazuju na to da Ukrajinci brzo troše zalihe municije, dok Rusi napreduju pomoću artiljerije dalekog dometa. Da pojasnim: šta će se dogoditi u stvarnosti, uopšte nije očigledno – svuda vlada magla rata – ali u slučaju potpune pobede Rusa, definisane kao preuzimanje teritorije koju nisu imali pre rata, to ne nagoveštava ništa dobro za američki establishment.
16. Savezne države SAD distanciraju se od saveznih vlasti. Politika SAD se široko izveštava na nacionalnom nivou jer privlači klikove iz celog sveta. Ali lokalnoj politici se ne posvećuje ista pažnja. Međutim, ako ste primetili, tokom nekoliko decenija posmatra se trend gde se države distanciraju od savezne vlade i jedna od druge po pitanjima kao što su oružje, imigracija, abortusi, kockanje, marihuana i slično. To je ranije razmatrana teza „Budućnost je naša prošlost“: ona vraća u akciju Deseti amandman, koji je praktično ukinuta Rooseveltovom vladom i, u širem smislu, signalizira postepenu decentralizaciju Zapada, počevši od vrha centralizacije 1950. godine.
17. Poštovanje prema vlasti je izgubljeno. Stari američki levi su govorili nešto poput „svima nam je potrebno da radimo za opšte dobro“, a stari desni su govorili nešto poput „platite ono što dugujete i ostvarićete svoj američki san“. Novi levi govore: „Svi smo jednaki“, a novi desni govore: „Ti mi nisi šef“. Na taj način, stara kombinacija levih i desnih je podržavala samožrtvovanje i stabilnu hijerarhiju¹⁴³, dok nova napada na bilo kakvu hijerarhiju kao na fundamentalno nelegitimnu, represivnu ili tiranski. To se odražava u kvarenju i degradaciji gotovo svih institucija SAD tokom poslednjih nekoliko decenija, od kancelarije predsednika do statua američkih osnivača. Džordž Vašington i Kapitol SAD više nisu sveti.
18. Razmatra se nacionalni razvod. Secesija je sada zvanično deo platforme teksaških republikanaca. I na temu „nacionalnog razvoda“ pojavljuje se sve više članaka kako od demokrata, tako i od republikanaca, uključujući izvore kao što su NYMag („Ne, ne možemo postići nacionalni razvod“), Stiven Marš („Sledeći građanski rat“), Barbara Volter („Kako počinju građanski ratovi“), Majkl Melis („Slučaj u korist odvajanja Amerike“), Dejvid Riboi („Nacionalni razvod je skup, ali vredi svakog penija“) i „Američki razum“ („Razdvajanje“).
19. Radikalni pokreti odbacuju status quo. Napisano je bezbroj reči o Buđenju, o tome da je to radikalna ideologija koja smatra da su SAD suštinski pokvarene — sistematski izložene brojnim X-izmima, gde se mogu uvrstiti razni X — i da stoga zapravo ne teži reformisanju Amerike, već preuzimanju države i njenom potpunom transformisanju. Vidi Wesleyja Younga, Richarda Hanany-ja, Matthewa Iglesiasa, Johna McWhortera, Barryja Weissa i mnogih drugih koji diskutuju o različitim aspektima ovog pitanja.
    Suština Buđenja je u tome što to nije samo površinski korov koji raste iz gornjeg sloja zemljišta. Ono ima korenski sistem, teoriju istorije i etike, izgrađenu na hiljadama članaka, na generacijama akademskih humanista, na Foucaultu, Derridi i sličnima, na dekonstrukciji, kritičkoj rasnoj teoriji i tako dalje. Prema mom mišljenju, to je prvenstveno zla doktrina, sofisticirana zloba koja se propagandira u ime dobra, ali priznajem da ona ima ideološku sadržaj.
    Republikanska partija zaista nije sposobna da se izbori sa tim. Ali Bitcoin-maksimalizam jeste. Ako niste čuli za njega, čućete. Bitcoin-maksimalizam je, bez sumnje, najvažnija ideologija na svetu o kojoj mnogi ljudi nisu čuli. Još uvek.
    U Bitcoin-maksimalizmu postoji filozofska dubina. On predstavlja radikalno odbacivanje inflacije koja hrani američku vladu i, na taj način, plaća sve. On spaja pogled na svet Misesa, Rothbarda, Hayeka i Rona Paula sa Bitcoinom. On je prirodno povezan sa gubitkom poverenja u institucije, sa sumnjičavim pojedincem koji (iz razumljivih razloga!) više ne veruje federalnoj vladi ili institucijama SAD. To nije samo promena države, to je kraj države. I to je potisak u ideološkom pravcu prema kojem su Buđeni loše pripremljeni, jer će upravo izrasno-rasno ultraliberterijanstvo, a ne beli nacionalizam, prema mišljenju ljudi kao što su Marsh i Walter, biti njihov glavni neprijatelj.
    Ako želite da razumete Bitcoin-maksimalizam, pročitajte „Bitcoin Standard“ ili tvitove sa naloga na hive.one/bitcoin (tamo nisu svi maksimalisti). Ali imajte na umu: baš kao što ljudi koji odbacuju „učtivost“ iz ideoloških razloga, maksimalisti su razvili verbalna opravdanja za svoju „toksičnost“.
    Ne slažem se sa fundamentalnom moralnom pretpostavkom Bitcoin-maksimalizma, koja glasi da je Bitcoin jedina prava novac, a svi ostali digitalni imovinski aktovi grešni.¹⁴⁴ Više ne verujem u jedinstvenu valutu, kao što ne verujem u jedinstvenu državu ili jedinstvenog boga. Ali razumem snagu koju takav sistem uverenja poseduje. Amerikanci više ne veruju u jednog boga, ne veruju u monoteizam. Zato je njihov izbor između jedinstvene države i jedinstvene valute, između ideološkog monostatizma i mononumuzma.
    To jest, da biste pobedili nešto poput establishmenta SAD u građanskom sukobu, nije potrebna samo hrabrost, već je potrebna snažnija Schellingova tačka. To je ono što je Bitcoin za maksimaliste: jedinstvena valuta koja je alternativa jedinstvenoj državi. Ako i kada dolar kolapsira zbog inflacije, narandžasti novčić će postati nove farmerke, globalni simbol slobode i prosperiteta.
    (A kakva je alternativa takvoj alternativi? Mnoštvo mrežnih država kao alternativa jedinstvenoj nacionalnoj državi, mnoštvo valuta kao alternativa jedinstvenoj valuti, mnoštvo verovanja kao alternativa jedinstvenom sistemu verovanja. To je polidržavni, polinumički, politeistički model koji ćemo opisati kasnije u poglavlju Recentralizovani centar.)
20. Konfiskacija bitkoina može postati okidač. Sve navedeno predstavlja eksplozivnu mešavinu i postoji mnogo mogućih okidačkih događaja, ali jedan, koji smatram posebno verovatnim, jeste kombinacija (a) razornog inflacije, nakon koje sledi (b) nagli rast cene BTC/USD, a zatim (c) pokušaj nesolventne federalne vlade da oduzme bitkoine građanima.
    Što se tiče Bitkoina, ovo nije kratkoročna prognoza cene ili nešto slično, i naravno, za BTC postoje različiti mogući faktori prekida mreže¹⁴⁵, koji mogu sprečiti Bitcoin da postane ta konkretna kriptovaluta koja upravlja opisanim scenarijem. Ipak, pošto je Bitcoin protokol tokom određenog vremena bio uglavnom tehnološki fiksiran, njegovi pristalice su se mnogo više fokusirali na političke inovacije – na primer, na priznavanje njegovog statusa suverene valute. Dodajmo tome moralni značaj koji maksimalisti pridaju Bitcoinu, plus njegovo globalno priznanje – i novčić spora će najverovatnije biti upravo BTC.
    Sa druge strane, opšti koncept konfiskacije imovine zapravo uopšte nije fantastičan scenario, s obzirom na preko noći zamrznuta sredstva kanadskih kamiondžija i 145 miliona građana Rusije. Glavna razlika je u tome što je kriptovalutu teško zamrznuti. Država bankrot koja može i želeće pokušati da konfiskuje sredstva koja se čuvaju na centralizovanim berzama, ali da bi opljačkala one koji su prebacili svoja sredstva sa berzi, država bi morala da ide od vrata do vrata, a lemilice se ne mogu skalirati.
    Pokušaj američkog establishmenta da konfiskuje Bitcoin tokom visoke inflacije bio bi sličan ponavljanju konfiskacije zlata od strane Ruzvelta (Izvršna naredba 6102), osim što bi se to dogodilo u periodu smanjenja državnog kapaciteta, a ne rasta centralizacije.
    Razlog zašto bi nešto slično moglo postati okidački događaj leži u tome što nijedna strana ne može lako da se povuče: Probudljeni neće imati moć ako njihova država bankrotira, a Maksimalisti neće imati novca ako se predaju državi.
    Dakle, to deluje kao relativno predvidiv događaj koji bi mogao označiti početak Drugog američkog građanskog rata, naročito ako federalna vlada usvoji zakon o konfiskaciji, a neki pojedini savezne države odbiju da osiguraju njegovo sprovođenje.
    Kako bi se to moglo dogoditi? Odbijanje sprovođenja zakona na nivou savezne države moglo bi biti samo deo rastućeg razilaženja saveznih država, kako sa federalnom vladom, tako i međusobno, slično razilaženju oko pitanja gradova utočišta i slično. Ali ako želimo da zamislimo zakonodavnu osnovu, možemo zamisliti, recimo, amandman na Ustav koji predlaže zabranu konfiskacije bitkoina – nešto što bi pravo na posedovanje BTC postavilo u isti rang kao pravo na slobodu govora i pravo na nošenje oružja. Takav amandman bi mogli ratifikovati mnogi savezne države uoči potencijalnog zakona o konfiskaciji. Čak i ako ne bude usvojen na nacionalnom nivou, bilo koje države koje su ga ratifikovale zatim će se pozivati na svoju ratifikaciju kako bi opravdale svoje odbijanje da osiguraju sprovođenje federalnog zakona.

4.5.1.4. Rat ne za teritorije, već za umove

Greška je misliti da će Drugi američki građanski rat ličiti na prvi građanski rat ili, ako ćemo već tako reći, na Drugi svetski rat. To ne bi ličilo na filmove sa pomeranjem ogromnih masa vojnika u uniformama, tenkova i aviona.

Umesto toga, videćemo pre nastavak i eskalaciju onoga što smo posmatrali poslednjih nekoliko godina: rat između mreža za kontrolu nad umovima, a ne rat između država za kontrolu nad teritorijom. Spajanje unutrašnjih konflikata Amerike na društvenim mrežama i njenih spoljnih konflikata na Bliskom istoku.

Najbolji način da to zamislite je da pogledate fizičku mapu sukoba Unije protiv Konfederacije neposredno pre Građanskog rata, fizičku mapu sukoba republikanaca i demokrata po okruzima, a zatim i digitalnu mapu sukoba republikanaca i demokrata u istom tom periodu.

U prvom Građanskom ratu ideologija i geografija su se snažno poklapale. Uslov pobede Severa bio je očigledan: invazija na Jug. Osvajanje teritorije kako bi se pokorili umovi. Nisu morali da ubiju sve konfederate do poslednjeg, jednostavno su morali da pokažu da je otpor uzaludan, kako bi naterali preostale konfederate da prestanu da se bore.

U bilo kom scenariju drugog Građanskog rata, ideologija i geografija bi se tek slabo poklapale. Pogledajmo još jednom mapu okruga. Da li će zaista jedna strana izvršiti invaziju na drugu? Ili obrnuto? Da li će američki establišment zauzimati polja kukuruza, ili će njegovi protivnici preduzeti korake da zauzmu velike gradske kvartove? Da li će bilo koja od strana koristiti masovno bombardovanje na teritorijama gde bi ubila najmanje 30% sopstvenih ljudi? Može li se nuklearno oružje ciljati dovoljno precizno da se može koristiti kao politički instrument i naterati drugu stranu na ustupak?

Ne. Umesto svega toga videćemo rat za umove, a ne za zemlje. A ako pogledamo mapu digitalnog prostora, mnoge stvari će odmah postati jasne. Ovde su dve strane potpuno razdvojene, kao što je to bio slučaj sa Savezom i Konfederacijom. I sada možemo razumeti zašto je stavljen toliki naglasak na otkazivanje, deplatforming, ućutkivanje i bojkot… na to da se ljudi nateraju da izgovaraju određene reči i koriste određene simbole. Jer naterati osobu ili kompaniju da objavi određeni hashtag je manifestacija kontrole nad umovima, koja, sa svoje strane, obezbeđuje kontrolu nad digitalnom teritorijom.

Sve diskusije poslednjih nekoliko godina oko „slobode govora“ zapravo ne dotiču suštinsko pitanje, a to je činjenica da je sada vreme informativnog rata, gde je uslov pobede jedne strane invazija na umove druge strane, jer mogućnost stvarne invazije na teritoriju ne postoji.

Uveriti se u umove druge strane i kontrolisati digitalne mreže – jer su tehnološke kompanije, koje odobravaju transakcije, komunikaciju i onlajn ponašanje, u mnogim aspektima postale de facto privatizovane vlade zapadnog sveta. Pravo da se određuje šta ljudi mogu, a šta ne mogu da rade u digitalnom svetu, pripada ljudima koji upravljaju tim mrežama. Na taj način, kontrola nad tim mrežama, kontrola nad umovima ljudi koji njima upravljaju, ključ je za očuvanje kontrole nad SAD u digitalnoj eri. Zato američki establišment tako uporno pokušava da indoktriniše velike tehnološke kompanije kroz „Buđenje“.

Međutim, mreža koju nije moguće kontrolisati na taj način i koja ne upravlja jednim čovekom (na primer, Bitcoin) — to je oblik otpora. Skup Web3 mreža, kojima upravljaju zajednice i koje su decentralizovanije¹⁴⁶, nego centralizovane tehnološke kompanije Silicijumske doline — to je takođe oblik otpora.

Dakle, ako je prvi Građanski rat bio „Rat između država“, drugi Građanski rat će biti „Rat između Mreža“. Grafici koje smo pokazali odnose se na crvene i plave, ali hajde da dodamo nijansu žute svakoj grupi i malo ih rotiramo. Tada ćemo dobiti ono što će biti verovatna osa budućeg sukoba: Narandžasti Bitcoin protiv Zelene Dolar.

U oblastima gde Zeleni kontrolišu državu, oni mogu koristiti paramilitarnu policiju, nadzor tehnoloških kompanija, deplatforming, medijsko razotkrivanje, hapšenja, konfiskacije i slično. U tim regionima Narandžasti mogu odgovoriti pobunjeničkom kampanjom koja podseća na Severnu Irsku ili Bliski istok. Ali u oblastima gde Narandžasti kontrolišu državu, a Zeleni su u manjini, taktika se može promeniti. Setimo se BLM nereda, ili 6. januara, ili vređanja sudija Vrhovnog suda od strane besnih predstavnika etablšmenta, ili različitih uličnih tuča između desničara i levičara, ili stalne digitalne borbe koja se odvija na internetu svakog dana, i projektovaćemo sve to u budućnost u kojoj ova taktika mrežnog ratovanja postaje svakodnevna pojava.

4.5.1.5. Konflikt Maksimalista i Probuđenih menja mesta levima i desničarima

Razlog zbog kojeg termini „levičari“ i „desničari“ nisu sasvim prikladni za predviđeni konflikt Narandžastih i Zelenih leži u tome što će u mnogim aspektima frakcija Narandžastog Bitkoina pripadati revolucionarnoj klasi, a frakcija Zelenog Dolara vladajućoj.¹⁴⁷

U suštini, oni koji će u ovom scenariju stati na stranu američkog etablšmenta biće istog tipa ličnosti kao i oni koji su stajali na strani starog režima tokom Francuske revolucije: oni će se boriti za očuvanje prošlosti. Njihove ideje biće partikularizam, američki nacionalizam, neprekidno nadmoć dolara.

Nasuprot tome, oni koji stoje na strani Bitkoin-maksimalizma ispostaviće se kao ličnosti revolucionarnog tipa, boreći se protiv rušenja onoga što smatraju tiranijom. Njihova ideja će biti univerzalizam, sistem koji postavlja sve na svetu na isto igralište – i koji ne stavlja Ameriku iznad ostatka sveta, kao što to čini dolar.

To će biti izuzetno nezgodna pozicija za američki etablšment, jer će se po prvi put¹⁴⁸ u mom sećanju morati predstavljati tehnološki konzervativna frakcija, manje univerzalistička strana, strana premoderna.

Ali već možemo videti predznak toga kako zastareli mediji napadaju nove tehnologije, kako mrze budućnost, kako žele da vrate društvene mreže i internet nazad u garažu, kako žele da vrate vreme unazad u svim tim oblastima u kojima je njihova politička kontrola narušena.

Dakle, Bitcoin-maksimalizam je prava zbrka. Ako se Tramp poziva na mitsku prošlost, a američki establishment predstavlja pokušaj da zarobi sadašnjost u ćilibaru, Bitcoin-maksimalisti su spremni da vode sistem ka nejasnoj budućnosti. Zato će značajan broj konzervativnih republikanaca stati uz Zelene, a revolucionarni demokrate će stati uz Narandžaste. Bitcoin-maksimalizam je pokret koji zna da ne može „učiniti Ameriku ponovo velikom“, jer Amerika više ne postoji i možda nikada nije ni postojala, pa je spreman da uništi čitav fiat sistem.

Dakle, Narandžastima je viši nivo haosa prijatniji nego neočekivanom konzervativnom američkom establishmentu. Neizvesnost kriptoanarhije je preferibilnija od sigurnosti u inflacionoj tiraniji, i to je u redu. Narandžasti ne teže popravljanju federalne vlade, već njenom okončanju. Za razliku od republikanaca reformatora, Bitcoin-maksimalizam igra na pobedu. I zato može pobediti.

4.5.1.6. Ko će pobediti? 

Izuzetno je teško predvideti šta će se dogoditi, ali mislim da bi Maksimalisti dugoročno mogli pobediti u Drugom američkom građanskom ratu bar u nekoj teritoriji, jer će na kraju preživeti štampanje novca od strane američkog establishmenta. Vrednosna ponuda u američkim regionima koji se pridržavaju Bitcoin-maksimalizma biće „sloboda“, iako će drugi to doživljavati kao anarhiju.

Zašto bi Maksimalisti mogli pobediti u ratu iscrpljivanja? Svaki dan rasta cene BTC/USD je još jedna pobeda u socijalnom ratu Bitcoin-maksimalista protiv američkog establishmenta; svaki dan pada — to je privremeni poraz.¹⁴⁹ Pošto američka vlada ne može da izvrši invaziju na ostatak sveta, i pošto druge države ne moraju nužno da je slušaju, ona ne može lako konfiskovati bitcoine širom sveta. Dokle god je dugoročni cenovni trend uzlazni, što nije zagarantovano, Bitcoin-maksimalisti pobeđuju.

To nas dovodi do povezanog momenta: u trenutku pisanja knjige, u svetu je bilo oko 300 miliona vlasnika kriptovaluta, što znači stotine miliona ljudi, čak i ako nisu svi oni Bitcoin maksimalisti, već već veruju u Bitcoin. Do 2030. godine taj broj bi mogao narasti na milijarde. Dok ovi vlasnici ne prodaju svoje bitcoine, oni formiraju za Bitcoin temeljno novu međunarodnu mrežu podrške koju MAGA republikanci nemaju. Drugim rečima, stanovnika Brazila ne mora da brine sukob američkih republikanaca i demokrata — on nije američki nacionalista i nema nikakve veze sa tom borbom — ali on apsolutno može posedovati bitcoine. I dok ne prodaje BTC za dolare, on indirektno podržava Maksimaliste. Ipak, njegova podrška iz inostranstva se manifestuje u neopipljivom i ideološkom obliku koji se čini prihvatljivim ponosnom američkom Bitcoin maksimalisti, za razliku (recimo) od eksplicitne podrške sa strane stranih vojski koje upadaju na teritoriju SAD.

Uzimajući u obzir prethodno rečeno, američki establishment takođe može pobediti u ratu iscrpljivanja. Njihove početne prednosti su ogromne: univerziteti, mediji, vojska, obaveštajne službe, većina tehnoloških kompanija i samo federalna vlada. Američki establishment takođe ima globalnu bazu podrške u vidu međunarodnih elita: sve ljude koji mu simpatisuju širom sveta — tipove poput McKinsey-ja, diplomaca Ivy League-e, klasu putnika koji često lete i ljude koji i dalje misle da je Amerika zemlja iz starih filmova.¹⁵⁰ Čak i ako strane vlade neće konfiskovati bitcoine po nalogu američkog establishmenta, one mogu pokušati da konfiskuju bitcoine iz sopstvenih razloga, iako će druge države, naprotiv, kretati u pravcu ekonomske slobode.

Štaviše, čak i ako američki establishment zaista izgubi neku teritoriju, on će najverovatnije zadržati severoistok i zapadnu obalu. Vrednosna ponuda u tim regionima koji će podržati establishment biće „demokratija“, iako će je drugi doživljavati kao fiatnu „tiraniju“.

Pri tome, pritisak konflikta može pogurati ljude ka ideološkim ekstremima. Najbliži filmski arhetipovi za Zelenu i Narandžastu stranu mogli bi biti represivnija verzija „Portlandije“ i funkcionalnija verzija „Mad Max-a“. Karikature će početi da oživljavaju.

4.5.1.7. Ratovi nisu romantični

Ako nije sasvim jasno, ja ovde nisam ni na čijoj strani i ne navijam za anarhiju. Radije bih izabrao stabilan mir u kojem bismo mogli da se fokusiramo na matematiku i let na Mars, nego haos koji bi mogao uskoro nastupiti. I nemam iluzije u pogledu toga koliko ozbiljni građanski sukobi mogu biti; u ratovima nema neoštećenih pobednika. Pročitajte Davida Hinsa da biste dobili dobru predstavu o tome šta političko nasilje zapravo predstavlja.

Političko nasilje liči na rat, kao i svako drugo nasilje: ljudi imaju fantazije o tome kako ono funkcioniše. To je fantazija o tome kako nasilje funkcioniše: POBEDJUJETE SVOJE NEPrijatelje U VELIKOJ I SLAVNOJ ČISTIĆKIJ BITCI, JER STE VI, NARAVNO, BOLJI OD NJIH.

Ali u stvarnosti, nasilje uopšte ne liči na velike i slavno bitke. Radio sam na nekoliko mesta gde je primećeno ozbiljno političko nasilje. I nisam siguran da li bi se to moglo opisati tako da ljudi razumeju. To je glupo poređenje, ali evo: zamislite da je jednom Godzilla odlučila da prošeće vašim gradom. Sledećeg dana to ponovo radi. I nastavlja to da radi. Nekim danima gazi više ljudi, nekim danima manje. To je to. To je sve što radi: luta vašim gradom tamo i nazad.

Vaš grad sada više nije vaš grad; to je Godzilla zona šetnje.

Suština: građanski sukob nije romantičan, nije ciljan i nije proporcionalan. To je ludilo. Ako smatramo da je scenario Američke anarhije moguć, mi ćemo, naravno, želeti da pobegnemo od njega što je dalje moguće, bez obzira na naše „simpatije“ prema ovoj ili onoj strani.

I zatim moramo pomoći u izgradnji miroljubive alternative Američkoj anarhiji. Ali ne one alternative koju će ponuditi Kina, o kojoj ćemo govoriti dalje.

4.5.2. Kineska kontrola

4.5.2.1. Pokušaj državnog udara vodi do totalne kontrole

Dok se na Zapadu možemo suočiti sa Američkom anarhijom, na Istoku nas dočekuje Kineska kontrola.

Pre nego što SAD uđu u ozbiljan unutrašnji konflikt, mogle bi podržati neku vrstu kineskog državnog udara – bilo rečima ili nečim većim – kao što piše Rodžer Garsajd u istoimenoj knjizi „Kineski državni udar“, na šta nagoveštavaju različiti akteri kao što su Džordž Soros i Američko jedinstveno komandovanje specijalnih operacija, i kako je to ranije već postignuto na mnogo mesta širom sveta, kako kao rezultat priznatih promena režima, tako i kroz nepriznate boje revolucije.

Iz razloga koje ćemo razmotriti, ne mislim da bi takav državni udar bio uspešan. Ali reakcija Komunističke partije Kine na bilo koji pokušaj državnog udara u Kini može biti najintenzivnije suzbijanje unutrašnje opozicije koje smo ikada videli. Pomoću veštačke inteligencije kinesko društvo će pokušati da unište do samog korena, svaki građanin će biti pod sumnjom, a mogućnost da građani napuste zemlju sa imovinom biće izuzetno otežana. To može biti praćeno negativnim (ili očiglednim) odštetnim merama Kine protiv SAD zbog pokušaja državnog udara, koje mogu poprimiti oblik namernog ograničavanja izvoza ključnih dobara, što će pogoršati američku inflaciju i probleme u lancu snabdevanja.

Ako i kada državni udar bude suzbijen, KPK će početi da izvozi svoju državu totalnog nadzora u druge zemlje, koja pomaže u sprečavanju državnih udara. I njihov dragoceni ponud za svet biće kineska kontrola — potpuna suprotnost američkoj anarhiji.

4.5.2.2. Kina blokira izlaze

Konkretna prognoza je da ćemo videti svet u kojem će Kinejcima postajati sve teže da napuste zemlju ili izvuku svoju imovinu iz ekosistema digitalnog juana bez dozvole KPK. Samo uzmimo postojeći sistem domaćih pasoša hukou, WeChat sistem sa crvenim, žutim i zelenim ograničenjima putovanja u zavisnosti od zdravstvenog stanja, agresivne covid lokdaune i nedavna ograničenja pasoša — a zatim ih spojimo sa sistemom nadzora koji može pratiti ljude širom sveta, Super-aplikacijom WeChat koja im može oduzeti identitet, i digitalnim juanom koji im može zamrznuti imovinu.

Već postoje trendovi koji ukazuju na ograničenje digitalnog i fizičkog kretanja. Izdavanje kineskih pasoša je već drastično smanjeno: „za 95 procenata u prvom kvartalu u poređenju sa periodom pre pandemije“. Izlazna putovanja su takođe smanjena za 95%: u 2021. godini Kinu je napustilo 8,5 miliona ljudi u poređenju sa 154 miliona u 2019. godini. Kina takođe koristi COVID karantinske kodove kako bi sprečila ljude da pomeraju novac ili se kreću. A kontrola kretanja kapitala u Kini, koja je uvek bila stroga, može postati još stroža sa uvođenjem digitalnog juana. Sve ovo ekstremno otežava izlazak.

Dodatne poteškoće će nastati i sa prijemnom stranom. Iako će odobreni kineski građani i dalje moći da putuju u mesta kao što su Iran ili Rusija, koji su praktično kineski vojni saveznici, zemlje u kojima kineska država nema dovoljno čvrste moći počeće da odbijaju kineske građane iz straha od špijunaže. To se već dešava.

Takva kombinacija ograničenja na izlazak, nametnutih ih vladom, i ograničenja na ulazak sa strane drugih vlada, otežaće život kineskim liberalima i internacionalistima koji se ne slažu sa sistemom, onima koji su spremni da pobegnu. Oni neće moći da izražavaju političko neslaganje, ali će im takođe biti teško da napuste zemlju sa svojom imovinom, kao što žele mnogi. Takav čin će biti sprečen ili prikazan kao izdajnički upad u banku, naročito ako stvari u ekonomiji ne idu baš najbolje. Može se razmisliti o tome sa kakvim entuzijazmom je Putin pristupao „renacionalizaciji elita” i koliko je pažljivo KPK pratila zapadnu taktiku tokom rusko-ukrajinskog rata. Oni priznaju da bilo kakve komercijalne veze sa Zapadom tokom sukoba postaju ranjiva tačka. Zato je vrlo verovatno da će KPK sve više otežavati ljudima izlazak – bilo fizički, bilo digitalni.

4.5.2.3. Put ka kineskoj kontroli

Koji faktori nas vode ka ovoj prognozi, da će KPK naglašavati samo „lojalnost” u Hiršmanovom triadu i odlučno nastupati protiv kako glasa, tako i izlaska?

1. Suzbijanje opozicije kroz čitav spektar. Na ovu temu MERIC treba obratiti pažnju, jer nas podseća da se KPK ne protivi samo „demokratizaciji” na američki način, već i brojnim različitim ideologijama koje se razlikuju od trenutne linije partije-države. Bilo da je ova opozicija maoistička (kao Bo Sislaj), demokratska (kao Hong Kong i Tajvan), islamska (kao Ujguri), hrišćanska (kao crkve), tehnološka (kao Džek Ma i drugi osnivači kompanija) ili čak ultranacionalistička, KPK stoji u sredini ideološkog kruga i neprestano kontroliše sve u pogledu odstupanja.
2. Uvođenje kineskog nacionalizma. Upravo kao što SAD od 2013. godine prolaze kroz Veliko buđenje, kinesko društvo je dovedeno Xuexi Guoqing do faze ultranacionalizma. Unutar zemlje postoji otpor tome, ali još nije poznato da li će to zaista preokrenuti trend nacionalizma ili će ga samo ublažiti.
3. Kreiranje države opšteg nadzora. O tome je mnogo pisano, ali sam obim izgrađenog nije sasvim jasan. Iako treba imati u vidu amneziju Gell-Mana, to je zapravo oblast u kojoj su mediji, koje kontroliše američki establišment, bliži stvarnosti nego kineski, delimično zato što su prema kineskoj državi to de facto opozicioni mediji. Na ovu temu se može pogledati video poput ovog, od DW-a, ili ovog.
4. Povezivanje njegovog sa AI. Gledamo „Supermoći AI“ Kai-Fu Lija, a zatim još tri teksta. Dopunjujemo to pismima Dana Vanga ili, recimo, objavom kineskog analitičara iz 2019. godine, objavljenom u Reading the Chinese Dream, i vidimo da implementacija celog ovog sistema i dalje može biti stavljena pod pitanje.
5. Probni start sistema tokom COVID-a. Zeleni, žuti i crveni zdravstveni kodovi, raspoređeni u WeChat-u na početku COVID-a radi ograničenja putovanja, kasnije su preoblikovani kako bi se jednostavno sprečilo ljudima putovanje pod uverljivim izgovorom.
6. Odsecanje digitalnog i fizičkog izlaza. Nepravilno ponašanje u Kini može dovesti do uklanjanja osobe iz WeChat-a, što podseća na lišavanje identiteta, s obzirom na to koliko je servisa, kako javnih tako i privatnih, povezano sa njim. Nedavno je Kina više puta otežavala izlazak iz zemlje na osnovu toga što će to dovesti do širenja COVID-a: „Putovanja u zemlju ili iz nje, koja su obavila građani matične Kine 2021. godine, prema podacima NIA, pala su skoro 80% u poređenju sa nivoom iz 2019. godine“.
7. Prodaja drugim vladama. I Kina i SAD prodaju tehnologije nadzora širom sveta, ali jedna od razlika je u tome što Kina može bolje da funkcioniše u fizičkom svetu – zato pametni gradovi, izgrađeni koristeći kineske tehnologije, imaju kompletan sistem nadzora.
8. Opravdanje sistema kroz antiimperijalizam. Obrazovni sistem i blokoviti filmovi kao što su „Bitka na jezeru Changjin“ i „Vuk ratnik 2“, prikazuju Kinu kako se brani od zapadnog imperijalizma. I to se može pratiti čak i na lokalnom nivou, kao u ovom videu gde funkcioner brani lokdaun u Šangaju, govoreći da će se Kina na kraju umešati u rat sa SAD, pa građani moraju da stanu u red za karantin.
9. Ukazivanje na relativnu stabilnost. Narativ o „Harmonijnom društvu“, koji je promovisao Hu Jintao, manje se pominjao u međunarodnom kontekstu od strane Xi Jinpinga, koji ne deluje kao da teži harmoniji u inostranstvu. Ali to je i dalje koristan alat za opravdavanje socijalne kontrole – slično kao što „New York Times“ govori o cenzuri i socijalnoj kontroli radi očuvanja „demokratije“, KPK govori o cenzuri radi održavanja „harmonije“.
10. Kineski državni udar može postati okidač. Američki establišment je objavio video i članke koji su bliski pozivima na državni udar u Kini. George Soros široko aludira na to u svojim nastupima, poput ovoga. I ljudi poput Rogera Garsidea bukvalno su napisali knjigu o tome.

Pokušaj državnog udara, bilo da ga je zaista podržala Amerika, ili ako mu taj pokušaj bude samo pripisan, može postati polazna tačka za razvijanje strašnog sistema kineske kontrole. Veštačka inteligencija će biti usmerena protiv stanovništva, i bilo koje grupe čak i blago simpatizujuće prema Zapadu biće prepoznate i iskorenjene. Nacionalističke mase mogu učestvovati u tome onlajn ili čak lično. Stvar može poprimiti veoma ružan obrt.

Poslednja primedba je veoma važna: kineska kontrola će imati značnu podršku stanovništva. Zemlja je sada veoma nacionalistička. Sasvim je moguće da će trend nacionalizma delimično promeniti se — u Kini postoje značajne frakcije kojima se ne dopada trenutni trend — ali mislim da je pretpostavka da će Kina „postati demokratska“ previše optimistična. Unutrašnji haos u Americi znači da ona više jednostavno nije model vredan divljenja za veći deo sveta, i iako bi neki obrazovani kineski liberali zaista mogli želeti da pobegnu iz zemlje, među značajnim delom kineske omladine primećuje se trend ka nacionalizmu. Možda grešim, ali prebacivanje celog odgovora na jednu osobu ili čak na jednu grupu je pogrešno. Ideološki tok kineskog ultranacionalizma deluje jače od Ši Džinpinga ili čak Komunističke partije Kine, i može preživeti njega u slučaju pojave crnog labuda.

U svakom slučaju, nakon što pokušaj državnog udara ne uspe, KPK će zatim prodati drugim zemljama gotovu verziju svoje države sveopšte kontrole, koja omogućava suzbijanje državnih udara kako bi (a) zaustavila svaku moguću infekciju američkim anarhizmom, (b) kontrolisala kriminal, (c) sprečila odlazak sve mobilnijih građana sa svojom imovinom u druge zemlje, i (d) sprečila nemire bilo koje vrste, bilo legalne ili nelegalne. To će osigurati da bilo koji lider koji je trenutno na vlasti ostane na vlasti, i upravo iz tog razloga će se sistem dopasti mnogim vladama.

4.5.2.4. Kinesko upozorenje

Treba napraviti jednu važnu napomenu. Većina zapadnog izveštavanja o Kini ima nepromenljivo negativan karakter. I naravno, ovde opisani scenario ne deluje naročito vedro. Ali moramo ublažiti taj negativizam dozom realizma.

Prvo, zašto uopšte diskutujemo o Kini? Zašto ne diskutujemo o Čadu ili Čileu? Zato što Kina generalno pokazuje fenomenalno dobre rezultate od 1978. godine. Nakon Dengovih reformi, zemlja se zaista podigla do nivoa svetske radionice sa ogromnim trgovinskim suficitom, viškom čvrste valute i desetinama ogromnih novih gradova. To je ekonomija broj 2, vojska broj 2 i broj 2 po broju tehnoloških jednoroga. Sve je to podignuto sa nule tokom poslednjih preko 40 godina, od trenutka Dengovih reformi u Kini (takozvanog Boluan Fanzhen).

I obrnuto, tokom poslednjih 30 ili otprilike toliko godina, američki establishment je propustio, možda najveće liderstvo u istoriji čovečanstva, prolazeći put od potpune i neosporne dominacije 1991. godine do unutrašnjeg konflikta i potencijalnog kolapsa. Štaviše, kao što je navedeno u članku „Šta je sa Kinom, ha?„, američki establishment nije ni malo etičniji od KPK-a kada je reč o građanskim slobodama, on je jednostavno manje kompetentan. Na kraju krajeva, američki establishment takođe sprovodi neovlašćeno praćenje preko NSA, neustavne pretres i hapšenja preko Administracije za bezbednost transporta, proizvoljnu konfiskaciju imovine preko procedure građanske konfiskacije, političku cenzuru po ključnim rečima, kao što je WeChat, i insistira na stvaranju agencija za dezinformacije, razoružavanja građana, digitalne cenzure i slično. Američki establishment je kopirao ponašanje KPK-a tokom lokdowna, čak i ne priznajući to, i finansirao laboratoriju iz koje je moglo doći do curenja koronavirusa. Takođe je vršio bombardovanja i destabilizovao mnoge zemlje širom sveta. I ako budemo iskreni, tokom poslednje dve decenije SAD su ubile i pretvorile u izbeglice mnogo više ljudi nego KPK.

Stanovniku Zapada ovo može biti teško razumeti, ali sve ovo znači da (a) KPK zaista uživa određeno poverenje u mnogim „neutralnim“ zemljama, (b) ona takođe uživa poverenje ogromnih grupa sopstvenog stanovništva zahvaljujući kako nacionalističkoj propagandi, tako i stvarnom nivou sprovođenja planova, (c) ovaj relativni autoritet će rasti ako Amerika potone u anarhiju, (d) ovaj autoritet će olakšati KPK dalji napredak sistema Kineske Kontrole kako unutar zemlje, tako i u inostranstvu, i (e) sve ovo će zapravo privući neke ljude kineskog porekla nazad u Kinu, čak i ako drugi žele da odu.

Sačekajte, poslednja tačka deluje paradoksalno. Kako bi ljudi mogli želeti da dobrovoljno upadnu u zonu Kineske Kontrole, ako smo sve vreme govorili o tome koliko ljudi želi da je napusti?

Pogledajmo Microsoft. To je jaka kompanija. Većina ljudi u svetu bi bila srećna da dobije posao u Microsoftu. Ali mnogim od najboljih stručnjaka to bi delovalo gušeće, i umesto toga bi želeli sami da odlučuju u koju tehnološku kompaniju će se zaposliti ili da li će osnovati sopstvenu. Istovremeno postoji potražnja i za zapošljavanjem u Microsoftu, i za odlaskom iz njega.

U slučaju Kine, situacija se pogoršava isparavanjem meke sile Kine u regionima gde ona nema tvrdu silu. Poslednjih godina atmosfera sumnjičavosti prema građanima Kine naglo je porasla, a etablirana štampa to obično ne naziva „rasizmom“. To može naterati veliki broj ljudi kineskog porekla da napuste zemlju kako ne bi bili izloženi opstrukcijama u slučaju vrućeg konflikta.

Dakle, evo šta može se desiti sa Kinom: značajan priliv ljudi kineskog porekla, kao i određeni odliv (možda blokiran) elita.

I scenario Kineske Kontrole koji smo opisali, iako deluje distopijski za ambiciozne i one koji teže slobodi, verovatno će biti sasvim prihvatljiv za mnoge ljude koji vrednuju stabilnost iznad svega i predviđaju scene sa vatrom i pucnjavom (bilo da su reprezentativne ili ne) koje proizilaze iz scenarija Američke Anarhije. Nadmašiti prosečni nivo života koji može obezbediti Kineska Kontrola neće biti lako. To će se mnogima dopasti. I to nas dovodi do Međunarodnog Centrizma.

4.5.3. Međunarodni Centrizam

Ko su Međunarodni Centristi?

To su jednostavno ljudi koji ne žele da njihovo društvo potone u američku anarhiju, ali takođe žele bolju opciju od kineske kontrole. To su Indija i Izrael, kao i američki centristi, kineski liberali, globalni tehnološki preduzetnici i ljudi iz drugih mesta koji žele da prate kurs koji je drugačiji od kursa američkog establišmenta, kriptoanarhije i kineske kontrole.

Zašto se tako često pominju Indija i Izrael? Može se to nazvati pretpostavkom, ali ove dve grupe zauzimaju prvo i drugo mesto među imigrantima koji su osnivači tehnoloških kompanija u SAD. Odvojeno, Indija takođe zauzima treće mesto po tehnološkim jednorozima nakon SAD i Kine. Na državnom nivou, Indija i Izrael su sada veoma bliski, a na individualnom nivou, Indijci i Izraelci, po pravilu, pokazuju globalnu fleksibilnost i težnju da koriste engleski jezik.

Dakle, pošto izvan SAD i Kine postoji treći tehnološki pol, on će verovatno u velikoj meri imati indijsko-izraelski karakter: serveri će biti smešteni na njihovim odgovarajućim teritorijama, a poslovi će se sklapati preko granica tih država.

Naravno, ovaj pol će primati doprinose iz celog sveta. Verovatno je lakše reći ko ne će biti orijentisan na međunarodni centrizam, nego ko će. To nisu američki establišment ili mesta blisko povezana sa njim. I to nije Kina ili regioni u velikoj meri povezani sa Kinom, kao što su Rusija i Iran. S druge strane, u ovaj blok mogu ući zemlje poput zemalja Višegradske grupe (antirusičke, ali takođe skeptične prema mnogim stvarima u Americi), Južna Koreja (koja je izabrala za šefa države pristalicu Bitkoina) ili čak Vijetnam (koji se sada udaljava od Kine i više se naginje na stranu Indije).

Navedeni od nas su bukvalno „svi ostali“, ti međunarodni centristi po automatizmu ostaju samo sirovina: 80% sveta koji nije američki ili kineski predstavlja samo bezobličnu masu bez unutrašnje strukture. Zaista, upravo se to dogodilo sa „Trećim svetom“ tokom Hladnog rata prošlog veka. Zemlje iz pokreta nesvrstanih nisu samo bile van saveza sa SAD ili SSSR-om, one nisu bile u savezu ni jedna sa drugom.

Ovoga puta, međutim, umesto da bude Treći svet / pokret Nesvrstanih, deo od mnogo milijardi ljudi koji dele vrednosti Internacionalnog Centrizma može se ujediniti oko Web3 kako bi pokušao da stvori alternative Američkoj Anarhiji i Kineskoj Kontroli. I taj podskup nazivamo Recentralizovanim Centrom.

¹⁴⁰ Koliko sam siguran u njegovu realističnost? O tome kako će to izgledati, govorio sam u svom nastupu 2013. godine na temu „Konačni izlaz iz Silicijumske doline“. I dalje mislim da je ovaj scenario aktuelan, ali, prema Sorosovoj teoriji refleksivnosti, trendovi koje sam tada identifikovao rodili su suprotne trendove koji još nisu bili primetni, kao što su zaokret politike Microsofta pod rukovodstvom Satye Nadelle, uspon Trampa ili web3 pokret kao alternativa američkim i kineskim tehnološkim kompanijama.

¹⁴¹ U dovoljno dugom vremenskom periodu, to je možda tačno. Vidi brojne grafikone Hansa Roslinga i Stephena Pinkera po tom pitanju. Ipak civilizacijski kolaps zaista se dešava, i, kao što će vam svi reći, od Elona Muska do Matta Ridleyja, stvari kao što je Murjev zakon se ne dešavaju slučajno — ljudi moraju uvoditi odgovarajuće inovacije kako bi trend nastavio i u budućnosti. Kao protivotrov za antiempirijsko osećanje osuđenosti, u potpunosti podržavam Roslinga i Pinkera i čak preporučujem njihove radove. Ali takođe moramo izbegavati i antiempirijsku bezbrižnost. Thielov optimizam, zasnovan na verovanju u sopstvene snage, bolji je od verovanja da će o tome neko drugi brinuti.

¹⁴² To takođe nije ono što nude Bitcoin maksimalisti ili KPK. Maksimalista interpretira mogućnost minimiziranja poverenja pomoću Bitcoina kao tvrdnju da nikome ne treba verovati, umesto da smatra Bitcoin načinom izbora, kome verovati, alatom za obnovu društva sa visokim nivoom poverenja. A KPK, kao i američki establishment, zapravo ne daje svetu ubedljiv argument o tome zašto joj treba verovati, već umesto toga promoviše lojalnost odozgo nadole kroz prinudu.

¹⁴³ Ovo je imalo mnogo drugih nedostataka, kao što su suzbijanje individualizma, politička centralizacija, ograničavanje tehnoloških inovacija i masovno preuzimanje imovine. Mi ne romantizujemo stari poredak. Ali ova ideologija sredine dvadesetog veka, koja je sama po sebi bila rezultat ogromnog konflikta, bila je recept za stabilniji poredak od onog koji imamo sada.

¹⁴⁴ Baš kao što su komunisti patologizovali profit, a hrišćanski fundamentalisti patologizovali kamate, maksimalisti patologizuju emisiju novca. Naravno, ovi finansijski instrumenti se mogu zloupotrebljavati: eksploatisati radnike radi ostvarivanja profita, naplaćivati kamatne stope usled robovlasničkog kamatnjaštva ili izdavati prevarante finansijske instrumente. Ali odgovor na to je sistem konkurentnih regulatora, ali: (a) ne nulta regulacija, (b) ne monopolistička regulacija korumpirane komisije za vrednosne papire (SEC), (c) ne decentralizovana „regulacija“ gde sve stalno nazivaju skamerima, kao što „probudženi“ nazivaju sve redom x-istima, već pre (d) sistem brojnih recenzenta koji obezbeđuju uzdržavanje i ravnotežu učesnicima na tržištu i koji se sami uzdržavaju i balansiraju kroz mogućnost potiskivanja sa tržišta.

¹⁴⁵ Nepotpun spisak faktora neuspeha: (a) u kodu može biti greška, (b) mogućnost centralizovanog kvantnog dešifrovanja može se desiti brže nego što se očekivalo, i bez odgovarajućeg decentralizovanog kvantno otpornog šifrovanja, (c) rudarima (minerima) mogu početi ozbiljno prisiljavati da vrše cenzuru transakcija, kao što je to radila kompanija Marathon, (d) protiv rudarenja se mogu koristiti ESG napadi, (e) developeri koji nisu sakriveni pod pseudonimima mogu postati lična meta, (f) dovoljno velika količina BTC-a može biti zamrznuta na centralizovanim berzama, što bi paralisalo mrežu, (g) pristup sličan Velikom kineskom vatrozidu (Great Firewall) može se koristiti za intervenciju u Bitcoin na nivou porta/paketa, potencijalno ometajući implicitnu pretpostavku protokola o globalnom povezanom internetu sa relativno niskim kašnjenjima, i tako dalje. I dalje smatram da Bitcoin može biti uspešan, ali moje poverenje u kriptovalute je potkrepljeno činjenicom da postoje druge novčići sa drugim faktorima neuspeha.

¹⁴⁶ Još jedno pitanje oko kojeg se adepti Web3 tehnologija razlikuju od Bitcoin maksimalista tiče se pitanja decentralizacije. Maksimalisti tvrde da je Bitcoin decentralizovan, a sve druge mreže nisu, i da je decentralizacija binarno svojstvo. Pošto su mononumisti, ponekad to nazivaju monoteističkim terminima „bezgrešno začeće“, koristeći termin iz hrišćanskog teologije. Kratki protivargument je da Bitcoin, očigledno, nije bio decentralizovan nultog dana kada je Satoshi Nakamoto bio jedini korisnik, pa je tokom vremena morao postati veće decentralizovan — dakle, hajde da definišemo kako se to tačno dogodilo i kako merimo nivo decentralizacije? Potpun protivargument, kao i predložene metrike za međunovene nivoe decentralizacije, mogu se naći u ovom članku posvećenom Kvantifikaciji decentralizacije.

¹⁴⁷ Vidi Leva je nova desna, nova leva.

¹⁴⁸ U dvadesetom veku bilo je vremena kada su američki progresivisti smatrali SSSR modernijim; kao što je rekao Lincoln Steffens: „Video sam budućnost, i ona radi!“ Ali do kraja su Sovjeti počeli da se osećaju sivim i ukočenim, a ne revolucionarnim.

¹⁴⁹ Evo zašto Maksimalisti zapravo mogu da predlažu zakone koji zabranjuju čuvanje drugih novčića u njihovoj jurisdikciji. Možete pomisliti da bi takav propagandni program bio ideološki kontradiktorna fuzija anti-FED i pristalica SEC-a, ali u tome postoji logika. Maksimalisti zastupaju sve što dovodi do „rasta brojeva“, što po njihovom mišljenju dovodi do rasta cene Bitcoina u kratkom roku. Mnogi su ubedili sebe da investicije u web3 kriptoekonomiju zapravo štete ceni Bitcoina, umesto da je podržavaju. Ponovo, baš kao što komunist patologizuje profit ili hrišćanski fundamentalista patologizuje kamatu, maksimalista patologizuje izdavanje ili kupovinu bilo kog digitalnog imetka osim Bitcoina.

¹⁵⁰ Postoji koncept (možda apokrifan) pod nazivom „Pariski sindrom“, koji označava šok koji su iskusili oni koji su poznavali samo filmsku verziju Pariza, a zatim se suočili sa mračnom realnošću onoga što on zaista jeste.

Mrežno državno. 4. Decentralizacija, recentralizacija.

Ovde dajemo malo više detalja o fantastičnom scenariju¹⁴⁰, u kojem SAD tonu u haotičan Drugi američki građanski rat, dok Komunistička partija Kine odgovara suprotnim ekstremom, forsirajući stvaranje države totalnog nadzora koja hvata bogatstvo u svoju mrežu digitalnog juana, dok ostatak sveta – ako im bude sreće – stvara stabilnu alternativu u vidu startap zajednica koje mirno odbacuju ove ekstremne položaje.

Radi jasnoće: ne moramo nužno verovati u ovaj scenario da bismo izgradili startap zajednice i mrežne države. Ali ovo je mentalni model budućnosti koji predstavljamo iz istog razloga iz kog je Rej Dalio izneo (pomalo eufemistički) model o tome kako svetski poredak pod hegemonijom SAD može preći u ruke spoljnog konkurenta, a Piter Turčin je izneo (manje eufemistički) model o tome kako bi SAD mogle pasti u unutrašnje nemire.

4.5.1. Američka anarhija

4.5.1.1. Prosperitet, tiranija ili anarhija?

Progresivisti tvrde da Zapad postaje slobodniji, ravniji i prosperitetniji.¹⁴¹ Distopijci tvrde da se zapravo nalazimo u fazi rađajuće tiranije, bilo da je to tiranija fašista ili „Probuđenih“. Potcenjena je treća mogućnost: barem u SAD, besplodna borba za moć između demokrata i republikanaca znači da Amerika ide ka anarhiji.

Kako su se događaji iz 2021. godine razvijali, postalo je jasno da čak i pod jednopartijskom kontrolom federalne vlade, demokrate nisu bili ništa efikasniji od republikanaca sa uporedivom moći četiri godine ranije. Nijedna od frakcija nije pokazala sposobnost da sprovede totalnu dominaciju odozgo nadole, za koju su insistirali neki u njihovoj partiji, a koje su se mnogi u drugoj partiji plašili.

U međuvremenu, partijski nepristrasni državni potencijal SAD-a je generalno nastavio primetno da se pogoršava. Dovoljno je pogledati polupozorovane regulacije tokom pandemije COVID-a, slične regulacijama Uprave za bezbednost transporta (TSA), i videćemo polupoziranog regulatora sličnog TSA-u, odnosno nesposobnu državu koju su ljudi delimično ignorisali i, možda, bili primorani da delimično ignorišu, jer su SAD same sada počele da igraju ulogu TSA-a, a TSA je, kao što su znali, pozorište bezbednosti.

Danas na teritoriji kojom upravlja ova nesposobna birokratija, posmatramo isključenja električne energije, prekide u lancu snabdevanja, pucanje brana i nekontrolisane požare. Vidimo nered, paljenje objekata, pucnjave, ubistva nožem, pljačke i ubistva. Vidimo digitalne mase koje se lako pretvaraju u fizičke mase. Vidimo potpuni gubitak poverenja u institucije, od države do medija. Vidimo antikapitalizam i antiracionalizam. Vidimo kako države odvajaju svoju politiku od politike federalne vlade SAD unutar zemlje i u inostranstvu. I vidimo Kraj Vlasti, Pobunu Masa, poraz vojske, inflaciju dolara i – što se približava ispred nas – Američku Anarhiju.

Ne dolazi fašizam ili komunizam, kao što pokušavaju da nas ubede levi i desni stručnjaci, iako oni sami u to ne veruju. Dolazi potpuna suprotnost tome: svet u kojem se civilizovane koncepcije slobode i jednakosti dovode do apsurda, u kojem se civilizovanost ruši; gde smo svi jednaki i niko nikome nije šef, gde je svaka hijerarhija nelegitimna, uključujući bilo kakve autoritete, gde niko nije odgovoran za ništa i gde je sve u potpunom haosu.

Možemo tvrditi da bi ovo moglo biti preferabilnije od statusa quo, baš kao što neki misle da je haotična Rusija 1990-ih u celini bila bolja od autoritarnog Sovjetskog Saveza 1980-ih. Možemo tvrditi da je ovo neizbežno; kao što kaže kineska poslovica, „carstvo koje je dugo bilo podeljeno, mora se ujediniti; ono koje je dugo bilo ujedinjeno, mora se podeliti“. I možemo tvrditi da će ovaj tranzicioni period anarhije biti jadan, ali da je to bolje nego kada jedna strana preuzme vlast da bi nametnula svoj red drugoj strani. Možda je to tako, i upravo o tome je naša knjiga. Ali mislim da je pre bilo kakvog ujedinjenja ispravno postaviti jasnu granicu, i mi smo upravo na tom putu.

4.5.1.2. Maksimalisti protiv Probuđenih

Nakon što završimo poetski uvod, preći ćemo na konkretne stvari. Umesto beskrajnog produžetka posleratnog poretka ili dugotrajnog Drugog hladnog rata između SAD i Kine, kojem se mnogi pripremaju, SAD bi se mogle naći na putu ka Američkoj Anarhiji, haotičnom Drugom građanskom ratu između establišmenta i naroda SAD.

Predviđamo dve glavne frakcije. Prva će se formirati oko federalne vlade SAD, „New York Times-a“ i drugih medija establišmenta, pokreta Buđenja (Awakening), dolara i Demokratske partije; oni će reći da se bore za „demokratiju“ protiv „pobunjenika“. Druga će biti orijentisana na državne vlade, decentralizovane medije, maksimalizam, Bitcoin i Republikansku partiju; oni će reći da se bore za „slobodu“ protiv uspostavljene „tiranije“. Ne možemo predvideti njihova imena, ali umesto „Plavih demokrata“ i „Crvenih republikanaca“, nazovimo ih Budima i Maksimalistima ili (neutralnije) frakcijama Zelenog Dolara i Narandžastog Bitcoina.

Izuzetno je važno da će u ovom scenariju mnogi ljudi različitih boja kože preći sa Plavih Demokrata na Narandžaste Bitkoinere, jer, bilo da ste crnci, belci, Latino ili Azijati, ušteđevina svakoga će biti uništena inflacijom. Mnogi osnivači tehnoloških kompanija i nezavisni pisci takođe će preći na Narandžaste; alati kao što je Square Cash doprinosiće masovnom prelasku na Bitcoin, a autori novinarskih kolumna će promovisati narative koji osporavaju stavove medija establišmenta.

I obrnuto, mnogi institucionalni lojalisti će preći sa Crvenih Republikanaca na Zelene Dolare, uključujući policiju, vojsku i neokonzervativce, jednostavno zato što su oni, na kraju krajeva, timski igrači i „prirodni konzervativci“ koji bi se borili i za carsku Rusiju i za Sovjetski Savez. Bilo da je prava ili ne, ovo je moja zemlja.

Uloga centralizovanih tehnoloških kompanija biće ključna. Po automatizmu će preći na stranu Zelenog Dolara, ali mnogi osnivači tehnoloških kompanija teže Narandžastom Bitcoinu, tako da možemo videti kako centralizovane tehnološke kompanije podržavaju obe strane — pri čemu stare i potpuno „modifikovane“ budne firme, kao što je Google, čvrsto stoje na strani Zelenih, dok nove firme, pod kontrolom svojih osnivača, smeštene na mestima kao što su Majami i Teksas, prate narandžasti smer.

4.5.1.3. Kako Amerika ide ka konfliktu

Kako bi nešto toliko radikalno kao što je Drugi američki građanski rat moglo da se dogodi? O tome se mogla napisati cela knjiga, i nekoliko ljudi je to i učinilo, ali ćemo se umesto toga ograničiti na listu. Pre nego što je pregledate, možete ponovo pročitati Reja Dalija, Pitera Turčina i Štrausa & Hou, ako vam je potrebno razumevanje konteksta, jer nećemo moći da navedemo svaki citat koji leži u osnovi ove prognoze. Gotovi? Dobro, idemo.

1. Politička polarizacija naglo raste. To se vidi sada na svim grafikonima. SAD zapravo više nisu „nacionalna država“, već dvo-nacionalna zemlja sastavljena od dve neprijateljske etničke grupe koje se razlikuju po mišljenju o fundamentalnim moralnim principima. Reč je o „bogu, gejevima i oružju“ (god, gays, and guns), ali i o cenzuri, nadzoru i inflaciji.
2. Državni kapacitet je značajno opao. Kompetentna Amerika sredine veka, spoj levih i desnih, koji je organizovao Ruzvelt, Amerika koja je povezivala moćnu centralizovanu državu sa socijalnim konzervatizmom, Amerika prikazana u bezbroj filmova, Amerika koja je pobedila u Drugom svetskom ratu i Hladnom ratu — ta zemlja je završila. Vlada SAD ne može da izgradi toalet u San Francisku, a kamoli pristupačan lovac, razarač, korvet ili nosilac aviona.
3. Ekonomska blagostanje opada. Svi politički sukobi u poslednjoj deceniji dešavali su se u periodu relativnog prosperiteta, čak i ako su bili uzrokovani nekontrolisanim štampanjem novca. Ali sada, kada se potencijalno možemo suočiti sa godinama inflacije i stagnacije, nezadovoljstvo će rasti. Već vidimo članke koji pokušavaju da naviknu ljude na niže životne standarde, „jesti insekte i živeti u kapsuli„. A Turčinove klimodinamičke grafikone kvantifikuju ove osećaje.
4. завиst raste . Obično se to formulira u terminima „nejednakosti“, i to je zaista jedan od načina da se pogleda na problem, ali hajde da okrenemo sliku za nekoliko stepeni i razgovaramo o zavisti. Povratak ogromnog bogatstva, rast popularnosti društvenih mreža i pad religije doveli su do porasta zavisti. Svakog dana ljudi na internetu mogu videti druge ljude koji deluju imućnije od njih i čije blagostanje, čini se, raste, dok njihovo opada. Da li je taj uspon stvaran ili ne, da li se dešava zahvaljujući sopstvenim naporima druge osobe ili ne – zapravo nije važno za posmatrača koji oseća da ne napreduje, koji oseća da zaostaje.
   Ako nema plima koja podiže sve čamce, „racionalna“ akcija za neke biće potapanje drugih čamaca i povlačenje pobeglih krabova nazad u kantu. Zašto? Zato što nesreća voli društvo, i zato što ako nekome ne dozvolite da ode previše napred, to znači da ne može da se takmiči sa vama za kuće ili partnere. Jedini izlaz iz ove zamke igre sa negativnim sumom je izgradnja sistema sa dokazano pozitivnom sumom i društava sa visokim nivoom poverenja. Ali to je upravo ono što američki establišment ne radi.¹⁴² On svakog dana podstiče mržnju na društvenim mrežama i daje nove razloge da mu se ne veruje – bilo da su to uporne tvrdnje da je inflacija privremenog karaktera, ili svi drugi episodi zvanične dezinformacije.
5. Nadvija se vojni poraz stranih saveznika. Ostavljajući po strani vaša osećanja povodom pandemije, vredi unapred razmotriti vojnu propagandu. Godine 2018. Ministarstvo odbrane SAD je izdalo saopštenja za javnost o svojoj pripremi za pandemiju, o svojim složenim vakcinama… i u praksi nismo videli ništa od toga. Po prvi put, mnogi predstavnici javnosti imali su priliku da direktno uporede izjave o „tajnim vojnim programima“ sa stvarnim rezultatima, baš kao što bismo mogli uporediti prognoze korporativnih rukovodilaca sa stvarnim rezultatima. I veličina tog jaza je bila zapanjujuća. To je ukazivalo na to da su, barem neki postupci američke vojske, bili samo reči koje ne odražavaju stvarnost.
   To sam primetio početkom 2021. godine, nekoliko meseci pre nego što je poraz u Avganistanu pružio još jedan primer jaza između američke vojne retorike i stvarnosti, kada Kabil nije planirao da padne za nekoliko dana, a onda se to desilo.
   U trenutku pisanja ovog dela knjige, prošla su već četiri meseca od početka rusko-ukrajinskog rata 2022. godine. Nakon početnog talasa pažnje, globalni interes za konflikt je naglo opao. „New York Times“ i drugi mediji etablisanog sistema sada savetuju administraciji SAD da teži miru, a različiti izveštaji ukazuju na to da Ukrajinci brzo troše zalihe municije, dok Rusi napreduju pomoću artiljerije dalekog dometa. Da pojasnim: šta će se dogoditi u stvarnosti, uopšte nije očigledno – svuda vlada magla rata – ali u slučaju potpune pobede Rusa, definisane kao preuzimanje teritorije koju nisu imali pre rata, to ne nagoveštava ništa dobro za američki establishment.
6. Savezne države SAD distanciraju se od saveznih vlasti. Politika SAD se široko izveštava na nacionalnom nivou jer privlači klikove iz celog sveta. Ali lokalnoj politici se ne posvećuje ista pažnja. Međutim, ako ste primetili, tokom nekoliko decenija posmatra se trend gde se države distanciraju od savezne vlade i jedna od druge po pitanjima kao što su oružje, imigracija, abortusi, kockanje, marihuana i slično. To je ranije razmatrana teza „Budućnost je naša prošlost“: ona vraća u akciju Deseti amandman, koji je praktično ukinuta Rooseveltovom vladom i, u širem smislu, signalizira postepenu decentralizaciju Zapada, počevši od vrha centralizacije 1950. godine.
7. Poštovanje prema vlasti je izgubljeno. Stari američki levi su govorili nešto poput „svima nam je potrebno da radimo za opšte dobro“, a stari desni su govorili nešto poput „platite ono što dugujete i ostvarićete svoj američki san“. Novi levi govore: „Svi smo jednaki“, a novi desni govore: „Ti mi nisi šef“. Na taj način, stara kombinacija levih i desnih je podržavala samožrtvovanje i stabilnu hijerarhiju¹⁴³, dok nova napada na bilo kakvu hijerarhiju kao na fundamentalno nelegitimnu, represivnu ili tiranski. To se odražava u kvarenju i degradaciji gotovo svih institucija SAD tokom poslednjih nekoliko decenija, od kancelarije predsednika do statua američkih osnivača. Džordž Vašington i Kapitol SAD više nisu sveti.
8. Razmatra se nacionalni razvod. Secesija je sada zvanično deo platforme teksaških republikanaca. I na temu „nacionalnog razvoda“ pojavljuje se sve više članaka kako od demokrata, tako i od republikanaca, uključujući izvore kao što su NYMag („Ne, ne možemo postići nacionalni razvod“), Stiven Marš („Sledeći građanski rat“), Barbara Volter („Kako počinju građanski ratovi“), Majkl Melis („Slučaj u korist odvajanja Amerike“), Dejvid Riboi („Nacionalni razvod je skup, ali vredi svakog penija“) i „Američki razum“ („Razdvajanje“).
9. Radikalni pokreti odbacuju status quo. Napisano je bezbroj reči o Buđenju, o tome da je to radikalna ideologija koja smatra da su SAD suštinski pokvarene — sistematski izložene brojnim X-izmima, gde se mogu uvrstiti razni X — i da stoga zapravo ne teži reformisanju Amerike, već preuzimanju države i njenom potpunom transformisanju. Vidi Wesleyja Younga, Richarda Hanany-ja, Matthewa Iglesiasa, Johna McWhortera, Barryja Weissa i mnogih drugih koji diskutuju o različitim aspektima ovog pitanja.
   Suština Buđenja je u tome što to nije samo površinski korov koji raste iz gornjeg sloja zemljišta. Ono ima korenski sistem, teoriju istorije i etike, izgrađenu na hiljadama članaka, na generacijama akademskih humanista, na Foucaultu, Derridi i sličnima, na dekonstrukciji, kritičkoj rasnoj teoriji i tako dalje. Prema mom mišljenju, to je prvenstveno zla doktrina, sofisticirana zloba koja se propagandira u ime dobra, ali priznajem da ona ima ideološku sadržaj.
   Republikanska partija zaista nije sposobna da se izbori sa tim. Ali Bitcoin-maksimalizam jeste. Ako niste čuli za njega, čućete. Bitcoin-maksimalizam je, bez sumnje, najvažnija ideologija na svetu o kojoj mnogi ljudi nisu čuli. Još uvek.
   U Bitcoin-maksimalizmu postoji filozofska dubina. On predstavlja radikalno odbacivanje inflacije koja hrani američku vladu i, na taj način, plaća sve. On spaja pogled na svet Misesa, Rothbarda, Hayeka i Rona Paula sa Bitcoinom. On je prirodno povezan sa gubitkom poverenja u institucije, sa sumnjičavim pojedincem koji (iz razumljivih razloga!) više ne veruje federalnoj vladi ili institucijama SAD. To nije samo promena države, to je kraj države. I to je potisak u ideološkom pravcu prema kojem su Buđeni loše pripremljeni, jer će upravo izrasno-rasno ultraliberterijanstvo, a ne beli nacionalizam, prema mišljenju ljudi kao što su Marsh i Walter, biti njihov glavni neprijatelj.
   Ako želite da razumete Bitcoin-maksimalizam, pročitajte „Bitcoin Standard“ ili tvitove sa naloga na hive.one/bitcoin (tamo nisu svi maksimalisti). Ali imajte na umu: baš kao što ljudi koji odbacuju „učtivost“ iz ideoloških razloga, maksimalisti su razvili verbalna opravdanja za svoju „toksičnost“.
   Ne slažem se sa fundamentalnom moralnom pretpostavkom Bitcoin-maksimalizma, koja glasi da je Bitcoin jedina prava novac, a svi ostali digitalni imovinski aktovi grešni.¹⁴⁴ Više ne verujem u jedinstvenu valutu, kao što ne verujem u jedinstvenu državu ili jedinstvenog boga. Ali razumem snagu koju takav sistem uverenja poseduje. Amerikanci više ne veruju u jednog boga, ne veruju u monoteizam. Zato je njihov izbor između jedinstvene države i jedinstvene valute, između ideološkog monostatizma i mononumuzma.
   To jest, da biste pobedili nešto poput establishmenta SAD u građanskom sukobu, nije potrebna samo hrabrost, već je potrebna snažnija Schellingova tačka. To je ono što je Bitcoin za maksimaliste: jedinstvena valuta koja je alternativa jedinstvenoj državi. Ako i kada dolar kolapsira zbog inflacije, narandžasti novčić će postati nove farmerke, globalni simbol slobode i prosperiteta.
   (A kakva je alternativa takvoj alternativi? Mnoštvo mrežnih država kao alternativa jedinstvenoj nacionalnoj državi, mnoštvo valuta kao alternativa jedinstvenoj valuti, mnoštvo verovanja kao alternativa jedinstvenom sistemu verovanja. To je polidržavni, polinumički, politeistički model koji ćemo opisati kasnije u poglavlju Recentralizovani centar.)
10. Konfiskacija bitkoina može postati okidač. Sve navedeno predstavlja eksplozivnu mešavinu i postoji mnogo mogućih okidačkih događaja, ali jedan, koji smatram posebno verovatnim, jeste kombinacija (a) razornog inflacije, nakon koje sledi (b) nagli rast cene BTC/USD, a zatim (c) pokušaj nesolventne federalne vlade da oduzme bitkoine građanima.
    Što se tiče Bitkoina, ovo nije kratkoročna prognoza cene ili nešto slično, i naravno, za BTC postoje različiti mogući faktori prekida mreže¹⁴⁵, koji mogu sprečiti Bitcoin da postane ta konkretna kriptovaluta koja upravlja opisanim scenarijem. Ipak, pošto je Bitcoin protokol tokom određenog vremena bio uglavnom tehnološki fiksiran, njegovi pristalice su se mnogo više fokusirali na političke inovacije – na primer, na priznavanje njegovog statusa suverene valute. Dodajmo tome moralni značaj koji maksimalisti pridaju Bitcoinu, plus njegovo globalno priznanje – i novčić spora će najverovatnije biti upravo BTC.
    Sa druge strane, opšti koncept konfiskacije imovine zapravo uopšte nije fantastičan scenario, s obzirom na preko noći zamrznuta sredstva kanadskih kamiondžija i 145 miliona građana Rusije. Glavna razlika je u tome što je kriptovalutu teško zamrznuti. Država bankrot koja može i želeće pokušati da konfiskuje sredstva koja se čuvaju na centralizovanim berzama, ali da bi opljačkala one koji su prebacili svoja sredstva sa berzi, država bi morala da ide od vrata do vrata, a lemilice se ne mogu skalirati.
    Pokušaj američkog establishmenta da konfiskuje Bitcoin tokom visoke inflacije bio bi sličan ponavljanju konfiskacije zlata od strane Ruzvelta (Izvršna naredba 6102), osim što bi se to dogodilo u periodu smanjenja državnog kapaciteta, a ne rasta centralizacije.
    Razlog zašto bi nešto slično moglo postati okidački događaj leži u tome što nijedna strana ne može lako da se povuče: Probudljeni neće imati moć ako njihova država bankrotira, a Maksimalisti neće imati novca ako se predaju državi.
    Dakle, to deluje kao relativno predvidiv događaj koji bi mogao označiti početak Drugog američkog građanskog rata, naročito ako federalna vlada usvoji zakon o konfiskaciji, a neki pojedini savezne države odbiju da osiguraju njegovo sprovođenje.
    Kako bi se to moglo dogoditi? Odbijanje sprovođenja zakona na nivou savezne države moglo bi biti samo deo rastućeg razilaženja saveznih država, kako sa federalnom vladom, tako i međusobno, slično razilaženju oko pitanja gradova utočišta i slično. Ali ako želimo da zamislimo zakonodavnu osnovu, možemo zamisliti, recimo, amandman na Ustav koji predlaže zabranu konfiskacije bitkoina – nešto što bi pravo na posedovanje BTC postavilo u isti rang kao pravo na slobodu govora i pravo na nošenje oružja. Takav amandman bi mogli ratifikovati mnogi savezne države uoči potencijalnog zakona o konfiskaciji. Čak i ako ne bude usvojen na nacionalnom nivou, bilo koje države koje su ga ratifikovale zatim će se pozivati na svoju ratifikaciju kako bi opravdale svoje odbijanje da osiguraju sprovođenje federalnog zakona.

4.5.1.4. Rat ne za teritorije, već za umove

Greška je misliti da će Drugi američki građanski rat ličiti na prvi građanski rat ili, ako ćemo već tako reći, na Drugi svetski rat. To ne bi ličilo na filmove sa pomeranjem ogromnih masa vojnika u uniformama, tenkova i aviona.

Umesto toga, videćemo pre nastavak i eskalaciju onoga što smo posmatrali poslednjih nekoliko godina: rat između mreža za kontrolu nad umovima, a ne rat između država za kontrolu nad teritorijom. Spajanje unutrašnjih konflikata Amerike na društvenim mrežama i njenih spoljnih konflikata na Bliskom istoku.

Najbolji način da to zamislite je da pogledate fizičku mapu sukoba Unije protiv Konfederacije neposredno pre Građanskog rata, fizičku mapu sukoba republikanaca i demokrata po okruzima, a zatim i digitalnu mapu sukoba republikanaca i demokrata u istom tom periodu.

U prvom Građanskom ratu ideologija i geografija su se snažno poklapale. Uslov pobede Severa bio je očigledan: invazija na Jug. Osvajanje teritorije kako bi se pokorili umovi. Nisu morali da ubiju sve konfederate do poslednjeg, jednostavno su morali da pokažu da je otpor uzaludan, kako bi naterali preostale konfederate da prestanu da se bore.

U bilo kom scenariju drugog Građanskog rata, ideologija i geografija bi se tek slabo poklapale. Pogledajmo još jednom mapu okruga. Da li će zaista jedna strana izvršiti invaziju na drugu? Ili obrnuto? Da li će američki establišment zauzimati polja kukuruza, ili će njegovi protivnici preduzeti korake da zauzmu velike gradske kvartove? Da li će bilo koja od strana koristiti masovno bombardovanje na teritorijama gde bi ubila najmanje 30% sopstvenih ljudi? Može li se nuklearno oružje ciljati dovoljno precizno da se može koristiti kao politički instrument i naterati drugu stranu na ustupak?

Ne. Umesto svega toga videćemo rat za umove, a ne za zemlje. A ako pogledamo mapu digitalnog prostora, mnoge stvari će odmah postati jasne. Ovde su dve strane potpuno razdvojene, kao što je to bio slučaj sa Savezom i Konfederacijom. I sada možemo razumeti zašto je stavljen toliki naglasak na otkazivanje, deplatforming, ućutkivanje i bojkot… na to da se ljudi nateraju da izgovaraju određene reči i koriste određene simbole. Jer naterati osobu ili kompaniju da objavi određeni hashtag je manifestacija kontrole nad umovima, koja, sa svoje strane, obezbeđuje kontrolu nad digitalnom teritorijom.

Sve diskusije poslednjih nekoliko godina oko „slobode govora“ zapravo ne dotiču suštinsko pitanje, a to je činjenica da je sada vreme informativnog rata, gde je uslov pobede jedne strane invazija na umove druge strane, jer mogućnost stvarne invazije na teritoriju ne postoji.

Uveriti se u umove druge strane i kontrolisati digitalne mreže – jer su tehnološke kompanije, koje odobravaju transakcije, komunikaciju i onlajn ponašanje, u mnogim aspektima postale de facto privatizovane vlade zapadnog sveta. Pravo da se određuje šta ljudi mogu, a šta ne mogu da rade u digitalnom svetu, pripada ljudima koji upravljaju tim mrežama. Na taj način, kontrola nad tim mrežama, kontrola nad umovima ljudi koji njima upravljaju, ključ je za očuvanje kontrole nad SAD u digitalnoj eri. Zato američki establišment tako uporno pokušava da indoktriniše velike tehnološke kompanije kroz „Buđenje“.

Međutim, mreža koju nije moguće kontrolisati na taj način i koja ne upravlja jednim čovekom (na primer, Bitcoin) — to je oblik otpora. Skup Web3 mreža, kojima upravljaju zajednice i koje su decentralizovanije¹⁴⁶, nego centralizovane tehnološke kompanije Silicijumske doline — to je takođe oblik otpora.

Dakle, ako je prvi Građanski rat bio „Rat između država“, drugi Građanski rat će biti „Rat između Mreža“. Grafici koje smo pokazali odnose se na crvene i plave, ali hajde da dodamo nijansu žute svakoj grupi i malo ih rotiramo. Tada ćemo dobiti ono što će biti verovatna osa budućeg sukoba: Narandžasti Bitcoin protiv Zelene Dolar.

U oblastima gde Zeleni kontrolišu državu, oni mogu koristiti paramilitarnu policiju, nadzor tehnoloških kompanija, deplatforming, medijsko razotkrivanje, hapšenja, konfiskacije i slično. U tim regionima Narandžasti mogu odgovoriti pobunjeničkom kampanjom koja podseća na Severnu Irsku ili Bliski istok. Ali u oblastima gde Narandžasti kontrolišu državu, a Zeleni su u manjini, taktika se može promeniti. Setimo se BLM nereda, ili 6. januara, ili vređanja sudija Vrhovnog suda od strane besnih predstavnika etablšmenta, ili različitih uličnih tuča između desničara i levičara, ili stalne digitalne borbe koja se odvija na internetu svakog dana, i projektovaćemo sve to u budućnost u kojoj ova taktika mrežnog ratovanja postaje svakodnevna pojava.

4.5.1.5. Konflikt Maksimalista i Probuđenih menja mesta levima i desničarima

Razlog zbog kojeg termini „levičari“ i „desničari“ nisu sasvim prikladni za predviđeni konflikt Narandžastih i Zelenih leži u tome što će u mnogim aspektima frakcija Narandžastog Bitkoina pripadati revolucionarnoj klasi, a frakcija Zelenog Dolara vladajućoj.¹⁴⁷

U suštini, oni koji će u ovom scenariju stati na stranu američkog etablšmenta biće istog tipa ličnosti kao i oni koji su stajali na strani starog režima tokom Francuske revolucije: oni će se boriti za očuvanje prošlosti. Njihove ideje biće partikularizam, američki nacionalizam, neprekidno nadmoć dolara.

Nasuprot tome, oni koji stoje na strani Bitkoin-maksimalizma ispostaviće se kao ličnosti revolucionarnog tipa, boreći se protiv rušenja onoga što smatraju tiranijom. Njihova ideja će biti univerzalizam, sistem koji postavlja sve na svetu na isto igralište – i koji ne stavlja Ameriku iznad ostatka sveta, kao što to čini dolar.

To će biti izuzetno nezgodna pozicija za američki etablšment, jer će se po prvi put¹⁴⁸ u mom sećanju morati predstavljati tehnološki konzervativna frakcija, manje univerzalistička strana, strana premoderna.

Ali već možemo videti predznak toga kako zastareli mediji napadaju nove tehnologije, kako mrze budućnost, kako žele da vrate društvene mreže i internet nazad u garažu, kako žele da vrate vreme unazad u svim tim oblastima u kojima je njihova politička kontrola narušena.

Dakle, Bitcoin-maksimalizam je prava zbrka. Ako se Tramp poziva na mitsku prošlost, a američki establishment predstavlja pokušaj da zarobi sadašnjost u ćilibaru, Bitcoin-maksimalisti su spremni da vode sistem ka nejasnoj budućnosti. Zato će značajan broj konzervativnih republikanaca stati uz Zelene, a revolucionarni demokrate će stati uz Narandžaste. Bitcoin-maksimalizam je pokret koji zna da ne može „učiniti Ameriku ponovo velikom“, jer Amerika više ne postoji i možda nikada nije ni postojala, pa je spreman da uništi čitav fiat sistem.

Dakle, Narandžastima je viši nivo haosa prijatniji nego neočekivanom konzervativnom američkom establishmentu. Neizvesnost kriptoanarhije je preferibilnija od sigurnosti u inflacionoj tiraniji, i to je u redu. Narandžasti ne teže popravljanju federalne vlade, već njenom okončanju. Za razliku od republikanaca reformatora, Bitcoin-maksimalizam igra na pobedu. I zato može pobediti.

4.5.1.6. Ko će pobediti? 

Izuzetno je teško predvideti šta će se dogoditi, ali mislim da bi Maksimalisti dugoročno mogli pobediti u Drugom američkom građanskom ratu bar u nekoj teritoriji, jer će na kraju preživeti štampanje novca od strane američkog establishmenta. Vrednosna ponuda u američkim regionima koji se pridržavaju Bitcoin-maksimalizma biće „sloboda“, iako će drugi to doživljavati kao anarhiju.

Zašto bi Maksimalisti mogli pobediti u ratu iscrpljivanja? Svaki dan rasta cene BTC/USD je još jedna pobeda u socijalnom ratu Bitcoin-maksimalista protiv američkog establishmenta; svaki dan pada — to je privremeni poraz.¹⁴⁹ Pošto američka vlada ne može da izvrši invaziju na ostatak sveta, i pošto druge države ne moraju nužno da je slušaju, ona ne može lako konfiskovati bitcoine širom sveta. Dokle god je dugoročni cenovni trend uzlazni, što nije zagarantovano, Bitcoin-maksimalisti pobeđuju.

To nas dovodi do povezanog momenta: u trenutku pisanja knjige, u svetu je bilo oko 300 miliona vlasnika kriptovaluta, što znači stotine miliona ljudi, čak i ako nisu svi oni Bitcoin maksimalisti, već već veruju u Bitcoin. Do 2030. godine taj broj bi mogao narasti na milijarde. Dok ovi vlasnici ne prodaju svoje bitcoine, oni formiraju za Bitcoin temeljno novu međunarodnu mrežu podrške koju MAGA republikanci nemaju. Drugim rečima, stanovnika Brazila ne mora da brine sukob američkih republikanaca i demokrata — on nije američki nacionalista i nema nikakve veze sa tom borbom — ali on apsolutno može posedovati bitcoine. I dok ne prodaje BTC za dolare, on indirektno podržava Maksimaliste. Ipak, njegova podrška iz inostranstva se manifestuje u neopipljivom i ideološkom obliku koji se čini prihvatljivim ponosnom američkom Bitcoin maksimalisti, za razliku (recimo) od eksplicitne podrške sa strane stranih vojski koje upadaju na teritoriju SAD.

Uzimajući u obzir prethodno rečeno, američki establishment takođe može pobediti u ratu iscrpljivanja. Njihove početne prednosti su ogromne: univerziteti, mediji, vojska, obaveštajne službe, većina tehnoloških kompanija i samo federalna vlada. Američki establishment takođe ima globalnu bazu podrške u vidu međunarodnih elita: sve ljude koji mu simpatisuju širom sveta — tipove poput McKinsey-ja, diplomaca Ivy League-e, klasu putnika koji često lete i ljude koji i dalje misle da je Amerika zemlja iz starih filmova.¹⁵⁰ Čak i ako strane vlade neće konfiskovati bitcoine po nalogu američkog establishmenta, one mogu pokušati da konfiskuju bitcoine iz sopstvenih razloga, iako će druge države, naprotiv, kretati u pravcu ekonomske slobode.

Štaviše, čak i ako američki establishment zaista izgubi neku teritoriju, on će najverovatnije zadržati severoistok i zapadnu obalu. Vrednosna ponuda u tim regionima koji će podržati establishment biće „demokratija“, iako će je drugi doživljavati kao fiatnu „tiraniju“.

Pri tome, pritisak konflikta može pogurati ljude ka ideološkim ekstremima. Najbliži filmski arhetipovi za Zelenu i Narandžastu stranu mogli bi biti represivnija verzija „Portlandije“ i funkcionalnija verzija „Mad Max-a“. Karikature će početi da oživljavaju.

4.5.1.7. Ratovi nisu romantični

Ako nije sasvim jasno, ja ovde nisam ni na čijoj strani i ne navijam za anarhiju. Radije bih izabrao stabilan mir u kojem bismo mogli da se fokusiramo na matematiku i let na Mars, nego haos koji bi mogao uskoro nastupiti. I nemam iluzije u pogledu toga koliko ozbiljni građanski sukobi mogu biti; u ratovima nema neoštećenih pobednika. Pročitajte Davida Hinsa da biste dobili dobru predstavu o tome šta političko nasilje zapravo predstavlja.

Političko nasilje liči na rat, kao i svako drugo nasilje: ljudi imaju fantazije o tome kako ono funkcioniše. To je fantazija o tome kako nasilje funkcioniše: POBEDJUJETE SVOJE NEPrijatelje U VELIKOJ I SLAVNOJ ČISTIĆKIJ BITCI, JER STE VI, NARAVNO, BOLJI OD NJIH.

Ali u stvarnosti, nasilje uopšte ne liči na velike i slavno bitke. Radio sam na nekoliko mesta gde je primećeno ozbiljno političko nasilje. I nisam siguran da li bi se to moglo opisati tako da ljudi razumeju. To je glupo poređenje, ali evo: zamislite da je jednom Godzilla odlučila da prošeće vašim gradom. Sledećeg dana to ponovo radi. I nastavlja to da radi. Nekim danima gazi više ljudi, nekim danima manje. To je to. To je sve što radi: luta vašim gradom tamo i nazad.

Vaš grad sada više nije vaš grad; to je Godzilla zona šetnje.

Suština: građanski sukob nije romantičan, nije ciljan i nije proporcionalan. To je ludilo. Ako smatramo da je scenario Američke anarhije moguć, mi ćemo, naravno, želeti da pobegnemo od njega što je dalje moguće, bez obzira na naše „simpatije“ prema ovoj ili onoj strani.

I zatim moramo pomoći u izgradnji miroljubive alternative Američkoj anarhiji. Ali ne one alternative koju će ponuditi Kina, o kojoj ćemo govoriti dalje.

4.5.2. Kineska kontrola

4.5.2.1. Pokušaj državnog udara vodi do totalne kontrole

Dok se na Zapadu možemo suočiti sa Američkom anarhijom, na Istoku nas dočekuje Kineska kontrola.

Pre nego što SAD uđu u ozbiljan unutrašnji konflikt, mogle bi podržati neku vrstu kineskog državnog udara – bilo rečima ili nečim većim – kao što piše Rodžer Garsajd u istoimenoj knjizi „Kineski državni udar“, na šta nagoveštavaju različiti akteri kao što su Džordž Soros i Američko jedinstveno komandovanje specijalnih operacija, i kako je to ranije već postignuto na mnogo mesta širom sveta, kako kao rezultat priznatih promena režima, tako i kroz nepriznate boje revolucije.

Iz razloga koje ćemo razmotriti, ne mislim da bi takav državni udar bio uspešan. Ali reakcija Komunističke partije Kine na bilo koji pokušaj državnog udara u Kini može biti najintenzivnije suzbijanje unutrašnje opozicije koje smo ikada videli. Pomoću veštačke inteligencije kinesko društvo će pokušati da unište do samog korena, svaki građanin će biti pod sumnjom, a mogućnost da građani napuste zemlju sa imovinom biće izuzetno otežana. To može biti praćeno negativnim (ili očiglednim) odštetnim merama Kine protiv SAD zbog pokušaja državnog udara, koje mogu poprimiti oblik namernog ograničavanja izvoza ključnih dobara, što će pogoršati američku inflaciju i probleme u lancu snabdevanja.

Ako i kada državni udar bude suzbijen, KPK će početi da izvozi svoju državu totalnog nadzora u druge zemlje, koja pomaže u sprečavanju državnih udara. I njihov dragoceni ponud za svet biće kineska kontrola — potpuna suprotnost američkoj anarhiji.

4.5.2.2. Kina blokira izlaze

Konkretna prognoza je da ćemo videti svet u kojem će Kinejcima postajati sve teže da napuste zemlju ili izvuku svoju imovinu iz ekosistema digitalnog juana bez dozvole KPK. Samo uzmimo postojeći sistem domaćih pasoša hukou, WeChat sistem sa crvenim, žutim i zelenim ograničenjima putovanja u zavisnosti od zdravstvenog stanja, agresivne covid lokdaune i nedavna ograničenja pasoša — a zatim ih spojimo sa sistemom nadzora koji može pratiti ljude širom sveta, Super-aplikacijom WeChat koja im može oduzeti identitet, i digitalnim juanom koji im može zamrznuti imovinu.

Već postoje trendovi koji ukazuju na ograničenje digitalnog i fizičkog kretanja. Izdavanje kineskih pasoša je već drastično smanjeno: „za 95 procenata u prvom kvartalu u poređenju sa periodom pre pandemije“. Izlazna putovanja su takođe smanjena za 95%: u 2021. godini Kinu je napustilo 8,5 miliona ljudi u poređenju sa 154 miliona u 2019. godini. Kina takođe koristi COVID karantinske kodove kako bi sprečila ljude da pomeraju novac ili se kreću. A kontrola kretanja kapitala u Kini, koja je uvek bila stroga, može postati još stroža sa uvođenjem digitalnog juana. Sve ovo ekstremno otežava izlazak.

Dodatne poteškoće će nastati i sa prijemnom stranom. Iako će odobreni kineski građani i dalje moći da putuju u mesta kao što su Iran ili Rusija, koji su praktično kineski vojni saveznici, zemlje u kojima kineska država nema dovoljno čvrste moći počeće da odbijaju kineske građane iz straha od špijunaže. To se već dešava.

Takva kombinacija ograničenja na izlazak, nametnutih ih vladom, i ograničenja na ulazak sa strane drugih vlada, otežaće život kineskim liberalima i internacionalistima koji se ne slažu sa sistemom, onima koji su spremni da pobegnu. Oni neće moći da izražavaju političko neslaganje, ali će im takođe biti teško da napuste zemlju sa svojom imovinom, kao što žele mnogi. Takav čin će biti sprečen ili prikazan kao izdajnički upad u banku, naročito ako stvari u ekonomiji ne idu baš najbolje. Može se razmisliti o tome sa kakvim entuzijazmom je Putin pristupao „renacionalizaciji elita” i koliko je pažljivo KPK pratila zapadnu taktiku tokom rusko-ukrajinskog rata. Oni priznaju da bilo kakve komercijalne veze sa Zapadom tokom sukoba postaju ranjiva tačka. Zato je vrlo verovatno da će KPK sve više otežavati ljudima izlazak – bilo fizički, bilo digitalni.

4.5.2.3. Put ka kineskoj kontroli

Koji faktori nas vode ka ovoj prognozi, da će KPK naglašavati samo „lojalnost” u Hiršmanovom triadu i odlučno nastupati protiv kako glasa, tako i izlaska?

1. Suzbijanje opozicije kroz čitav spektar. Na ovu temu MERIC treba obratiti pažnju, jer nas podseća da se KPK ne protivi samo „demokratizaciji” na američki način, već i brojnim različitim ideologijama koje se razlikuju od trenutne linije partije-države. Bilo da je ova opozicija maoistička (kao Bo Sislaj), demokratska (kao Hong Kong i Tajvan), islamska (kao Ujguri), hrišćanska (kao crkve), tehnološka (kao Džek Ma i drugi osnivači kompanija) ili čak ultranacionalistička, KPK stoji u sredini ideološkog kruga i neprestano kontroliše sve u pogledu odstupanja.
2. Uvođenje kineskog nacionalizma. Upravo kao što SAD od 2013. godine prolaze kroz Veliko buđenje, kinesko društvo je dovedeno Xuexi Guoqing do faze ultranacionalizma. Unutar zemlje postoji otpor tome, ali još nije poznato da li će to zaista preokrenuti trend nacionalizma ili će ga samo ublažiti.
3. Kreiranje države opšteg nadzora. O tome je mnogo pisano, ali sam obim izgrađenog nije sasvim jasan. Iako treba imati u vidu amneziju Gell-Mana, to je zapravo oblast u kojoj su mediji, koje kontroliše američki establišment, bliži stvarnosti nego kineski, delimično zato što su prema kineskoj državi to de facto opozicioni mediji. Na ovu temu se može pogledati video poput ovog, od DW-a, ili ovog.
4. Povezivanje njegovog sa AI. Gledamo „Supermoći AI“ Kai-Fu Lija, a zatim još tri teksta. Dopunjujemo to pismima Dana Vanga ili, recimo, objavom kineskog analitičara iz 2019. godine, objavljenom u Reading the Chinese Dream, i vidimo da implementacija celog ovog sistema i dalje može biti stavljena pod pitanje.
5. Probni start sistema tokom COVID-a. Zeleni, žuti i crveni zdravstveni kodovi, raspoređeni u WeChat-u na početku COVID-a radi ograničenja putovanja, kasnije su preoblikovani kako bi se jednostavno sprečilo ljudima putovanje pod uverljivim izgovorom.
6. Odsecanje digitalnog i fizičkog izlaza. Nepravilno ponašanje u Kini može dovesti do uklanjanja osobe iz WeChat-a, što podseća na lišavanje identiteta, s obzirom na to koliko je servisa, kako javnih tako i privatnih, povezano sa njim. Nedavno je Kina više puta otežavala izlazak iz zemlje na osnovu toga što će to dovesti do širenja COVID-a: „Putovanja u zemlju ili iz nje, koja su obavila građani matične Kine 2021. godine, prema podacima NIA, pala su skoro 80% u poređenju sa nivoom iz 2019. godine“.
7. Prodaja drugim vladama. I Kina i SAD prodaju tehnologije nadzora širom sveta, ali jedna od razlika je u tome što Kina može bolje da funkcioniše u fizičkom svetu – zato pametni gradovi, izgrađeni koristeći kineske tehnologije, imaju kompletan sistem nadzora.
8. Opravdanje sistema kroz antiimperijalizam. Obrazovni sistem i blokoviti filmovi kao što su „Bitka na jezeru Changjin“ i „Vuk ratnik 2“, prikazuju Kinu kako se brani od zapadnog imperijalizma. I to se može pratiti čak i na lokalnom nivou, kao u ovom videu gde funkcioner brani lokdaun u Šangaju, govoreći da će se Kina na kraju umešati u rat sa SAD, pa građani moraju da stanu u red za karantin.
9. Ukazivanje na relativnu stabilnost. Narativ o „Harmonijnom društvu“, koji je promovisao Hu Jintao, manje se pominjao u međunarodnom kontekstu od strane Xi Jinpinga, koji ne deluje kao da teži harmoniji u inostranstvu. Ali to je i dalje koristan alat za opravdavanje socijalne kontrole – slično kao što „New York Times“ govori o cenzuri i socijalnoj kontroli radi očuvanja „demokratije“, KPK govori o cenzuri radi održavanja „harmonije“.
10. Kineski državni udar može postati okidač. Američki establišment je objavio video i članke koji su bliski pozivima na državni udar u Kini. George Soros široko aludira na to u svojim nastupima, poput ovoga. I ljudi poput Rogera Garsidea bukvalno su napisali knjigu o tome.

Pokušaj državnog udara, bilo da ga je zaista podržala Amerika, ili ako mu taj pokušaj bude samo pripisan, može postati polazna tačka za razvijanje strašnog sistema kineske kontrole. Veštačka inteligencija će biti usmerena protiv stanovništva, i bilo koje grupe čak i blago simpatizujuće prema Zapadu biće prepoznate i iskorenjene. Nacionalističke mase mogu učestvovati u tome onlajn ili čak lično. Stvar može poprimiti veoma ružan obrt.

Poslednja primedba je veoma važna: kineska kontrola će imati značnu podršku stanovništva. Zemlja je sada veoma nacionalistička. Sasvim je moguće da će trend nacionalizma delimično promeniti se — u Kini postoje značajne frakcije kojima se ne dopada trenutni trend — ali mislim da je pretpostavka da će Kina „postati demokratska“ previše optimistična. Unutrašnji haos u Americi znači da ona više jednostavno nije model vredan divljenja za veći deo sveta, i iako bi neki obrazovani kineski liberali zaista mogli želeti da pobegnu iz zemlje, među značajnim delom kineske omladine primećuje se trend ka nacionalizmu. Možda grešim, ali prebacivanje celog odgovora na jednu osobu ili čak na jednu grupu je pogrešno. Ideološki tok kineskog ultranacionalizma deluje jače od Ši Džinpinga ili čak Komunističke partije Kine, i može preživeti njega u slučaju pojave crnog labuda.

U svakom slučaju, nakon što pokušaj državnog udara ne uspe, KPK će zatim prodati drugim zemljama gotovu verziju svoje države sveopšte kontrole, koja omogućava suzbijanje državnih udara kako bi (a) zaustavila svaku moguću infekciju američkim anarhizmom, (b) kontrolisala kriminal, (c) sprečila odlazak sve mobilnijih građana sa svojom imovinom u druge zemlje, i (d) sprečila nemire bilo koje vrste, bilo legalne ili nelegalne. To će osigurati da bilo koji lider koji je trenutno na vlasti ostane na vlasti, i upravo iz tog razloga će se sistem dopasti mnogim vladama.

4.5.2.4. Kinesko upozorenje

Treba napraviti jednu važnu napomenu. Većina zapadnog izveštavanja o Kini ima nepromenljivo negativan karakter. I naravno, ovde opisani scenario ne deluje naročito vedro. Ali moramo ublažiti taj negativizam dozom realizma.

Prvo, zašto uopšte diskutujemo o Kini? Zašto ne diskutujemo o Čadu ili Čileu? Zato što Kina generalno pokazuje fenomenalno dobre rezultate od 1978. godine. Nakon Dengovih reformi, zemlja se zaista podigla do nivoa svetske radionice sa ogromnim trgovinskim suficitom, viškom čvrste valute i desetinama ogromnih novih gradova. To je ekonomija broj 2, vojska broj 2 i broj 2 po broju tehnoloških jednoroga. Sve je to podignuto sa nule tokom poslednjih preko 40 godina, od trenutka Dengovih reformi u Kini (takozvanog Boluan Fanzhen).

I obrnuto, tokom poslednjih 30 ili otprilike toliko godina, američki establishment je propustio, možda najveće liderstvo u istoriji čovečanstva, prolazeći put od potpune i neosporne dominacije 1991. godine do unutrašnjeg konflikta i potencijalnog kolapsa. Štaviše, kao što je navedeno u članku „Šta je sa Kinom, ha?„, američki establishment nije ni malo etičniji od KPK-a kada je reč o građanskim slobodama, on je jednostavno manje kompetentan. Na kraju krajeva, američki establishment takođe sprovodi neovlašćeno praćenje preko NSA, neustavne pretres i hapšenja preko Administracije za bezbednost transporta, proizvoljnu konfiskaciju imovine preko procedure građanske konfiskacije, političku cenzuru po ključnim rečima, kao što je WeChat, i insistira na stvaranju agencija za dezinformacije, razoružavanja građana, digitalne cenzure i slično. Američki establishment je kopirao ponašanje KPK-a tokom lokdowna, čak i ne priznajući to, i finansirao laboratoriju iz koje je moglo doći do curenja koronavirusa. Takođe je vršio bombardovanja i destabilizovao mnoge zemlje širom sveta. I ako budemo iskreni, tokom poslednje dve decenije SAD su ubile i pretvorile u izbeglice mnogo više ljudi nego KPK.

Stanovniku Zapada ovo može biti teško razumeti, ali sve ovo znači da (a) KPK zaista uživa određeno poverenje u mnogim „neutralnim“ zemljama, (b) ona takođe uživa poverenje ogromnih grupa sopstvenog stanovništva zahvaljujući kako nacionalističkoj propagandi, tako i stvarnom nivou sprovođenja planova, (c) ovaj relativni autoritet će rasti ako Amerika potone u anarhiju, (d) ovaj autoritet će olakšati KPK dalji napredak sistema Kineske Kontrole kako unutar zemlje, tako i u inostranstvu, i (e) sve ovo će zapravo privući neke ljude kineskog porekla nazad u Kinu, čak i ako drugi žele da odu.

Sačekajte, poslednja tačka deluje paradoksalno. Kako bi ljudi mogli želeti da dobrovoljno upadnu u zonu Kineske Kontrole, ako smo sve vreme govorili o tome koliko ljudi želi da je napusti?

Pogledajmo Microsoft. To je jaka kompanija. Većina ljudi u svetu bi bila srećna da dobije posao u Microsoftu. Ali mnogim od najboljih stručnjaka to bi delovalo gušeće, i umesto toga bi želeli sami da odlučuju u koju tehnološku kompaniju će se zaposliti ili da li će osnovati sopstvenu. Istovremeno postoji potražnja i za zapošljavanjem u Microsoftu, i za odlaskom iz njega.

U slučaju Kine, situacija se pogoršava isparavanjem meke sile Kine u regionima gde ona nema tvrdu silu. Poslednjih godina atmosfera sumnjičavosti prema građanima Kine naglo je porasla, a etablirana štampa to obično ne naziva „rasizmom“. To može naterati veliki broj ljudi kineskog porekla da napuste zemlju kako ne bi bili izloženi opstrukcijama u slučaju vrućeg konflikta.

Dakle, evo šta može se desiti sa Kinom: značajan priliv ljudi kineskog porekla, kao i određeni odliv (možda blokiran) elita.

I scenario Kineske Kontrole koji smo opisali, iako deluje distopijski za ambiciozne i one koji teže slobodi, verovatno će biti sasvim prihvatljiv za mnoge ljude koji vrednuju stabilnost iznad svega i predviđaju scene sa vatrom i pucnjavom (bilo da su reprezentativne ili ne) koje proizilaze iz scenarija Američke Anarhije. Nadmašiti prosečni nivo života koji može obezbediti Kineska Kontrola neće biti lako. To će se mnogima dopasti. I to nas dovodi do Međunarodnog Centrizma.

4.5.3. Međunarodni Centrizam

Ko su Međunarodni Centristi?

To su jednostavno ljudi koji ne žele da njihovo društvo potone u američku anarhiju, ali takođe žele bolju opciju od kineske kontrole. To su Indija i Izrael, kao i američki centristi, kineski liberali, globalni tehnološki preduzetnici i ljudi iz drugih mesta koji žele da prate kurs koji je drugačiji od kursa američkog establišmenta, kriptoanarhije i kineske kontrole.

Zašto se tako često pominju Indija i Izrael? Može se to nazvati pretpostavkom, ali ove dve grupe zauzimaju prvo i drugo mesto među imigrantima koji su osnivači tehnoloških kompanija u SAD. Odvojeno, Indija takođe zauzima treće mesto po tehnološkim jednorozima nakon SAD i Kine. Na državnom nivou, Indija i Izrael su sada veoma bliski, a na individualnom nivou, Indijci i Izraelci, po pravilu, pokazuju globalnu fleksibilnost i težnju da koriste engleski jezik.

Dakle, pošto izvan SAD i Kine postoji treći tehnološki pol, on će verovatno u velikoj meri imati indijsko-izraelski karakter: serveri će biti smešteni na njihovim odgovarajućim teritorijama, a poslovi će se sklapati preko granica tih država.

Naravno, ovaj pol će primati doprinose iz celog sveta. Verovatno je lakše reći ko ne će biti orijentisan na međunarodni centrizam, nego ko će. To nisu američki establišment ili mesta blisko povezana sa njim. I to nije Kina ili regioni u velikoj meri povezani sa Kinom, kao što su Rusija i Iran. S druge strane, u ovaj blok mogu ući zemlje poput zemalja Višegradske grupe (antirusičke, ali takođe skeptične prema mnogim stvarima u Americi), Južna Koreja (koja je izabrala za šefa države pristalicu Bitkoina) ili čak Vijetnam (koji se sada udaljava od Kine i više se naginje na stranu Indije).

Navedeni od nas su bukvalno „svi ostali“, ti međunarodni centristi po automatizmu ostaju samo sirovina: 80% sveta koji nije američki ili kineski predstavlja samo bezobličnu masu bez unutrašnje strukture. Zaista, upravo se to dogodilo sa „Trećim svetom“ tokom Hladnog rata prošlog veka. Zemlje iz pokreta nesvrstanih nisu samo bile van saveza sa SAD ili SSSR-om, one nisu bile u savezu ni jedna sa drugom.

Ovoga puta, međutim, umesto da bude Treći svet / pokret Nesvrstanih, deo od mnogo milijardi ljudi koji dele vrednosti Internacionalnog Centrizma može se ujediniti oko Web3 kako bi pokušao da stvori alternative Američkoj Anarhiji i Kineskoj Kontroli. I taj podskup nazivamo Recentralizovanim Centrom.

¹⁴⁰ Koliko sam siguran u njegovu realističnost? O tome kako će to izgledati, govorio sam u svom nastupu 2013. godine na temu „Konačni izlaz iz Silicijumske doline“. I dalje mislim da je ovaj scenario aktuelan, ali, prema Sorosovoj teoriji refleksivnosti, trendovi koje sam tada identifikovao rodili su suprotne trendove koji još nisu bili primetni, kao što su zaokret politike Microsofta pod rukovodstvom Satye Nadelle, uspon Trampa ili web3 pokret kao alternativa američkim i kineskim tehnološkim kompanijama.

¹⁴¹ U dovoljno dugom vremenskom periodu, to je možda tačno. Vidi brojne grafikone Hansa Roslinga i Stephena Pinkera po tom pitanju. Ipak civilizacijski kolaps zaista se dešava, i, kao što će vam svi reći, od Elona Muska do Matta Ridleyja, stvari kao što je Murjev zakon se ne dešavaju slučajno — ljudi moraju uvoditi odgovarajuće inovacije kako bi trend nastavio i u budućnosti. Kao protivotrov za antiempirijsko osećanje osuđenosti, u potpunosti podržavam Roslinga i Pinkera i čak preporučujem njihove radove. Ali takođe moramo izbegavati i antiempirijsku bezbrižnost. Thielov optimizam, zasnovan na verovanju u sopstvene snage, bolji je od verovanja da će o tome neko drugi brinuti.

¹⁴² To takođe nije ono što nude Bitcoin maksimalisti ili KPK. Maksimalista interpretira mogućnost minimiziranja poverenja pomoću Bitcoina kao tvrdnju da nikome ne treba verovati, umesto da smatra Bitcoin načinom izbora, kome verovati, alatom za obnovu društva sa visokim nivoom poverenja. A KPK, kao i američki establishment, zapravo ne daje svetu ubedljiv argument o tome zašto joj treba verovati, već umesto toga promoviše lojalnost odozgo nadole kroz prinudu.

¹⁴³ Ovo je imalo mnogo drugih nedostataka, kao što su suzbijanje individualizma, politička centralizacija, ograničavanje tehnoloških inovacija i masovno preuzimanje imovine. Mi ne romantizujemo stari poredak. Ali ova ideologija sredine dvadesetog veka, koja je sama po sebi bila rezultat ogromnog konflikta, bila je recept za stabilniji poredak od onog koji imamo sada.

¹⁴⁴ Baš kao što su komunisti patologizovali profit, a hrišćanski fundamentalisti patologizovali kamate, maksimalisti patologizuju emisiju novca. Naravno, ovi finansijski instrumenti se mogu zloupotrebljavati: eksploatisati radnike radi ostvarivanja profita, naplaćivati kamatne stope usled robovlasničkog kamatnjaštva ili izdavati prevarante finansijske instrumente. Ali odgovor na to je sistem konkurentnih regulatora, ali: (a) ne nulta regulacija, (b) ne monopolistička regulacija korumpirane komisije za vrednosne papire (SEC), (c) ne decentralizovana „regulacija“ gde sve stalno nazivaju skamerima, kao što „probudženi“ nazivaju sve redom x-istima, već pre (d) sistem brojnih recenzenta koji obezbeđuju uzdržavanje i ravnotežu učesnicima na tržištu i koji se sami uzdržavaju i balansiraju kroz mogućnost potiskivanja sa tržišta.

¹⁴⁵ Nepotpun spisak faktora neuspeha: (a) u kodu može biti greška, (b) mogućnost centralizovanog kvantnog dešifrovanja može se desiti brže nego što se očekivalo, i bez odgovarajućeg decentralizovanog kvantno otpornog šifrovanja, (c) rudarima (minerima) mogu početi ozbiljno prisiljavati da vrše cenzuru transakcija, kao što je to radila kompanija Marathon, (d) protiv rudarenja se mogu koristiti ESG napadi, (e) developeri koji nisu sakriveni pod pseudonimima mogu postati lična meta, (f) dovoljno velika količina BTC-a može biti zamrznuta na centralizovanim berzama, što bi paralisalo mrežu, (g) pristup sličan Velikom kineskom vatrozidu (Great Firewall) može se koristiti za intervenciju u Bitcoin na nivou porta/paketa, potencijalno ometajući implicitnu pretpostavku protokola o globalnom povezanom internetu sa relativno niskim kašnjenjima, i tako dalje. I dalje smatram da Bitcoin može biti uspešan, ali moje poverenje u kriptovalute je potkrepljeno činjenicom da postoje druge novčići sa drugim faktorima neuspeha.

¹⁴⁶ Još jedno pitanje oko kojeg se adepti Web3 tehnologija razlikuju od Bitcoin maksimalista tiče se pitanja decentralizacije. Maksimalisti tvrde da je Bitcoin decentralizovan, a sve druge mreže nisu, i da je decentralizacija binarno svojstvo. Pošto su mononumisti, ponekad to nazivaju monoteističkim terminima „bezgrešno začeće“, koristeći termin iz hrišćanskog teologije. Kratki protivargument je da Bitcoin, očigledno, nije bio decentralizovan nultog dana kada je Satoshi Nakamoto bio jedini korisnik, pa je tokom vremena morao postati veće decentralizovan — dakle, hajde da definišemo kako se to tačno dogodilo i kako merimo nivo decentralizacije? Potpun protivargument, kao i predložene metrike za međunovene nivoe decentralizacije, mogu se naći u ovom članku posvećenom Kvantifikaciji decentralizacije.

¹⁴⁷ Vidi Leva je nova desna, nova leva.

¹⁴⁸ U dvadesetom veku bilo je vremena kada su američki progresivisti smatrali SSSR modernijim; kao što je rekao Lincoln Steffens: „Video sam budućnost, i ona radi!“ Ali do kraja su Sovjeti počeli da se osećaju sivim i ukočenim, a ne revolucionarnim.

¹⁴⁹ Evo zašto Maksimalisti zapravo mogu da predlažu zakone koji zabranjuju čuvanje drugih novčića u njihovoj jurisdikciji. Možete pomisliti da bi takav propagandni program bio ideološki kontradiktorna fuzija anti-FED i pristalica SEC-a, ali u tome postoji logika. Maksimalisti zastupaju sve što dovodi do „rasta brojeva“, što po njihovom mišljenju dovodi do rasta cene Bitcoina u kratkom roku. Mnogi su ubedili sebe da investicije u web3 kriptoekonomiju zapravo štete ceni Bitcoina, umesto da je podržavaju. Ponovo, baš kao što komunist patologizuje profit ili hrišćanski fundamentalista patologizuje kamatu, maksimalista patologizuje izdavanje ili kupovinu bilo kog digitalnog imetka osim Bitcoina.

¹⁵⁰ Postoji koncept (možda apokrifan) pod nazivom „Pariski sindrom“, koji označava šok koji su iskusili oni koji su poznavali samo filmsku verziju Pariza, a zatim se suočili sa mračnom realnošću onoga što on zaista jeste.

Подели ово:

• Tweet
• Telegram