Mrežno državno. 4. Decentralizacija, recentralizacija.

U mnogim igrama, poput Shattered Union i Starcraft, postoji koncept dobrih i loših završetaka. Iskoristićemo ovaj pristup u opisanom naučno-fantastičnom scenariju, opisujući neke uslove pobede za različite frakcije, kao i neočekivane završetke, koji daju zanimljiv preokret u priči. Ponovo, ovo je način da se osmisli neizvesna budućnost pomoću nekakve scenarističke analize, a ne krutog i brzog skupa prognoza.

4.6.1. Uslovi pobede

4.6.1.1. Greška poricanja linearne interpolacije

Ovo je scenario u kojem američki establishment pobeđuje i sprečava Američku Anarhiju.

Godine 2020, Tyler Cohen je pisao o tome kako se razlikuju procene „linearnih ekstrapolatora“ i „adepta rasta“ u vezi sa koronavirusom. Adepti rasta su obraćali pažnju na brzinu širenja virusa, koja je u to vreme bila eksponencijalna. Linearni ekstrapolatori su počinjali sa pitanjem koliko se često to dešavalo ranije; oni uvek pretpostavljaju da će sve ostati manje-više isto.

Dakle, linearni ekstrapolatori veruju da ratni poredak ostaje netaknut; dolar ostaje valuta broj jedan; SAD ostaju sila broj jedan; Kina će propasti kao Japan; svi uvek govore da Zapad propada, ali će se on uvek iznova osmišljavati; sve će biti u redu; previše ste toga shvatili lično, uzalud brinete itd.

Ako se greška linearne ekstrapolacije sastoji u pretpostavci da će sutra biti isto kao danas, onda je greška poricanja linearne ekstrapolacije verovanje da je linearna ekstrapolacija sadašnjosti u budućnost uvek pogrešna. Pa, sutra često liči na danas! Adept rasta uvek misli da će se promene desiti, ali to se možda i neće desiti.

Pa kako onda izgleda scenario pobede establishmenta? To je upravo ono što već imamo. Ratni poredak nastavlja da opstaje u zombificiranom stanju. Nema nikakvog naglog ubrzanja ili kolapsa. Umesto toga, Zapad jednostavno nastavlja da se iznova osmišljava, i sve ide uglavnom dobro.

thought

Ako želite da vidite tačnu reprodukciju ovog pogleda na svet, možete se upoznati sa tredom Vuka Vukovića. Ne slažem se sa mnogo toga što on piše, uključujući ideju da su razmimoštvenosti naša snaga. I generalno mislim da je ovaj tred prilično antiempirijski; samo grafikon dugoročnih trendova kamatnih stopa pokazuje da će na kraju nešto iscrpeti. Ipak, ovaj stav vredi čuti.

4.6.1.2. Kina može napraviti olovku

Ovo je scenario u kojem pobeđuje KPK i trijumfuje kineska kontrola.

Kako Kina može postati najprosperitetnija i najstabilnija zemlja na svetu, čak i ako je nepopularna u nekim zemljama i čak i ako SAD pokušaju da joj uvedu finansijske ili društvene sankcije? Da bi to postigla, Kina mora postati autarkička autonomna autokratija.

Da bismo razumeli ideju, počnimo od čuvenog libertarijanskog eseja „Ja, olovka“. Ideja je da nijedan čovek ne može napraviti olovku. Na prvi pogled jednostavna olovka sastoji se od drveta, grafita, žute boje, metala u kojem se nalazi gumica i same gume gumice. Ali stvaranje svake od tih stvari sopstvenim silama zahtevalo bi sprovođenje mnoštva različitih poljoprivrednih i rudarskih operacija. Ali umesto da se time bavi jedan čovek, kapitalistički sistem proizvodi olovku „mrežnim“ načinom. Koristimo cene slične API-ju, što omogućava različitim organizacijama da se razvijaju, proizvode komponente na ekonomski efikasan način, koriste svoju dobit za rast ili samoodržavanje i prilagođavaju se bez koordinacije jedni sa drugima.

Ali to je bilo ranije. Možda će kineski komunizam sa digitalnim juanom pronaći drugi put. Šta će se dogoditi ako imate kompjuterski sistem koji zaistazna za svakog prodavca, koji ima sve zapise o svakoj uplati, koji zaista može videti globalni lanac snabdevanja i koji poznaje svakog pojedinačnog čoveka (ili robota) neophodnog za izradu te olovke? Na kraju krajeva, to je veliki, ali konačan problem. Možda bi takav sistem mogao da prevaziđe Mizesov kalkulacioni argument i Hayekov argument o rasprostranjenom znanju.

Već imamo dokaze za to. Ako upravljate dvostranim tržištem, otkrićete da je, uprkos Hajeku, ne sve znanje lokalno. Na primer, Sidecar je izgubio od Ubera jer su vozači tamo sami određivali cene, umesto da ih dobijali centralizovano. Zagovornik Hajeka bi se složio da je Sidecar pristup optimalan: vozači imaju znanje o lokalnim uslovima, a centralizovano planiranje ne može funkcionisati. Ali centralizovano planiranje Ubera je funkcionisalo. Oni su imali globalni pogled na potražnju i ponudu. A putnicima je bila potrebna brzina, a ne mogućnost pregovaranja o ceni.

Upravo to se predviđa u našem scenariju pobede. Ako Kina integriše AI sa digitalnim juanom i učini celu svoju ekonomiju izračunljivom, u razmeri svoje ekonomije zaista će moći da proizvede olovku. I bilo šta drugo.

Podsetimo da su prethodne apstrakcije, kao što su „šest stepeni razdvajanja“ ili „pisana istorija“, postale sasvim stvarne kada su društvene mreže digitalizovale decenije interakcije i komunikacije milijardi ljudi. Na isti način, prethodne verbalne apstrakcije, kao što su „ekonomija“ ili „lanac snabdevanja“, postaće stvarni izračunljivi objekti ako se sve transakcije i dobavljači nalaze u jednoj bazi podataka. U suštini, čitav koncept lanca snabdevanja na blokčejnu zaista može da funkcioniše, ali samo ako se sve uplate (i, sledstveno tome, prihodi) upisuju u blokčejn — ili u nešto poput blokčejna, a to nešto može biti digitalni juan.

Ovo je dvostruko tačno ako mnoge od tih funkcija obavljaju roboti vođeni veštačkom inteligencijom. Kina će možda moći da internallizuje ogromne delove ekonomije. To može značiti potpunu proizvodnju svega i svakoga, hiperdeflaciju troškova života u Kini, gde se radna snaga izjednačava sa električnom energijom. U ovom scenariju nijedan čovek ne može da napravi olovku, ali Kina može napraviti olovku jer je u stanju da algoritamski koordinira lanac snabdevanja miliona sarađujućih ljudi na način na koji niko ranije nije mogao. Kini će i dalje biti potrebne sirovine, ali to mogu obezbediti njeni savezi sa afričkim zemljama, Rusijom i zemljama kao što je Iran.

U suštini, to je koncept Crvene izobilnosti, centralizovanog planiranja u sovjetskom stilu, koje je postalo moguće zahvaljujući vrhunskim proračunima i robotici — tako da roboti zaista rade ono što ste rekli, i da im ne smeta taj dosadni lični interes koji se stalno pojavljuje kod ljudi. To bi bila parodija na potpuno automatizovani luksuzni komunizam Aarona Bastanija, gde bi komunistički delovi bili potpuno robotizovani — jer ne bi imali sopstvene ekonomske interese i radili bi kao jedna celina.

U ovom scenariju pobede, kineski komunisti bi mogli imati najviši nivo života na planeti, toliko viši nego u SAD, koliko je u SAD bio viši u odnosu na SSSR – ne samo zato što zapravo proizvode fizičke stvari, već i zato što bi mogli da vide ceo lanac operacija, imaju podatke o svemu, prate svaku transakciju i implementiraju AI i robote u fizičkom svetu.

Naravno, takav nivo života bi se postigao u etnonacionalističkom društvu koje ima zahteve, naročito prema SAD. I to bi moglo dovesti do stvaranja Velike istočnoazijske zajedničke sfere prosperiteta 2.0, ovog puta pod kineskim, a ne japanskim uslovima. Svi bi morali da se pokore surovoj sili Kine kako bi imali koristi od njihove robotizovane ekonomije.

U ovom scenariju, Kinezi bi mogli čak odlučiti da kopiraju taktiku koju je Amerika koristila u rusko-ukrajinskom ratu: to jest, da primene fizičke sankcije bilo kojoj grupi ili državi koja im se protivi, time ih odsecajući od isporuke robe iz sve fizički samostalnije Kine.

Ne sviđa mi se takav svet, jer je u suprotnosti sa udobnim ishodom dvadesetog veka, u kojem je sistem koji je stvorio slobodu, takođe doveo i do prosperiteta. Ali iskustvo dvostranih tržišta pokazuje da je takav svet moguć.

4.6.2. Neočekivani završeci

4.6.2.1. Duopol digitalnog despotizma

U ovom neočekivanom završetku, establišment SAD i KPK udružuju snage kako bi zaustavili svetsku pobunu Bitcoina i Web3. To bi ličilo na ujedinjenje SAD i SSSR protiv Trećeg sveta.

Zapravo, postojao je jedan primer kada se desilo da su SAD i Sovjetski Savez bili na istoj strani, a to je bio prvi rat u Iraku 1990. godine. Sovjetski Savez je zaista glasao zajedno sa SAD u Savetu bezbednosti UN za osudu Iraka. To je bio važan trenutak, jer su se obično nalazili u svesnom suprotstavljanju.

U eksplicitnom obliku, scenario bi mogao biti otprilike ovakav: neprijateljski nastrojeni u drugim odnosima američki establishment i KPK odlučuju da BTC i/ili web3 predstavljaju pretnju njihovoj moći, i pokušavaju da ih osude na nivou UN-a, što malo liči na njihovu kvazi-saradnju po nepolitičkim pitanjima.

Postoji i implicitna verzija, kada se oni ujedinjuju bez ujedinjavanja. Američki establishment na mnogim nivoima obožava represiju KPK prema izražavanju mišljenja. Na primer, u The Atlantic-u su izjavili da je Kina preuzela ispravan kurs u vezi sa izražavanjem mišljenja na internetu, a u NYT-u su primetili da sloboda govora nas ubija. Plus, američki establishment je zaista kopirao kineski lokdaun, ne priznajući to.

I zato se prilično lako može zamisliti kako se oni ujedinjuju bez ujedinjavanja: Kina nešto uradi, a zatim američki establishment to kopira, čak i ako to ne priznaje, i time obe sile vode nejavni napad sa dve strane na tehnologije koje im se protive. Ispostavlja se nešto poput Molotov-Ribentropovog pakta.

Nazovimo ovaj scenario duopolom digitalnog despotizma.

4.6.2.2. Bitcoin zaustavlja rat ljudi, ali ne i rat robota

Ključna teza knjige „Suverena ličnost“ – i važan argument u korist Bitcoina i kriptovaluta uopšte – jeste da, ako vlada ne može da konfiskuje novac, onda ne može ni da započinje ratove.

Zašto? Ako država ne može da vrši prisilu, ona ne može da plaća prinudnu mobilizaciju u vojnu službu, da plaća samim regrutima ili da konfiskuje novac za plaćanje sve opreme neophodne za vođenje skupih industrijskih ratova 20. i početka 21. veka.

Postoji knjiga pod nazivom „Zlato, krv i moć: finansije i rat kroz vekove“, u kojoj se opisuje kako su finansije bile oružje rata, i da je dvadeseti vek bio jedan od prvih slučajeva kada su ogromni ratovi vođeni bez iscrpljivanja državnih novčanih rezervi. Jedino što državama je nedostajalo je žrtveno vojno masa, jer su to bile džinovske centralizovane države koje su mogle da zaposle sve na svojoj teritoriji, mogle da peru mozak svima na svojoj teritoriji i uopšte mogle da vode totalni rat. Na taj način, nacisti, Sovjeti i Amerikanci su jednostavno preuzeli sve na svojoj teritoriji kako bi vodili ove ratove, poput ogromnih duhova koji su komandovali milionima tela u ovim titanskim ideološkim bitkama.

Kako su upravljali tim telima? Ako pogledate trougao Tropolarnog sveta, donji levi ugao „New York Times“ je glas koji ubeđuje ljude rečima. Donji desni ugao BTC je izbor ili izlaz, i on ubeđuje ljude novcem. Ovi polusi se takođe mogu posmatrati kao leva i desna demokratija, srazmerno.

Ali postoji treći pol. Gornji pol je lojalnost. To je KPK. Danas je to AI. I to je način ubeđivanja ljudi, uopšte ne ubeđujući ljude. Jer su svi oni bukvalno jedan celina. To je harmonija. I roboti se sasvim organski uklapaju u ovaj pol. Zašto? Zato što, za razliku od čoveka-vojnika, robotu se ne može oprati mozak propagandom. I, za razliku od čoveka-vojnika, robotu ne treba plaćati, dovoljno je samo puniti ga.

Dakle: problem je u tome što Bitcoin može okončati rat ljudi, ali ne i rat robota. Prvenstveno će i dalje stajati pitanje finansiranja industrijskih kapaciteta za proizvodnju robota. Ali ako se uspe rešiti ovaj problem početnog raspoređivanja… tada će nastati scenario u kojem će AI KPK nadmašiti i BTC i NYT, i rat će se nastaviti. I sada su jedini pouzdani vojnici roboti-vojnici, koje NYT neće moći da propagandiše i kojima ne treba plaćati u BTC.