anonimni miš Bazjenova
Tokom Adam Smith čitanja, prenosila sam pojedinačne teze nastupa na Tviteru, i posebno sam istakla referat Artema Severskog, koji je bio posvećen fenomenu bankrota sa tačke gledišta ekonomije i normativne filozofije. Takođe, Artem je bio toliko ljubazan da je objavio tekstualnu verziju svog referata na Literu (već sam je reklamirala, to je blog posvećen libertarianskoj teoriji, pod okriljem LPR-a (onog od dva LPR-a koji je sa Fedjukinom, Bazjenovim i, zapravo, Severskim).
Ukratko, referat se svodi na sledeće. Bankrot je situacija istovremenog iznošenja legitimnih zahteva na jednu masu aktive koja nije dovoljna za njihovo zadovoljenje. Takva situacija može nastati čak i u slučaju kada su svi poslovi koji su do nje doveli bili dobrovoljni, i kada libertarianski principi nisu bili prekršeni – pa ipak postoji pravna neizvesnost: nije moguće istovremeno zadovoljiti sve zahteve, što znači da je potrebno razviti određeni red njihovog zadovoljenja.
Zatim Artem ukazuje na to da, kako red zadovoljenja takvih zahteva sam ne bi kršio libertarianske principe, on mora biti podređen određenim pravilima. Moraće se uzeti u obzir mogućnost da različiti zahtevi imaju različite prioritete, jer su nastali iz različitih pravnih odnosa. Jedna stvar je obaveza isplate duga za platu ili plaćanje isporuke opreme, a druga je računanje sa investitorom. Takođe će se morati uskladiti različite vremenske preferencije poverilaca: neki pristaju na odloženo plaćanje, ali žele da dobiju više, dok drugi žure da naplate dug što pre. Faktički, to za libertariansce znači neophodnost priznavanja zajedničke svojine, koliko god oni želeli da sve svedu samo na privatnu svojinu. Konačno, treba uzeti u obzir da legitimne zahteve na imovinu dužnika imaju ne samo oni koji su ih već podneli na naplatu, već i oni koji to još nisu učinili – međutim, ako procedura bankrota zahvati i njihove interese, to će ih takođe uvući u opšti konflikt. Tako, na primer, ako se zbog neisplaćenog kredita za razvoj preduzeća oduzme kuća, stradaće interesi ne samo dužnika, već i njegovih ukućana, i oni će imati legitimne zahteve prema poveriocima. Drugim rečima, Artem tvrdi da će libertariansci, radi izrade reda bankrota, neizbežno morati doći do koncepta pravnih lica, koliko god oni želeli da sve svedu na personalnu odgovornost bez suvišne birokratije.
Pa kako će onda bankroti funkcionisati u ankapu? Naravno, uz korišćenje svih teorijskih dostignuća stvorenih još tokom etatizma, ali uz odbacivanje onih normi koje podrazumevaju intervenciju države. Pravo bankrota se sada razlikuje od države do države, isto tako će se i u ankapu razlikovati u različitim društvima – negde će biti u upotrebi jedne nijanse, negde druge, uz očuvanje određenih opštih okvirnih principa. Ako kontragenti unapred ne dogovore koje norme primeniti, moraću da improvizuju, što će se najverovatnije svesti na to da će sudu, prilikom rešavanja konflikta, prvo biti potrebno da odredi primena kog tačno prava bankrota će biti najkomfornija za sve učesnike u procesu, kao i za sudijina shvatanja pravde.
Naravno, u ankapu bi u pojedinim zajednicama mogle opstati norme koje krše libertarianske principe. Na primer, u selu Tatarkovo može biti prihvaćeno da dužnik odgovara za dug, bez obzira na to koji je, celokupnom svojom imovinom, pa čak i sopstvenim telom kao delom imovine. Ovu okolnost će potencijalni kontragenti stanovnika sela Tatarkovo jednostavno morati imati na umu. Možemo samo pretpostaviti da će, kako se u društvu uspostavlja veće poverenje i kako se smanjuju vremenske preferencije, poslovne prakse, uključujući i takve konfliktne situacije kao što su bankroti, evoluirati u pravcu veće popustljivosti, barem prema savesnim preduzetnicima koji su pogrešno procenili rizike.
