U objavi Šta uraditi sa Rusijom od 1. jula pisala sam:
Sada razmišljam koliko bi bilo opravdano u trenutnoj fazi preći sa diverzija protiv infrastrukture koja omogućava rat na individualni teror. Ovo je tema puna suptilnih psiholoških momenata; važno je da u rezultatu izvršioci državne volje budu demotivisani, a ne da, naprotiv, dobiju impuls za ujedinjenje protiv unutrašnjih neprijatelja. Ipak, individualni teror je praktično neizbežna faza postepenog povećanja napora za rušenje režima, od njega se ne može pobeći, poželjno je pomiriti se sa tim unapred, treba blagovremeno nabaviti potrebne kompetencije i odrediti listu ciljeva. Pokušaću za neko vreme konkretnije formulisati svoja razmišljanja na ovu temu, jer još uvek nisu potpuno kristalizovana.
Nakon toga sam ovu temu pomalo zaboravila, ali pre nekoliko dana u dubokom zapadnom delu neprijateljske teritorije, negde kod Moskve, kao rezultat terorističkog akta eksplodirala je Fašizam-tjan. Ko je tačno digao eksploziv nije bitno, kao što nije bitno i to koji od socijalista-revolucionara početkom 20. veka je sarađivao sa tajnom policijom. Mnogo je važnije ko je tačno eksplodirao. Verovatno ipak treba da razmislim o optimalnom izboru ciljeva za individualni teror.
Sudeći po uzbuđenju koje je izazvao ovaj teroristički akt, cilj je izabran veoma uspešno. Pokazano je da rat ne odvija negde tamo daleko, već može u svakom trenutku pokucati na vrata bilo kog borca „garniture fronta“, čak i onog veoma glamuroznog. Verovatno bi budući teroristi trebalo da označe kategoriju ovih „zadnjačkih pacova“ kao „šarmantne ljudoždere“ kao prioritetni cilj. Recimo, neki Girkin i slični, ne razumem se previše u njih. Kategorija „odvratni ljudožderi“ – kao neka uslovna Margarita Simonjan – su ciljevi drugog reda. Kategorija „korisni idioti“, poput uslovnog Junemana – treći red.
Takođe je korisno sastavljanje listi. Recimo, spisak za likvidaciju, dopunjen linkovima na dela onih koji su na spisku i obrazloženjima zašto bi eliminacija određene figure doprinela demotivaciji u taboru pristalica rata i odlasku ljudi iz njega. Plus kriterijumi za izlazak sa spiska: odlazak iz Rusije, javna osuda rata, uplata značajne sume pro-ukrajinskim fondovima (pri čemu onima koji se bave snabdevanjem vojske, a ne humanitarnom pomoći). Korist spiska je očigledna. Osoba koja se na njemu nalazi jednog lepog dana otkrije da su dve osobe sa spiska već mrtve u roku od dve nedelje, ukupno ima devedeset imena, i ako se trend nastavi, preostaje mu u najboljem slučaju godinu i po dana života, pa se postavlja pitanje nije li vreme pobeci i pokajati se.
I, naravno, naročito efektno bi bilo sprovoditi terorističke akte na lokacijama gde se odvijaju obredi opraštanja sa telima prethvnih žrtava terora. Zadatak je u tome da ne samo osobe sa spiskova, već i ceo krug njihovih poznanika počnu da žive u režimu „specijalne operacije“ koja se sprovodi direktno oko njih.
Bilo bi veoma korisno fokusirati sprovođenje terora uglavnom na Moskovčane: korisno je povećati razdor između Moskve i okolnih oblasti. Neka provincijalci s jedne strane zadovoljstvuju, a s druge se ustraše da privuku vatru na sebe i radije se distanciraju od prestonice sa njenim apsurdnim ratom.
P.S. Zašto pišem samo o terorističkim aktima usmerenim protiv propagandista, onih koji sakupljaju donacije za SVO i sličnih? Zato što je uništavanje vojnika tokom rata, čak i u dubokom zapadnom delu teritorije – to nije teroristički akt, već diverzija. Vojnici su legitimne mete. Propagandisti – nelegitimne.
P.P.S. A šta je sa NAP-om i svim tim? Pa tako je. Ne ratuju armije, već države. Kombatanti su samo najočiglednije mete, koje se uz to obično nalaze u dometu kombatanata druge ratujuće strane. Non-kombatanti ratujuće države koji podržavaju rat su potpuno iste mete rata. Štaviše, non-kombatanti koji ne podržavaju rat takođe mogu biti sasvim opravdano uništeni od strane druge ratujuće strane ako nisu stigli da pobegnu iz jurisdikcije svoje države u inostranstvo ili u zarobljenstvo. Jednostavno je u njihovom slučaju najkorisnije pokazati maksimalnu humanost, ali to je pitanje taktike, a ne prava.
