U svom nedavnom članku o idejnoj raznolikosti govorila sam o tome kako se ideje slobode šire i o tome zašto je to bolje od direktnog misionarstva u okviru jedinstvenog, krutog učenja. Sada bih želela pogledati srodni problem: šta učiniti sa idejama neslobode i njihovim nosiocima.
Čime su privlačne ideje neslobode?
Prvo, one su relevantne trenutnom stanju stvari. Današnji svet je prilično daleko od ideala slobode i de jure i de facto. Zato se čini sasvim prirodnim želja da se razmišlja u okvirima realističnog pristupa i da se ne bavi utopijama. Razumevanje toga da je država rođena kao čisto banditovska formacija, a zatim se razvila u modernu korporativnu strukturu radi još efikasnijeg i stabilnijeg suzbijanja nezadovoljnih, otimanja sredstava od podanika i osvajanja novih podanika od suseda, nimalo neće pomoći u komunikaciji sa državnim strukturama. Pomoći će proučavanje međuzavisnosti između tih samih struktura, kako formalnih tako i neformalnih, upoznavanje sa državnim funkcionerima i druge stvarne teme koje su sposobne da donesu novac, uticaj i dostojnu kvalitet života.
Drugo, postoji mnoštvo primera raspada državnih struktura, prelaska teritorije u stanje failed state – i svaki put se neizostavno ispostavi da se teritorija pretvara u banditovanski enklavu, gde o slobodi može govoriti samo kao o slobodi pljačkanja i ubijanja, ne plašeći se osvete države zbog njenog odsustva. To jest, država očigledno suzbija razuzdanost privatnog banditizma i stoga je treba posmatrati kao blagoslov, a te vaše ideje slobode poljuljaju temelje, pa zato platite kaznu za ekstremizam i recite hvala što niste dobili zatvorsku kaznu.
Treće, postoji jednostavan i razumljiv princip: ako radi – ne diraj. Zagovornici status kvo uvek će preferirati trenutnu, manje ili više proučenu situaciju, i čak i ako sami jasno vide nedostatke sistema, radije će se pomiriti s njima, samo da ne bi birali neizvesnost budućnosti. Ako potencijalni reformator nema jasan, realističan plan korak po korak, sa kojim će oponent biti potpuno saglasan, taj isti oponent će uvek preferirati da ne dira ništa.
Kako sa tim raditi?
Sa zagovornicima života u realnom svetu sve je prilično jednostavno. Čim im ispred očiju budu primeri iz stvarnog sveta da neka slobodna tehnologija efikasno izdržava i nosi udar države, oni će je jednostavno uključiti u svoju sliku stvarnog sveta. Tako svaki realista tačno zna da u internetu ništa nije nemoguće blokirati, to je jednostavna i razumljiva, lako uočljiva činjenica. I realista će sam ismevati naivne sanjare iz nekog Roskomnadzora, u čijem je malom svetu unošenje resursa u registar blokiranih resursa momentalno uništava odgovarajuće informacije ili servis. Slično tome, za realiste ne podleže sumnji da država nije u stanju da blokira transfere u bitcoinima, pa stoga sasvim legitimno doživljavaju kompleks anti-pranja novca zakona kao neki skup loše delujućih magija, koji ne vredi uzimati zdravo za gotovo. Dakle, samo ih hranite činjenicama iz života, i nakon nekog vremena oni će sami ismevati naivne etatiste koji se u bilo čemu oslanjaju na taj jadni rudiment sedamnaestog veka, takozvanu državu.
Ka adeptima ideje da se ne dira ono što radi, takođe nije teško pronaći pristup. Oni su generalno psihološki spremni da podrže koncept poput „sve novo je slobodno“. Njima se može demonstrirati kako je određeno poduhvatanje sjajno radilo i razvijalo se nakon svog pojavljivanja, a zatim bi došla država i počela da popravlja ono što radi. Nakon toga je obično počelo da radi lošije. To su i pokušaji državnog regulisanja interneta, i ograničavanje sfere elektronskih transfera, i KYC režimi u bankama i berzama, i razne platforme poput Ubera – svuda je princip „radi – ne diraj“ kršen upravo od strane države. Takođe, ona pokušava da se uvlači u bilo koje dobrovoljne dogovore. Na kraju, može se navesti brojni primeri kako država popravlja već postojeće mehanizme koji se odnose direktno na funkcionisanje države. Građani su naučili da postižu relativno fer brojanje glasova na izborima – država menja zakon o izborima, otežavajući građanima mogućnost kontrole falsifikacija. Pojavljuje se opasnost da okrug pređe u ruke opozicije – država se bavi gerimenderingom ili uklanja protivnika sa izbora. Ukratko, država toliko aktivno sama krši princip nepopravljanja onoga što radi, da predlagati da se država ne dira jer ona radi – ispostavlja se barem nedoslednim.
Ostalo je razrešiti argument o failed state. Ovde je glavni kontraargument u tome što ovo stanje ne nastaje zato što su ljudi težili ankapu. Failed state uvek nastaje nakon diktature. Ako je diktatura ignorisala stvarnost, stvorila sebi spoljne i unutrašnje neprijatelje, akumulirala kritične ranjivosti u sistemu – onda je na kraju država pukla, ostavljajući građane siromašnima, rascjepkanima i nekompetentnima u onome što se tiče mirne saradnje. To je rađalo situaciju failed state, kada ljudi veruju samo najjačim društvenim vezama, najgrubljim argumentima, poput pretnje oružjem, i najkraćim strategijama, jer u uslovima velike neizvesnosti nema smisla planirati dugoročno.
Shodno tome, ako se građani već sada uče da veruju slabim društvenim vezama, planiraju dugoročno, ne uključujući državne milostinje u svoje planove i ne zasnivajući svoje strategije obogaćivanja na pljački – što ih je više, to je manje verovatno pojavljivanje failed state kada se još jedna diktatura sruši. Niz zemalja koje nisu uspele da savladaju svoju diktaturu, ipak nisu propale u failed state nakon smrti diktatora, već su počele da grade nešto pristojnije. Kao primer dobro odgovaraju Španija i Portugalija. Ispostavlja se da što aktivnije zagovornici diktature iskorčavaju civilno društvo u zemlji, čak i ako ono nije lojalno diktatoru, to je veća verovatnoća da će to završiti kao failed state. Dakle, oni jednostavno ne ratuju na pravoj strani.
